Евгеније Оњегин - Александар Сергејевич Пушкин

O писцу:

Александар Сергејевич Пушкин – Највећи руски писац романтизма. Љубав према
књижевности била је породична традиција, од најранијег детињства проводи дане
у библиотеци. Рано је упознао француске књижевнике нарочито дела
рационализма и као сва руска аристократија васпитан је у француском духу.
Велики утицај на дечака имала је дадиља Арина Радиодовна која му је причајући
руске бајке и песме дочарала лепоту народног блага и руског језика.
У детињству Пушкин се формира под утицајем француских рационалиста- Волтера,
Дидроа и Русоа, са једне стране, и народног руског стваралаштва, с друге стране.
Као већина племићке деце одлази у лицеј у Царском селу и већ тада почиње да
заступа напредне политичке погледе, да се дружи са револуционарима, као што је
Чаадејев и приближио се кругу племића револуционара “декабристима”, који су се
залагали за укидање феудалног поретка у Русији. Након лицеја одлази у
Петроградгде ради у министарству унутрашњих послова, али је због писања
револуционарних песама непожељан, па ге је цар, Александар И, прогнао на
Кавказ где проводи шест година и у том периоду пише своја најзначајнија дела.


У Петрограду склапа брак, који је био по њега кобан, са веома лепом Наталијом
Гончаревом. Цар је покусао да Пушкина претвори у дворског песника што није
успео, јер Пушкин и даље пише слободарске песме и прогласе против цара.
Песника је требало уклонити јер је постао незгодан по царизам и убрзо су
искористили могућност да направе сплетку између Наталије и поручника Дантеса.
Пушкин добија анонимна писма која га вређају и понижавају и сматрајући да је
дужан да брани част своју и своје супруге, позива Дантеса на двобој на коме је
смртно рањен. Након два дана умире и његова сахрана је обављена у тајности,
ноћу да би се избегао гнев руског народа.

Његово књижевно дело обухвата: родољубиве песме, поему “Руслан и Љиљана”,
трагедију у стиху “Борис Годунов”, роман “Капетанова кћи” и роман у
стиху “Евгеније Оњегин”.

О делу:

У роману “Евгеније Оњегин”, који је изашао 1825., Пушкин је дао тип романа
стваран по угледу на Бајроново дело “Дон Жуан”. Ово дело му је само служило за
узор јер Пушкин је у свом роману приказивао руску стварност, тако да је о начину
приказивања прави реалистички роман. Реализам дела извире из приказивања
живота у руској провинцији на селу, где живи сеоска племкиња Татјана и живота
сјајног белосветског у Петрограду где живи племић бајроновског типа Евгеније
Оњегин.

Он је тип руског племића коме је све у животу досадно, кога не привлачи ни рад
ни наука. Разочарао се у своје пријатеље и љубави. Постао је хладан и затворен.
После очеве смрти долазе повериоци због дугова, а он одлази на село да распрода
имање које му је стриц оставио на самрти. У забачену руску провинцију доноси са
собом сјај човека из великог света, господина из града и као такав свидео се
Татјани. Она му наивно пише љубавно писмо, а он је скоро исмејао и рекао је да
љубав, породица и брак њега уопште не интересују. Његова појава у селу свела
се на то да уништи чиста и племенита Татјанина осећања, јер је за њега она била
проста сеоска племкиња, ни налик на сјајне петроградске даме на које је навикао.

Њена искрена изјава љубави његовом хладном срцу није значила ништа; убио је у
двобоју Ленског, из чисте досаде се удварао његовој девојци Олги. Евгеније
напуста село разочаран као што је и дошао у њега. Татјана одлази код рођака у
Петроград да би се образовала и добро удала. На крају романа наилазимо на
Татјану крај богатог мужа генерала и затичемо је као сјајну петроградску даму, ни
налик оној девојчици. Глас о њеној отмености долизи до Евгенија, који је ођадном
установио да је воли, пише љубавно писмо, плаче, клечи, моли за љубав али она
га избацује иако није равнодушна према њему и јос га воли неком својом љубаљу
из маладости. Она је тип достојанствене и часне руске жене која остаје верна
свом супругу и браку. Није могла да схвати да му је сада интересантна само зато
што на себи носи сав сјај Петрограда, а он онда раније није ценио њену искрену
изјаву љубави.

Ponešto o likovima:

Evgenije Onjegin je tipični lik suvišnog čoveka, a tome pripomaže i
njegova sveopšta nezainteresovanost, možda čak lenjost.

Lenski je romantičar, poeta, zanesenjak, sušta suprotnost Evgeniju,
kada voli voli strasno, i ne suspreže svoje osećaje.

Tatjana je seoska devojka odgojena na romanima Richardsona i Rousseauu,
poseduje neposrednost, nesumljivo stečen u provinciji, među pukom, sa dadiljom.

Kratak sadržaj:

Radnja započenje pričomi o mladom plemiću Evgeniju Onjeginu, “suvišnom čoveku”, koji
je dovoljno bogat da se ne angažuje ni na jednom planu. Takav život mu ubrzo dosadi.
Uto nasleđuje neko imanje, te mora otićiu u unutrašnjost zemlje na neko vrijeme. Tamo
se upozna sa Lenskim, romantičarem, koji je zaljubljen u Olgu. Olga pak ima sestru
Tatjanu, mirnu povučenu, koja samo čita knjige. Ona se zaljubljuje u Evgenija, te mu
piše pismo u kojem izjavljuje ljubav, no Onjegin je odbija. Uskoro na proslavi Tatjaninog
rođendana, Onjegin iz prkosa koketira s Olgom. Lenskog to uvriedi, te traži satisfakciju.
Onjegin ga ubija u dvoboju i odlazi na duggo putovanje od više godina. Jednog dana na
nekoj zabavi u Petersburgu sreće Tatjanu, te joj piše strastveno pismo. Ona pak kao
žena generala, oglušuje se na njegove izjave, te on odlazi na daljnja putovanja.

