Хазарски речник - Милорад Павић

Citiraj:

---

Милорад Павић (рођ. 15. октобар 1929, Београд, умро 30. новембар 2009, Београд) био је српски прозни писац, историчар српске књижевности 17-19. века, стручњак за барок и симболизам, преводилац Пушкина и Бајрона, професор универзитет� �. Био је члан Српске академије наука и уметности од 1991. године до смрти.
Павић је био романсијер, приповедач, песник и драмски писац. До данас Павићева дела имају преко 80 превода у засебним књигама на различите језике широм света. Од стране стручњака из Европе, САД и Бразила, Милорад Павић је номинован за Нобелову награду за књижевност. Био је ожењен са Јасмином Михајловић, која је писац и књижевни критичар. У периоду од 1974. до 1990. био је професор Филозофског факултета Универзитет� � у Новом Саду, редовни професор овог факултета постао је 1977. године, а у периоду 1977-79 био је декан.

---

Опширније на википедији

О Хазарима није могуће стећи целовиту представу у погледу њиховог порекла,
историје, територије, вере и језика. О њима се могу наћи оскудне чињенице из
различитих (али несигурних) извора. Име се у различтим изворима јавља у
различитим облицима: Газари, Казари, Хазари, Кузари, Извори су растурени на
широким просторима евроазије: запис калуђера Кристијана Друтмара из 864.
године настао на тлу данашње Белгије; запис пронађен у Монголији из периода 745

- 840; арапски извор (ал Масуди) из времена Харуна ал Ð*ашида (786 - 809);
Житије Ћирилово спомиње хазарску полемику на каганском двору 860. године;
Књига о Хазарима Јехуде Халевија из 1141. године; ал Бакријев запис из око 1094.
године. На основу свих ових извора (неки нису пронађени, али се спомињу на
другим местима) може да се скицира несигурна и проблематич� �а историја Хазара.
Власт хазарског каганата, чија је престоница био град Атил, у делти Волге,
протезала се на запад до Кијева а на исток до степа преко Волге. На северу
Хазари су господарили Бугарском на Волги и околним народима. На jугу се
хазарска власт протезала до муслиманских утврђења на северном Кавказу.

Хазарска држава је достигла врхунац свдје моћи у деветом и почетком десетог
века: више трговачких путеда пролазило је кроз њу па се издржавала од такси на
трговачку робу. Када су приходи почели да слабе, слабила је и хазарска држава.
Слабљењу су допринеле и унутрашње борбе, карактеристичне за тадашња
племена. Године 965. руска Кијевска држава освојила је Атил, а последњи
хазарски каган Прешао је у ислам. Нешто Хазара је остало на Криму и у другим
крајевима, али су се полакоутапали у друге наррде, преласком у хришћанство,
јудејство и ислам. Тако су неетали са историјске позорнице. Павићево
интересовање за Хазаре потиче из студентеких дана. Прику-пљајући грађу за
семинарски рад 6, Константину Солунском (Ћирилу), сту-дент Равић се суерео са
два проблема; Ћирилбвим изгубљеним беседама и несталим хазарским народом. То
је био подстрек да помно трага за грађом, прииремајући научну студију
(УХазарима. Али, после толико година, суочен са легендарном историјом Хазара,

Павић је одлучио да одустане од научне студије напише причу о несталом
народу. Прича, међутим, није добила форму класичног романа него форму научног
еписа - лексикои. Тако су историја, легенда и имагинација обезбедили грађу за
обликован№, а ствара-лачка интенција (намера) одредила је форму.

Особена форма и сложена компoзиција

Лексиконска форма је етваралачки изазов који је Павић успешно привео крају.
Остварена форма је произврд игре и експеримента , врло смеле игре са много
сложених захтева... Техницизам је у бвом ррману дошао до пуног изражаја: Павић
је применио начело конструкциј� � и мајсторски је сложио свој роман. Иако је јасно
да је техничкој страни посвећена изузетна пажња и успешно решени сви проблеми
композиције, техћицизам није поти-снуо садржину и није угушио литерарност:
садржина је богата, разбокорена, занимљива и врло пријемчива. Склад техничког
(композиционо г) експери-мента и наративне садржине највећи је квалитет
Хазарског речника. О овом опредељењу Павић пита:

Јер, није, чини ми се, ствар у томе да променимо начин писаља, него начин читања.
Не треба од истине правити књижевност, него од књижевносши исшину. А да би
се ироменио начин читања, мора се радикално променити и науин писања. И данас
ми је у сећању после писања Хазарског речника остало самд једно: напор који
сам упожио да се свака реченица, евака одредница у кгшзи склопе тако да им се
може прићи са свих страна: да се сваки део књиге може читати пре и после било
КОГ другог дела књиге. Баш као што је са скулптуром случај.

