Странац - Албер Ками

Француски филозоф, писац, учесник покрета отпора. У својим делима развија
идеју о апсурду. Следбеник је Жан Пол Сатра и његовог егзистенција лизма.
Филозофска књижевна дела "Странац" 1942. године, "Куга" 1947 године, нобелову
награда добија 1957. године.

Главни представник егзистенција лизма Жан Пол Сатре, овако је окарактерис� �о
ситуацију апсурда (супротности) у "Странцу": "Странац је један од оних људи који
су потпуно мирни, ништа крив, али чини скандал у друштву јер не прихвата
правила игре друштва. Он живи међу људима као странац али је за њих и он
странац.Зато га неки воле, због тога што је чудан, а други га мрзе због тога, као
поротници на суду. Узалудно је њему судити према нашим уобичајеним нормама
јер је он за нас такође странац..."

Ð*оман "Странац" је роман о људској егзистенцији , о њему се говори о човековој
усамљености, отуђености, бесмислу, и апсурду жота. Ð*оман се зато и зове
странац што је Мерсо странац друштву, а друштво њему. У роману се јављају
мисли које казују колико је апсурдан положај човека у свету јер ма шта радио
резултат је исти: као она мисао где каже да ако човек иде лагано по сунцу добиће
сунчаницу-умреће, ако иде сувише брзо озноји се и умире.Значи излаза из
појединих земаљских ситуација нема. Мерсо осећа да у свету где жи не може да
утиче на свет и да га мења.

Он само може да направи избор од онога шта му се у
животу нуди, односно избор по своме понашању не мењајући ни себе ни
свет.ПостављР° се питање нехотичног убиства Арапина, да ли човек има право да
другом човеку одузме живот, и да ли суд има право и друштво да Мерсоу одузму
жвот.У име које правде се некоме живот одузима? Каква је то правда ако исто
тако поступаш злочиначки, као и сам злочинац? Мерсоу се суди уствари за
безосећајнос� �‚ и индиферентнÐ� �ст у његовом понашању на суду. Поставља се
питање да ли је он заиста безосећајан човек или је човек који осећа али не
испољава осећања?

Да није починио убиство за које му се суди, друштво га не би
жигосало, нити би му судило за његове моралне особине, као што му иначе суде
за безосећајнос� �‚. У роману Ками негује новинарски стил, сабијену мисао и
реченицу а роман као такав нуди више различитих порука: Мерсо поседује
унутрашње богатство и до тога самога долази на крају романа у разговору са
свештеником (први пут сам себе испољио, показао емоције). У том разговору пада
у афекат јер му смета попова брига за његову душу и он доживл; јава прави
морални преображај, праву катарзу, кад убацује попа и целокупно лицемерје
грађанског света и религије којима тај Бог припада. Он показује да веома мисли и
да је везан за земљу и земаљски живот примедбом да не води бригу о Богу и
души.

Одбацујући лаж грађанског света и религије у том афектном понашању,
долази до осећаја слободе баш зато што се ослободио припадности друштва које је
одбацио као што је оно одбацило њега. Мерсо воли своју мајку јер је прва
реченица: "Данас је мама умрла", али уједно бежи од ње. Поставља се питање ако
је он од детињства све неосетљивији и хладнији, није ли то и кривица његове
мајке, која је ћутала, није са њим говорила, пратила га погледом те није умела да
му да неопходну топлину.

Несумњиво да његова мајка која је рано изгубила
Мерсовог оца, својим неспретним ставом према сину доприноси раздвајању
његове личности те се он приклонио линији мањег отпора, побегавши у неку
равнодушност и скученост. Ако је Мерсо крив, онда није крив за оно зашто му
суди друштво него је крив пред самим собом, за своје повлачење пред животом.
Дуги затворски дани одвајају Мерсоа од животне свакодневниц� �µ и окрећу га ка
унутрашњем животу, а да би он у својеврсној побуни (сукобу са попом) открио оно
што је у њему годинама било закопано.

