Проклета авлија - Иво Андрић

Citiraj:

---

Иво Андрић је био југословенски књижевник и дипломата Краљевине Југославије. Добитник је Нобелове награде за књижевност као држављанин СФР Југославије, 1961. године, за роман На Дрини ћуприја (1945), као и за целокупни дотадашњи рад на „историји једног народа“. После распада Југославије, Андрић се у Србији води искључиво као српски књижевник[1] [2][3], док се у Хрватској води искључиво као хрватски, а он се лично изјашњавао као Србин. Био је члан Српске академије наука и уметности.

---

Иво Андрић, википедија

Кратки садржај:

Проклета авлија је назив за познати цариградски затвор, у који је из
неоправданих разлога доспео фра Петар из Босне којег су послали у Истанбул
да обави неке самостанске послове. Догодило се да турске власти ухвате
неко писмо упућено аустријском интернунцију у Цариграду, у којем је било
описано прогањање вјерника од турске власти и сумња је пала на фра Петра
који је био једини фратар на томе подручју. Због тога је ухићен и затворен у
истражни затвор познат под називом Проклета авлија, гђе је остао два
мјесеца док га нису послали даље. У Проклетој авлији фра Петар упознаје више
људи који се у овој приповијести претварају у галерију занимљивих ликова.
Ту је управитељ Проклете авлије Латифага зван Карађоз,
затвореник Хаим - жидов из Смирне, па затим главни лик ове приповијести,
затвореник Ћамил-ефендија, богати мали турчин из Смирне.
Млади Ћамил, син богатог турчина и гркиње, одмалена се посветио науци те
самотњачком и аскетском начину живота, који је особито потенцирала једна
несретна и непребољена љубав. Ћамил се, наиме, заљубио у кћер малог
грчког трговца, но овај је из националистичко-вјерских разлога није хтио дати
турчину за жену него ју је присилно удао за грка изван Смирне.

После тог догађаја Ћамил се потпуно затворио у себе и постао нека врста
особењака. Окружује се књигама и посвећује науци, показујући особит
интерес за повијест Турског Царства, од којег га специјално занима
раздобље Бајазита и Џем султана. Џем султан је био Бајазитов брат којег
је Бајазит два пута поразио у битци за пријестоље. Тада је Џем потражио
уточиште на отоку Роду, гђе су владали кршћански витезови. Од тада почиње
одисеја Џема, који као заробљеник прелази из руке у руку разних еуропских
владара, па чак и самог папе, а сви га они искориштавају као адут против
турске царевине, тј. пријете Бајазиту да ће га пустити ако не задовољи
њихове разне захтјеве. На Ћамила посумњају да проучава управо то
повијесно раздобље јер оно има сличности са садашњом ситуацијом на
двору гђе султан такођер има брата супарника, којег је прогласио
малоумним и држи га у заточеништву. Ћамил је послан у Проклету авлију гђе
упознаје фра Петра и исприча му живот Џем султана, тврдећи да је његов
живот идентичан са Ћамиловим и да су им судбине једнаке. Након неког
времена одведу га у посебан затвор и ту једне ноћи приликом саслушања
дође до тучњаве између њега и полиције. Ћамила изнесу, жива или мртва – не
зна се. Фра Петар га више никада није видео.

О делу:
Проклета авлија, овећа приповест или мали роман, објављена је 1954.
године, девет година након Госпођице, Травничке кронике и На Дрини
ћуприја. За разлику од тих романа оквир догађања Проклете авлије је изван
Босне, у Цариграду, а с Босном га веже лик фра Петра,
босанског фрањевца, који је стјецајем околности доспео у највећи
цариградски затвор, назван Проклетом авлијом. Дело је писано екавицом
те садржи много архаизама како би што више дочарала ситуација оног
времена. Андрић и у својим другим делима, у онима о Босни,
описује припаднике разних народности. Међутим тај преплет народности
догађа се у опусу у којем је Босна тема, док се у самој Проклетој
авлији сусрећу припадници углавном азијских народа. Пред њима свима
фра Петар крије своје звање, па и пред Ћамилом. Андрић је о Проклетој авлији,
о карактерима њезиних заточеника и о њихову понашању писао недвојбено
и на темељу властитих искустава из робијашких дана у Сплиту, Шибенику и
Марибору тијеком 1914. и 1915. г. Осликавајући судбину Ћамил-ефендије
Андрић је заправо дао портрет свога времена.

