Printable View
Sinhronicitet se objašnjava kao ''smislena slučajnost''. To nije puka slučajnost, već ima
neko značenje. Nešto poput ''znaka na putu''. Kažu da su te ''slučajnosti'' uvek tu, oko
nas, samo što nismo uvek sposobni da ih primetimo.
Čujete nečije ime na TV-u i skoro istovremeno zazvoni telefon i pozove vas prijatelj
koji ima to ime. Razgovarate sa prijateljima i čujete na radiju potpuno iste reči koje
izgovarate.
Dešava li vam se ovako nešto?
Da, baš jutros. Pomislila sam na nešto i slučajno gledam na net-u, vidim istu sliku :eek:
Ne uočavamo u svakom trenutku sve što se oko nas dešava. U zavisnosti od
raspoloženja/situacije u kojoj se trenutno nalazimo, različite nam stvari privlače
pažnju. Tako, ako smo kupili beli auto, primetićemo da u gradu ima baš puunoo
belih automobila. Odakle su se svi pojavili? :lol:
Dok sam bila u drugom stanju, grad je bio prepun trudnica. Sad ih nešto nema? :hm:
Dok sam šetala bebe u kolicima, svuda je bilo mama i drugih beba. Ne pamtim kada
sam poslednji put videla taj prizor. To samo znači da ih ja ne primećujem, a ne da
ne postoje.
Tako da ne bih sinhronicitetu pridavala nikakvu važnost. U pitanju je samo bagić
u našim glavama. :lol:
ne ta vrsta sinhroniciteta kojo,o tome smo pricali vec x puta...
aj ovako...
izlazim iz kneza u podzemni prolaz,odjednom mi pada na pamet pesma o vasi ladackom,posle 100 godina i ja krecem da je pevusim u sebi,dolazim do bezistana i onaj debeli cika sa gitarom bas nju peva i to je stigao do dela do kog sam i ja...verovatnoca da ga cujem od kneza u onoj vrevi-ravnaa nuli.
krenuo u prodavnicu,usput mi padne na pamet pesma boys boys boys,nisam je cuo ne pamtim od kada,odakle mi to nemam pojma,ulazim u mxi i ide bas ta pesma sa zvucnika....
pomislim na drugara sa kojim se nisam cuo mesecima dok sam prolazio pored prve srpske mini pivare na terazijam,posle par trenutaka me pozove na kriglu piva,pogadjas...bas u tu pivaru...
imam jos milion primera
i da napomenem,ne traje dugo,dan,dva,tri,konstantno pa neko vreme tajac...ne dogadja se...
uf, znam da mi se to desi ponekad, ali ne sećam se primera baš : )
:hm:Citiraj:
Prvobitno napisano od PRCKO
Da, baš neobično.
A jel to sinhronicitet ili tvoje predosećanje?
Ne znam ali je jako cudno.Citiraj:
Prvobitno napisano od kojica
Pre bih rekao sinhonicitet,jer se sve dogadja gotovo istovremeno.
Pesme su vec isle,mada ja nisam mogao da ih cujem,drugar je u tom trenutku bio na svom radnom mestu na slaviji...
Razumem. Sećam se i ja nekih takvih perioda. Bude zanimljivo, sve dok ne kreneš
da se preispituješ dal si normalan. :lol:
Sva sreća pa brzo prođe. :lol:
Pa da,traje dan-dva...mozda ti mozak zabaguje i promeni frekvenciju iz nekog razloga na kratko...
:lol:
Znajući šta radiš svom mozgu, ne me čudi. :dance:
zla zeno :lol:
meni se dešava da uvek neki film gledam od istog mesta, kad menjam kanale...bez obzira na kom je kanalu taj film, ubodem baš kadar od koga sam ga gledala i prethodni put...ne znam da li ovo spada pod temu...
mogu da ne vidim film nekoliko meseci i onda, opet - od istog mesta....koje nije početak, da se razumemo :lol:
Постоје ли случајности?
Драган Матић
„Мудрац, кога нико не слуша, важи за будалу, а будала, коју прво и најгласније
најављује општа глупост, важи за пророка и вођу. Понекад је, срећом, и обрнуто, иначе
би човечанство већ одавно пропало због своје глупости”, говорио је Карл Густав Јунг,
истраживач људске душе, чији је рад битно утицао на темеље савремене културе
http://razbibriga.net/clear.gif
Да ли сте некада размишљали о некој особи и баш у том тренутку она вас је позвала
телефоном? Или сте се изненада сетили неког пријатеља кога нисте видели годинама, а
онда на улици, иза првог ћошка, налетели управо на њега? Ови, као и многобројни
други примери, сведоче о временском подударању два или више узрочно неповезана
догађаја, која имају исто или слично значење, што чини одређење теорије
синхроницитета, како ју је поставио швајцарски психоаналитичар Карл Густав Јунг.
