Браћа Карамазови - Фјодор Михајлович Достојевски

ПРВА КЊИГА

I Фјодор Павлович Карамазов

Фјодор Павлович се женио два пута и имао је 3 сина – најстаријега Дмитрија Фјодоровича, од
прве жене, а другу двојицу, Ивана и Алексеја од друге; прва жена, Аделаида Ивановна (ватрена,
смела, плаховита, снажна), је била из прилично имућне, племиће породице Мијусових, Фјодор је
Аделаиди предложио да побегне од својих са њиме ("Прохтело јој се да покаже женску
самосталност"), што је она и урадила, он је силно желео да дође до каријере, међусобне љубави
није било, убрзо су почели да се свађају, није он њу тукао, већ она њега, побегла је са неким
учитељем и оставила малог Мићу Фјодору – умрла је од тифуса или од глади, након њеног
одласка Фјодор се свима около јадао и причао "брачне" ствари, које муж не би требао причати.

II Првог се сина ослободио

Он није напустио свог сина, већ га је просто заборавио, те је Мићу узео слуга
Григорије; међутим ту се појавио неки Аделаидин сестрић и узео Мићу под своје,
али он је пуно радио, па је о Мићи бирнула нека тетка, када је она умрла, Мића се
преселио к њеној кћери; Мића није завршио школу, али је доспео у неку војничку
школу, па је био на Кавказу, оца је упознао тек када је постао пунолетан, Фјодор
се уверио да је Мића лакомислен, плаховит и да код њега ништа дуго не траје.

III Други брак и друга деца

Фјодор, решивши се Миће, оженио се други пут Софијом Ивановном (16год), она је
била сироче, али је одрасла у богатој кући своје добротворке, и њој је Фјодор
предложио да побегне, касније разболела се од неке живчане болести, убрзо је
умрла; са њеном децом десило се слично што и Мићи, Григорије слуга се бринуо о
њима; када је једном приликом Софијина добротворка дошла у посету и видела
како се брину о деци, узела их је и одвела са собом, она је убрзо затим умрла, али
оставила је сваком дечку доста пара, о њима се сада бринуо главни старичин
наследник Јефим Петровић; Иван је био врло паметан, па је завршивши гимназију,
прешао је на фаx, у међувремену, није ни покушао да контактира оца, сам се
хранио и издржавао; након фаџа дошао је код оца, ок су се слагали.

IV Трећи син Аљоша

Он је пошао стазом која води у манастир, волео је људе и веровао им, никога није
мрзео нити осуђивао, ретко кад је био несташан, био је добар у школи, али
гимназију није завршио, када је напунио 20 – дошао је код оца, не због њега, него
зато што је тражио мајчин гроб, али ни сам Фјодор није знао где је, Григорије му је
показао, након што је обишао мајчин гроб, Аљошаје рекао оцу да жели да иде у
манастир, Фјодор: "Мало ћеш буктати и угасити се. Излечићеш се и доћи назад. А
ја ћу те чекати".

V Старци

Аљошин манастир је био врло популаран, јер је у њему био старац Зосима, старац
је онај којему верници поверавају своје проблеме, траже савет, опроштај или само
некога за разговор, народ их је веома поштовао; Аљошао је становао у самој
старчевој ћелији и старац га је моного волео; долазак браће је много утицао на
њега, више се зближио са Дмитријем, него са Иваном.

ДРУГА КЊИГА

I Стигоше у манастир

Треба да се одржи састанак између браће, Фјодора, Мијусова и још пар њих,
Дмитрије касни; Фјодор и Мијусов се стално нешто чачкају, Мијусова нервира
Фјодор и његово трућкање.

II Стари лакрдијаш

Ушао је старац у собу, за њим Аљоша, а Дмитрија још увек нема, Фјодор опет
нешто трућка, само о себи говори, пун је себе, као да забавља госте - лакрдијаш,
Мијусова то страшно иритира, говори му да престане са тим лажима, а Аљошу то
све бламира, отац га срамоти својим понашањем, Мијусов се извињава старцу у
Фјодорово име, а Фјодор се брани, пада на колена и пита старца како да досегне
живот вечни, на шта му овај договара: Не лажите; но Фјодор наставља са својим
глуматањем, он и Мијусов се све више свађају; старац им се извињава јер ће
морати мало да их остави насамо.