Цариградска тамница звана Проклета авлија са својим симболички шареним
светом спојила је једног скромног и смерног, недужно оптуженог
босанског фратра и разочараног, животом отрованог и фикцијом опсједнутог
турског богаташа. Свет Проклете авлије, која кроз своју тескобну утробу
пропушта све врсте људских греха и порока, чија је непрегледна
разноликост помно надгледана застрашујућим очима Латифаге Карађоза,
јасан је и врло читљив. Као и у самом животу, тако и у Проклетој авлији не
недостаје гријеха свих врста, али и у њој често има тешких трагедија невиних
страдалника. И Авлија се без престанка пуни и празни, а никада се не
примјећује вишак или мањак, а за оне који су отишли не пита више нитко.

Проклета авлија својим ликовима и њиховим судбинама,
својом готово алегоријском причом о тоталитаризму путем вида правде,
испричаном смиреним реченицама које су израз изванреднога умијећа
причања, те унутарњом динамиком која обухвата читаво штиво
недвојбено је једно од најбољих остварења у целом Андрићевом
богатом књижевном делу.

Садржај:
Зима је. Превладава само једна боја – бела. У тој белини постоји само
једна стаза. Стаза којом је ишла погребна поворка на погребу фра Петра.
У соби фра Петра налазе се фра Мијо Јосић, млади фра Растислав…
Пописује се имовина фра Петра. То је већином разноврстан алат. Још пре три
дана он је лежао на том кревету, а сада га више нема. Највише недостаје
младом фра Растиславу коме је често причао догађаје из свог живота.
Највише је причао о цариградском затвору где је био затворен ни крив ни
дужан. Због неких послова црква је фра Тадију Остојића и фра Петра послала у
Цариград. Тамо је полиција ухватила неко писмо о прогону верника и
свештеника из Албаније које је било упућено аустријском интернунцију у
Цариград. Писмоноша је побегао, а пошто у Цариграду није било других
свештеника из тих крајева ухватили су фра Петра. Два месеца био је под
истрагом, а да га нитко није ни саслушао.

Био је затворен у затвор знан као Депосито или Проклета авлија како га зове
народ. Та авлија увек је била пуна, увек се пунила и празнила. Ту је било
ситних и крупних пријеступника. Од дечака који су са “штанда” украли
смокву до вишеструких убојица. Ту долазе и тзв. “пролазници” који су упућени
по казни као прогнаници из западних покрајина те из авлије одлазе кући или у
затвор у Африци или Малој Азији. Авлија се састоји из петнаест једокатница које
повезане с високим зидом затварају неправилно, голо двориште без траве и с
два три кржљава стабла. По дану се затвореници шетају по дворишту, а по ноћи
одлазе у ћелије – петнаест до тридесет у једну. Али ни по ноћи није мирно.
Затвореници певају, свашта довикују и свађају се те често долазе и нови.
По дану сви излазе из ћелија и стварају мале скупове где причају о разним
стварима. Највише се људи окупља око малог човјечуљка Заима који је
увек причао о женама и својим многобројним венчањима. Неки су га
слушали, а други су одмахивали руком и одлазили чим би он почео причати.

Сам положај Проклете авлије био је чудан јер се могло видти само небо,
а град који је био близу није се могао виђети. Обично је било лијепо вријеме.
Али кад би се некад небо наоблачило, почео би дувати јужни ветар доносећи
задах трулежи и смрад из пристаништа. Тада је лудило било заразно и сви,
па и најмирнији, постајали су раздражени и љути. Чувари су покушавали
избјегавати сукобе јер су и они били раздражени, али било је немогуће
успоставити ред. Управитељ затвора био је Латифага зван Карађоз
(гротескна личност турског казалишта сјенки). Отац му је био наставник у
војној школи. Као дете Латифага је волио књигу и музику, али ођедном се
променио, чак и физички. Напустио је школу и почео се дружити са разним
варалицама и коцкарима. Неколико су га пута и ухватили, а увек га је
избављао отац. Тада је управитељ полиције предложио Латифагином оцу да
Латифага постане полицајац. Латифагин отац је на то пристао. Тако је Латифага
постао полицајац, заменик управника Проклете авлије те коначно и
управник. У хватању преступника помогла му је његова прошлост јер је
познавао њихова окупљалишта. Латифага је имао кућу изнад авлије и многим
је путовима могао доћи од куће до авлије и обрнуто, тако да нитко није
знао гђе ће се појавити. Нитко никад није знао како ће се понашати и увек
је из људи могао дознати оне податке које жели. Честе су биле и притужбе на
Карађоза, али сви су знали да само он може управљати Авлијом.