Несумњиво је да је тај сукоб најболнији
догађај у његовом животу, драматичниј� � од убиства Арапина, јер овде Мерсо
достиже највиши и највећи могући степен свог емоцијалног испољавања. До тога
долази јер је раздражен и изазван упорношћу да ће се молити Богу за њега што
изазива експлозију беса Мерсоа који је окренут животу а не небу. Свој гнев је
излио на попа, а то се односи на друштво, свет дволичног морала који га је прво
судио, па жалио и молио за њега. У тим тренуцима у ћелији мисли на мајку и тада
схвата зашто је она на крају живота нашла вереника и упустила се у игру
почињања живота.Он се у затвору налази и у истој ситуацији као мајка у дому.

Piše: Valentina Đorđević


Stranac, egzistencijalizam i apsurd


Često se može čuti da je Stranac egzistencijalistički roman, ali takvo određenje nije potpuno tačno. Termin egzistencijalizam je mnogo širi i obuhvatniji od ideja iznesenih u ovom romanu, štaviše označava različite stvari i često se pogrešno ili neopravdano upotrebljava. Najjednostavnije rečeno, centralna ideja egzistencijalizma je da univerzum i čovekova egzistencija nemaju neko više značenje, niti u svetu postoji racionalni poredak. Prema tome, ljudski život nema neku svrhu koja ga nadilazi, nema ničega osim fizičkog postojanja.

U Strancu je uočljiva ta osnovna ideja, ali filozofija egzistencijalizma je mnogo šira od toga i sadrži mnoge veoma važne aspekte koji ni na koji način nisu prisutni u ovom romanu. Sam Kami odbija da svoje delo nazove egzistencijalističkim. Mnogo adekvatniji filozofski termin za pristup Strancu je apsurd. Filozofiju apsurda je razvio upravo Kami i to baš u vreme kad je pisao Stranca i, paralelno, Mit o Sizifu.



Iako su Kamijevi pogledi na svet jasno izloženi u tekstu, ne treba smetnuti s uma da je Stranac roman, a ne filozofski traktat, i to da je u pitanju prozno delo velike vrednosti, čiji literarni elementi imaju barem jednaku važnost kao idejni.

Objašnjenje apsurda


Moderno osećanje sveta pomera težište sa metafizičkih na etička pitanja, prevashodno na odnos između sveta i čoveka. Taj odnos Kami sagledava bez religijskih predrasuda i u njemu vidi apsurd. Suština apsurda leži u čovekovoj potrebi da racionalno sagleda svet i činjenici da svet nije racionalan. Svest o neskladu između čoveka i sveta je svest o uzaludnosti, uzaludno težimo da ostvarimo predmet sopstvene nostalgije. Najvažnija karakteristika apsurda je tragičnost. Apsurdno stanje je tragično stanje. Postavlja se pitanje je kako živeti ako je svet tragičan i uzaludan. Kami odbacuje samoubistvo kao rešenje, jer ono nije suočavanje, već odbacivanje istine, izbegavanje apsurda. Mit o Sizifu nalaže da čovek treba da umre bez pomirenja, u revoltu.

Stranac


Kamijevo literarno i filozofsko delo je u svojim počecima bilo snažno obeleženo kategorijom apsurda, samim tim i udaljeno od preokupacije moralnim vrhuncima. Lik Mersoa je ilustrativan u pomenutom smislu. On ne samo da ne teži nekoj izuzetnoj moralnosti, već ozbiljno narušava etičke propise. Način na koji prima vest o smrti svoje majke, ravnodušnost prema ubistvu koje je počinio, pokazuju ga kao nekoga kome su moralne norme strane.

Ipak, u sukobu sa sveštenikom, Merso nam stavlja do znanja da etičke propise krši - ne zato što mu je naročito stalo da bude nemoralan, već zbog roga što smatra da je podjednako svejedno činiti dobro ili činiti zlo. Sa tačke gledišta smrti, koja čeka sve ljude, to je potpuno irelevantno - podjednako vrede i jedni i drugi. Istu vrednost imaju i žena starca Salamana i starčev pas. Filozofija apsurda samo potvrđuje rezonovanje Kamijevog junaka. Osnovna teza ove filozofije glasi - ništa nema smisla, samim tim ne postoje merila za prosuđivanje dobra i zla.
Ispostavlja se da Merso čini zlo, jer suviše intenzivno oseća nemoć dobra. Njegov imoralizam je protest protiv neostvarivosti moralnih vrednosti.