Они су разумели поруку друштва‚
али их нису прихватили

Ако знаш да сањаш, а да ти сан не постане господар, ако знаш да мислиш, а
да не будеш само маштало, онда си јак и можеш да зарониш у свет имагинација, а
ипак остајеш свој.
Стајаћеш пред сликом Евгенија Оњегина, кога је Пушкин према себи вајао.
Открићеш мрвице твоје личности у њима, уткаћеш у себе оно вредно, одбацићеш
све оно што ти смета. Као читалац ходаћеш по просторима племства и
аристократског сјаја. Покушаћеш да живиш као кицош и денди, као изрод и
паразит. Препустићеш се изобиљу и умовању, а потом ћеш постати незадовољан
скептик, јер све што си желео, дато ти је одједном.
Осетићеш засићеност, исто нећеш имати вредност. Одбацићеш све, као дете које
се прејело слаткиша, као дете у пуној соби играчака. Дражи више нема, жеља
више нема, и још раскош, безбрижност, благостање, гушиће те као бескрајна
доколица у којој си се нашао. Покушаћеш са себе да збациш ту болест монденског
живота, тражећи излаз у природи, у јединствености у чистоти, али окусио си и
сласт љубави, проводио се по баловима, носио скупо одело и упознао
једноличност тог ушушканог живота.
Отупеле су емоције, замрла су дивљења. Јунак је постао безосећајан усамљеник,
лишен хармоније уживања у мали стварима. Татјана је само зрачак светлости у
тами, која је недовољан да покрене обично људско осећање. Опираћеш се том
сувишном човеку и у његовом пролазу тражити свој пут до среће. Евгеније Оњегин
тражи помоћ, а истовремено помаже читаоцу да изгради себе по узору, другом
бољем моделу. Његов јунак је као птица у кавезу. Читалац ће пратити полако,
узалудне покушаје Евгенија Оњегина да нађе излаз у слободу.
Ипак остаје дилема ׃ Има ли слободне? Она је само правац, без обзира да ли је
одрађена деветнаестим или двадесет првим веком.

Милан Мајкић 2/5

EVGENIJE ONJEGIN-ROMAN

Evgenija Onjegina je Puskin zapoceo dok je bio u progonstvu na jugu Rusije(Kavkaz,Krim) od 1820-1825 godine.Romaneskna prica je sasvim jednostavna.Tatjana,djevojka iz palanke,zaljubljuje se u uobrazenog Moskovljanina koji se zanosi svojim evropskim manirima.On je hladan,kao da ne primjecuje o cemu se radi.Tatjana,mlada i naivna,pise pismo Onjeginu i otkriva svoju ljubav.Onjegin joj daje na znanje da njih dvoje nisu par.Tatjana duboko pati.Ona je simbol one Rusije koja je prirodna i zdrava,nezatrovana "evropejstvom".Onjegin je covjek bez cilja i bez smisla u zivotu pa mu je,sasvim prirodno, zivot dosadan i bezvrijedan.Oko njih tece zivot,prolaze ljudi i dogadjaji,atmosfera,Rusija sa svim onim sto jeste i sto ima.Drugi susret Tatjane i Onjegina dogadja se u novim okolnostima. Ona je sada kneginja ali udata za bogatog starca.Onjegin,koji je zivjeo prazan zivot,pomisli da je sada prilika da pridje Tatjani,da joj pise.To i cini.Ali Tatjana odgovara:"Imam namjeru ostati vjerna u braku."Dok je Onjeginovo odbijanje cin naduvenosti i samozadovoljstva,Tatjanino je visokomoralan cin.

U Evgeniju Onjeginu primjenjena su dva plana prikazivanja:narativni i lirski.NARATIVNI PLAN je spoljasnji pristup vremenu,dogadjajima,licnostima i odlikuje ga objektivan ton prikazivanja.LIRSKI PLAN izrazava subjektivan ton. Lirsko je u pjesnikovom caskanju sa citaocima,u njegovim komentarima pojedinacnih postupaka junaka,u izrazavanju sopstvenih osjecanja i raspolozenja.

ONJEGIN

Onjegin je vrlo slozena licnost obiljezena brojnim i snaznim protivrjecnostima.On je,po obicaju koji je vladao u ruskom plemstvu,stekao solidno obrazovanje.Savladao je latinski i francuski jezik,upoznao anticku knjizevnost,izucavao istoriju...Kada je dosla mladost "od ucenja on dize ruke" i otiskuje se u lagodan zivot omladine bogatog plemstva(balovi,pozorista,udvaranja...}.On je inteligentan("ostar i hladan um") ostrouman i slatkorjeciv.Onjegin je vrlo protivrjecan karakter u kome uporedo egzistiraju razlicite i medjusobno iskljucive osobine .

Znao je nevjest da se tvori,

Da ljubomoran ,mracan biva;

Da razuvjeri,nagovori,

Da bude ohol i poslusan,

Pun paznje,ili ravnodusan.

Kako je rijecit bio sjajno,

A kako cutljiv osjecajno,

I nehajan u pismu strasnom;...

On je tipicni lik plemica sa pocetka 19. veka,koji je nezadovoljan svojom sredinom i napusta je,ali u njemu ostaju snazni tragovi te sredine u vidu vaspitanja,predrasuda i konvencija.One vladaju njime;odredjuju njegov karakter i ponasanje;odredjuju, konacno i njegovu sudbinu.Protivrjecnosti u licnosti Onjeginovoj ogledaju se i u njegovom odnosu prema Tatjani.Pri prvom susretu on ce zapaziti Tatjanu,ostavice ona na njega utisak,ali ga nece zainteresovati.Kada mu Tatjana pise,on je hladan i razocaran covjek kome nije stalo do porodicnih obaveza jer nije sposoban za osjecanje ljubavi i neznosti.Drugi susret sa Tatjanom,sada udatom zenom,damom iz visokog drustva cini preokret u svijesti i zivotu Onjeginovom:napustanje gordosti,priklanjanje licnoj sreci i ljubavi.Ali sada se ponavlja istorija uz zamjenu figura:on je taj koji pise pismo a ona ta koja ne odgovara,i odbija njegovo udvaranje.Jednom vec porazen razocaranjem u zivot on dozivljava konacan slom.Da bi pobjegao iz besmisla i praznine on krece na razna putovanja.Cilj u zivotu ne postoji,svrha se ne vidi.Po tome je Onjegin preteca "suvisnih ljudi" koji ce postati predmet postpuskinovske knjizevnosti..