Најгори су били први дани у Проклетој авлији. Да би се заштитио од туче
фра Петар је изабрао један забачен угао и ту се склонио. Ту су била и два
грађанина из Бугарске који су га примили без ријечи. Фра Петар је закључио да
су то богати људи који су вероватно били жртве побуне у њиховој земљи.
После неколико дана добили су госта. Када се следећи дан пробудио прво
што је видио била је књига и није могао веровати. Лице новопридошлог
младића било је бело, бледо. Око очију је имао тамне колуте.
Разговор је почео сам од себе. Младић се звао Ћамил.
Често су разговарали, а онда су по њега дошли неки стражари. Без речи су
се опростили, а празно је мјесто брзо било попуњено. То је био мршав,
танак човек. Био је јевреј из Смирне, Хаим. Фра Петар је сазнао да Хаим
зна неке ствари о Ћамилу. Фра Петар га је питао о њему, а Хаим је почео
причати. Ћамил је био човјек мешане крви. Отац му је био турчин а мајка
гркиња. Мајка му се у седамнаестој удала за богатог грка.
Имали су једно дете, ђевојчицу. Када је девојчица имала осам година,
грк је умро. Његови су рођаци хтели преварити младу удовицу и све јој отети,
али она се бранила. Отишла је у Атену да бар тамо спаси наслеђе.
Када се враћала назад, умрла јој је кћерка. Морнари су леш хтели бацити у
море јер доноси несрећу, али мајка то није дала. Тада је први официр направио
још један ковчег у који је стављен неки терет. Ковчег с девојчицом
бачен је у море, а други је дан мајци која га је покопала.

Сваког је дана жена одлазила на гроб, а бол се постепено смањивала и тад
се догодило нешто неочекивано. Жена првог официра сазнала је тајну о
девојчици и испричала је најбољој пријатељици. Оне су се тада посвађале и да
би се осветила пријатељица је тајну испричала другима. Тако је прича дошла и
до удовице која је тада хтела да се баци у море и требало јој је неколико
година да преболи и ово. Многи грци су просили лијепу удовицу, али она се на
опште изненађење удала за неког турчина, Тахир-пашу, и са њим имала сина и
кћерку. Син је био снажан, а кћерка је умрла у петој години од неке
непознате болести. Мајка је умрла сљедеће године. Син који се звао Ћамил
све се више предавао књизи и науци, а отац га је у том подржавао.
Једне је зиме умро и Тахир-паша, а младић је остао сам с великим иметком
и без ближе родбине. Једног је дана угледао једну гркињу и одмах се
заљубио. Она је волела и њега, али њени родитељи нису допустили да се уда
за турчина па су је одвели и удали за неког грка. Послије тога Ћамил је две
године провео на студију, а касније је много и путовао и читао књиге.
Тада су почеле гласине да су Ћамилу удариле књиге у главу и да се
поистовјетио с неким младим принцом. То се прочуло и Ћамила је ухапсио
валија измирског вилајета, зато јер је добио писмо као и сви други валије да
пазе на људе који блате султаново име. Када су ухапсили Ћамила многи су се
побунили, али нису могли ништа направити па је Ћамил одведен у затвор.
Карађоз није волео политичке затворенике, али овога је морао прихватити.
Већ други дан човек којег је послао кадија израдио је код више власти да се
Ћамил издвоји и да му се да посебна соба што је и учињено. Идућих је дана
фра Петар ходао двориштем али није видио Ћамила, а онда се једног дана
крај њега створио Ћамил. Обоје су осетили да се њихово пријатељство
повећало. Ођедном Ћамил почне причати повијест Џем султана (онај с
којим се поистовјетио).