III Жене које верују

Пре нису могле жене да долазе у мастире, али пошто им је сада дозвољено, сваки
дан подоста њих је чекало старца да га види, да поприча са њимеч старац је
изашао, почео да благосиља жене (кликуше – жене које су на служби цичале и
јечале, али када би их приносили сакрементима, одмах би престале, неки кажу да
је то само претварање, али лекари кажу да је то ужасна женска болест, која
долази од сувише тешких послова и порођаја без лекарске помоћи) старцу се јада
једна жена којој су сва деца поумирала, али ово последње не може да заборави,
старцу говори РОЂЕНИ, а он њој МАЈКО; једна жена говори како је убила неког
старца, он јој каже да ако се искрено каје да ће јој све бити опроштено
("Љубављу се све купује, све спасава"), још једна жена која је дошла само да га
види и да му да нешто паре, да он те паре да некоме коме више требају.

IV Маловерна дама

Дошла је и нека дама, властелинка, са ћерком у колицима, Лиза, да се захвали
старцу што ју је излечио, јер нема више ноћне грознице, а и ојачале су јој ноге,
девојчица гледа Аљошу, који је стално уз старца и зеза га, Аљоша сав црвени, не
сме ни да је погледа, она се несташно шали, јер она и Аљоша су некада били
пријатељи, он је често одлазио код њих.

V Нека буде, нека буде

Причају о црквi, о држави, свађају се.

VI Зашто живи такав човек

На састанак коначно долази и Дмитриј Фјодорович, он је кицошки одевен,
извињава се што касни; настављају разговор од малопре, покушавају да реше
конфликт између Фјодора и Дмитрија, јер Фјодор неће да исплати неке паре
Дмитрију.

VII Семинариста-каријериста

Аљоша одведе свог старца из собе и стави га у кревет, стигао га је Ракитин,
причају о некаквом сну, Ракитин му каже да је блудност у његовој фамилији
доведена до врхунца и да ће крв бити проливена између оца и сина и да је
Грушењка од њега тражила да јој га доведе (Аљошу) и да ће она са њега мантију
скинути; Ракитин разјашњава ситуацију међу Карамазовима: Иван преотима од
Миће вереницу, Катарину Ивановну Каћу, али он му је уступа, како би је се што
пре решио и могао да оде Грушењки, али ту су се сударили Фјодор и Мића, јер су
обојица до зла бога заљубљени у Грушењку, а она ни тамо-ни ’амо; али Мићка
нема ни пребијене паре, али може да се ђени, за разлику од маторог оца; Ивану то
све одговара, јер ће он онда добити Каћу, а и њен мираз.

VIII Скандал

Сад су се сви пребацили у трпезарију игуманову, игуман дочекује госте, неки лик
се обраћа игуману и каже да Фјодор неће доћи, јер се јако посвађао са сином и
рекао му је свашта и сад га је срамота, па неће доћи; таман што су ови сели да
једу, Фјодор се појавио и сви су предосетили да ће се десити нешто лоше, Фјодор
седа са њима за сто и, између осталог, каже да ће свога сина Аљошу првом
приликом извући из манастира и да га води са собом кући, Фјодор наставља да
изиграва ’лакрдијаша’ и да говори разне увредчјливе бесмислице, остали
покушавају да га смире, Фјодор: Руски сељак доноси овамо свој грош зарађен
жуљевитим рукама, откидајући га од породице и државе! Та ви, свети оци,
исисавате народ! остали стадоше смиривати Фјодора, али он настваља да вређа,
говори како неће од њега добити ни један рубаљ, како су његову жену окренули
против њега, говори Аљоши да се пакује-води га кући са собом, Аљоша оста као
окамењен, Фјодор седе у кочију и оде, али је последње рекао да ће га ипак узвући
из тог манастира.