TATJANA

Tatjana je odrastala i duhovno se razvijala u zdravoj seoskoj sredini koju karakterise patrijarhalni nacin zivota.Napajala se ljepotama ruske prirode a narodna predanja su bila prvi izvor znanja o svijetu i zivotu.To je u njoj razvilo ljubav prema ruskom selu koja je nikada nece napustiti.Ona je sanjarska priroda a samim tim osjetljiva i njezna.Tatjani su svi razgovori bili dosadni,ali se u njoj naglo pocela da budi ljubav i tu pocinje njen ljubavni roman.Ne moze da izdrzi,pise pismo Onjeginu,ogrijesivsi se o drustvene norme,obicaje i pravila ponasanja.Pismo je izraz nevine ali iskrene i tople ljubavi.Ona je svjesna razlike u drustvenom statusu ali ona i ne pomislja da je ta razlika bitna.Nakon razgovora sa Onjeginom njen svijet se srusio,njezna dusa je grubo povredjena,prva ljubav je prezrena.To je osetljivu Tatjanu dotuklo.

"Tatjana tuguje i cami,

Samuje,gasi se i vene;

Sad nista vise nju ne mami;

Ne doima se duse njene."...


Tatjana se prema svojoj nesreci odnosila dostojanstveno;kasnije isto tako dostojanstveno odbija Onjeginovo udvaranje.U njenom odgovoru je visokomoralni stav:ona nije srecna,i dalje voli Onjegina ali je sada udata zena,odgovorna i stabilna licnost koja nece da blati ni sebe ni muza.Tatjana je najtopliji,najljepsi i najljudskiji lik romana:U njegovo oblikovanje Puskin je unio sve svoje pjesnicko umijece i cijelo svoje srce.

1MOZE LI SLOBODA DA ZAMIJENI SRECU?
Da ili ne?Cini mi se da se ovim malim rijecima isuvise dobija na jednoj a ujedno isuvise gubi na drugoj strani.Zasto ne postoji neka druga rijec koja bi ublazila i priblizila prazninu izmedju dve suprostavljene?Mozda bi tako nas Onjegin pronasao sebe u ovom teatru sjenki koje je neko nazvao zivot.
Isuvise je bilo i biva "slijepih putnika"poput naseg Onjegina(sjetimo se samo Cajlda Harolda}koji su svoje zanesene glave,zeljne novog,drugacijeg,nosili na ramenima,ne mogavsi se skrasiti nigdje.Oni su od onih ljudi koji sun ili isuvise nemarni ili isuvise lijeni da se uhvate u kostac sa sopstvenom licnoscu.Nas Evgenije vjesto izbjegava svaku odgovornost.Ostavio ju je da truli tamo negdje u moru dosade i ucmalosti.Da,zaista je iznenadjujuce lako igrati svoju povrsnu ulogu,zavaravati se.Mozda tu i ima nekog zadovoljstva ali laznog,trenutnog.I okorelog ubicu je strah kada ostane sam sa svojim mislima.Ne moze covjek stalno glumiti a da mu se jednog dana ne pocijepa kostim.
Eto,nasem Onjeginu se silom prilika otrcalo odijelo.Pohrlio je,jadan,onako pokajnicki da ugrabi svoju srecu ali ,avaj,bijase isuvise kasno.Nas Onjegin se izgubio medju nevidljivim putokazima slobode i dobrano zakasnio na svoj poslednji voz.Isuvise kasno je shvatio da, ma koliko to izgledalo tako,sloboda nikad ne moze u potpunosti da odmijeni srecu!

2SUKOB VRIJEDNOSTI(IMA LI POBJEDNIKA?)
Ovo djelo je svojevrsna enciklopedija ruskog narodnog zivota,obicaja i morala.Puskin je na maestralan nacin predstavio ruskog covjeka toga doba:Tatjanu kao simbol nezatrovane,prirodne i zdrave Rusije s jedne i Onjegina,mladog aristokratu zagrezlog u "evropeizmu" s druge strane.
Tatjana je odrasla u staroj,patrijarhalnoj sredini,zadojena dadiljinim pricama,okruzena jednostavnoscu ruskog seljaka i prirodom koja je plijenila svojim mirom i skladom.Sve je to doprinjelo da se u njoj izvaja cista,nevina,pomalo naivna dusa ali svjesna sebe i svoje casti.S druge strane Evgenije je trosio mladost po balovima,sjedeljkama,medju laznim licima,pretvarajuci se kao i oni.Bilo je to doba kada je ruska aristokratija tezila da usvoji sve sto je "evropsko" a pritom gubila svoju dusu i samosvijest.I mladi Onjegin je kopnio u kandzama tog modernog drustva prepunog licemjerja i pretvaranja.Podsjeca li vas Onjegin bar malo na sve one nase pokondirene tikve i gospodje ministarke?A Tanjin lik,podsjeti li vas na prela,gusle,kola,ukratko dah prohujalog vremena?Suvise je nepravedan taj sukob Davida i Golijata.Suprotno biblijskoj prici ovdje je pobjednik ujedno i porazeni i obrnuto.Naravno zavisi s koje strane to posmatrate!Gledano s moralnog stanovista morali bismo dati glas gaju i pticama odnosno Tanjinoj Rusiji koja iako surova u nekim aspektima plijeni svojom dusom,cistotom i ljepotom.

ESEJ

Cini li vam se da u danasnjim vremenima isuvise bjezimo od sebe samih?Strah nas je otkriti sopstvene osjecaje,podijeliti radost sa drugima,biti povrijedjen.Strah nas je dati sebe bojeci se da cemo biti ismijani i da necemo dobiti nista zauzvrat.To se posebno odnosi na nas,djecu novog vijeka,koji smo sve vise i vise okruzeni raznim tehnickim uredjajima koji nam na svojevrstan nacin ubijaju kreativnost,dusu.Pohrlili smo u susret novom zaboravljajuci sve sto je ostalo iza nas.I ljutimo se kad se sjetimo starih stihova koji kazu "da smo nedostojni istorije nase,da nas zahvatila zapadnjacka rijeka i da nam se duse opasnosti plase..."Voljela bih i ja da kao pjesnik kliknem "Lazu,zemljo moja,lazu", ali ne mogu,nisam vise sigurna u to.Eto,u toj zapadnjackoj rijeci mi se gusimo iako dobro znamo da plivamo.Kuda nam je nestala samosvijest,ponos,hrabrost?Zlobnici ce reci da su tu ali je sve to lazno,prividjenje.Iskrenosti ima danas tako malo!
Nas je kraj brz i neminovan.Duhovni naravno.Ovaj rat smo unaprijed izgubili.Uronicemo u tu "prljavu" zapadnjacku rijeku i postati jedna kap vise u moru beznadja a svoj stari dzeferdar i opanke ostaviti na obali kao sopstveni spomenik!

Rad na djelu

Tek što je stupio u život, Puškin je ispoljio jednu od najsnažnijih osobina svog karaktera.Veoma mlad, a već priznat pjesnik, autor dobro primljenog spjeva "Rusland i Ljudmila", sjajno obrazovan, iz prastare boljarske porodice, sin Sergeja Ljvoviča Puškina, ulazio je u život sa odličnim izgledima na uspjeh u diplomatskoj službi pri petrogradskoj "Kolegiji inostranih poslova". Petrogradske godine mladog Puškina(1817- 1820) bile su doba bezbrižnog života punog zadovoljstva u krugu "zlatne mladeži" najvišeg prestoničkog društva, ali u isto vrijeme to je bio period brzog političkog sazrijevanja pjesnikovog. Rat od 1812.godine i pohodi ruske vojske preko granica otadzbine probudili su političku i nacionalnu svijest kod mladog Puškina. Otvoreno druženje sa predstavnicima revoluciornarnog pokreta izmijeniše Puškinov životni put. Još kao đak upoznaje se sa revolucionarno nastrojenim oficirima Kaverinom i Čadajevom (bucućim članom tajnog političkog udruženja). To prijateljstvo našlo je odjeka i u " Evgeniju Onjeginu" ; pjesnik svog junaka uvodi u isto društvo, te se Onjegin sastaje sa Kaverinom, a na jednom mjestu upoređuje sa Čadajevom. Na zauzimanje pjesnika Karamzina, progonstvo u Sibir Puškinu je bilo zamjenjeno blažom kaznom, i mladi pjesnik se u maju 1820. godine našao, kao izgnanik, na jugu države, u tek aneksiranoj Moldaviji. Tu se pod uticajem omiljene lektire i sjećanja na ostavljenu prestonicu javlja kod Puškina ideja o romanu u stihovima.

U Kišenjevu, 9. maja 1823.godine 24- godišnji pjesnik napisao je prve strofe romana u stihovima " Evgenije Onjegin" . Prva glava bila je završena 22. oktobra 1823. Tako započet roman Puškin je i dalje štampao u dijelovima. Nakon što je pisac dobio premještaj u Odesu nastavio je rad na drugoj glavi romana. U Odesi je isto tako započeo i pisanje treće glave koje je nastavio 1824. godine u rodnom selu Mihajlovskom, gdje se ponovo sastao sa porodicom. Tu ga naročito privlači narodni život i narodno stvaralaštvo. Tu, u Mihajlovskom, nastaju najbolje glave " Evgenija Onjegina", prožete nacionalnim duhom, izvanrednim slikama ruske prirode i ruskog života. U toku boravka u Mihajlovskom Puškin dovršava treću glavu romana, počinje četvrtu i piše skoro dvije godine. Najzad, tu u Mihajlovskom, zamišljena je i šesta glava. Četvrta i peta glava romana štampane su zajedno, a šesta zasebno, iste 1828. godine. Do Puškinovog oslobađanja iz progonstva došlo je septembra 1826. godine kada odlazi u Moskvu. Vraćanje u prestonicu duboko je uticalo na Puškina tako da su potekli divni stihovi o Moskvi u sedmoj glavi " Evgenija Onjegina".Sa pjesnikom se u Moskvu preselila i njegova muza i junakinja romana, Tatjana. Ali, oduševljenje koje je Puškina zahvatilo po povratku iz progonstva ubrzo je moralo da se ugasi. Nadahnute stihove o Moskvi u sedmoj glavi romana ubrzo zamjenjuje kritičko i realističko slikanje moskovskog visokog društva.

Puškin je 1829. godine otputovao na Kavkaz, gdje je u to vrijeme u rusko- turskom ratu učestvovao njegov brat Lav Sergejevič Puškin. Na Kavkazu se još jednom dodirnula sudbina Evgenija Onjegina sa Puškinovom sudbinom. Puškin je ispričao kakav će biti dalji životni put njegovog junaka : trebalo je da Onjegin ili pogine na Kavkazu ili da pristupi redovima dekabrista. Pjesnik se odlučio za ovo drugo rješenje, i kasnije napisana deseta glava bila je zapravo ostvarenje ove zamisli o Onjeginu dekabristi.Po povratku u moskvu Puškin se oženio, a zatim i preselio na porodično imanje u Boldino. Tu je 18. septembra 1830.godine završena osma glava romana ( Onjeginovo putovanje ), a 25.septembra iste godine završena je deveta, tj. sadašnja osma i posljednja glava romana. Po računu samog pjesnika rad na "Evgeniju Onjeginu " trajao je 7 godina, 4 mjeseca i 17 dana. Pa ipak, Puškin se još vraćao na svoj roman, izbacio je osmu glavu , u vezi sa tim preradio devetu i unio pismo Onjegina Tatjani, tako da je rad na romanu trajao ukupno preko 8 godina.

Evgenije Onjegin

U romanu “Evgenije Onjegin”, koji je izašao 1825., Puškin je dao tip romana stvaran po ugledu na Bajronovo delo “Don Žuan”. Ovo delo mu je samo služilo za uzor jer Puškin je u svom romanu prikazivao rusku stvarnost, tako da je o načinu prikazivanja pravi realistički roman. Realizam dela izvire iz prikazivanja života u ruskoj provinciji na selu, gde živi seoska plemkinja Tatjana i života sjajnog belosvetskog u Petrogradu gde živi plemić bajronovskog tipa Evgenije Onjegin.
On je tip ruskog plemića kome je sve u životu dosadno, koga ne privlači ni rad ni nauka. Razočarao se u svoje prijatelje i ljubavi. Postao je hladan i zatvoren. Posle očeve smrti dolaze poverioci zbog dugova, a on odlazi na selo da rasproda imanje koje mu je stric ostavio na samrti. U zabačenu rusku provinciju donosi sa sobom sjaj čoveka iz velikog sveta, gospodina iz grada i kao takav svideo se Tatjani. Ona mu naivno piše ljubavno pismo, a on je skoro ismejao i rekao je da ljubav, porodica i brak njega uopšte ne interesuju. Njegova pojava u selu svela se na to da uništi čista i plemenita Tatjanina osećanja, jer je za njega ona bila prosta seoska plemkinja, ni nalik na sjajne petrogradske dame na koje je navikao.

Njena iskrena izjava ljubavi njegovom hladnom srcu nije značila ništa; ubio je u dvoboju Lenskog, iz čiste dosade se udvarao njegovoj devojci Olgi. Evgenije napusta selo razočaran kao što je i došao u njega. Tatjana odlazi kod rođaka u Petrograd da bi se obrazovala i dobro udala. Na kraju romana nailazimo na Tatjanu kraj bogatog muža generala i zatičemo je kao sjajnu petrogradsku damu, ni nalik onoj devojčici. Glas o njenoj otmenosti dolizi do Evgenija, koji je odjadnom ustanovio da je voli, piše ljubavno pismo, plače, kleči, moli za ljubav ali ona ga izbacuje iako nije ravnodušna prema njemu i jos ga voli nekom svojom ljubalju iz maladosti. Ona je tip dostojanstvene i časne ruske žene koja ostaje verna svom suprugu i braku. Nije mogla da shvati da mu je sada interesantna samo zato što na sebi nosi sav sjaj Petrograda, a on onda ranije nije cenio njenu iskrenu izjavu ljubavi.

Gimnazija "Miloš Savković" Aranđelovac

Josh uvek su u meni zive slike Evgenija, Tatjane i Pushkina koji, prichajuci prichu o njima i sam postaje lichnost svog romana, slike koje pripadaju nekom drugom vremenu i drushtvu ali lako prepoznatljive sada i ovde.
Pushkin je u svom delu dao zivopisnu predstavu ruskog drushtva i njegovih moralnih standarda dvadesetih godina XIX veka. Chitajuci roman upoznali smo Rusiju od Kavkaza do Krima, upoznli smo ljude razlichitog porekla, obrazovanja i stremljenja, chija se sudbina preplice i ostavlja duboke tragove na zivot svakog od njih. Glavna lichnost romana je mladic Evgenije Onjegin tipichan predstavnik plemicke mladezi, obrazovan i pametan ali nestalan u osecanjima i nesposoban da prevazidje podelu medju ljudima koje je drushtvo nametnulo. Te njegove osobine uchinice ga vechno nesrecnim chovekom svesnog svih svojih greshaka i predrasuda, ali nesposobnog da bilo shta promeni. Njegov drug Lenski bio je osoba zbog koje se prvi put zamislio nad svojim zivotom, zbog kog je pocheo da sumnja u sistem vrednosti koje je prihvatio kao svoj. Lenski je intelektualac i plemic kao Onjegin ali pesnik idealista koji zivot sanja a ne zivi.

Sve njegove utopistichke slike o zivoturazbijaju se u najsitnije delice pri prvom sudaru sa stvarnoshcu. Najveca tragedija je u tome shto se u isto vreme razocharao u sve koji mu neshto znache - u Onjegina i u prijateljstvo, u Olgu i u ljubav. Ono na chemu je zivot pochivao nestalo je, a on je bio nesposoban da nastavi dalje. Gine u dvoboju sa Onjeginom od ruke najboljeg druga. Za njega je to bio zavrshetak patnji a za Onjegina pochetak. On shvata u kojoj je meri rob drushtvenih pravila i razocharan je u sebe shto nije mogao da se digne iznad njih i tako sachuva prijateljstvo i prijatelja. Ali motiv koji najvishe govori o promashenosti njegovog zivota je u stvari motiv ljubavi prema Tatjani, siromashnoj kci seoskog spahije. Ona je zena iz naroda, jaka, jednostavna, dostojanstvena i puna ljubavi prema njemu, ali u njegovim ochima nedovoljno visokog porekla, suvishe obichna i narodska. On odbija njenu ljubav ali i sam bude odbijen s puno prekora i gorchine. Josh jedna igra sudbine. Njihova ljubav je personifikacija odnosa izmedju ruskog plemstva i naroda i u njoj se ogleda nemogucnost da se oni spoje zasnovana na potpunoj razlichitosti.
Pushkin i sam uchestvuje u romanu dajuci svoja mishljenja o postupcima svojih likova, osudjujuci ih ali i ponizavajuci ih. Delo je puno autobiografskih elemenata i predstavlja na neki nachin put sazrevanja samog pisca, njegovih shvatanja i osecanja.

Evgenije Onjegin
Aleksadar Sergejevič Puškin živeo je od 1799. – 1837. godine. Predstavnik romantizma (uslovno i realnista). Pisao je lirsku poeziju, poeme, romane, drame. Bio je aristokratskog porekla.
Kompozicija u 10 glava. Ovo je roman u stihovima, u Onjeginskim strofama od 14 stihova (osmerci i deveterci).
Tema romana "Evgenije Onjenig": život mladih plemića s početka 19. veka.
Početak: Evgenijeve osobine su oholost, ravnodušnost i umišljena nadmoćnost.
Glavni junaci: Onjegin, Lenski, Tatjana, Olga i sam pisac.
U romanu je prikazano ono vreme i ono društvo kome je i Onjegin sam pripadao. Nosilac ovakvog načina života jeste Onjegin u kome su objedinjene sve osobine karakteristične za besposlene i bogate ljude. Vidjenje života kroz prizmu dosade, neprilagodjenost, odsustvo samokritičnosti, nekorisno znanje, lenjost.

Onjegin napušta Petrovgrad, ne samo zbog konkretnih stvari (smrt strica, nasledstvo, dugovi) nego i zvog vlastitog osećanja nezadovoljstva i svetom i sobom. Preokret u junaku samo na prvi pogled javlja se dolaskom u selo, ali ubrzo preovladava dobro poznata dosada ili splin kao glavno obeležje osećanja čitave generacije.
Lenski je podjenako značajan i ako sasvim suprotan. Najpre on unosi malo razonode u prazan život i tako se postepeno razvija njihovo prijateljstvo. Lenski je tip romantičarskog pesnika koga Puškin kroz reči Onjegina kritikuje. Ovde se prepoznaje razmedja dveju epoha (romantizma i realnizma). Sve što Lenskog simbolizuje za Onjegina je stvar prošlosti ali on ipak voli svog prijatelja, jer u njemu prepoznaje sebe iz mladosti.
Tatjana i Olga simbolizuju rusko selo, mladost, lepotu, ljubav ali je samom Puskinu omiljenija Tatjana.

Pored ovih junaka u delu se javlja i sam pisac i to kada govori o raspusnoj mladosti provedenoj u razbibrigi i zabavama i kada govori o selu odnostno o prirodi. Na više mesta pisac se svesno distancira od svog junaka ne želeći da ga neko poistoveti sa njim. Sa druge strane postaje i mesta na kojima pisac ističe kako ima sličnosti sa Onjeginom (nacin na koji su proveli mladost). Onjegin je preteča takozvanih suvišnih ljudi tj. onih koji ne mogu za sebe pronaći nikakvu strast niti interesovanje. Njih ne može ispuniti ni ljubav ni stvaralaštvo. Onjegin se u toku romana menja, ali ne uspeva da u sebi iskoreni onu konstantu njegovog života, dosadu.
Najupečatljivija scena koja pokazuje njegovu ravnodušnost jeste raspoloženje pred dvoboj. Kada vidi Tatjanu u drugačijem ambijentu, on menja mišljenje, te u njemu preovladava taština, oholost, dotadašnje navike, mentalitet. On ipak sudi o ličnostima pre svega na osnovu njihove pojavnosti.
Na kraju on deluje još nezadovoljniji i prazniji budući da ne uspeva da se istinski promeni.

Roman u stihovim "Evgenije i Onjegin"

Uvod...
Roman u stihovima ,,Evgenije i Onjegin’’ je jedno od najznačajnih djela Aleksandra S. Puškina. Roman sadrzi blizu 6.000 stihova, a nastao je između 1829 - 1830 godine obuhvatajući vrijeme između 1819 i 1825. U romanu Puškin je opisao rusko društvo u jednom od najzanimljivijih momenata njegovog razvoja.
Priča se kreće obuhvatajući sve društvene slojeve, od najviših plemećkih krugova do seljačkog staleža, od visoko obrazovanog intelektualca do kreposne dadilje.
Autor pruža kompletnu sliku vaspitanja jedine mlade generacije, političkih i kulturnih stremljenja koja su tipična za čovjeka toga doba. Takođe, roman je obuhvaćen opisima, dakle dominantni su statički motivi izvanrednih pejzaža za ruska sela, kao i slikom prestoničkih prizora. Dakle dominantni su statički motivi.

- Ognjenska strofa-
Evgenije Onjegin je u romanu opisan kao osobenjak koji svojim ponašanjem odstupa od pravila morala u tadašnjem društvu.
Pripada bogatoj klasi, ali svoj položaj koristi ponižavajući i ismijavajući nižu društvenu klasu. Time se neminovao za njegov lik veze surovosti i okrutnosti. Prije nego što sam shvati svoja osjećanja prema Tatjani njegov život činile su prolazne stvari koje nijesu uspijevale da ga tronu niti da ostave utiske na njega, time se njegova surovost i nedostatak humanosti dodatno pojačavala.
Iz takvog stanja probudiće ga čedna zaljubljenost seoske djevojke, povučene i tihe Tatjane Larin.
Dolaskom Onjegina u njeno selo Tatjanin san biva narušen. U njenim mislima odzvanja samo jedno ime Evgenije Onjegin. I ona vjeruje da je cijelog života čekala na njega i da je on taj koji je njoj od Boga poslan. U takvom emocionalnom stanju ona odlučuje da razbije tišinu svojih osjećanja i da mu se preda na milost ili nemilost. Zato mu piše pismo u kojem iznosi svoja osjećanja:

,,Pišem vam –što bih znala bolje?
I šta vam vše mogu reći?
Sad zavisi od vaše volje
prezrenje vaše dal' ću steći,
Al' ako vas moj udes budi,
Bar malo trane i uzbudi,
Vi me se ne odreci.
Da ćutim ja sam prvo htjela,
I za sramotu mojih jada,
Ne bi ste znali vi ni sada,
Bar da se nadam da sam smjela
Da će te opet k'nama doći
I da ću ma i rijetko moći
U selu da vas vidim našem,
Da se veselim glasu vašem
Da vam što kazem,, pa da zatim
O istom mislim i da ta patim
Dani i noći duge sama
Dok ne dođete opet k nama
Al osobenjak vi ste, znamo,
I teška seoska cama

atjana izražava sve ono sto osjeća. Oslobađajući sebe istovremeno tog tereta, a i nečega najljepšeg na šta je čekala, nadajući se njegovom milosrđu i njegovom ponovnom dolasku. Tiho i ubledilu Tatjana čeka odgovor ali dani prolaze prazni. Guši se svojom strepnjom, ali opet nadajući se i opet vjerujući međutim, njeno čekanje zavrsava se hladnim i po Onjeginu časnim odbijanjem. Poslije toga Tatjana biva napuštena i prepuštena svojoj tugi. Ovdje nije kraj njihovim osjećanjima. Tatjana odlazi u Moskvu, i ako silom isčupana iz seoske dosade koja je njoj prijala, pridružuje se moskovskom društvu. Iako nevoljna i ako odbačena od onoga kome je svoje srce predala,

Tatjana se udaje za bogatog kneza. Od tada njen život biva obaveza prema mužu i prema društvu. Duboko u toj svojoj obavezi, nakon dužeg vremena, Tatjana i Onjegin se ponovo sretaju. Onjegin sada vidi damu, ponosnu uvaženu i dostojnu. To više nije ona stidljiva zamišljena djevojčija kakvu je do tada poznavao. Pred takvom promjenom Onjegin biva svjestan svog propusta. Njegovo srce ustreptelo i sada zaljabljeno samo za Tatjanu postoji. Misleći da može da probudi onu seosku djevojčiju Onjegin, kao nekada i Tanja njemu piše pismo i otkriva svoja najdublja osjećanja.

Nevezan ničim, ja sam zatim
Mislio da sloboda može
Da nadoknadi sreću, Bože!
Kako pogriješih, kako patim!
Ne, da vas viđam,
Da vas pratim.
Da svaki osmijeh, pogled hvatam
Na vašem licu i da patim
Vaš glas da slušam, i da shvatam
Svom dušom svojom vaše čari
I savršenstvo od svih je veća,
Da premirem kraj vas u stvari,
I da se gasim...to je sreća!

Tatjana bi vjerovatno bila srećna da je ovo pismo čitala onda umjesto njegovog hladnog odbijanja. Ona sada pripada drugom čovjeku i odbija Onjegina kao nekog ko više ne pripada njenom životu. Ona svoju obavezu prema mužu smatra većom i bitnijom od osjećanja koje, još uvjek, postoje prema Onjeginu. On biva uništen njenom odlukom, nijemo gledajući kako ta ponosna dama odlazi.
Tatjana svojom ličnošću predstavlja rusku djevojku. Njen ponos potiče iz samog poštovanja drugih ljudi. Poštujući svog muža ona odbacuje svoja osjećanja prema Onjeginu. Jakim karakterom prihvata život kakav joj je nametnut i njeno vaspitanje čini osnovu tog života. Upravo zato Tatjana i jeste savršena ruska djevojka.
Merima Sutović II1

Evgenije Onjegin

Evgenije Onjegin, momak koji svoje dane troši na zabave, brigu o izgledu i isprazna druženja i Tatjana, devojka sa sela, lepa i principijelna, između sebe gaje emocije. Ali, u Rusiji toga doba, ljubav između ljudi iz različitih društvenih slojeva bila je gotovo nezamisliva. Ipak, glavni razlog tragičnih sudbina u ovoj dramatičnoj priči jeste Onjeginov specifičan karakter. Sa druge strane, lik Tatjane je jedan od najlepše oslikanih likova svetske književnosti. Puškin je stranice ove knjige ispunio veoma jakim emocijama, a sudbinom jednog od svojih junaka, Vladimira Lenskog, predvideo je svoj tragičan kraj.

Elementi romantizma
-javlja se krajem 18. i pocetkom 19. stoljeca u vrijeme obiljezeno velikim revolucionarnim pokretima
( Francuska revolucija)
-romantizam je teznja za slobodom, slobodnim zivotom, slobodnim izrazavanjem licnosti i slobodnim stvaranjem.
-romantizam = roman, romansa, romantika
-„ romanticni“ =nesto sto je nesavrseno, nepravilno, pretjerano u osjecajnosti, okrenuto srednjem vijeku umjesto antici, fantaziji umjesto razumu
-romanticari su govorili da se umjetnicko djelo spontano radja iz duse i maste genija, koji sam sebi odredjuje pravila.
-romanticari su stvarali nove, mjesovite oblike:romanticki ep s naglaseno lirskom inspiracijom, baladu, poemu, roman u stihovima, dramsku poemu, tragikomediju...

-romanticari su svoje teme i motive podredjivali emocionalnom intenzitetu, pa su sve stvari, a narocito prirodu, bojili jakim emocionalnim bojama.
-osim pjesnikove osjecajnosti romantizam je afirmirao originalnost i individualnost pjesnikove stvaralacke licnosti.
-uzor im je bio Sekspir.
-kult osjecanja
-kontrast =stilska figura koja se najvise koristi u romantizmu
-romanticari su doslovno bjezali u prirodu
-covjek je postao dijelom prirode, pa je u njenim bojama i zvukovima, u njenom svjetlu i mraku, vidio i prepoznao sebe i svoju dusu. Zbivanje u prirodi postalo je izraz duse, a stanja duse su se projecirala u prirodu
- crno-bijela karakterizacija likova

Kompozicijska struktura romana

Evgenije Onjegin je roman u stihu. Stihovi imaju 9 ili 8 stihova, u zavisnosti od toga da li se zavrsava zenskom ili muskom rimom.( Ako se rimuje jedan slog to je muska ili jednoslozna rima, npr.san-dan. Ako se rimuju 2 sloga, npr. tisina-dubina, to je zenska ili dvoslozna rima). Muske i zenske rime javljaju se naizmjenicno, da bi razbile monotoniju, a prilagodjene su okviru tzv. Onjeginske strofe. Takvu strofu stvorio je Puskin narocito za svoj roman. Onjegin je pisan u strofama od 14 stihova, sa norocitim rasporedom rima, cija je sema ababccddeffegg. Zenske rime su u stihovima obiljezenim sa a, c i e,a muske u svim ostalim.

Analiza likova

Onjegin i Lenski predstavljaju dva suprotna karaktera, val i kamen, stih i prozu, led i plamen. Ispocetka su jedan drugom bili strani, ali su se na jahanju kroz sume i polja bolje upoznali. Puno veceri Ognjen se radovao Lenskom i docekivao ga u svojoj kuci. Iako je Onjegin ubio Lenskog u dvoboju on je bio jedini koji ga nikad nije zaboravio, koji je istinski i duboko patio.

Lenski i Olga
Lenski je od djetinjstva bio vjeran Olgi. Provodili su mnogo vremena zajedno. Lenski joj je citao dijelove iz romana, i pisao pjesme posvecene njoj. Nakon njegove smrti Olga ga je brzo zaboravila i udala se za drugog.

EVGENIJE ONJEGIN

„Jos odmalena on je bio,
I ljubomoran, nepovjerljiv,
Naizgled iskren, svima mio,
Potisten tuzan i uvjerljiv,
Kapriciozan i poslusan,
Pazljiv i brizan, ravnodusan!“

Evgenije Onjegin je bio veoma obrazovan, pun raznovrsnih znanja. U pocetku je bio drustven i isao po raznim balovima, da bi mu sve to kasnije dosadilo, pa je postao neraspolozen, malodusan, hladan. Ni u drustvu ni u sebi nije nalazio duhovnu hranu za kojom je ceznuo. Kada mu je Tatjana poslala pismo, on ju je zbog slike banalne svakodnevnice i odbojnosti prema porodici i braku, hladno odbio.

*Da li shvaca zivot na isti nacin na pocetku i na kraju romana?

U prvim godinama rane mladosti njegova preokupacija su balovi, sjaj plemickih salona, ljubavne avanture i udvaranja, ali istinske, trajne vrijednosti ne postoje u svijetu koji zivi okruzen tim laznim sjajem. Ostrim, hladnim umom on se uzdize iznad svojih vrsnjaka, postaje prezasicen svjetskim zadovoljstvima, ubrzo se zamara i gubi interes za zivot. Nakon ubistva svog prijatelja odbacen je od malodusne sredine, te u svojim besciljnim putovanjima pokusava pobjeci od slika sto ga proganjaju. Kada ponovo srece Tatjanu, ali sada kao smirenu, ravnodusnu i hladnu kneginju, duboko usamljen, nesretan i bolestan, on se zaljubljuje u nju. Na kraju romana Onjegin se vise ne plasi banalnog, dosadnog porodicnog zivota, vec u pismu Tatjani priznaje svoju snaznu i iskrenu ljubav. Na kraju njegovi ideali ostaju samo zelja, jer ipak nije smogao dovoljno hrabrosti da do srece koja je „tako blizu“ predje nesigurni most i vikne „moje“ kao u Tatjaninom snu.

*Koji dogadjaji mijenjaju Onjegina?

Zloba i zavist, kletva i spletka, laz i licimjerje, koji su bili prisutni u drustvu u kojem se Onjegin kretao, ucinili su da mu sve to postane dosadno, te se nakon striceve smrti povlaci na selo. Posto ni tamo nije nasao duhovnu hranu za kojom je ceznuo, on postaje samo tijelo bez duha. Cak ni Tatjanino priznanje iskrene ljubavi ne uspijeva da ga vrati u zivot. Nakon ubistva Lenskog on putuje po svijetu, ali nigdje ne nalazi mir dok ponovo ne susrece Tatjanu. Onjegin tada postaje potpuno drugi covjek, jer vise ne strahuje od svakodnevnog porodicnog zivota, te u pismu Tatjani priznaje svoju duboku ljubav. Ali na neki nacin, kroz cijeli roman Onjegin ostaje isti. Nije ostvario svoje ideale, jer nikad nije imao dovoljno hrabrosti da drustvu nametne vlastite vrijednosti, vec je ostao u bezdusnom okruzenju koje su drugi nametali.

TATJANA je bila potpuna suprotnost svojoj sestri, imala je smedje oci i smedju kosu, nije bila ljepuskasta, niti je imala svjeze lice. U djecijim igrama i u porodici bila je kao tudja djevojcica. Njeni su dani ispunjeni samocom i mastom. U selu gdje se Onjegin dosadjuje, Tatjana utjehu svojoj dusi nalazi u ljepoti suma, polja, potoka. Imala je cistu dusu i plemenito srce sa izrazito snaznim, iskrenim osjecajima. Zbog tog jedinstva s prirodom Tanja je moralno cistija od ostalih. Od svoje sredine Tanja se razlikuje i po tome sto mnogo cita, uglavnom ljubavne romane i u masti se poistovjecuje sa njihovim junakinjama, trazeci svoj ljubavni ideal. U stvarnosti se taj ideal iz njenih knjiga i snova pojavljuje u liku Onjegina. Ona ga voli iskreno i snazno, te mu pise ljubavno pismo. Vjerovala je u stara narodna predanja, mjeseceva predskazanja, u karte i u tumac snova. Nakon sto se odselila u Moskvu zrtvovala je ljubav da bi mirno i sigurno zivjela kao kneginja. Na kraju romana, Onjegin srece Tatjanu kao hladnu, smirenu, skromnu i skladnu zenu koja se krece u visokim slojevima drustva. Ali ona iza tog laznog sjaja nije sretna, cezne za pravom ljubavi, za svojim selima, poljima, knjigama.
Tatjana je za Onjegina bila, idealna, savrsena, te na kraju ona ostaje jednaka, cista i uzvisena, jer se ona u bezdusnom okruzenju cudovista izdigla i tom drustvu nametnula svoje vrijednosti.

Intepretirajte sljedece epizode iz romana

*Onjeginov odgovor na Tatjanino pismo

Onjegin je zbog drustva u kojem je zivio postao ravnodusan, ali je Tatjaninim pismom ipak bio dirnut te se samo na casak razgorio prijasnji plamen.Za Onjeginja je Tanja bila savrsenstvo, te po njegovom misljenju on je nije bio dostojan. Stroga i hladna glasa odgovorio joj je da on nije spreman na porodicni zivot niti njegova dusa za blazenstvo. On zapravo tada nije bio spreman izgubiti slobodu, jer je mislio da mu mir i sloboda mogu nadoknaditi srecu.