То је била причао о два брата. Један је био мудрији и јачи, а други човјек зле
среће и погрешног првог корака. Та су два брата дошла у сукоб када им је
1481. г. на бојном пољу погинуо отац. Старији брат Бајазит (34 године)
који је био гувернер Амасије и млађи Џем који је био гувернер Караманије
полагали су право на пријестоље. Џем је на свом двору створио круг
песника, знанственика и глазбеника, био је добар пливач и ловац.
Бајазит је био хладнокрван и храбар. Обоје су имали доказе за своје право
на пријестоље. Нису се могли договорити и на крају су се сукобили.
Џем је изгубио и побјегао у Египат и поново организирао напад,
али поновно је изгубио. Тада је побегао на оток Род где је било сједиште
неког католичког реда и где је затражио уточиште. Примио га је Пиерре
д’Аубуссон и дочекао с царским почастима, те предложио да оде у
Француску. Џем је на то пристао, али када је дошао нису га пустили на
слободу него је држан заточен у тврдим градовима. Око Џема су се
створиле разне сплетке. Бајазит је д’Аубуссону дао новце да Џем остане
у заточеништву, а папа му је понудио место кардинала.
Након осам година Џем је дан папи, а д’Аубуссон је постао кардинал.
Тада умире папа и долази нови. Шпански краљ продире у Италију и заузима
Рим. Папа му је морао дати Џема. Папа је то учинио, али Џем се брзо
разболео и умро. Његово је тело послато Бајазиту који га је покопао с
краљевским почастима. Док је Ћамил то причао фра Петар га често није
могао слушати и пратити, али Ћамил то није ни примећивао. Једног се дана
Ћамил није појавио. Хаим је фра Петру рекао да су код Ћамила дошли неки
чиновници, да је дошло до свађе и обрачуна. Не зна се да ли је Ћамил мртав
или само премјештен у други затвор. Касније је фра Петар често размишљао о
Ћамилу. Једном док је тако размишљао нетко му је у руку ставио поруку
да ће за два дана бити ослобођен. То се и догодило. Одвели су га у Акру
гђе је живио осам месеци, а онда је пуштен и отишао је у Босну.

И ту је крај. Од њега је остао само гроб.

»Ако хоћеш да знаш каква је нека држава и њена управа, и каква им је
будућност, гледај само да сазнаш колико у тој земљи има честитих и невиних
људи по затворима, а колико је зликоваца и преступника на слободи.
То ће ти најбоље казати.«

Анализа ликова:

Ћамил
Младић који се налазио у тамници. Врло тих, несретан и повучен у себе.
Једини с ким је долазио у контакт био је фра Петар. Ћамил је доспео у
тамницу јер је власт сумњала како има намеру да се побуни се против владе,
но нису схватили да је све то жеља за учењем, жеља за знаношћу, жеља за
књигама, а вероватно они нису ни знали што је све то.

Можемо рећи да се Ћамил затворио у четири зида своје душе којој се нико
није смео приближити. У том је лику Андрић желео приказати апсурдност живота
где учени и богати могу такође брзо постати беспомоћни и криви за злочине
које јесу и нису учинили.

Карађоз
Можемо рећи да је главни глумац овог дела. Везан је уз царску тамницу
читав живот. Као управник он постаје “историјска личност” те тамнице.
Карађоз је душа авлије, али он је демонска сотонска душа.
То потврђује његова прошлост у којој је он био велики покварењак,
насилник и преступник. Но он касније прелази на страну закона радећи у
авлији, али се и даље понаша као у прошлости.

Анализа дела:
Дело Иве Андрића Проклета авлија једно је од његових највећих дела.
Дело нема ни почетка ни краја, то је прича која се врти у круг,
остварују се кругови у круговима, приче се испреплићу, у њима Ћамил
говори о Џем султану и о себи, Хаим прича о Ћамилу и осталим
затвореницима, фра Растислав говори о фра Петру, итд. Тим начином писања
писац покушава приказати како се живот не одиграва само у нама већ и у
другима. Андрић све то слути, тежи томе и све то приказује у овом делу.