Поређење са скулптуром објашњава пишчеву стваралачку интенцију^да ствр-- ри
нову и необичну, али једхшствену и непоновљиву форму. Лексиконска форма
романа омогућава читаоцу да садржини приступа на свој начин и по свом избору.
Као што гледалац, посматрајућ� � скулптуру, има могућност да је разгледа са свих
страна, да јој приђе са једне или Друге стране, да је разгледа од врха до подножја
или од подножја до врха, да дуже задржи своју пажњу на неком детаљу - тако и
читалац Хазарског речника сам одлучује које ће одреднице и којим редоследом
читати, да ли ће читати прво Црвену па онда Зелену или Жуту књигу или обрнуто.

На тај начин читалац саставља своју књигу: Хазарскиреч� �ик доживљава
трансформац� �¸Ñ˜Ñƒ и добија нове облике и нове распореде садржи се са сваким новим
читањем и превођењем На стране језике: сваки нови превод доноси нови редослед
одредница романа. Хазарски речник има.сложену структуру која проистиче.из
примењеног документарно г и кокпозиционо� �³ поступка. Састоји се из Претходних
напомена, Течника, Апендикса I и Апендикса II, Завршне напомене и Пописа одред-
ница. У свим наведеним деловима, осим Апендикса и Апендикса , осећа се
пишчева рука и глас приређивача који је истовремено и водећи џаративни субјект.

Са структурно-функционалног становишта, романескнр језгро чине Речници
(Црвена књига, Зелена књига и Жута књига), док су остали елемеш;и у функцији
ванлитерарног ^материјала који треба новим чћњеницама да подупре романескну
причу или да уведе читаоца у предмет и технику романа. Претходне напомене-
предочавају Хазарски речник као друго, рекон-струисано и допуњено
издање „Хазарског речника" из 1691. године. Овај текст, како је то ред, тре&а да
пружи читаоцу основне информације о књизи и њеном предмету, о историји
Хззарског речника и његовом склопу, о ћачину коришћења књиге-речћика. Да би
све то било подупрто егзактним чињени-цама, приложени су одломци из
предговора првом, уништеном издању. Оваквом тексту, који је у функцији
предговора реконсхруисаном лексиконскрм делу, примерен је рационалан,
документован и прецизац тип излагања. Он је у највећој мери и остварен.
Међутим, рационалан тон је нарушен на више места пррбијањем наративно-
поетског типа излагања, карактеристичног за главни, лексиконски део књиге:

Гоњен некаквом вреломтишином. Хазарске жене су после смрти мужева погинулих
у рату добијале појастукза чување суза које ће пролити за ратницима. Тако су од
Даубманусовог џздања речника до данас дошли само одломци као што од сна
остаје само песак очију.


Читаоцу је поевећена изузетна пажња. Претходне шпомене нуде му све релевантне
чињенице неопходне за разумевање текста који је пред њим: објашњавају
предмет излагања (хазарско питање), историју и склоп књиге и начин читања.
Овде је постављен идеал читаоца: то је онај „ко уме, правим редом да прочита
делове једне књиге" те да тиме „наново створи свет"; Међутим, исказана је скепса
да такав читалац (идеални читалац) уопште постоји, а о савременом читаоцу суд
је негативан

Читалац који би из редоследа одредница могао да ишчигиа скривени смисао књиге
одавно је итчезао са земље, јер данашња читалачка публика сматра да је питање
маште искључиво у надлежности писца и даје се та ствар уопште не шиче.
Погото&у кадаје реч о једном речнику. За таквог читаоца није потребна ни
клепсидра у књизи која упозорава кад Шреба променити начин читања, јер
данашњи читалац начин читања не мења никад.