ТРЕЋА КЊИГА

I У дневној соби

Опис куће Фјодора Павловича, са њим живеи слуга Григориј и његова жена Марфа,
а и слуга Смрдљаков; Григориј је био поштен и неподмитљив, сам је подигао сву
Фјодорву децу и имао је велики утицај на Фјодора, мрзео је прву жену Фјодорову,
док за другу није дозвољавао да се каже иједна лоша реч Марфа је била чак и
паметнија од свог мужа, али је ћутала и покоравала му се, деце нису имали, тј
имали су једно које кад се родило имало 6 прстију што је Григорија потпуно
сатрло, он није хтео ни да крсти дете, како би избегао срамоту ("Зато јер је то...
змај. Догодила се збрка у природи..."), дете је поживело само две недеље, а
Григорије није имао снаге ни да га погледа баш те ноћи кад им је умрло дете,
Марфа се пробудила на плач детета и зачула како негде стење нека жена; то је
била градска луда Лизавета Смрдљива, родила је дете и поред њега умрла.

II Лизавета Смрдљива

Градска луда, ишла је и лети и зими само у некој кошуљи, сва је била од блата и
лишћа, била је сироче због чега ју је воле читав град и сви су јој ту и тамо
уделили по грош, а она је то одмах носила у цркву, јела је само хлеб и воду, није
умела ни реч да прозбори; једне ноћи десило се да пијана руља раскалашне
господе наиђе на Лизавету како спава и почеше збијати шале како се то створење
не може сматрати женом, међу њима је био и Фјодор који је чврсто иступио и
рекао да је може сматрати женом, руља се полако разиђе и Фјодор се клео да се и
он са руљом разишао, али после неколико месеци сви су схватили да је Лизавета
трудна, Фјодор се баш и није обазирао на то, нека трговкиња је узела Лизавету
код себе да се брине о њој док се не породи но, када су је Марфа и Григорије
чули, породили су је успели су да спасу дете, али је Лизавета умрла, њих двоје су
узели дете, крстили га и дали му име Павле Фјодорович, без ичијег налога, али му
је Фјодор Павлович сковао и презиме: Смрдљаков, служио им је као кувар.

III Исповест ватрена срца

Аљоша се узрујао због Фјодорове одлуке, али је знао да ће га пустити назад у
манастир, али њега је нешто друго бринуло: писмо Катарине Ивановне да због
нечега хитно дође, кренуо је до ње, али је изненада набасао на Мићу, он је сав
растројен, хоће нешто да каже Аљоши, а никако да бекне, тражи од њега да прво
иде до оца, а затим до Каће, али никако да каже шта хоће.

IV Исповест ватрена срца

Мића прича како воли разврат и жене, прича док је био у војсци како се
разбацивао, и како је његов потпуковник имао две лепе кћерке: Агафју Ивановну
и Катарину Ивановну, она му се допала, али ју је само посматрао и ћутао, јер је
видео да она њега гледа, но Мића је сазнао да њиховим потпуковником нису
задовољни и да ће га сменити, када се то десило, срео је Мића Агафју и она му се
пожалила како немају пара и како им је тешко, на шта је Мића одговорио да ће им
позајмити паре, али само ако Катарина дође по њих, Агафја му је одговорила да је
нитков, али је ипак послала Катарину, која је уплашена стајала на Мићином прагу
тражећи паре, Мића гледа у њу и схвата каква је само лепотица, одговара јој да
се он то само нашалио, нема он толико пара, Мића је ипак отворио фијоку и дао јој
паре и поклонио јој се, она се њему исто поклонила скроз до пода, све без речи и
отрчала.