За разлику од његових романа, радња се не збива у Босни, него се тек спомиње у
сећањима фра Петра, затвореника цариградског затвора. Проклета авлија је
заправо синегдоха свеукупног живљења, исказана путем разнородних
ликова: ту је жидов Хаим из Смирне којег је “његова гордљивост и
довела овамо”, затим кривотворитељ Заим који у бити “машта о мирном
животу са савршеном женом”, па Киркор, поглавар велике арменске породице
која је проневерила драгоцености из државне ковнице новца, ту су бугарски
трговци који су по прилици исто тако невини као фра Петар. А ту је и отмени
турчин Ћамил-ефендија из Смирне, који је средишњи лик приповијетке.

Над свима њима лебди лик управитеља, Латифаге, па чак и онда када није
назочан. Зову га још и Карађоз, вероватно по особи из турског позоришта
лутака, иако та реч према Клаићевом речнику страних риечи значи и циганина и
црнооког човека па и лакрдијаша. Радња “Проклете авлије” збива се у
19.стољећу, али нас управо прича о Џему коју казује Ћамил одводи у
далеку прошлост. Ликом Ћамил-ефендије и његовом судбином “Проклета
авлија” постаје политичка прича. Иво Андрић је у авлији о карактерима
њених затвореника и о њиховом понашању недвосмислено писао из свог
властитог искуства. Живео је у раздобљу у којем се увијек питало ”са којим
циљем и за чији рачун” ко што ради, као што су окрутни Ћамилови истражитељи
питали тог танкоћутног младића. Осликавајући усуд Ћамил-ефендије Андрић
је заправо дао портрет свога времена. Што се стила тиче, његова метафора,
слика, рима, његове реченице и свака реч, увек је уграђена на правом
месту. Језик му се одликује економичношћу, чистоћом и једноставношћу.

Тематика у Андрићевим ђелима:
Андрић се у већини својих дела враћа далеко у прошлост. Његове су теме
из историје Босне под окупацијом турака, а касније Аустро-Угарске.
Све су његове приче везане уз догађаје на босанској земљи,
али Андрић не приказује обичне историјске приче већ што тајновитије и чудније
приче. Но главни задатак односно његова жеља је у томе да прикаже бит
човјекове егзистенције, његове борбе за опстанак и борбе за бољи живот,
његово весеље, његову бол и тугу. Он описује човекову судбину која је
под владавином турака и Аустро-Угарске црна, тмурна, тешка.
Иако је тематски био везан за Босну у неким делима и у неким ликовима
Андрић описује општељудске и општеживотне слике.

Авлија и Карађоз

Проклета авдија је добила име које одсликава њен изглед, деловање на људе,
утисак који се не заборавља. Њено сивило, стешњеност и монотонија убијају душу
у човеку; догађања у њој и атмоефера савија и ломи људе до лудила. Човек у
Авлији налази се између тврде, голе, сиве и угажене земље и парчета неба које се
помаља између високих зидина - то је сав свет изван тамнице, жељен а
недостижан. Она је „увек пуна, стално се пуни и празни", у њој је
све „неодређено, безимено и туђе" тако да оставља утисак да се човек налази на
неком ђаволском острву.

Латифага је „управник ове чудне и страшне установе" Проклете авлије; одавно је
добио надимак Карађоз по коме је био познатији не само у Авлији него и ван ње.
Он оличава Авлију не само својом функцијом него и изгледом и свим својим
особинама. И у имену његовом, и у надимку има гГарадокса и ироније, али има и
тачно уочених карактеристика. „Латиф" на арапском значи нежан, пријатан, леп -
ни једна од ових особина не краси управника затвора. Надимак „Карађоз" (личност
из тада омиљеног позоришта сенки) добро му стоји јер одражава суштинске
карактеристике Латифаге као управника тамнице.

Чудан је био Латифагин пут у младости. Био је живо и бистро дете које је волело
књиге; музику и игру. И када се очекивало да ће поћи очевим путем озбиљног и
цењеног државног чиновника, младић се одједном изменио: напустио је школу,
почео да се дружи са коцкарима и пијаницама, ушао је у сумњиве послове, дошао
у сукоб са законом. Очеви пријатељи су помогли да се младић запосли у полицији.
И опет нагла промена: немилосрдно се окомио на свет скитница, лопова и
пијаница, коме је сам припадао. „Радио је са страшћу, са необјашњивом мржњом,
али и са вештином, са познавањем те средине какво је само он могао да има."
Изузетна ревност у служби довела га је до помоћника управника а убрзо и до
управника Проклете авлије.

Реченица очудној и страшној установи Проклетој авли}и могла би да се односи и
на њега: он је био чудан и страшан човек, страх и трепет у Авлији. Његовтгортрет
(поспани изглед, лице без осмеха, које џ „могло да се стеже и растеже, мења и
преображава, од израза крајњег гнушања и страшне претње, до дубоког
разумевања и искреног саучешћа", разроке очи и њихова игра, као сечиво оштар
поглед, цело лице „наказно разроко" еа изгледом „гротескне маске") и сама пој^ва
у кругу Авлије изазивала је нелагодност, несигурност, стрепњу и страх.

Он је двострука личност: на једној страни јесвирепост и зло, уживање у мучењу и
психолошком малтретирању затвореника до потпуног душевног слома; на другој
стрдни су његови поступци „неурачунљиво благи и пуни сажаљења и
обазривости". Он осуђеницима прилази изненада,, притисне их својим чудним
питањима и још чуднијим грдњама, али никада у човеку не-убија наду. Добро је
познавао готово сваког затвореника, његову прошлост и кривицу, знао је „како
дише Авлија". Његова филозофија је: у Авлији „нема невиних. Нико овде није
случајно. Је ли прешао праг ове Авлије, није он невин. Скривио је нешто, па ма то
било у сну. Ако ништа друго, мајка му је, кад га је носила, помислила нешто рђаво
(...) Ко овде дође ор је крив, или се макар очешао о кривца. (...) овде невиног
човека нема (...) Ја људе знам, криви су сви, само није сваком писано да овде
хлеб једе". На тврдње појединца да је невин, он одговара чудовишно:

Да еи рекао да си крив, још сам могао да те пустим, јер кривих овде има много.
Сви су криви. Али баш нам један невин треба. И зпгпо те не могу пуститп.

Његове чудовишне игре доводиле су у чудо људе, збуњивале их:
-Јесте ли ви рекли онима који су га ухватши дајеневин?
- Јесмо, дакако да смо рекли, џли...
— Е, то сте погрешили. Пхи, пхи, пхиии! То не ваља. Јер баш сад
хватају невине а пуштају криве. Такав је нов ред. Али кад сте ви
сами пред властима изјавили да нијеништа крие, мораће да остане
овде.

На таквог Карађоза се навикла Авлија и његово управљање Авлијом „на свој
начин" била је општепозната чињеница. Људи су се помирили с тим и Карађоз је
постао ,део њиховог проклетства". Истамболско подземље, сав тај престонички
свет порока и нереда сматрао је Карађоз својим: „онје био њихо 'крмак', 'стеница и
крвопија', 'пас и пасји син', али њихов". У оним ретким тренуцима, када иокаже
сажаљење над страдалником и доброту,.а то су ти ретки тренуцд прбсветљавања
његове личности, открива се у Карађозу несрећан човек који је цео свој живот
дао Проклетој авлији, безмало се поистоветио е њом и њеним животом. Он своје
право да кажњава доживљава каосопствено кажњавање

Ћамил или страх од знања

Ћамил је централни лик романа и носилац главне романескне приче и судбине. У
његовом увођењу у причу има архетипске симболике: појавио се у сутону као
нејасна силуета „готово без покрета", ,дах му се није чуо"; делује лелујаво,
прозирно и нестварно, као у сну; такав, полујасан, несхватљив и та-јанствен, он
ће остати до краја; на крају, после разговора са фра-Петром он одлази у сутону,
губећи се у »сумрачном простору Авлије, да се више не појави.

Hehe, Karadjoz mi je bio omiljeni lik dok sam citao Veselu Avliju.

Ћамил је несрећан човек („Као и јесте Турчиц, и није, али несрећан човек је
сигурно" - фра Петар) по своме пореклу (син Турчина и Тркиње), по љубави (он,
Турчин, образован, богат и леп, заљубио се у Гркињу, али та љубав, баш због
верских разлика; није могла да се оствари) и по судбини (као човек од књиге и
науке, прстао је сумњив властима које га хаисе).

После пораза у љубави, Ћамил. се посветио књизи и науци: у историји је џаишао
на несрећну судбину Џем-султана, брата султана Бајазита II. У борби за престо
Бајазит је победио а Џем-султан је побегао и предао се хришћанским витезовима.
Овима је несуђени султан добро дошао као сред-ство за уцењивање султана
Бајазита - млади Џем је постао роб на слободи, неслрбодан човек, несрећник којим
се поигравају европски хришћански моћ-ници. Ова судбина је привукла младића из
Смирне да се посвети историјским проучавањима. Бављење науком било је
сумњиво властима, тим пре што је изучавао сукоб два брата око престола, увек
актуелну тему у турској историји и стварности. Завладало је мишљење да
је „преучио историју", да се поисто-ветио са принцом Џемом. Из тога је ироистекла
сумња да ради за некогаи -допао затвора са свим сандуцима књига и папира као
доказним материјалом. Власт се одувек плашила књиге и људи од књиге.

Ћамил; преосетљив и нежан, поистоветио се са принцом јер је и овај био човек од
књиге и песник. Осетио је сродност душе и судбине. Као човек књиге и науке,
Ћамил је живео тихо и повучено, отуђено од окодине, уса-мљен. Осећао се
стешњеним у родној Смирни, доживљавао је као тамницу, јер га је окружавало
опште неразумевање и сумњичавост. Повученост и отуђеност оцењyjuћи су као
особењаштво, а све што се не уклапа у колотечину свакодневице, било је
сумњиво. Његова усамљеност деловала је двоструко: он се све више уживљавао у
судбину и личност Џем-султана, поистоветио се с њим, постао је Џем-Ћамил. То је
у првом сусрету осетио фра Петар: „Ја ово разгрварам са болесним човеком".
Његово поистовећивање са Џемом је истовремено и процес нарушавања менталне
стабилности и губљења везе са стварношћу - човек почиње да живи туђим
животом.

Када се упознао са фра-Петром, кога је брзо проценио као поштена, разумна и
добра човека, Ћамил је у њему нашао пријатеља коме може да исприча своју
муку. Пет-шест дана тихога разговора са фра-Петром има за Ћамила одређени
значај; он не прича зато што осећа потребу за причањем, из страети за причањем;
он прича свестан да неће изаћи из Проклете авлије и да ће с њим нестати и прича
о Џем-султану до које је дошао истраживањем.

Сврха његовог причања је преношење приче о Џем-султану, њено даље
опстајање кроз време: док живи прича о, Џем-султану живеће и овај несрећни
принц. .

Ћамилово признање.у истрази дошло је изненада и неочекивано чак и за његове иследнике:

Негде у току те ноћи изван времена које сунце одмерава својим изласцима и
заласцима и изван свих људских односа Ћамил је признао отворено и гордо даје
исшовешан са Џем-сулшаном то јест са човеком који је, несрећан каонжо, дошао
у теенац без ' излаза, а који није хтео, није могао да се одрече себе, не
буде оно šто jе.

— Ја сам то! — рекао је још једном тихим али тврдим гласом којим се казују
пресудна признања и спустио се на столицу.

Ово признање дошло је изненада, али у тренутку када му се згадило На оне који
га испитују (,да га о том испитују, и још овакви људи"): то су људи недостојни
Ћамиловог порекла, карактера и образовања, простаци који су се дочепали
власти, људи без карактера и достојанства. Преломни тренутак је када му се један
од иследника о&раћа са „ти" - у њему је ускипео пркос, заже-лео је да се
ослрбрди присуства „оваквих" људи. Зато је и признао да је он, Ћамил, у ствари
Џем-султан. Али када је један од иследника ставио на њего-во раме ,једну од оне
две страшне шаке", Ћамилу се згадило и снажно је одгурнуо од себе ту. шаку.
Избила је туча у којој Ћамил није хтео Да дозволи да га неко туче и - ту је био
крај. Какав - ника.није знао. Ћамила више није било.