Ни критичари и оцењивачи књига (као посебан сој читалаца којима је читање
^нат и хлеб) нелЈају виеоко место ни у очима писца предговора из 17. века, ни у
очима писца Претходних напомена (из 20. века) јер „они су као преварени мужеви:
увек последњи дознају новост..." И поред оваквог става према читаоцу, изражен је
и самокритички суд о писцу који умногоме одре-ђује однос читаоца према делу и
квалитет читања:Што се вас, списатеља тиче, мислите увек на следеће: читалац
је пелцвански коњ, којег мораш навићи да.гапослесваког успешно оствареног
задатка чека као награда комад шећера. Ако тај шећер изостане, од задатка нема
ништа. У овом комаду тећера је испуњено очекивање, спознати смисао и
доживљенр задовољство.- Није ли у овом исказу и одговор на питање зашто је
читалац онакав какав је: њета је однеговао списатељ. Ако је читалац остајао без
награде и разочаран, онда је понављање таквих ситуација изазвало апатију код
читалаца и одбојан однос према литератури. Из овога се изводи закључак: какви
писци, такви читаоци. Тек овде се схвата смисао пишчевог напора да читаоца
уведе у предмет излагања, историју И склоп књиге и начин читања.

Проблем читања схваћ^н је озбиљно и, посвећено му је посебно поглавље Претходне
напомене - „Начин коришћења речника". Наоко сасвим овлашна и случајна замена
двају појмова има суштинско значење: коришћење и читањ^ употребљавају се
паралелно, као синоними. Међутим, ипак постоји извцсна разлика која,
истовремено, у појам читања уноси два различита значења. Коришћење, означава
начин приступа делу као тоталитету. Подра-зумева тражење, прелиставање,
кретање напред и назад, избор текста или сегмента.за пажљиво читање
(примање), стално враћање књизи. Читање има два значења: читање као
средство општења са писаним текстом, могућност избора и опредељења; читање
као процес општења са текстом, примање текста. Читање као процес не може
бити исто код читаоца Хазарског речника и читаоца неког другог дела. Читање са
уобичајеног аспекта и са аспекта Хазарског речника два еу различита процеса
који производе различите ефекте и постижу различите резултате.

Читање у уобичајеном смислу подразумева утабани и једноличан ход кроздело; читање
Хазарског речника сасвим је ново - динамично2 отворено и истраживачк� �.
Уособености тога читања спадају: књига се користи онако како сам читалац
сматра да је најзгодније; чита се слева удесно, здесна улево или дијагонално;
чита се по оДредницама или њиховим скупинама; може се читати само један део
књиге; хронологија, распоред текста у К^БИЗИ (речнику), не обавезује; књига је
отворена и може се дописивати (домишљати^. Читалац је слободан у избору, сам
одлучује шта ће, како ће и колико читати.Тако он сам склапа своју књигу, а 6д
прочитаног добија онолико колико је уложио: што се више тражи од књиге, више
ее и добија.

Средишњи део Хазарског речника чине речници распоређени у три књиге - ово је
истовремено и романескно језгро. Састављен је из одредница постављених у
лексиконском поретку: Одреднице се раЗликују по структури^ природи и
наративним својствима. Уједначеног су обима и по томе се могу сврстати у две
скупине: одреднице средњег обима, од једног до неколико стубаца, и развијеније
одреднице које се протежу на неколико десетина страница. Њихов обим
условљава природу и наративна својства. Одреднице средњег обима садрже
информације о предмету, догађају, појави или лич-ности. Информација је обично
саопштена рационалним стилом, али има и допуна литерарног типа, Обимније
одреднице сложеније су структуре и сложенијег начина излагања: после кратког
текста лексиконског типа те ин-формације о изворима и литератури, следи повест
о личности заснована на различитим изворима приче и обогаћена уметнутим
повестима (причама).

Тако, на пример, одредница „Бранковић, Аврам" (стр. 27-49) састоји се из
следећих сегмената:


1. уводни паеус од петнаестак редова лексиконског типа;

2.инфбрмација о изворима;

3. казивање о Авраму Бранковићу из пера Теоктиста Никољског -

поверљив извештај бечком двору;

4. Повест о Петкутину и Калини;

5. казивање Никона Севаста;

6. белешка Аверкија Скиле, слуге Аврамовоги веттака за сабље, о

последњим данима Аврама Бранковића;

7. казивање Никона Севаста. ' .

