Сеобе - Милош Црњански

Citiraj:

---

Милош Црњански (Чонград, 26. октобар 1893 – Београд, 30. новембра 1977) је у српској
литератури XX века један од оних њених стваралаца који се као песник, приповедач, романсијер
и публициста најгласније јављао, најдуже ћутао и у свом стварању постизао разнородне
вредности и резултате. Од новинара чије се друштвено-политичко опредељење у једном
тренутку отворено супроставило слободи и прогресу, он се временом уздигао до песника и
романсијера највишег реда и тиме обележио не само занимљив животни пут, већ и један
прекретнички период новије српске књижевне историје. Бавио се и ликовном критиком.

---

Опширније на википедији

Izvor : http://www.znanje.org/lektire/i22/09...mana.htm#seman

Семантика романа

Роман Сеобе је ђело о страдању националног бића, породице Исаковича и људских
живота. Ово је роман и о пролазности физичке љепоте, младости и среће, о
просторима људске среће за којима се трага, о бјекству човјека из јаве у сан и
имагинацију као компанзацију за сва страдања, лутања и грубости.

То је роман о физичким сеобама, али је Црњански написао роман и о
метафизичким сеобама, о ономе што постоји у бићу као хтијење, мисао и
обузетост даљинама, висинама, наким другим простором који се слути и
доживљава као извориште мира и људске среће.

Ликови

У роману Сеобе доминантна су три лика: Вук Исакович, госпожа Дафина и Аранђел
Исакович. У свакоме од њих постоје два живота. Један, реалан, живот који живе и
други који је више сан, хтијење, живот који се прижељкује.

Вук Исаковић

Читалац га види као "кривоногог и тешког", безвољног, јер мора поново поћи у рат
и оставити оне који су смисао његовог трајања. Писац га слика као физички
измореног и пропалог, бирајући језик који би указао на његову спољшњу
неугледност. Бјежећи од нужне, мучне стварности, Вук Исакович проналази излаз
у својим сновима, илузијама и сањаријама. Вук Исакович је, дакле, човјек
незадовољстваи унутрашњих неспокојстава која га вуку напријед. Он је човјек
отворених простора. Његову велику жељу да поведе свој народ у Русију оствариће
Павле Исакович, што се види из друге књиге Сеоба.

Аранђел Исаковић

Аранђел је потпуно сзпротан лик Вуку. Разликују се апсолутно по свему. Аранђел
је био трговац и, као такав, изданак је новог српског грађанског друштва. Стиче
новац и њиме купује све, па чак и жену и пријатеље. Купује кућу и тежи да се
укоријени. С презиром гледа све који мисле на сеобе. Упркос новцу и могућности
дакупи све што жели, Аранђел је носио у себи осјећај да је пуст и празан. Био је
без жене, без љубави и у себи је носио осјећај незадовољства и празнине. Послије
смрти гђе Дафине и братовљевог повратка из рата, изгубљен у стиду, закорачио је
у још већу празнину, у нови бескрајни круг, али без звијезде у њему.

Госпођа Дафина

Она је једини лик који својим господством и љепотом зрачи у роману, а који је тако
непримјерен том амбијенту. Она је жена која у себи носи нешто анђеоско, плаво,
али и страствено,чулно неодољиво у боји коже, у облинама, у стасу и у погледу.
Та њена љепота се стално мијења и преображава бивајући увијек некако
другачија и неодређена у односу на околину и простор у којем постоји. Гђа Дафина
потиче из грчке породице Христодула. Прије Вуковог доласка из рата она умире
као Аранђелова жена.

Izvor : http://www.maturskiradovi.net/ba/lektire/seobe.html

Inspiraciju za roman seobe Crnjanski je našao u svome saznanju, kao istoričar po struci, da su stalne
seobe u sudbini srpskog naroda. Njihov uzrok je u pritisku vojne sile ili zuluma, ali i u traganju za
obećanom zemljom koja će pruziti utočiste, obilje, spokoj i smirenje. Inspiraciju mu je dalo i čitanje
memoara Simeona Piscevica koji je upravo opisivao vojne poput onih koje ce imati polk Vuka
Isakovica. Na njega su delovali i doživljaji iz prvog svetskog rata, kada se kao austrougarski vojnik
borio za tuđe ideale, interese i ciljeve.

Seobe nisu roman zbivanja, kako nam naslov sugeriše, vec roman stanja, kako nam se citanjem
otkriva. Emotivno i refleksivno je potisulo dogadaj koji je smo impuls za unutrašnja preživljavanja,
duševne dileme i nedoumice, misaone preokupacije i refleksivne uzlete obojene čeznjom i nadom.

Vrieme je istorijsko i tačno označeno, od proleca 1744. Do leta 1775. Prostor je, takode, jasno
definisan, ti su zavicaji u sremskim mocvarama pored Dunava i tudina u evropskim gradovima i na
evropskim bojistima. U roman Seobe, usla je vrlo bogata tematika istorijskog, porodičnog, psihološkog,
moralnog i filozofskog porekla. U okviru ovako raznovrsne tematike obuhvaćceno je više tema i
problema: bracni trougao, nesreća i zla sudbina naroda, deobe u narodu, lutanja i seobe, teme
prolaznosti i smrti, nistavilo, psiholoski lomovi i prezivljavanja, uzaludnost i praznina.

Ono što je ostalo kod kuće, poce, u secanju njihovom, kao u dusi Isakovicevoj, da se razliva i da
nestaje kao dim. Gledajuci pred sobom sve vise brda, ravnica barovita sa koje podjose, dodje im kao
san, sa svim svojim bunarima i oborima. Kao i magle sto su lebdele nisko, nad poljanama i nestajale iz
njih, raskidase se, u njihovim mislima, i slike njihovih žena i dece. Kao i u duši Isakovićevoj, i u
njihovim dušama nastade praznina.