Citiraj:

---

Prvobitno napisano od Zak

Hehe, Karadjoz mi je bio omiljeni lik dok sam citao Veselu Avliju.

---

I meni. I sad kaži da nismo strogi. :hm:

О причи и причању

Прича' и причање имају значајно место у структури романа Проклета авлија. Он се
заснива на приповедању неколико појединаца; његови јунаци воле да причају и да
буду слушани; о причи, причању и причаоцима има доста исказа у облику
поетичког дискурса.или у облику ширих коментара. По томе је ово не само роман о
Проклетој авлији него и роман о причи и причању.

Причање је у човековој природи: он прича о себи, прича и о другима; прича да
искаже оно што га тишти, или једноставно прича да заборави ствар-ност у којој
живи. Тамничка свакодневица Проклете авлије делује на људе разарајуће:
оптерећени су страхом, неизвесношћу, досадом. Причање је једино уточиште,
духовнаухрана и забава. Познанство фра Петра и Ћамила развијало се опрезно,
тихо и споро; развијало се кроз разговоре који су у почетку бaш површни, а
потом бивали, дужи, живљи и природнији" - и пријатни:

Па и такви какви су, ти разговори су, изгледа били обојици затвореника пријатни и
драги као неочекивани дарови нечег што овде највише недостаје.

Затвореници се окупљају у групице, мале или веће, и свуда се прича: „А ту где се
завршавало једно, почињало је друго причање. Краја није било". ' .

У атмосфери Проклете авлије причање има дубоке разлоге и поводе и зна-чајне
егзистенцијалне вредности:

- људска потреба за комуницирањем, разонода, самообмана и варка;

- страст за причањем, стваралачко надахнуће, занос;

- бекство од стварности, живот у свету приче, компензација;

- афирмација истине, борба против зла;

-_ одгађање нестајања, продужетак живота кроз причу.

У роману се јављају два различита< типа причалаца/прироведача: они који причају
само о себи и они који причају 6 другима. У први тип при-поведача спадају Заим и
Бас (условно име); у други тип приповедача спадају Хаим, Ћамил и фра Петар. Код
првих ее ради о елементарним видовима причања^ о измишљању као модусу
обезбеђивања места у групи, скретања пажње и надокнађивање свега онога чега
у животу није билр. Код других причање проистиче из хуманих побуда; причаоци
полазе од истинитих чиње-ница које допуњују, улепшавају и оплемењују својом
интуицијом; то су суп-тилинији видови причања: прича је овде равна оцстанку и
трајању.

ЗАИМ оличава људску потребу за причом и причањем: без приче и причања не
може да живи; прича подразумева слушаоце, а то значи скретање пажње на себе,
дружење, уважавање у групи. Он је доспео у тамницу због фалсификовања
новца; овде у тамници, гоњен приповедачком страшћу, фал-сификује причу: у
причи се толико "заборави да прича ради приче, стално ши-.ри и разводњава
причу новим детаљима који су плод његовог измишљања:

Говори тихо али сигурноГи одушевљено а еоврри увек о себи и казује све само у
крупним пошезима. Прича увек о истој ствари и толико је увеличава и умножава да
би требало бар сто педесет година живота даједан човек све то доживи.


Не престаје да сања (и лаже) о срећној женидби...

Прича за Заима има изузетну вредност: спашава га тамничке атмосфере и
обогаћује сиву свакодневицу. Иако његово казивање о бројним женидб^ма
изазива смех и подемех, он наставља да-измишљ^ нове приче, да забавља
елушаоце и ослобађа себе стрепње од осуде и казне.

БАС је „атаетски развијен човек" „што грми промуклим басом". И њега
је захватила приповедачка страст, његова стална тема су љубав и женска
лепота: околности, страствен због журбе да се исприча прича о злу и несрећној
судбини једног човека. Ћамилу није толико стало до лепоте приче колико му је
стало да прича не нестане с њим: да остане да живи лосле њега и тако учини да
живи и Џем-султанГ

Без увода у видљиве.везе, без временског реда, млбдић би почињао
да прича неки призор из средине или са краја Џемовог заточења.