Овакво структурира� �šÐµ одредница не само да пружа вишеаспектно сагледа-вање
личности (различите тачке гледишта), него причу чини сложеном и развијеном, а
повест се доживљава као мали роман. ч Два текста у апендиксу књиге
представљај� � спону између првог и другог издања Хазарскогре� �ника и мост
између два времена: времена Даубмануса, издавача првог издања, и времена
приређивача другог, реконструис� �ног издања. Апендикс је предсмртна исповест
оца Теоктиста Никољ- ског, цриређивача првог издања Хазарског речника. Овај
текст, едисхоларног облика, разјашњава неке појаве, догађаје и личности из
лексиконског језгра, књиге, али истовремено пружа информације које нису
садржане у речнику, али које омогућавају боље разумевање романескне приче.
Апендикс II садржи извод из судског записника са исказима сведока у случају
убиства др Абу- Кабира Муавије, које се догодило у 1982. години.

Овим текстом се хазарска проблематика актуелизује и универзализује: прича о Хазарима
није довршена, а хазарска загонеткаостаје да траје. Неки заплети
романескно-лексиконске приче овде се разрешавају, неки феномени остају у овом
времену:
породица Ван дер Спак, кључ са златном дршком, Вирџинија Атех. Ето читаоцу
прилике да настави истраживање по тајнама Хазара и настави причу о хазарском
гштању. џ Завршна напомена о користи од овог речника прима се као наставак
излагања из Претходних напомена: посвећена је књизи, читаоцу и читању,
користи и штети од читања. По томе се закључује да и овај текст припада водећем
наративном субјекту, приређивачу другог (реконструисаног) издања Хазарског
речника. Вероватно свестан тешкоћа и замки читања овакве књдге, наративни
субјект/писац има разумевања за читаоца: ,;Читати овако дебелу књигу значи
дуго бити сам", а „човек данас нема на располагању толико самоће да би могао
без штете да чита књиге, па чак и речнике". Зато пред-лаже одлагање књиге,
дружење и све што долази потом; а што је вредније од сваког читања".

Слојевитост романескне приче

Сцијентизам у избору теме и структурира� �šÑƒ излагања не умањује лите-фност и
препознатљи� �ост романескног проседеа, који произилази из 1чина обраде теме,
природе приче и начина казивања. Ð*оманескно језгро азарског речника чини
трокњижје: Црееиа књига (хришћански извсфи о хазарском питању), Зелена
књига (иеламски извори о хазарском питању) и Жута књига (хебрејски извори о
хазарском питању). цијентистичРºÐ¸ приступ и изразити техницизам у обликовном
поступку не метају јасно уочавање романескних својстава: јединство теме,
лајтмотиви, азграната и занимљива прича, бројност репрезентатР¸Ð²Ð½Ð¸Ñ… и споредних
ликова, пажљиво обликовање јунака уз презентациј� � њиховог унутрашњег сивота,
лирска фантастика, једнаставно и поетски интоцирано излагање.

Прича је врло сложена и испреплетена, еа бројним притокама, пуна разноврсних догађаја и
ликова, Онаје многогласна и вишеаспектна, са великим »ројем причалаца,
мноштвом уметнутж прича и бројним цитатима из Јазли^итих историјских и
псеудоисторијских извора. Прича се доима као амршени лавцриНт кроз који се
читалац креће са извесним напором. Али, :ада открије излазе, успостави везе и_
односе, пронцкне у смисао приче читалац ће осетити задовољство савладаног
напора. У структури Хазарског речника уочава се жанровско богатство: хронике
времена и депсађаја),. повести (индивидуалне и колективне), биографије, новеле,
расираве, писма. Текст је обогаћен цртежима и факсимилима. Жан-ровски облици
обично се не појављују самостално, него се у једној целини одредници) нађе по
неколико жанровских облика. Тиме се остварује проме-на начина казивања,
џромена визуре и тачке гледишта, а измењивањем стварног, псеудостварног и
фантастичног измењује се и читаочев рационални и ирационални ангажман у току
рецепције садржине романа.