V Исповест ватрена срца

После неколико дана Каћа је вратила паре, али писмо је било без иједне речи, али
му је убрзо послала још једно писмо где му се нуди да му буде вереница, Мићи се
допало да му вереница буде ’богата миразуша’ , послао је Ивана код ње да то
разреши, а Иван се заљубио у њу; Мића неће да се ожени Катарином, хоће да је
препусти Ивану, али Каћа воли Мићу. Мића сада моли Аљошу да он оде код
Катарине Ивановне и да јој каже да више неће долазити код ње, он сада иде код
Грушењке, он њу јако воли, хоће њоме да се ожени једном је Каћа дала Мићи 3
хиљаде да их он негде однесе, а он их је пропио са Грушењком, али Мића каже да
ће вратити те паре, тражиће их од оца (даће оцу последњу прилику да буде отац),
иако зна да их неће добити, али он је очајан, не зна шта да ради отац је пре
неколико дана узео 3 хиљаде и ставио их у једну коверту и написао "Анђелу моме,
Грушењки, ако жели да дође.", Мића се боји да Грушењка не оде њему, старцу,
онда ће је убити, убиће их обоје.

VI Смрдљаков

Код Фјодора Павловича дође Аљоша таман после ручка, ту је и Иван, Смрдљакова
су одгојили Марфа и Григорије, али је дечак одувек био дивљи, пун неког презира,
био је веома гадљив, волео је да је све савршено чисто, због тога га је Фјодор
послао у Москву да научи за кувара, боловао је од падавице, није хтео да му
Фјодор нађе неку да је ожени.

VII Контраверзија

Смрдљаков је коначно проговорио, у овој глави се врше филозофски разговори
између Фјодора Павловича и Смрдљакова, неко је испричао неку причу како су
неког војника ухватили негде далеко Азијати и мучили га да се одрекне Христа, он
је претрпео све муке и није га се одрекао, али је умро, Смрдљаков говори да је тај
човек сигурно веома глуп и да је узалуд умро, требао је да се одрекне Христа,
тако би преживео, а касније би се кроз живот некако искупио и да пре него што би
и изговорио да се одриче Христа, он би га се већ одрекао, па након те изјаве не би
имао чега да се одриче, јер већ тада не би био прави хришћанин, сви су
запрепашћени Смрдљаковљевом разборитошћу и речитошћу.

VIII Уз коњак

Након завршене расправе, Фјодор наставља да пије, већ га полако хвата,
наставља са својом филозофијом, Иван покушава да га заустави да даље пије, али
Фјодор га оптужује да он то ради зато што га не воли, дошао је у његову кућу и
још га и презире, Фјодор прича о женама – свака му је добра, вређа Аљошину
мајку, потпуно несвестан да је то и Иванова мајка, у том утрчава Дмитриј
Фјодорович, старац бежи од њега, боји се да ће га убити.

IX Блудници

Одмах за Дмитријем утрчали су Григориј и Смрдљаков, они су се у пресобљу рвали
са њим и нису га пуштали, јер им је тако заповедио Фјодор, он је срушио Григорија
и упада сав разјарен, тражи Грушењку, сигуран је да је она код старца, Фјодор
уплашен бежи од њега, виче у помоћ, Иван успева да смири Мићу, Аљоша
покушава да га отера, када је Мића отишао, Фјодор је сад убеђен да је она овде,
Григорије је јако љут на Мићу, он га је купао кад је био мали, а сад се усуђује да
га удари; Фјодор тражи од Аљоше да иде код Грушењке да се увери код којег ће
код њега или Дмитрија.

X Обе заједно

Аљоша је кренуо Катарини Ивановној, она га је нестрпљиво чекала, Аљоша јој
говори да ју је Мића поздравио и да никад више неће доћи, Каћа плану, она каже
да зна да јој је он узео оне 3 хиљаде, ођедном она зове Аграфену Александровну –
Грушењку да им се придружи (истина, била је јако лепа, 22год), Каћа је јако
сретна и узбуђена, стално љуби Грушењку и назива је ’анђелом’, говори јој како је
дивна и мила, и како човек не може да је не воли, њих две су се "договориле" да
Грушењка уразуми Мићу, да му каже да воли неког другог, али ту Грушењка каже
да она није ништа обећала, а Каћу као да је полио хладан туш, схватила је да ју је
Грушењка намагарчила и да јој се наругала и она је избацује из куће,
Грушењка: "И Мићи ћу одмах испричати како сте пољубили моју руку, а ја вашу
нисам! Како ће се он само смејети!", Катарину спопадне живчани слом, она замоли
Аљошу да иде, јер ју је јако срамота.