Твоја визија ће ти постати јасна тек кад се загледаш у сопствено срце. Ко гледа
напоље, сања; ко гледа унутра, буди.
Као што су некад древни алхемичари покушавали да претворе олово у злато, односно
да помоћу спознаје, симболизоване златним сунчевим сјајем, просветле своје душе
заробљене у тами земаљског живота, тако је и Карл Густав Јунг својим научним
теоријама покушавао у савременом добу да дотакне смисао некадашње мудрости и
осветли пут и самоме себи и човечанству у целини. Иако је припадао
психоаналитичарском покрету, који је, на челу са Сигмундом Фројдом, био заснован
на сувом материјализму и гушио сва метафизичка објашњења, Јунг не само да се
никада није либио да одговоре потражи „с оне стране огледала”, већ је био уверен
да се они управо тамо и налазе. Након разлаза с Фројдом, Јунг се коначно и дубоко
посветио проучавању гностицизма, неоплатонизма, астрологије, алхемије,
спиритуализма и, уопште, езотеријских и окултних наука у којима је налазио не само
основу за модерна психоаналитичарска истраживања, већ и зрнца давно
заборављених мудрости, која би без њега вероватно заувек била заборављена.
Не бисмо смели свет да схватамо само помоћу интелекта, јер интелект види само
један део истине.
Карл Густав Јунг родио се 26. јула 1875. године, у Кесвилу, граду у Швајцарској. По
години рођења, Јунг је према кинеском календару припадао зодијачком знаку
„свиње”, што је сам волео често да помиње, јер је овај знак у кинеској астрологији
симбол таме, а Јунг се целог живота трудио да продре дубоко у ту исту таму и
осветли је светлошћу сазнања. Наглашавајући спонтани саморазвој сваког појединца,
а у чему је видео и смисао људског постојања, он се у својим проучавањима никад
није ограничавао било каквим стереотипима, већ се, напротив, баш трудио да у свим
областима људског знања нађе оно што је истинска мудрост. Због његове склоности
ка проучавању не само различитих религија, митологија и езотеријских тема уопште,
тадашња научна мисао, заснована на крутој механичко-материјалистичкој основи,
никад га у потпуности није прихватила, али се Јунгово дело неизбрисиво урезало у
саме темеље савремене културе и уметности, а посебно књижевности.
Два основа Јунговог учења јесу психоидност збиље (однос унутрашњег живота
појединца и стварности) и теорија синхроницитета. Теорија синхроницитета
заснована је на многим његовим ранијим истраживањима и открићима, а као
доживљај случајности проучаван је и хиљадама година уназад, али му је тек Јунг
подарио научну основу и име. При томе увек треба имати у виду да „синхроницитет”
није исто што и „синхроност”, јер ово друго подразумева само истодобно дешавање и
нема везе с Јунговом теоријом. Проучавајући окултне списе, Јунг је сазнао и за
многобројне друге појаве које су мудри људи свих епоха и народа помно
проучавали, па је тако сазнао и за Душу света, која је у његовом схватању постала
резервоар несвесних садржаја целокупног човечанства од постанка човека до данас.
Човеков задатак је да постане свестан садржаја који продире из несвесног.
У Јунговој теорији, колективно несвесно, самим тим што је нека врста складишта целокупног људског искуства и знања кроз миленијуме, заузима главно место. Само човек способан да надвлада унутрашње отпоре може и да разуме поруке сакривене у колективном несвесном, односно да их исправно тумачи и на тај начин да духовно даље напредује. У практичном, свакодневном животу, ово „читање” из Душе света огледа се у догађајима који нас упозоравају или подсећају, воде ка нечему или нас духовно повезују с особама физички веома удаљеним од нас, тако да у тим тренуцима и ми сами, у својим душама, побеђујемо сва просторна ограничења.
http://razbibriga.net/clear.gif
Ко је икада заиста схватио да се историја не крије у дебелим књигама, већ живи
у нашим венама?
Данас се као најчешћи пример мистичне снаге синхроницитета наводи брод
„Титаник”, који је доживео катастрофални бродолом већ на свом првом путовању.