Ð*оманескна прича има три слоја:


- средњи век - време Хазара и хазарске полемике.

- XVII век - време првог издања ^Сазарског речника,

- XX век - време обнове интересовања за Хазаре и другог издања

Хазарског речника.

У првом временском слоју, у средњем веку, одиграла се хазарска полемика,
централни догађај у хазарској историји и причи о Хазарима:

Хазарски владар - каган - бележе древне хронике, уснио је једаи сан и затражио
три филозофа са разних страна да му тај сан протумаче. Стварје била од значаја
по хазарску државу утолико што је каган одлучио да са својим народом пређе у
веру ОНОГ мудраца чије тумачење сна буде најприхватљР¸Ð²Ð¸Ñ˜Ðµ: Неки извори тврде
даје кагану ТОГ дана, кад је донео Шакву одлуку, умрла коса на глави и он је то
знао, алигаје нешто ипак гонило да настави. Тако се у летњој резиденцијц
кагановој нађоше један исламски, један јеврејски и један хришћански мисионар,
један дервиш, један рабин и један монах. Сваки од њих добио је на дар ножизрађен
од соли и они заподенуше расправу. '

Грчки представник у хазарској полемици, који је излагао основе хришћанства, био
је учени Константин Солунски-Ћирило, који је већ имао једно мисионарско
искуство јер је био код словенских племена, саставио је словенску азбуку и
приволео Словене да приме хритћанство. На кагановом двору је изложио своје
Хазарске беседе, које је Методије касније превео на словенски језик, али им се
загубио траг. Исламски представник био је Фараби Ибн-Кора. Он је уз велике
напоре стигао на хазарски двор јер су му на путу постављане многе препреке како
не би на време стигао на полемику. Хебреј-ски представник је био раби Иеак
Сангари.

Ð*азличити извори различито описују ток и исход хазарске полемике. Хришћански
извори тврде да је Ћирило својим беседама приволео хазарског кагана да прими
хришћанство. Исламски извори победу приписују дервишу Кори, који је био
најубедљивиј� �¸ у тумачењу слике на троугаоној хазарској пари, што је и одлучило
да се каган приклони исламском учењу.^Ð¥ÐµÐ±Ñ€ÐµÑ˜Ñ ÐºÐ¸ извори приписују победу Исаку
Сангарију, који је најбоље објарнио сан хазарског кагана и тиме га убедио да се
приволМ јудаизму. Тако је догађај на кагановом двору сагледан са позиција три
вере: предочена су три различита тока полемике, три различита предмета
полемике и три различита исхбда. Трострука је и слика о Хазарима и њиховој
историји па се у свему томе разногласју губи историјска истина.

Из тога својеврсног својатања Хазара сагледавају се три м4енталитета, три
културе, три религије и три политике. Трострука интерпретација једног те истог
догађаја испољида се већ непосредно после тога у радовима хроничара хазарске
полемике: Методија Солунског, Спањарда Ал Бекрија и Јехуда Халевија. Различите
интерпретације наставиле су се и доцније, подстицане овим хроникама и другим
сведочењима и тумачењима,хве до 17. века. Други слој романескне приче
обухвата 17. век, када је нагло порасло интересовање за све оно што је у вези са
Хазарима. Главни актери приче су Аврам Бранковић, Масуди Јусуф и Самуел Коен,
који су означени као ,један од писаца ове књиге". Аврам Бранковић је „најамни
дипломата у Једренима и на Порти у Цариграду, војсковођа у аустро-турским
ратовима, полихистор и ерудита".

БранковћћевР° животна преокупација је састављање речника о Хазарима': створио
је огромну библиотеку и обезбедио писаре и преписиваче, међу којима је и
Теоктист Никољски. Масуди Јусуф је био чувени евирач у шаргију (леут), али је
брзо оставио музику, постао ловац на снове и истраживач хазарске историје. Пред
њега се поставиопроб лем ко су, пбред Ибн Кора, остала двојица учесника у
хазарској поЛемици. Он је успео да на арапском језику састави хазарски речник у
исламској верзији, носећи га увек са собом. Трагао је за Коеном и Аврамом
примивши се, када је пронашао Бранковића, за његовог собара да би му био у
близини и дочепао се грчке приче о Хазарима. Самуел Коен је дубровачки Јеврејин
који се посветио трагању за именима друга два мисионара јер. Халеви/хебрејски
хроничар, није забележио њихова имена и није о њима могао да понуди значајније
чињенице.