Lik Mersoa


Čini se da Mersoa uopšte ne dotiču stvari koje se dešavaju oko njega. Događaji koji bi za većinu ljudi bili izuzetno značajni, kao što je bračna ponuda ili smrt roditelja, kao da ga se ne tiču. Potpuno je indiferentan kako prema smrti majke, tako i prema tome da li ga Marija voli ili ne.

Sa druge strane, Merso je potpuno iskren i ne pokušava da sakrije hladnokrvnost lažnim suzama. Time implicitno izaziva društvo i moralne standarde koji nalažu određen način ponašanja za određenu priliku. To neusvajanje diktiranog obrasca ponašanja, koje se ispoljava kroz nedostatak suza na majčinoj sahrani, čini Mersoa autsajderom. Čak se i na suđenju više govori o tome nego o ubistvu koje je počinio.

Ponovo je u fokusu iracionalnost sveta, mada na drugi način. Društvo uporno pokušava da konstruiše racionalne motive za Mersoovo iracionalno ponašanje. Ideja da se stvari nekad dešavaju bez razloga i da događaji ponekad nemaju značenje je uznemirujuća za zajednicu. Suđenje Mersou je primer za to, tužilac pokušava da nađe racionalni poredak, pa povezuje ubistvo Arapina sa Mersoovim ponašanjem na sahrani majke, kako bi doneo zaključak o njegovoj čudovišnosti. I tužilac, i Mersoov advokat pokušavaju da objasne počinjeno ubistvo kao događaj koji logično sledi prethodne po principu uzročno-posledične veze. Takva objašnjenja su izmišljotine koje imaju svrhu da prikriju zastrašujuću ideju da je univerzum iracionalan. Prema tome, i samo suđenje je primer apsurdnosti, primer kako čovečanstvo pokušava da pripiše racionalnost svetu.

nastavak...

Око ње се гасе животи, осетила близину смрти и ослобађање и спремност да све
поново изнова преживи. Сукоб са попом је и његов први знак идентификац� �је са
мајком: И она се у томе дому који личи на затвор борила против смрти и
усамљености. Сада је Мерсо могао да разуме зашто се мајка играла вереништва и
да је она то доживела у односу на друштво као и она сада као ослобађање од
друштва и побуну против њега. Зато је Мерсо смтрао да нико нема права да плаче
за њом јер је у дому доживела ослобођење као и он у затвору. У три драматична
тренутка када се Мерсо налази у пресудној ситуацији у сећању му се појављује
слика мајке, сећања не њу поклапа се сваки пут са безизлазношћ� �ƒ ситуације у
којој се налази. Први тренутак је сахрана, други је пре злочина на плажи, а трећи
је након петомесечног боравка у затвору када му се у сећању јавља лик мајке.

Неразмршен однос Мерсоа и мајке огледа се и у ситуацији када је чуо комшију
Саламана да плаче за псом, а он није за мајком.Он је мислио на мајку по
асоцијацији сличности ситуација односно губитка неког драгог. На једном месту
Мерсо каже: "Свакако мајку сам много волео, али то ништа не значи. Сва здрава
људска бића прижељкују мање-више смрт оних које воле". Ту се осећа његов
апсурдан однос према мајци.Ако се посматрају односи које Мерсо успоставља са
околином, види се да их карактеришу равнодушност , скученост, он не предузима
иницијативу већ одговара на туђу иницијативу.

Једна зона личности, област
Мерсових осећања стално је потиснута. Мерсов друштвени развој је некада био
прекинут, напустио је студије без разлога и он је човек који је изгубио основни
животни импулс са истицањем, природном жељом за уважавање.Нес� �²ÐµÑÐ½Ð¾ пружа
отпор видром изражених емоција, миран, ћутљив је у добрим односима са другим
личностима. Он је у друштву миран, али неизбегава људе који га цене. Мерсо само
није иницијатор и неће сам први предузети, али прихвата када други предузму.

Кратак садржај:


Радња романа догађа се у Алжиру, а вријеме је неодређено. Главни јунак је
намјесник Мерсоа, младић с баналним животом безброја малих, безначајних људи.
Роман, писан у првом лицу, започиње једноставном констатацијом: “Данас је мајка
умрла. ” Од те прве реченице у роману сви догађаји ђелују тако на главног јунака -
они најглавнији, пресудни, као и свакодневни. Управо је та безначајна
свакодневност и испунила први дио ове исповједи. Мир и равнодушност којим
Мерсоа путује на покоп мајке, мир који у њему учествује, продужује се до
посљедњег ретка књиге.

У његову животу нема потреса. Имати пријатеља,
девојку, излазити с њима, љубити - то је оквир његовог живота, оквир који
испуњава из дана у дан на исти начин. Један догађај ођедном уноси промјену у тај
живот. За уобичајног излета у околицу града Алжира с пријатељем и ђевојкама,
долази до сукоба са који је за Мерсоа био пресудан. Он и његов пријатељем
Ð*аyмонд потукли су се с двојицом Арапина. Најгоре је прошао Ð*аyмонд којег је
Арапин ранио ножем. Кад су се страсти смириле и чинило се да је све
заборављено долази до преокрета. Мерсоа пиштољем убија тог Арапина.

Други дио романа одвија се у затвору без икаквих догађаја, осим испитивања
и суђења, он садржи осјећања и мисли Цамијевог јунака, који не може дати
никакво објашњење за свој поступак; исто тако не може пронаћи ниједан разлог
покајања, ни жели да се спаси. Смрт на коју је осуђен прима потпуно равнодушно,
увјерен да је, напокон, све свеједно, да нема вриједности због којих би било
требало подузети. Ужасавање које изазива својом отвореном равнодушношћ у
очито је ужасавање које човјек показује пред открићем бесмисленост� �¸, апсурда
свог постојања. Мерсоа иде миран у смрт увјерен да она није ни у чему гора од
живота, ни бесмисленија, увјерен да је она апсолутни крај.

КАРАКТЕРИЗАЦИЈА ГЛАВНОГ ЛИКА

Главни лик Камијевог романа је Мерсо–ситни банковни чиновник који ни од кога
ништа не тражи, који признаје другима право да раде што желе. Отуђио се од
мајке. Након мајчине сахране започиње везу с Маријом. Она хоће да се они
вјенчају но њему је свеједно. Он је равнодушан, незаинтересиран, за све му је
свеједно. Препустио се животу. Ништа не подузима да би боље живио. Убија Арапа
те му суде за то убиство.На суђењу је незаинтересован,као да се то њега не тиче.

Отуђење – алијенација од мајке:

“Ђеломице је и због тога нисам у посљедњу годину дана готово уопће посјећивао.
Па и зато што бих тада изгубио цијелу неђељу – а да не говорим о напору који је
био потребан да одем на аутобус, купујем карту и путујем два сата. ”

Бесмисленост:

“Али сви људи знају да не вриједи живјети. Углавном сам знао да је готово
свеједно хоћу ли умријети у тридесетој или седамдесетој години живота, јер ће,
наравно, у оба случаја други људи и друге жене и даље живјети и то на тисуће
година. Заиста, ништа није јасније од тога . . . ”

Цинизам (након мајчине смрти):

“. . . уосталом, нисам се имао због чега испричати. Заправо је требало да ми он
изрази сућут. Аку, вјероватно ће то учинити прекосутра, када будем у црнини.
Засад као да мама није ни умрла. А након покопа бит ће то нешто свршено и све
ће попримити службенији израз. ”

Споредни ликови


Ð*аyмонд Синтес

Онизак, плећат, има боксачки нос. Увијек је беспријекорн о обучен. Живио је у
стану с једном собом и кухињом без прозора. Имао је љубавницу коју је претукао
јер га је варала. Мерсаулте је пристао свједочити да га је она варала и извргла
руглу. Потукао се је с њезиним братом.

Саламан

Мерсоов први сусјед. Имао је старог пса препеличара који је имао неку кожну
болест па му је поиспадала сва длака и тијело му је било осуто пјегама и
крастама. Он и пас живјели су у истој соби. Саламан је имао црвенкасте красте на
лицу и жуте ријетке длаке. Сваког дана старац је пса изводио у шетњу. Увијек је
грдио пса и тукао га али га је стварно волио. Он му је био све. Када га је изгубио
био је утучен и све је претражио да би га нашао.

Марија

Мерсоова пријатељица. Бивша дактилограф� �иња у његовом уреду. Срела је
Мерсоа на купању и од тада су они у вези. Жели се удати за њега али њему је
свеједно. Посјећује га у затвору и расплаче се на суђењу.

Перез

Носио је сешир округла тулца и ширкога обода, одијело којем су хлаче падале у
наборима на ципеле и кравату од црне тканине, која бијаше премалена за његову
кошуљу с великим бијелим овратником. Из његове сиједе и прилично њежне косе
вириле су чудне, клемпаве и неправилне уши којих је боја црвена као крв
изненадила свакога на том бљедуњавом лицу.


Остали ликови:

Целесте, Емануел, надстојник дома, директор дома, вратар дома, Масон и његова
жена.

Мишљење о делу:

“Странац” садржи причу о човјеку који се нашао у ситуацији злочинца и осуђеника на смрт, а
да ништа од тога не схваћа. Односно, он је изгубљен, живи у свом свијету, а за друге не
брине што ме се посебно дојмило, као и одговори на питања: Што је живот? Што је свијет? –
“Живот и свијет су апсурдни: апсурд произлази из сукоба између ирационалности и носталгије
за смислом и складом”. Међутим, ми ипак живимо, мислимо да постоји неки интерес да живимо.
Једно привилегирано искуство ипак открива вриједност: то је побуна, а управо ту вриједност
Мерсо није желио искористити што је веома чудно. Људи живе у апсурду, у куги, док се Мерсо
у потпуности слагао с тим негативним смислом живота.

Односно, ђело ми се свиђело, јер писац својим бојама осликава општу заједничку ситуацију
свих људи; освијетљење које он баца на догађаје обасјава сваког од нас појединачно.

Као и срећа живот је варљив. Јер тако је мало потребно да будемо сретни, а тако често
нам то мало недостаје.

Зато сматрам да је Цами овим романом пружио окрутну, али истиниту слику о човјековом
положају у свету.

АПСУРД У СВИЈЕТУ ИЛИ ПОЈЕДИНЦУ
(поводом читања дјела „Мит о Сизифу“ и „Странац” Албера Камија)

Ками покушава одговорити на питања о животу и његовом смислу или како
Његош рече тражећи исте одговоре: ,,Усудих се да говорим о ономе, о чему још
нико потоњу не рече”. Објаснити необјашњиво, докучити недокучиво, оно стоје
немогуће, значи открити да је „ немогућност спознаје откривена “ (Јаспрес). У
тој духовној спознаји, на путу ка себи самом, он анализира Сократову мисао: „
спознај самог себе “ као тежњу, али не и као могућност, говорећи да она има исто
толику вриједност колико и ријечи „ буди честит” наших исповједника.
Покушавајући да објасни необјашњиво у постојању зачараног животног круга,
у којем се не може пронаћи излаз ни помоћу Аријадниног конца, он констатује
дуализам човјекове личности који је истовремено човјечан и нечовјечан, добар
и зао, песимиста и оптимиста ... Како разумјети друге кад не можемо упознати
себе, како разумјети смрт на основу туђег искуства, питања су која потрага
поставља констатујући да је „ испробано само оно што је доживљено” и да ће
човјек заувијек остати странац самом себи.

У жељи да комплетира слику за којом трага, он каже да се нашој спознаји,
умјесто јасне слике нуди „ бескрај бљештавих комадића сломљеног огледала
“. Покушавајући да утврди јасну границу између истине и лажи, о питањима
за чијим одговорима трага, у ономе што се прокламује као истина,он цитира
Аристотела: „ Посљедица ових размишљања, често извргавана руглу, јесте да она
сама себе поништавају”.
Очигледно је да се човјек рађа као недовршено биће и да његов животни пут
дефинише довршавање. То довршавање дефинишу сазнања о животу и смрти.
Када се родимо,ми плачемо ,а други се радују, када умремо ми смо спокојни,
а други плачу. Ками покушава да објасни да ли између та два плача постоји
могућност сазнања и радости живљења. У којој долини живимо? Плача или
радости ?
Ни Ками није дошао до одговора да ли је апсурд у Свијету или појединцу, али
смо могли закључити да смо сви у Свијету и да је Свијет у нама. Изгледа да човјек
осјећајући апсурде иде путем који је у њему, на том путу он најчешће срећ себе.
Тек када се нјих двоје упознају, пут постаје видљив. Жури полако. Не зна да ли
може стићи?

Љубица Маркуш, IV f