Године 1912. највећи прекоокеански брод до тада кренуо је на путовање од
Саутемптона ка Њујорку, уз громогласну медијску рекламу у којој се тврдило да је
овај брод највеће техничко достигнуће савремене цивилизације, огледало моћи
људског ума и да је тако брижљиво изграђен да је практично немогуће да потоне.
Ипак, пред само испловљавање из луке, упркос тако снажној и наметљиво вођеној
реклами, чак 889 потенцијалних путника отказало је у последњи час резервације, јер
су имали наглашено лоша предосећања и мучне снове, које су схватили као
упозорења. Али, још више задивљује сазнање да је 1898. године, дакле четрнаест
година пре него што се „Титаник” отиснуо из саутемптонске луке, а девет година пре
но што је челним људима у предузећу „Вајт стар лајн” уопште пала на памет идеја да
изграде један такав брод, писац Морган Робертсон у свом роману, који је насловио
„Титанов бродолом”, готово у потпуности предвидео све оно што ће се касније, у
стварности, заиста десити. Паралеле између живота и маште су бројне, а прва која
упада у очи је само име брода: писац је у роману брод назвао „Титан”, а у стварности
се, као што сви знамо, звао „Титаник”. Тежина, дужина и брзина „Титана” и
„Титаника” готово су исте; и један и други брод су пре прве пловидбе већ називани
„непотопљивима” и проглашавани највећим достигнућем људског ума; и на једном и
на другом броду било је премало чамаца, далеко мање него што је било потребно; и
један и други брод потонули су током априлске ноћи након што су ударили у ледени
брег у Атлантском океану и у оба случаја више од половине путника је погинуло.
И најмање са смислом, увек је важније него и највеће без смисла.
Али, како свако од нас у свакодневном животу осећа снагу синхроницитета, ту
чудесну тајну која чини да барем за тренутак застанемо са својим уобичајеним
животом, да заборавимо на суви разум и запитамо се какве се то тајне силе крију од
нашег погледа, плетући мрежу неког дубљег смисла који измиче нашим очима,
наученим да свет посматрају површно? По Јунговим истраживањима, у самој својој
основи, синхроницитет има три облика:
Подударање психичког садржаја с објективним догађањем, као што је књига
отворена баш на страници на којој се текст невероватно подудара с вашим тренутним
мислима или расположењем; позив особе на коју сте управо помислили, и тако даље.
Други основни облик синхроницитета подразумева подударање психичких стања с
маштом (односно сновима или замислима) која се поклапају са стварним догађајима,
иако ми тога нисмо свесни, а типичан пример је сан жене која је сањала Армагедон
док се њен супруг налазио на службеном путу. Касније је сазнала да је њеном
супругу био промењен пословни распоред и да је у тренутку њеног сна он ходао
улицама Хирошиме, баш кад је на овај јапански град бачена атомска бомба. Јунг је
овај облик синхроницитета сматрао једним од облика телепатије, а није згорег
додати да је чак и сам Фројд телепатију прихватао као једну од постојећих и могућих
појава, иако није могао да је објасни.
У трећи облик синхроницитета спадају снови или замисли који се касније
остварују у стварности. То су такозвани пророчки снови, а којима је блиска и појава
дежа вија, односно осећања да смо оно што проживљавамо већ једном проживели.
Сва људска дела настају из фантазија. Одакле нам онда право да омаловажавамо
машту?
Сваког дана, сваком од нас деси се хиљаду занимљивих подударности, али то не
значи да све оне спадају у синхроницитет. Да би се нека чудна подударност
прихватила као пример синхроницитета, сам догађај мора да прати дубок унутрашњи
набој, неко необјашњиво снажно осећање које нам говори да то што нам се у том
тренутку дешава има неки дубљи, мада тренутно несхватљив значај. Сва три
претходно описана основна облика ове појаве подразумевају тај снажан и
необјашњив осећај.
Усред хаоса крије се космос, усред нереда неки скривени ред.
А како се синхроницитет одражавао на самог Јунга? Многоструко. За саму појаву
синхроницитета Јунг се заинтересовао након што је једна буба улетела кроз прозор у
његов кабинет управо док му је пацијенткиња причала о сну у коме је важну улогу
играла управо та буба. Најупечатљивији лични пример снаге синхроницитета Јунг
је доживео док је писао рад о симболизму Риба, небеског сазвежђа у које је ушла
тачка пролећне равнодневице баш у тренутку кад се рађало хришћанство, које је као
свој први симбол узело управо – рибу. У свом дневнику Јунг је забележио да је 1.