Сва тројица су ловци на снове: поседују способноет да уђу у туђи еани тајну.
Теоктист Никољски је знао напамет Хазарски речник Аврама Бранковића. Једном
приликом, случајно и кришом је завирио у торбу Масу-дијевуј нашао рукопис
речника на арапском, прочитао га и запамтио. У међу-времену је Севаст Никон
уништио Аврамов и Масудџјев рукопис и трагао да уништи и трећи - Коенов. На
ра^ишту, када је Коен погинуо, оетали су растурени папири које је Теоктист
сакупиоч и тако саставио комплетан Хазарски речник и 1691. године предао га на
штампање Даубманусу. Хазар-ски речник ће већ следеће године €ити уништен
вољом инквизиције. Остала су еамо два примерка: отровни примерак са златном
бравом, који је измакао пажњи цензуре, и помоћни примерак са сребрном бравом,
који је ишао уз њега. Трећи слој романескне приче обухвата личности и догађаје.
20. века. Главни актери приче су др Абу Кабир Муавија, др Исајло Сук и др Дорота
Шулц, сви су ирофесори универзитета и истраживачи хазарске историје.
Централни догађаји су научни скуп у Цариграду 19827 године, на'који су дошли
главни протагониети приче, смрт др Муавије и др Сука, суђење др Дороти Шулц и
њена осуда. Ови догађаји, сшисани у Апендиксу II, остављају отвореном причу о
Хазарима: остаје породица Ван дер Спак, чији чланови својим особинама
кореспондирају са личностима из 17. века; остаје Вирџинија Атех и њен кључ са
златном дршком.

Фантастика

Фантастич;ки наноси карактеришу све текстбве ове књиге, од Претходних
напомена, преко лексиконског језгра, до апендикса и Завршних напомена.
Фантастику је повукао "сам избор теме: прича о Хазарима нема чврст Ослонац у
историји и њеним изворима, већ је заснован на лбгендама и претпоставк� �ма.
Имагинација је на све то надградила маштарије и мисти-фикације па је казивање
попримило боју фантастичноР³ и бајковитог. То је фантастика снова и сновиђења на
нивоу приче и фантастика немогућих спојева слика и израза на нивоу причања:

Једног пролећа принцеза Атех је рекла: - наеикла сам на своје мисли као на своје
хаљине. Имају увек исти обим струка и виђам их свуда, чак и на раскршћима. И
што је нароре, од- њих се више не виде раскрснице. - Даје разоноде,
послужитељи су донели принцези једнога дана два огледатСа. Нису се МНОГО
разликовала од осталих хазарских огле-дала. Обасу била начињена од углачане
соли, али једно је од њих бшобрзо а друго споро огледалд. Што је год оно брзо
узимало одсликавајућ� �¸ свет као предујам од будућности, друго, оно споро,
враћало је и намиривало дуг ОНОГ првог, јер је у односу на садашњрст каснило
тачно оноликџ колико је дно прво журило. Када су пред принцезу Атех изнели
огледала, она је још била у постељи и с њениос капака нису умивањем била
уклоњена слова. У огледалима видела је себе склопљених капака и одмах је умрла.
Нестала је између два трена очију, ши, тачније речено, ирви пут је
прочитала на својим капцима исписана слова која убијају, погито је у претходцом и
потоњем тренутку трепнула и огледала су то 7 пренела. Умрла је усмећена
истодобно словима из прошлости и из будућности.

или:

И ондабаци зауеек своје чешке иникада више није насликао ниједну слику. Ни
најајету. Исплака све боје из очију у манастирски аван и с оним помоћником
Теоктистом оде из Никоља остављајући за собомтраг петог копита.

или:

Наочиглед иуног Сшрадуна иојео левим окомједну ишицу у лешу

Фантастика извире и из сложених архетипских преливања кроз време. Архетипске
слике и симбоди, прожимање* и преплитање временских слојева, понављање
збивања, понављање мотива и феномена, свевременост извесни: преокупација ,
вечита истина и филозофија егзистенција лног искуства - све ј' то нашло упориште
у мотиву реинкарнаци� �е, који треба да омогући разуме вање неких загонетки
живота и историје. Тежња да се живи у времену кој отиче остварује се.кроз
самообнављањ� �µ, реинкарнациÑ� �у остаје исто биће истих особина, истих настојања
и преокупација , али другачијег лика и имена. Отуда сусретање двојника из
различитих епоха, који на неки начин имају вез са Хазарима или причом о њима.

Мотив реинкарнације, чест у прозам Милорада Павића, овде је кичмени мотив који
прожима и спаја три епохе ] три цивилизације (ередњи век, 17. век и 20. век),
догађајима даје каракте цикличног понављања, људској природи свевремено
важење/Иако моти реинкарнације садржи фантастичне конотације, у контексту
ове књиге и њен теме он треба да омогући разумевање неких стања и процеса у
непрекидно] трајању или обнаћљању. Јабир Ибн Акшани (17. век).и Ван дер Спак (
20. вев једнако лепо свирају на инструменту начињеном од беле корњачине кор<
Ефросинија Лукаревић (17*. век) и Ван дер Спаков син (20. век) имају ,по дв
палца на рукама; Никон Севаст (17. век), .калиграф и сликар, и Ван де Спакова
жена (20. век) поседују исте особинс, недостатке и склоности: немај носну
преграду, баве се сликарством, служе се левом руком; цринцезу Атех V хазарских
времена (ередњи век) и Вирџинију Атех, конобарицу хотел „Кцнгстон" (20 век)
спаја презиме, хазарска порекло и кључ са златно дршком. Догађања су
заустављена. на тренугак, у њима је.снажад напор поте! цијалне снагег Личности
које у себи носе нека архетипска* својетва самоху стицајем околноети
примириле. Неке нове околности покренуће и личности збивања јер су проблеми
рстали отворени. Никон Севаст је једном прилико рекао Авраму Бранковићу:

Тамно кроз 293 године састаћемо се поноео, у исто ово доба годин на
доручку овде у Цариграду, и онда ме осудите исто како би ме осудили данас...

А на столу породице Ван дер Спак нађен је и приложен уз истражни
материјал један рачун, исписан на полеђини хотелског блока, који гласи:

1689 +293 = 1982

Тако фантастика садржину романескне приче чини неопипљиво непоузданом, још
мање прове|)љивом - она је паучинаета, „као у ену руча! Али је она повукла и
особен гозор који осваја лепотом и памти се. Није рационалан, него песнички
говор - сочан, динамичан, много^начан. Одлик] га једноетавност казивања, чиста
и течна реченица, сликовит и наглада: метафоричан језик, необични спојеви речи
синестезијског типа, језгровито иска^а који се претаче у максиму или пословицу.
Баш овде, на плану говорс језика, Хазарски речник остварује највише уметничке
домете: паучинас фантастика изаткана је од нити које светлуцају мноштвом
смислова:

Петкутинје добио жуљеве на мислима, мишићи сећања били су се затегли до
пуцања. Гледаомеје начистомађа� ��скомјезику. Из ћелије видела се лепаполовина
октобра и у њему Шишина а хода дуга и два широка.Поглед авши их очима које су
биле као две илишке чорбице од лука. И у сну збиљавиђао један град наобали
времена. И тако, одгрижених^џ� �гледа врашихсе у Јовање.

Прича о Хазарима.и њен завршетак показују две ствари. Прво, истина није једна и
нијеникада коначна: она се сагледава са-еубјективног и објек-тивног становишта.
Свако сведочење, ма колико било доткреговено чињени-цама, показује се
несигурним и непоузданим. Суштина приче о Хазарима и хазарској^по� �емици .јесте
у поенти како се пише историја и како се стварају национални митови. Историја је
управо рџаква каквом је видимо, па је зато њена истина релативна и увек
отворена за нове интерпретац� �¸Ñ˜Ðµ. Друго, прича о Хазарима сагледана је са три
аспекта и^понуђене су три могућности: самим тим она је остала отворена
незавршена. То значи да и Хазарски речник са својим другим издањем није
коначан: он чека своју допуну у неком другом времену.