XI Још једна пропала репутација

На путу до манастира, Аљоша срете Мићу, испричао му је шта се десило код
Катарине Ивановне, он се грохотом насмеја, Аљоша помисли да се он весели
понижењу Катарине Ивановне, пре него што су се растали, Мића каже Аљоши да
му мора још нешто признати, каже му да спрема нешто, некакву подлост коју
управо на грудима носи и да га ништа не може зауставити, Аљоша збуњено
продужи ка манастиру, старцу Зосими је било све горе и горе, сви се моле за
њега, сви седе код њега у ћелији, броје му последње минуте, Аљоша је напипао у
џепу писамце које му је тутнула Каћина служавка, писмо је од Лизе, она му
открива да га воли и да жели да пође за њега, и да сутра свакако дође код ње,
али да је не погледа у очи, јер ју је исувише стид.

ЧЕТВРТА КЊИГА

I Отац Ферапонт

Старац Зосима је на умору, осећа да неће преживети ни данашњи дан, хоће да сви
седе око њега да им каже још коју реч, да пренесе на све своју мудрост, да се
опрости са свима у манастиру, отац Ферапонт је био прости калуђер, сматрали су
га противником старца Зосиме, никада није разговара са људима, стално је био
сам и ништа није јео сем хлеба и воде.

II Код оца

Аљоша је дошао код оца, причају о Ивану, старац каже да зна зашто је Иван код
њега, пази да се он не ожени Грушењком, а Мићу наговара да се њоме ожени, јер
ако се старац ожени Грушењком он неће добити ништа од наследства, а ако се
Мића њоме ожени, Иван ће моћи да узме Катараину Ивановну, Фјодор прича о
Ивану као да је прави подлац, старац неће да пријави Мићу за напад, јер се боји
да ће се Грушењка сажалити на Мићу и њему отићи, а ако она можда чује да је он
претучен, онда неће отићи Мићи, него ће доћи њему, старцу, старац још каже да
ће згњечити Мићку и да му Грушењку неће ни за шта дати.

III Спетљао се с ђацима

Аљоша се упутио госпођи Хохлаковој, Лизиној мајци, но, успут је видео групу
дечака на неком мостићу како гађају камењем једног дечака, с друге стране
мостића; Аљоша није могао да остане равнодушан, већ се умеша међу дечаке да
види зашто га гађају, на шта му дечаци одговорише да то раде зато што је тај
дечак веома подао и зао, Аљоша је покушао да га брани, али га и сам тај дечак
погоди каменом у леђа, када га је Аљоша упитао зашто га гађа, шта му је сад он
крив, мали појури на њега као луд и угризе га за прст, Аљоша оста збуњен, а мали
побеже.

IV Код Хохлакових

Када је Лиза видела његов прст, одмах је тражила да дође код ње, она да му
помогне; Лиза му тражи да јој врати њено писмо, али он њој одговара да ју је
схватио за озбиљно и да када напусти манастир и заврши студије, он хоће њоме да
се ожени, али она је у колицима, Аљоша јој одговара да му то не смета, долази
мама, госпођа Хохлакова, Аљоша каже да мора да иде, на шта се Лиза надурила и
каже му да иде у тај његов манастир и да више не долази.

V Ерупција у гостињској соби

Код Хохлакове седе и Иван и Катарина Ивановна, Аљоши се чини да Иван стварно
воли Каћу и да хоће да је преотме од Миће, он у то до мало пре није желео да
поверује, али му је и сама г-ђа Хохлаква наговестила да и она мисли да ту
има "нешто", Катарина му саопштава да чак и ако Мића узме Грушењку за жену, да
га она неће оставити, тј да неће да раскине веридбу, када он буде био несретан са
Грушењком, он ће се њој сигурно вратити, Иван саопшти да сутра мора да
отпутује у Москву, на шта се Катарина обрадова; Аљоша ју је (све пред Иваном)
оптужио да се она само претвара да је сретна и да је само умислила да воли
Дмитрија, да она у ствари воли Ивана и да ужива у томе да га мучи, на шта Иван
одговара да га она никада није волела, знала је да он њу воли и намерно и свесно
га је мучила, држала га близу себе, светила му се за све увреде које јој је Дмитриј
нанео, он каже да одлази у Москву да му њено "Збогом" не треба, Аљоша се осећа
кривим за ово што се десило, за ово што се Иван наљутио.

VI Ерупција у комори

Катарина Ивановна је дала Аљоши неке паре да он то однесе код штапскапетана
Сњегирева за неку увреду што им је Дмитирј нанео, Сњегирев и његова породица
живе у великом сиромаштву, Сњегирев је избачен из војске, немају никаквих
прихода, а када је Аљопа ушао, он је чуо познати глас дечака, Иљуше, кога је већ
тог дана срео, на оном мостићу, мали мисли да је Аљоша дошао да се жали на
њега, Сњегорев је веома саркастичан и непријатан, мисли да је Аљоша дошао да
га понизи, њих двојица излазе напоље да поразговарају.

VII На чистом ваздуху

Дмитриј је једном приликом, када се напио, извукао за браду Сњегирева из
кафане, баш у тренутку када је његов син, Иљуша, ишао из школе са другарима;
та му се слика заувек урезала у сећање, његов отац јавно понижен, због тога су и
деца из школе почела да задиркују малога Иљушу, зато је данас Иљуша угризао
Аљошу за прст, осветио се Карамазову, Аљоша је то сада схватио и жели да се
помири са Иљушом, а Сњегиреву обећава да ће му се Мића јавно извинити, Аљоша
објасни Сњегиреву да је Мића увредио и своју вереницу, Катарину Ивановну, и да
она шаље паре у помоћ Сњегиреву ("То значи да долази сестра брату у помоћ"),
Сњегирев је веома поносан човек, али га је ситуација натерала да прими паре, он
се сасвим обрадовао, сретан је јер сад може да лечи своју кћерку и жену (која је
луда, али скроз), али ођедном у очима Сњегирева севну нешто необично и дивље и
он упита Аљошу да ли би желео да види један трик, Сњегирев узе паре и згужва
их, затим их баци на земљу и поче да их гази ногом, јер како ће он објаснити своме
сину да је на срамоту примио паре, Аљоша узе те згужване паре и упути се
Хохлаковој да врати Каћи паре.

ПЕТА КЊИГА

I Заруке

Аљоша опет дође код г-ђе Хохлакове, она га замоли да иде код Лизе и тамо да
мало причека; Аљоша јој исприча шта се десило код Сњегирева и каже да се
сигурно он постидео што се толико обрадовао парама пред Аљошом и да зато није
хтео да узме новце, али ће их сигурно узети сутра, јер мора, када је завршио, Лиза
му се извини и каже да је оно писмо заозбиљно мислила, није се шалила и
извинула му се за њено понашање, она му љуби руку, он је њу пољубио у уста,
она се мало збунила, каже да за то још има времена, једно другоме изјављују
љубав и тако то... Када је Аљоша изашао из Лисине собе, налетео је на Хохлакову,
која је прислушкивала, она га је са строгошћу погледала и рекла му да се мане тих
детињарија и пустих снова, она је у колицима, не може се он Лисом женити, тражи
од њега да јој да Лисино писмо, он неће и истрча на улицу.

II Смрдљаков са гитаром

Аљоша је закључио да га брат Дмитриј избегава, а веома жели да се сретне са
њим, сакрио се негде испред неке куће и ту га чека; зачуо је мушки глас како
пева (Смрдљаков) и неку девојку како се мота око њега, Смрдљаков и она
разговарају, он каже како мрзи читаву Русију и да све Русе треба ишибати, за
Дмитрија каже да је неспособан, да је бекрија, па га ипак сви поштују, изненада
Аљоша кине, Смрдљаков га спази, Аљоша стаде се распитивати о Дмитрију, а
Смрдљаков му каже да зна да он и Иван треба да се састану у некој крчми, Аљоша
крене тамо, али срете само Ивана.

III Браћа се упозаjу

Иван говори Аљоши како он сутра одлази за Москву, а њих двојица никада нису
стигли да се упознају, он је 4 године старији од њега и њих двојица никада нису
били другови; Аљоша је забринут за односе између оца и Дмитрија, а Иван му
одговара да се то њега не тиче, није им он никакав дежурни стражар и да он није
преотимао Катарину Ивановну од Миће, он ју је сам предао Ивану, признаје да је
заљубљен у Каћу, а зна да је и она заљубљена у њега, само то никако да сама
схвати; њих двојица ручају и причају, упознају се.

IV Буна

Иван филозофира, прича о Богу, прича неке болесне приче о деци коју родитељи
мрзе, па их малтретирају, говори Аљоши да га воли и да га неће препустити старцу
Зосими, затим Иван признаје да је написо неку поему и чита је Аљоши.

V Велики инквизитор

Иванова поема, није то страшни суд, него је Бог, чисто из знатижеље, сишао на
земљу да види шта има, али он је дошао у Шпанију, баш у време кад су ломаче
најстрашније гореле, маса је прпознала Бога и сви су се скупили око њега, он их
благосиља, али тада је на трг дошао сам кардинал – велики инквизитор и наредио
да се Бог ухапси, кардинал у тамници разговара са Богом, тј не разговара, јер га
не интересује шта Бог има да каже, кардинал му говори како ће га сутра спалити
на тргу, као најгорег јеретика, џабе је долазио, јер какву год он страхоту да уради,
правдаће се пред народом како он то све ради у Божије име, кад кардинал заврши
са својим говором, Бог му приђе и пољуби га, он сав задрхта и пусти га на улице
градске, Аљоша је скоро побеснео, рекао је Ивану да су то све саме глупости,
Иван је разочаран мислио је да ће бар у Аљошином срцу бити места за њега и њих
двојица се разиђоше.

VI Засад још јако нејасно

Иван се упути ка оцу, био је некако бесан на самога себе, јер се до сада није
удостојио да лепо разговара са Аљошом, а сад је ођедном изговорио гомилу
бесмислица, када је дошао до куће, срео је Смрдљакова, Смрдљаков је показиво
велико интересовање за Ивана и веома га је поштовао због његове учености, што
је код Ивана изазивало гађење и он је замрзео Смрдљакова, али никада није себи
допуштао да буде неучтив, Смрдљаков га упита зашто није отишао у Чермашњу, то
га је замолио сам Фјодор, Иван му не одговара; Смрдљаков му се жали како га
старац стално запиткује зашто Грушењка није дошла и да стоји испред капије и
гледа да ли она долази, чим она буде дошла – одмах да му јави, а с друге стране,
Дмитрије прети Смрдљакову да чим Грушењка дође, њега првог да обавести или ће
га убити, Иван му каже да је кукавица и да се непрестано боји за свој живот, а
Дмитриј то тек тако каже у заносу, не мисли заозбиљно, Смрдљаков још прича
како је старац почео ноћу да се закључава, не пушта чак ни Григорија унутра, а
са њиме се договорио да ако дођу Грушењка или Мића да му да "тајне" знакове
тако што ће му куцати на прозор – 5 удараца – ако дође Грушењка, 3 ударца –
нешто битно се десило, још признаје Ивану да је те знаке рекао и Дмитрију из
страха, Смрдљаков каже да Дмитриј зна и за коверту са 3 хиљаде рубаља коју је
Фјодор припремио за Грушењку и да се боји Дмитрија да ће он доћи и убити
старца, а њему је логичније да Грушењка пође за старца, јер сироти Дмитриј нема
ништа, Иван говори Смрдљакову како је он страшан гад и неће са њиме ништа да
има и да сутра одлази у Москву.

VII "Занимљив разговор са паметним човеком"

Иван је отишао код Фјодора да преспава, спаковао се сутра и поздравља се са
оцем, који га моли да оде у Чермашњу и да тамо његову шуму прода, тј да иде
тамо и нагоди се са трговцем, Иван му одговара да не може; сео је у воз и отишао
у Москву, Смрдљаков је пошао по нешто у подрум, али га је спопала падавица, па
је пао низ степенице, није му се ништа догодило, али никако да дође себи,
Григориј је такође болестан, у кревету је и не може да устане због укочености у
крстима, Фјодор Павлович је сав у љубавном заносу и готово је сигуран да ће му
вечерас Грушењка доћи.

ШЕСТА КЊИГА

I Старац Зосима и његови гости

Аљоша је ушао у старчеву ћелију, коме је зачудо, било добро, сви калуђери и
монаси су седели око старца, Зосима одмах упита Аљошу да ли се видео са
братом, јер треба под хитно да се види са њим, старац осећа да ће се нешто лоше
десити, Зосима објашњава другима зашто му је Аљоша тако драг – каже да је имао
старијег брата, који је умро пред његовим очима и због њега је и примио
калуђерски чин, Аљоша га подсећа на њега, старац, пошто осећа да му је ово
последња ноћ, жели да што више каже својим ученицима, да им пренесе што више
мудрости и знања.

II Из живота у Богу умрлог јеросимонаха старца Зосиме, саставио по његовим
речима Алексеј Фјодорович Карамазов

Биографски подаци

А) О младићу, брату старца Зосиме

Брат Маркел био је старији од Зосиме (тада се звао Зиновиј) осам година, када је
наступио пост, он га је исмевао, говорио како нема Бога и како је то све
бесмислица, али шесте недеље поста он се јако разболео и пао у кревет, лекар га
је прегледао и реко мајци да има сушицу и да неће још дуго издржати, мати стаде
опрезно молити брата да пости и да прими свете Божије тајне, брат на то пристаде
и до тада се јако душевно променио, ођеданпут се у њему родила дивна душа –
умро је треће недеље после Ускрса.

Б) О Светом писму у животу Зосиме

Зосиму је мајка послала у Петроград у кадетску школи, она је умрла три године
након тога, тамо је имао књигу са библијским причама и илустрацијама и то је
почео да чита и проучава, Зосима прича о Богу, како треба веровати и како га
треба поштовати

Ц) Успомене из дечачког и младићког доба старца Зосиме, док је још живео у
свету; Двобој

У кадетској школи је провео осам година и претворио се у правог војника, у биће
готово сурово, гадно и дивље, био је спреман да пролије крв за част (иако још није
знао шта је то права част); тада се први пут заљубио у једну младу и дивну
девојку, кћерку угледних родитеља, али је није запросио јер му се још није
растајало од самачког живота, тада су га и преместили, а када се вратио – девојка
је већ била испрошена и удата, али она је била већ одавно испрошена и Зосима је
закључио да се она њему наругала и он је плануо осветом и почео је тражити
прилику да се освети своме "супарнику" и једном приликом га је исмео јавно у
друштву и изазвао га је на двобој (иако је био кажњив, договорили су се у 7 сати
ван града); када се Зосима вратио кући он је бесан и нерасположен ударио свога
слугу по лицу, када је ујутро устао, отворивши прозор угледао је сунце на изласку
и засуо га је цвркут птица и почео је у својој души осећати нешто гордо и схватио
је да је јуче изударао свога слугу, ођедном као да је игла пробола његово срце,
синуле су му речи његовог покојнога брата, тј да ли је ико заслужан да га друго
људско биће служи, онда је схватио да он треба да иде и да убије човека који му
ништа није скривио, пао је слуги пред ноге и моли га за опроштај; када су дошли
на двобој, Зосима је био скроз весео и противник је први пуцао и окрзнуо му мало
образ и уво, а када је дошао ред на њега, он баци пиштољ далеко у шуму и извине
се своме противнику, каже да је јуче био луд, а да је данас нови човек, они га
одмах прозваше кукавицом, али он за то није пуно марио, тог је јутра поднео
оставку у војсци и одлучио да оде у манастир – тада су га сви у војсци заволели,
док му није стигла оставка, већина га је тада држала за будалу, али било је и оних
који су га поштовали.