априла 1949. године био баш бомбардован симболизмом рибе: супруга му је за ручак
спремила рибу, једна пацијенткиња донела слику коју је управо завршила, а на којој
је била риба, друга пацијенткиња, коју годинама није видео, испричала му је сан у
коме је седела на обали језера и посматрала огромну рибу како јој се примиче,
увече, истога дана, неко му је показао и вез на коме се налазило риболико морско
чудовиште, и тако даље. Треба напоменути да нико није знао да он управо пише рад
о симболизму рибе кроз историју. Све у свему, кад је сводио утиске из тог чудног
дана, седећи на обали језера, након што је записао и последњи редак својих
доживљаја у дневник, кренуо је у шетњу обалом и налетео на мртву рибу! Била је то
седма риба у низу, што је Јунгу био веома важан податак, с обзиром на то да је био
упознат с тајанственим значењем овог броја и тиме је још више свим тим
подударностима дао на значају.
Умно клатно креће се између свесног и несвесног, а не између исправног и
погрешног.
Присећајући се касније свега, Јунг је схватио да је тог дана веома наликовао на
свој омиљени симбол, на водомара, птицу коју још називају и „краљем рибара”, због
изузетне вештине којом извлачи рибу из воде. За Јунга је, иначе, водомар био симбол
свести која се налази у непрекидној потрази за храном у мору колективног
несвесног. Као што водомар извлачи рибу из воде, тако наша свест има способност
да у мору несвесног налази своју симболичку храну, односно архетипове. Што је
свест развијенија, то је способнија да разлучује, да бира и да схватајући смисао
нађеног наставља даље са својим развијањем. Тог занимљивог дана сам Јунг је
наликовао на ову птицу грабљивицу, на водомара у потрази за рибом, односно за
скривеним смислом и тако је напокон дошао и до своје теорије синхроницитета.
Као што је телу потребна храна и то не било која, него само она која му
одговара, тако душа тражи смисао свог постојања, али исто тако не било који
смисао, него онај чије јој слике и замисли природно одговарају.
Године 1961. књижевник Иво Андрић добио је Нобелову награду за књижевност;
совјетски космонаут Јуриј Алексејевич Гагарин постао је први човек који је у
васионском броду „Васток 1” облетео Земљу, а Карл Густав Јунг умро је у свом дому
крај Цириха и сам се придружујући бескрајном свемирском пространству својим
дубоким и проницљивим духом.
Главно ми је увек било да је оно што сам морао да кажем, речено. Имам
осећај да сам себи учинио све што сам могао. Разуме се, могло је то више и боље,
али не на основу мојих могућности.
Mnogo dobra tema... Samo nastavi... :) Nesto mi igra u glavi...Da li se i Tesla bavio sinhronicitetom? :raz_088:
46&2
kada nadvladamo sopstveno zlo ima da budemo svesni realnosti
eh, realnost ... :raz_088:
:bravo:Citiraj:
Prvobitno napisano od Zolton
a nemojte svi o realnosti... :raz_088:
kad budemo svesni svoje nesvesti... bice bolje :aha:
Što, šta fali realnosti?Citiraj:
Prvobitno napisano od Zdrebica
Jel ti misliš da ovo o čemu se na ovoj temi priča nije realno?
zarto sto je ta rec 'realno' suvise cesto u upotrebi..pocela je da gubi svoj smisao... :raz_088:
svako vidi realnost na svoj nacin, odnosno svako ima iluziju o realnosti na svoj nacin :)
ne znam da li ovo spada ovde...
juce sam u dva navrata slusao slicne price u dva potpuno nevezana slucaja...
prvi lik je pricao kako je leteo 4-5 metara kada je grom pukao u topolu na par metara od njega
drugi lik je pricao kako je leteo 4-5 metara kada je za vreme rata dok je bio na strazi raketa udarila na nekih 10 metara od njega
i sad ako ti ja ispričam kako je moja kuma letela isto toliko kad ju je na motorčetu udario bus.. :pada:
Il se ne važi, pošto je drugi dan.
Pa ne znam. Neobična slučajnost, zaista. :hm:
pa ne vazi se u svakom slucaju,posto znas za pricuCitiraj:
Prvobitno napisano od kojica
ova dvojica se ne poznaju,dva potpuno izolovana slucaja
i ako je bitno,obojica su me smarali i insistirali na prici
Ma kapiram... to se ja nešto šalila.. :bela: al nije mi uspela šala..
Obična iskustva, ali kada su tako naglašena, prosto da se čovek zapita, šta s tim podatkom da radi. :hm: