Дон Кихот - Мигел де Сервантес

Мигуел де Сервантес је највећи представник шпанске ренесансе и творац новог
романа. Од појаве Мигела Сервантеса почиње да постоји нови световни роман. До
њега романи су везани за витезове и њихове подвиге.

У овом роману “Дон Кихот“, Мигел Сервантес исмева витешке романе и људе који
су се заносили витештвом. Роман”Дон Кихот” излази 1605. Боравио је у Италији где
се упознао са тековинама италијанског хуманизма.

Животни пут му је био пун авантура, после чувене битке на Лепанту 1571., писац
остаје одузет у леву руку, затим заробљен од гусара и затворен у тамницу у
Алжиру. У тамници долази на идеју да напише “Дон Кихота”. Уз велики отпуст
враћа се у Шпанију и умире у Мадриду. Исмевајући витеза дон Кихота од Манче,
писац је желео да исмеје витештво које у новом времену више није могло да
опстане.

Лик дон Кихота

Самом својом појавом изазива подсмех јер је све само не витез: стар, мршав,
висок, има лошег коња, а за господарицу свог срца изабрао је једну сељанку и
назвао је Дулчинеја од Тобоза, што је име једне принцезе из витешког романа. Дон
Кихот има различита привиђења па од крчме крај пута мисли да је замак, акрчмари
грофови, напада ветрењаче, стада оваца, а у Мадриду жели да ослободи
криминалце мислећи да су јадни, потлачени народ.

Лик Санча Пансе

Физички и психолошки сушта супротност свом господару: мали, дебео, са кривим
ногама, а на глави велики шешир. Он је сељак који је кренуо са господаром из
сажаљења и похлепе за благом јер има породицу, њега витештво не интересује,
важно му је да је сит и да не мора ништа да ради. Он улеће у бој само када треба
спашавати господара или да се брани. Реално гледа на живот, није занесен
идејама витештва а на крају је ипак заволео господара из сажаљења.

За роман “Дон Кихот” је важно истаћи да је оштра сатира на савремене прилике у
Шпанији. Морао је добро да пази на који начин Шпанију излаже подсмеху. Преко
једног племића, једног свештеника и сељака, исмејао је три водеће класе:
племство, свештенство и народ. У ово време Шпанија држи колоније и жели да
покори Енглеску, што је писац критиковао преко лика Санча Пансе који каже
да “надувана жаба пукне”.

Дон Кихот је идеалиста и тежи ка добром и племенитом, а Санчо Панса је себичан
(једе, пије и спава). У почетку је разлика између њих велика, али се на крају
романа се они зближују јер је Санчо примио неке позитивне особине од господара.

Trivijalna knjizevnost

...oznacava ona knjizevna djela koja citateljima iskljucivo nude zabavu bez ikakvih umjetnickih vrijednosti. Naravno ,knjizevnost je od uvijek imala i cilj da zabavi citatelje ,ali kada ta zabavnost postane jedini smisao i cilj nekog knjizevnog djela, ono gubi umjetnicki karakter, jer pisci tada citateljima nude uzbudenja iskljucivo na osnovu fabule. Takva djela su bili viteski romani, a takvih djela je sve vise otkako se razvila tehnika stampanja knjiga, pa su pojedini romani mogli biti stampani u stotinama hiljada primjeraka i prodavani za „pet para“ („ petparacki romani“). U toj vrsti knjizevnosti razvili su se brojni zanrovi: avanturisticki romani, kriminalisticki, romani s Divljeg zapada, naucnofantasticni romani i sl.

Izvor : net

Funkcija dijaloga u karakterizaciji likova

Servantes se posluzio dijalozima da pokaze osobine likova ovog djela, jer se po njihovom govoru vidi da li su iz plemickog sloja, da li su vitezovi, da li je to obican seljak i sl. Takodjer, u dijalozima izmedju Sanca Panze i Don Kihota mozemo prepoznati njihove suprotnosti, ali i stvari koje ih povezuju.

Izvor: net

Fabula

Prvi deo
Alonso Kihano, sredovečni idalgo (šp. hidalgo), živi dosadnim životom u nekom malom mestu u Manči, sa svojom nećakom i domaćicom. Vreme krati čitajući viteške romane i veruje da je svaka reč u njima istinita, iako su dani viteštva odavno prošli, a mnogi događaji opisani u njima realno nemogući. Čitao je mnogo, po ceo dan i noć i „od malo spavanja i mnogo čitanja osuši mu se mozak te izgubi pamet“ (...del poco dormir y del mucho leer se le secó el cerebro, de manera que vino a perder el juicio) te odluči da se proglasi lutajućim vitezom i da krene da traži avanture. Tako izvuče iz nekog budžaka oružje i oklop svojih pradedova i, pošto ih je očistio i uglancao, proglasi sebe za viteza Don Kihota od Manče, svom konju nadenu ime Rosinante (šp. Rocinante), odabra Aldonsu Lorenzo ((šp. Aldonsa Lorenzo), seljančicu iz susednog sela, za svoju damu kojoj će posvećivati svoja junaštva i dobra dela i prekrsti je u Dulsineja od Toboza (šp. Dulcinea de Tobozo), te krenu na put u potrazi za avanturama.
Prvi odlazak od kuće Don Kihota počinje u ranu zoru i traje ceo dan, da bi na kraju dana potražio prenoćište u nekoj krčmi za koju veruje da je začarani dvorac. Tu će dobiti prve batine i savet da potraži štitonošu. Odlazi iz krčme, na putu sreće neke trgovce iz Toleda koji ismevaju i vređaju njegovu uzvišenu damu, Dulsineju od Toboza, gde on ustaje u njenu odbranu i napadne trgovce, a ovi skoče pa ga dobro izmlate. Svog premlaćenog, nalazi ga njegov komšija Pedro Krespo (šp. Pedro Crespo) i vraća ga kući. Dok se on oporavlja u krevetu, nećaka i domaćica sa Don Kihotovim prijateljima, lokalnim berberinom i župnikom, spale sve viteške knjige koje su po njihovom mišljenju, krive za njegovo ludilo, sobu sa knjigama zazidaju, a njega ubede da je sobu odneo neki volšebni čarobnjak.
Don Kihot se, međutim, ne predaje tako lako i dalje razmišlja kako da ostvari svoj naum, te prvo posluša savet krčmara, to jest, „vlasnika začaranog zamka“ te pozove svog komšiju, priprostog i dobrodušnog Sanča Pansu (šp. Sancho Panza), da mu se pridruži u avanturama kao štitonoša, a za uzvrat mu obeća mesto guvernera na ostrvu. Sančo pristaje, te se njih dvojica iskradoše u zoru iz sela i tako Don Kihot po drugi put pođe od kuće u susret avanturama lutajućeg viteza. Od tog momenta nižu se dogodovštine veleumnog viteza Don Kihota od Manče i njegovog štitonoše Sanča Panse, počevši sa čuvenim napadom na vetrenjače u kojima je samo on video grdne i surove divove.

Izvor : http://www.tabanovic.com/don%20kihot.htm

Drugi deo
Za razliku od prvog dela gde je Don Kihot potpuno zaluđen i u nekom svom svetu vitezova, nežnih devica i platonskih ljubavi, u drugom delu je lucidan, sasvim bistre pameti i vidi stvarnost onakvom kakva jeste. Sad su drugi ti koji stvaraju privid viteškog sveta i volšebnih magova ne bi li privoleli Don Kihota da jednom za svagda odustane od „života lutajućeg viteza“. Čak je i nesrećni Sančo prinuđen da učestvuje u toj šarenoj laži te dovodi Don Kihotu tri seljančice rekavši mu da su to Dulsinejine dame pratilje. Međutim, kada Don Kihot prepozna devojke kao samo tri sirote seljanke, Sančo se zgražava i pokušava da ga ubedi da je to opet mađija nekog zlog čarobnjaka koja mu ne dozvoljava da vidi realnost. Takođe su veoma zanimljivi razgovori između viteza i njegovog štitonoše, u kojima se vidi kako Don Kihot polako i postepeno gubi svoje ideale, pod uticajem Sanča Panse. Ta transformacija se takođe vidi i u postepenom menjanju imena - od Don Kihota, postaje Vitez od Lavova, a zatim se pretvara u Viteza Tužnoga Lika. S druge strane, Sančo polako prihvata ideale svog gospodara, koji se polako u samom Sanču koncentrišu u jednu fiks ideju - da postane guverner ostrva. Sančo uspeva da postane guverner i pokazuje se kao veoma mudar i praktičan vladar, međutim njegova vladavina će ipak na kraju završiti kao potpuna propast.
Kao što smo već napomenuli, sada su drugi koji stvaraju svet privida za Don Kihota. Sanson Karasko (šp. Sansón Carrasco), mladi učenjak i takođe Don Kihotov prijatelj, svojevoljno kreće
Don Kihotovim stopama i pretvara se u Viteza od Belog Meseca, a s jedinim ciljem da po viteškim pravilima natera Don Kihota da izbije iz glave ideje o životu i avanturama lutajućih vitezova. Iako je u prvom delu to isto pokušao kao Vitez od Ogledala, bio je poražen, ali ovaj put kao Vitez od Belog Meseca uspeva u svojoj nameri i pobeđuje Don Kihota u viteškom dvoboju, nateravši ga da se vrati kući i obeća da neće pokušavati da opet polazi na put barem godinu dana.
Roman se završava Don Kihotovim potpunim ozdravljenjem, međutim, potpuno razočaran stvarnošću, odriče se viteštva, priznaje svoju zabludu i umire.
Zanimljivo je da postoje pretpostavke da su neki delovi ovog drugog dela apokrifni, konkretno epizoda događaja u Montesinesovoj pećini, opisana u 22. i 23. poglavlju.

http://www.tabanovic.com/don%20kihot.htm

Struktura i tematika
Kao što je već pomenuto, veruje se da je prvo poglavlje isprva bilo zamišljeno kao posebna literarna celina, kao kratka priča. Kasnije je Servantes razvio roman počevši od te prve priče. Priča je zamišljena kao čitanje rukopisa Sida Ameta Benandželije (šp. Cide Hamete Benangeli) arapskog hroničara koji se zapravo pojavljuje tek u 9. poglavlju i koji se pominje svega četiri puta u celom romanu, da bi na kraju potpuno nestao u prvom delu nakon 27. poglavlja. Na prvi pogled, pripovedanje se odvija bez reda, međutim, struktura romana je kompleksna i pažljivo građena. Sam roman poseduje osobine različitih književnih rodova, od viteških romana i ubačenih novela, do literarnih rasprava pisanih u dijalogu, kako je to bilo uobičajeno u ono vreme. Roman takođe sadrži komične delove, ozbiljne besede, poslovice i anegdote narodnog karaktera. Ono što izdvaja ovaj roman je veština kojom Servantes sve te elemente potčinjava i uklapa u nit glavne radnje.
Bogatstvo tematike dela je nepresušno. Međutim, moguće je skicirati neke od osnovnih tema ovog dela.
Glavna tema kruži oko pitanja da li je moguće naći ideal u realnosti, to jest, da li realnost pobeđuje fikciju ili fikcija pobeđuje realnost. Ova tema je usko povezana i sa konceptom ljudske slobode. Kako čovek treba da shvati slobodu? Kakve zaključke može da izvede o slobodi, nakon što je iskusio? Možemo li promeniti svet ili svet menja nas? Šta je uopšte razumnost a šta je ludost? Da li je moralno pokušati promeniti svet?
Iz te glavne teme, usko vezane za erazmovsku temu ludila i baroknu ideju privida i realnosti, proizilaze ostale sekundarne teme:
1. Da li je moguće iznaći književni ideal? Tema književne kritike je veoma karakteristična za celokupno Servantesovo delo. U delu postoje kritike viteških i pastoralnih romana, kao i kritika nove komedije Lopea de Vege.
2. Da li je moguće pronaći ideal u ljubavi? U romanu se pojavljuju različite ljubavne priče. Neke su nesrećne zbog samog životnog koncepta vezanog za slobodu, kao što je slučaj sa Marselom i Grizostomom, druge zbog patološke nesigurnosti, kao što je ubačena novela Nestrpljivi radoznalac, ili pak zbog previše idealizovanih dama, kao što je sama Dulsineja, ili previše prozaična kao što je Aldonsa Lorenzo. Takođe se pojavljuje i motiv ljubomore, veoma važan za Servantesa.
3. Da li je moguće pronaći politički ideal? U romanu se pojavljuje tema utopije u obliku Sančove vladavine ostrvom Baratrarijom, priviđanjima koje ima Don Kihot u Montesinovoj pećini, itd.
4. Da li je moguće pronaći ideal pravde? Ovu temu vidimo u epizodama sa galeotima, momkom koji dobija batine, itd.

http://www.tabanovic.com/don%20kihot.htm

Ubačene novele
Jedna od novina u žanru je ubacivanje posebnih priča u nit glavne radnje u obliku kratkih priča - novela. Neki smatraju da ove novele ne remete i nemaju nikakav uticaj na glavnu radnju romana, i da čak i ako bi se izbacile, to ne bi mnogo poremetilo glavnu priču, dok drugi smatraju da te novele nisu tek tako ubačene i da čine deo opšte kritičke, estetske i tematske strukture romana.
U prvom delu romana ubačene novele samo podvlače Don Kihotov osnovni etički motor: želju da privoli druge da se povinuju njegovom apsurdnom idealističkom pogledu na svet. Problemi koje on pokušava da reši nisu zasnovani na realnosti nego na idealizmu sveta mašte koji on pokušava da oživi. U slučajima istinske moralne nepravde, Don Kihot se svodi na običnog posmatrača.
U drugom delu romana ubačene novele predstavljaju prave socijalne probleme Servantesovog doba, kao recimo, proterivanje „moriskosa“ (šp:moriscos) 1502. godine. "Moriskosi" su muslimani koji su bili nasilno pokršteni nakon pada poslednjeg mavarskog bastiona, Granade i konačne pobede Katoličkih kraljeva, Izabele od Kastilje i Fernanda od Aragona i završetka Rekonkiste 1492. godine. U želji za ostvarenjem što monolitnije države na verskom planu, 1492. godine proteruju sve Jevreje, a 1502. sve Mavre i "moriskose", jer su smatrali da njihova predanost novoj religiji nije iskrena i da u tajnosti i dalje praktikuju svoju staru veru, islam. Epizoda u kojoj učestvuje Rikote sa svojom kćerkom Anom Feliks, opisuje te događaje sa svom svojom propratnom religioznom, međuljudskom, ekonomskom i etičkom tragikom.

http://www.tabanovic.com/don%20kihot.htm

Kritika viteških i pastoralnih romana

U romanu je uočljiva i kritika viteških i pastoralnih romana. Svoje detaljno mišljenje o
mnogim veoma popularnim viteškim i pastoralnim romanima tog doba Servantes je dao u.
poglavlju prvog dela u kome župnik i berberin vrše „veliku čistku“ Don Kihotove
biblioteke. Pre nego što odluče da li određena knjiga zaslužuje da završi na lomači ili ne,
daju svoj sud o istoj. Tako u tom poglavlju možemo pročitati Servantesovo mišljenje o
romanima kao što su španski viteški roman Amadis od Galije (Amadis de Gaula) ili
valensijanski viteški roman Tirante Beli (šp. Tirante el Blanco, katal. Tirante lo Blanc).
Lista knjiga osuđenih na lomaču daje nam savršenu sliku o Servantesovim književnim
stavovima.

Parodija je osnovni element ovog romana. Međutim, roman je veoma kompleksna
parodija. Delo nije samo prosta parodija viteških romana putem direktnog preterivanja
nedoslednosti i nemogućih događaja. Komičnost ovog romana proizilazi iz nemogućnosti
da se staromodna i fantastična priča situira u moderan okvir realnosti. Neke od parodija
otvoreno pokazuju svu besmislenost i nereanost osnovnih karakteristika glavnih junaka
viteških romana. Lutajući vitezovi su superljudi, veoma otporni, izdržljivi i nadasve
dugovečni. Veoma veliki deo komičnosti romana proističe upravo odatle: realno,
putešestvije i avanture Don Kihota iziskuju energiju i izdržljivost koja nikako nije
svojstvena za čoveka njegovih godina. S druge strane, činjenica je da su njegovi uzori
bili veoma aktivni i izdržljivi, iako mnogo stariji od njega.

Kritika besmislenosti i nerealnosti pastoralnih romana u kojima su pastiri i pastirice nežni
mladići i devojke sa klasičnim imenima koji po ceo dan uzdišu zbog neuzvraćene ljubavi i
govore skoro isključivo u stihovima izražena je u pastoralnim epizodama o pastirici
Marseli i Grizostomu, a vrhunac kritike je sadržan u Don Kihotovom „ispaštanju“ u Sijera
Moreni, gde provodi više dana i noći go ko od majke rođen, skačući po planini, uzdišući i
žaleći se u stihu i pompeznim rečima na „okrutnost“ svoje dame, Dulsineje od Toboza.

Kritika društva

Don Kihot je višeslojan roman sa bezbroj značenja i isto toliko tumačenja. Osim oštre
kritike i parodiranja viteških i pastoralnih romana, popularnih u Servantesovo doba, ovaj
roman predstavlja takođe i kritiku crkve i inkvizicije, kritiku tadašnjeg španskog društva
koja se ogledala u podeli na stare i nove hrišćane, običaja i ljudskih naravi. U
Servantesovo doba, mnoge od ovih kritika su mogle da koštaju autora slobode ili čak i
života, i jedini način da ih izrazi bio je kroz usta mentalno poremećenih literarnih junaka.
Isto će uraditi i u jednoj od svojih Uzornih noveli, Stakleni licencijat

Don Kihot je centralni element romana a njegovo ludilo je najkarakterističnija crta
njegovog lika. Trezvenost i ludilo se kombinuju u njegovom liku koji evoluira tokom
romana. Don Kihot nije statičan, konačan lik, već se njegova egzistencija razvija i
definiše samu sebe kroz proces samoostvarenja. Don Kihota i Sanča Pansu definišu pre
svega njihova dela i ono što govore, a ne opisi njihovih duševnih, psihičkih i fizičkih
stanja.

Ludilo Don Kihota je presudno za pravilno razumevanje ovog lika, jer se radi o specifičnoj
vrsti. U tom ludilu, njegova mašta je ta koja je poremećena, ne njegove sposobnosti. U
samom naslovu, Don Kihot se naziva "veleumnim" ili "oštroumnim" (šp:ingenioso),
terminom koji bi se mogao protumačiti kao "maštovit",čime se jasno ukazuje na
hiperaktivnu maštu glavnog lika. Zapravo, u najnovijem prevodu prevodilac se odlučuje
baš za reč "maštoglavi".

Postoje tri osnovna aspekta Don Kihotovog ludila:

Prvi aspekt je da on čvrsto veruje da događaji opisani u viteškim romanima imaju čvrstu
istorijsku podlogu. To je suština njegovog ludila.

Drugi aspekt proizilazi direktno iz prvog: ako su te priče istinite, sasvim je logično
pretvoriti se u lutajućeg viteza.

Treći aspekt se pokazuje tek u drugom poglavlju - mašta nameće stvarnosti slike sveta
viteških romana i pretvara krčme u dvorce, seljanke u princeze, vetrenjače u divove, a
stada ovaca u vojske.

To su tri osnovna elementa Don Kihotovog ludila koje uspostavlja Servantes na samom
početku knjige, vođena njegovom opsesijom viteškim romanima. Kada izađe iz
opsesivnog stanja, Don Kihot je razborit i mudar i njegovi postupci ne razlikuju se od
postupaka bilo koga zdrave pameti. Takva vrsta ludila se definiše kao ludilo sa
momentima lucidnosti. Međutim, jedna osobina je zajednička i ludom i lucidnom Don
Kihotu - neverovatna plemenitost i spremnost na žrtve za dobrobit čovečanstva.

Sančo Pansa je Don Kihotova potpuna suprotnost, kako duhovno, tako i fizički. Dok je
njegov gospodar visok i mršav on je nizak i debeo. Primer prostodušnog čoveka iz
naroda koji je naučen da poštuje autoritete, ali ne i da razmišlja o "umnim" temama.
Zdrave je i bistre pameti i, za razliku od svog gospodara, čvrsto stoji sa obe noge na
zemlji, a kad zatreba, ume da bude i lukav. Njegova mudrost ne dolazi iz knjiga i visokih
škola, već direktno iz života i predstavlja nepresušni izvor prave narodne mudrosti. Na
svaku ludoriju svog gospodara uvek ima spreman odgovor ili komentar u obliku neke
narodne umotvorine - bilo poslovice, bilo izreke ili verovanja. Svestan je ludila svog
gospodara, ali svejedno ga ne napušta u nevolji, u početku zato što poseduje veliki
osećaj odanosti ali i praktičnosti, jer mu je sve vreme u glavi Don Kihotovo obećanje da
će ga učiniti guvernerom ostrva, zbog čega je, uostalom, i pošao u avanture. Međutim,
u drugom delu, Sančo zaboravlja na to obećanje i ponovo polazi na put, pre svega iz
velike ljubavi i prijateljstva koje oseća prema svom nesrećnom gospodaru.

Originalnost

Don Kihot je konačno uobličio formulu realizma, čije preteče nalazimo u španskoj
književnosti Srednjeg veka. Karakteriše se parodijom i ismevanjem svega fantastičnog,
društvenom kritikom i insistiranjem na psihološkim vrednostima i deskriptivnom
materijalizmu.

Don Kihot je takođe kamen temeljac za polifonični roman, roman koji pokazuje realnost
sa različitih tački gledišta koje su isprepletane u istom vremenskom prostoru. Pretvara
realnost u nešto veoma kompleksno jer ne samo da pokušava da je reprodukuje, nego i
da je zameni. Moderan roman, onako kako ga je začeo Don Kihot, mešavina je svega.
Kako to kaže sveštenik, "razuzdano pisanije": mešavina epike, lirike, tragedije, komedije,
proze, stiha, dijaloga, govora, pošalica, basni, filozofije, legendi... I naravno, parodije
svih tih žanrova.

Beleška o piscu

Migel de Servantes Saavedra (1547-1616) je najistaknutiji španski pripovjedač i jedan on najvećih romanopisca svjetske književnosti.Rodio se u gradiću Alcala de Henares.U vrijeme njegova rođenja obitelj mu je već bila osiromašena.Školovao se u Madridu i Servilli. U vojsku je stupio kao vrlo mlad čovjek,a u njoj je proživio vrlo burne godine.U bitki kod Lepanta izgubio je ruku.Pet godina proveo je u Alžiru kao zarobljenik maurskih gusara.Nakon povratka u domovinu , radio je kao službenik,pa je ponovno bio vojnik, a književni ga rad nije mogao izvući iz siromaštva.Umro je u Madridu.Servantes je pisao drame i komedije, novele i romane.

Djela: FLa Galatea, Bistri vitez Don Kihot od Manče.

Servantesovo karakteriziranje Don Kihota i Sančo Panse

Don Kihota Servantes karakterizira kao: “suhoparnom, mrzovoljnom, hirovitom sinu, natrpanom svakakvim mislima, koje nikomu drugom na pamet ne padaju “.Servantes nas već u proslovu upoznaje sa karakterom svog lika.Djelo se većinom zasniva na sukobu dva svijeta.Tako je Don Kihot čista suprotnost od Sancha.Tako je naš vitez “pedesetih i bio snažna rasta, suhonjav, mršav u licu, velik ranoranilac i ljubitelj lova” dok je naš Sancho imao “golemu trbušinu a nizak rast i tanke noge”.Iako je Sancho realan čovjek nije osobito inteligentan, “bez mnogo soli u glavi”, te se dade nagoviriti on strane našeg viteza da pođe s njim, obečavši mu pritom namjesništvo nad kakvim otokom ili kraljevstvo koje bude pridobio.Dok Don Kihot na tim putovanjima bude živio u svojim fantazijama,

Sancho će naprotiv misliti najprije na sebe, svoj trbuh i svoj džep,”Cijele te noći nije Don Kihot spavao, nego je premišljao o svojoj vladarici Dulcineji, da udesi po onomu što je čitao u svojim knjigama, kako su vitezovi bez sna provodili mnoge noći po šumama i pustinjama zabavljeni mislima na odabranice svoga srca.Ali nije tako proveo noć Sančo Pansa, jer on je ljudski napunio želudac, no nije ga napunio vodom od cikorije, pa je cijelu noć prespavao.”

Dijalog između Don Kihota i Sanča Panse

Djelo se zasniva na sukobu dva svjeta, a to se vidi u dijalozima između Don Kihota i Sančo Panse.Naš bistri vitez zamišlja pustolovine na svakom koraku, te glavom bez obzira srlja u njih ne mareći na Sanchova upozorenja( “ne mareći što mu Sančo Pansa dovikuje i kazuje da su ono na što on navaljuje uistinu vjetrenjače a nisu gorostasi”).Dok Don Kihot podučava Sancha viteškom kodeksu, Snacho upozorava da će se on toga pridržavati sve dok se sam ne nađe u opasnosti, “ako uzmoram braniti sebe, neću ja mnogo pazti na te zakone”, u tim rječima vidimo da Sancho prestavlja tipičnog renesansnog čovjeka koji neće pustiti da ga netko premlati zbog viteških zakona.Taj način gledanja na svijet Servantes sukobljava sa fiktivnim pogledom na svijet od strane don Quijota.Taj sukob svijetova Servantes majstorski prikazuje kroz različite dogodovštine čiji su sudionici Don Kihot i Sančo Pansa.

Donkihotizam

U čestoj je porabi pojam donkihotizam (donkihotstvo, donkihoterija) koji potječe, gledaj čuda, od imena Don Kihota, glavnog lika Servantesovog romana.Znači smešan, nesuvremen, besmislen pohvat.

Što je lepo u njemu

Don Kihot prestavlja dio svakog od nas , i to onaj dio koji vjeruje u njegove priče, ideale i maštanja.Kad on nestane nestaće dio svih nas.”Kad ne bi bio grijeh protiv ljubavi prema bližnjem, poželio bih da nikada i ne ozdravi Don Kihot, jer ako on ozdravi, nestade nam njegovih dosetaka, pa i dosjetaka perjanika njegova Sancha Panze, a svaka od tih dosetaka da prevrati i samu melankoniju u radost.”

Kritika nove komedije Lope de Vege

Servantes takođe kritikuje Lopea de Vegu i novu komediju. Iako se na više mesta dotakao kritike Lopea de Vege lično i nove komedije, svoje stavove o dramskoj umetnosti detaljnije je izrazio u 48. poglavlju prvog dela preko lika kanonika. Za novu komediju kaže da komadi koji se trenutno prikazuju su "sve same poznate budalaštine i stvari koje nemaju ni glave ni repa" (I, 48), međutim, narodu se ipak sviđaju. Dalje kritikuje autore, konkretno, samog Lopea de Vegu, iako ga ne imenuje, što ugađa neukom svetu i piše ono što je masi milo, a na uštrb prave umetnosti. Nova komedija, po Servantesu, ne poštuje pravila klasične komedije, na šta će mu kasnije Lope de Vega odgovoriti u svojoj Novoj umetnosti pisanja komedija (1609.) da onaj ko danas piše poštujući pravila klasične komedije "umire bez slave i nagrade".

Servantes dalje govori kako slava obavezuje Lopea de Vegu da uzdiže teatar a ne da ga spušta na nivo prostog sveta. Servantes takođe kritikuje upotrebu čuda i duhova, nepoštovanje jedinstva mesta ("prvi čin počeo u Evropi, drugi u Aziji, a treći se završio u Africi") i vremena ("dete u pelenama večera u prvom činu, i u drugom je već bradati čovek"), mešanje likova iz različitih epoha (radnja se dešava u vreme Pipina i Karla Velikog i glavna ličnost je u njoj osoba za koju se kaže da je imperator Iraklije"), nedoslednost i mešanje žanrova, pripisivanje čuda jednog sveca drugom, itd.

Međutim, pored sve ove kritike, Servantes ipak ne može a da se ne divi ogromnom talentu Lopea de Vege za koga takođe kaže da je "srećni genije ove kraljevine, slavan i poznat u celom svetu po svojim komedijama"(I,48). Moglo bi se reći da je Servantes u neku ruku osećao izvesnu ljubomoru prema Lopeu de Vegi (koja je svakako išla i u obrnutom pravcu), pogotovu što njegova dramska dela nisu ni približno imala isti uspeh. Servantes je takođe kritikovao neviđenu umišljenost i uobraženost tog "monstruma prirode", kako je jednom prilikom nazvao Lopea de Vegu.

Beskrajno imenovanje i navodno citiranje slavnih pisaca (Platon, Demosten, Aristotel), obavezno citiranje sijaset poema koje slave njegovu umetnost na početku svakog njegovog dela, poeme koje su navodno napisale slavne ličnosti i žene, a koje je u stvari pisao sam Lope de Vega pa ih potpisivao tuđim imenima, samo su neke od stvari koje Servantes kritikuje u prologu prvog dela Don Kihota. Na primer, sa sigurnošću se zna da su soneti koje je potpisala Kamila Lusinda (poetsko ime koje je Lope de Vega dao Mikaeli Luhan, svojoj dragani) zapravo njegovi, jer sama Mikaela Luhan nije umela ni da se potpiše.

O piscu
Riterski romani bilui su veoma popularna lektira u Spaniji Servantesovog doba.NJihov uticaj na citalacku publiku nije se ogledao samo u popularnosti,nego i u izgradjivanj ukusa i uspostavljanju moralnih vrijednosti pojedinaca i drustva.Nudili su izopacenu sliku dostojanstva,casti ljubavi i zene.Raspirivali su mastu omladine podsticali neprimerno ponasanje koje se kvalifikovalo kao budalastina ili ludilio.Ima mnogo anegdota koje svedoce o poraznom djelovanju riterskih romana na pojedinca, porodicu i drustvo.Jedan riter vracajuci se iz lova,zacuo je kknjavu svoje zene dece i slugu.Preplasen i zabrinut pitao je pitao je da li je umro neko od clanova porodice.Dobio je vijest da je umro Onazis junak tada popularnog riterskog romana.I vlast je reagovala na riterski roman:zakon Karla Petoga zabranila je prodavanje i stampanje riterskih romana u Spaniji.Servantes je krenuo protiv ove posasti romanom Don Kihot.Don kihot je veliki roman:900 stranica velikog formata.Fabula je veoma razvijena i razgranata u mnogo digresija.Veliki je broj likova prko 600 likova iz razlicitih staleza i profesija.Sve to govori o epskoj sirini romana.Romanska prica nije iz jednog komada,monolitna i cvrsta.Postoji osnovna linija price koja prati glavne protagoniste romana.Don Kihota i Sanco Pansu.Ova prica nema kulminaciju liniju razvoja ,vec je mozaicna.U romanu ima mnogo price koja ima epizodu digresije u odosu na ostalu pricu:

o zabavnom i velikom istrazivanju koje su zupnik i berberin obavili u biblioteci naseg ostroumnog plemica.

-u kojoj se dovrsava prica o pastirici Marseli,s drugim dogadjajima;

-u kojoj se kazuje "Novela o nerazumnom radoznalcu";

-u kojoj se nastavlja pustolovina Viteza od Sume;

-u kojoj se kazuje o svadbi bogatih Kamaca

Ovakvo konponovanje romana cini ga lakim,opustenim i prijamcivim.Tome doprinosi i odsustvo dramske tenzije i emotivnih sudara.

Don Kihot
Don kihot je idealista i sanalica koja se ostro sudara sa stvarnoscu u kojoj vladaju norme gradjanskog drustva.On je tragicar i zanesenjak,mudra luda ,velikodusan i plemenit.Srecan je kad pomaze potlacenim prezire bogate i ceni slobodu u siromastvu.U romanu su ideali i stvarnost postavljeni u antiteicnom odnosu.Prvi ideal Don Kihota je renesansni ideal humanizma, slobode i pravde.Takav ideal je u stvarnosti u kojoj se pojavljuju gluposti,mastarije.Utome je paradoks sukoba ideala i stvarnosti.Don Kihotovi podvizi dogadjaju se u nevreme.On kao da je prespavao jednu epohu koja je donela promenu.Novo vreme je probleme resavalo sredstvima uredjene drzave a ne avanturistickim podvizima.Kihot je dijelovao anarhno i zato je bio smijesan.Sustina nesporazuma Don Kihota i sredine je u tome sto ovaj za plemenite ciljeve koristi neadekvatna sredstva.Zato se njegova plemenitost izopacava.U Don Kihotu ima ostre parodije i segacenja kojima je izlozen Don Kihot.Ima situacija kada se Don Kihot sagledava kao beskrajna i nepopravljiva luda.Sto se oni vise smije Don Kihotu to je on blize cutaocevoj naklonosti.Hajnrih Hajne dok je u detinjstvu citao Servantesov roman,plakao je dirnut stradanjem Don Kihota.

Metamorfoza Don Kihota
Don kihot nije jednodimenzionalna licnost, mjenja se on tokom romaneskopg zivota, mjenja se i citav stav prema njemu. Na pocetku je to Alonso Kihada, siromasni plemic koji ima samo slugu, domacicu i sinovca, a od imanja malo zemlje, malo ovaca i nesto golubova. Potom je on zaneseni cityalac riterskih romana koje gutai postepeno prelazi iz sveta stvarnostiu svet romana. Sve sto je procitao svatio je ozbiljno, sve postupke vitezova odobravao je i podrzavao, sam je osetio potyrebu da kreneu svet kao vitez koji ce biti kao zastitnik ponizenih i siromasnih. NJegova psiha je poremecena, ne moze da razlikuje stvarnost svakodnevnog zivota od izmisljene stvarnosti romana. U tradiciji srednjovekovnih vitezova Alonsa Kihada

-uzima vitesko ime :"Don Kihot od Mance,

-za stitonosu je imenovao suseda Sanco Pansu,

-za konja je uzeo ragu i dao mu ime Rosinant,

Da bi osvojio srce svoje dame ,koja ga jos ne prihvata on polazi i svet kao lutajuci vitez za velikim podvizima koji ce ga proslaviti i omeksati srce voljene dame kojoj posvecuje zivot. Za njega je krcma zamak koji treba osvojiti, grupa trgovaca je grupa lutajucih vitezova, vetrenjace su divovi koje treba pobjediti,. putbicka kolona je skup carobnjaka koje treba unistiti, stada ovaca su sukobljene neprijateljske vojske, mesine s vinom su divovi. U svim tim situacijama djelovanje Don Kihota je nerazumno, anarhno i smesno. Smeje mu se pisac, smeju mu se akteri romansne price. Zanimljivost i slozenost Don Kihot kao knjizevnog junaka nije samo u njegovom mjenjanju kroz roman. On je veoma zanimljiv zato sto je veoma slozena licnost sa bogatim registrom karakternih crta koje se cesto ispoljavaju u jednoj istoj situaciji.

Smisao i Znacenje
Servantesova polazna stvaralacka namera bila je ismevanje viteskih romana,njihove praznine i besmislenosti anarhnosti i stetnog zaludjivanja citalaca.Tako je nastala parodija na iluzionizam i irealizam viteskih romana.Parodija prozima cijeli roman,ona je ostra ,neobuzdana i nemilosrdna.Ismeva Servantes i vreme i ljude,i seljake i plimice.Ruga se svojim junacima,ruga se pisanju i pripovedanju izmisljanju prica i njihovom oblikovanju.NJegovoj poruzi ne izmicu vlast i vladaoci,upravljanje i upravljaci,crkva i njene dogme.Ostvarujuci polaznu zamisao,Servantes je u roman svoje znanje o naopakom svetu,praznim iluzijama,surovoj stvarnosti.Uneo je u roman pametne lude i lude mudrace;uneo je i mnogo vise nego je namjeravao a to nije mislijo reci a rekao je nije lako dokuciti:podtekst i skrivena znacenja tek nude iznenadjenja.Servantes je stvarao u vreme inkvizicije,kada su spaqljivani i pisci i njihove knjige,i naucnici i njihova naucna djela.Dok je pisao Don Kihota rukovodile su ga dve stvari:ljudsko nezadovoljstvo svetom i zivotom i strah od lomace.U tom procepu nastajao je Don Kihot,njegova prica i junaci,slika stvarnosti i drustva.Nije bez razloga Don Kihot otisao u svet iluzija jer nije imao gde drugo.To najbolje zna Servantes iz svog zivota:heroj i rodoljub zivi u bedi i zdravlju.