Kuce zaboraviše, zene i decu vise nisu mislili, a svoju muku ipak osecahu sve jace. Bi im
mrsko da zive i mrsko da se secaju svojih na domu. Natrag, nisu verovali da ce se ikad
vratiti. Mozgovi im zatupese i ni lica svojih najmilijih vise nisu umeli da sagledaju u
zatvorenim svojim ocima, pod sklopljenim zazarenim ocnim kapcima, sa licem izmucenim
od tih unutrasnjih bolova i patnja, vise nego od hoda i zamora. Obesni i razjareni pri
polasku, postadose snuzdeni i ponizni kad su odmicali u tudjinu. Nisu vise imali snage da
lome i krhaju i ne usudjivahu se vise da diraju zene. Zbijeni u gomilu, stajahu na sred
sela, stidljivi. Bratimili su se i sprijateljili sa svakim ko im je prisao, bojazljivo i
snishodljivo. Nikad pitomiji vojnici ne prodjose tuda.

Roman je komponovan na principu paralelene kompozicije: u njemu su razvijena dva
paralelna fabularna toka, jedan je istorijski koji prati puk vuka isakovica po evropskim
bojistima, drugi je porodicni koji prati zbivanja u domu iskovica, u cijem su sredistu
arandel isakovic, vukov brat i njegova snaha, a vukova supruga, gospoza dafina.
Romaneskna prica je razvijena u deset poglavlja kojima pisac daje lirski intonirana
naslove. Ona prati sudbinu tri glavna aktera: vuka isakovica, brata arandela i vukovu
zenu dafinu. Ostali akteri su samo okruzenje , ilustracija svijeta i mentaliteta u kojem
zive i rade glavni junaci. Svi oni su tu jer su u funkciji osvjetljavanja karaktera,
sudbina,zivota glanih protagonista. U romanu je ostvarena i uzrocno-posledicna veza
medu likovima, predocena slicnost sudbinskih nemiovnosti i paralelizam ponasanja i
ispoljavanja. Praznina, besmisao i neostvarenost dominantana su osjecanja sva tri
aktera romaneskne price.

Vuk Isaković

Kao i u svakom životu, i u životu Vuka Isakovića postoje dva različita perioda, prošlost i
sadašnjost. U prošlosti je bio nemaran, memaran trgovackim poslovima, nemaran prema
obavezama. U poslovima u kojima je trebao da se kao sin slavnog trgovca posveti on
nije imao uspeha. Bio je gubitnik jer nije imao ni volje ni veštine za taj posao. lep i
snazan, odao se pijanstvu, bludu, kavgama. Sablje i konji su bili njegova jednia njegova
ljubav, to ga je opredjelilo da se posveti vojnickom životu. U sadasnjosti, Vuk je zadrzao
svoju ogromnu snagu, avanturisticki duh, ali sada ima poroicu: muz je i otac. Kao oficir i
vojnik, Vuk voli svoje vojnike, trazi od njih discipliniu i izvrsenje zadatka, ali ih voli i stiti,
zna svakog u dusu, zna i njihove porodice, imovno stanje. Njegova opsesija je da svojim
služenjem i ratnim podvizima izbori bolji i spokojniji zivot za svoj narod. Gubitnik je i kao
ratnik, sluzbenik carstva i kao covek.

Aranđel Isaković

Dok je Vuk Isakovic bio u stalnom poketu, u licnosti Arandela je karakteristično nacelo
mirovanja, nepokreta. Mrzeo jue sve koji se stalno seljakaju-novcem, zlatom,
bogadstvom. On je olicenje gradanstva u nastajanju, vrednost i smisao zivota vidi u
sticanju, u imanju vidi sigurnost moc i snagu. Arandel vlada ljudima pomocu svoje moci i
manja. Vest je trgovac, moze da ostvari sve sto zeli, nemilosrdan u trgovackim
poslovima, na bira sredstva za sticanja bogadstva. Karakter arandla isakovica se otkriva
iz njegovog odnosa pram starijem bratu. Iako je mladi od vuka , on se prema njemu
ponasao kao prema onom mladem i neiskusnijem. Uprkos svom bogastvu i moci, arandel
ne moze da ima sve onon sto pozeli. Kada se zaljubi u dafinu, ona mu daje telo, ali ne i
sebe, a kada ona umire on ne moze da je spasi ni svim novcem i moci koju ima.

Gospođa Dafina

Dafina se ne ispoljava u svojim aktivnostima, ona je pasivna licnost. Njen lik i karakter,
njena psihologija, sagledani su očima muza i devera. Rietko ce kada biti predmet
unutrašnjeg monologa ili opisa unutrasnjeg stanja. Na pocetku romana, viđena Vukovim
očima i dozivljena osjecajem dosade, ona je nejasan lik, njena duševnost je potisnuta
Vukovim preokupacijama.

Gospođa dafina je tip fatalne zene čija lepota i strast izazivaju nesreću. Opsednuta time
sto je ucinila, zapada u halucinantno stanje i povreduje se. Na samrti zeli da se vjenca
sa Aranđelom, ali kada umire u njenim ocima je lk muža Vuka koga je sve manje volela.
Tako je Dafina ostala protivrečna do kraja, a njena fatalna lepota i naglasena culnost
su doneli nesreću samo njoj.

Izvor : http://www.znanje.org/lektire/i22/06/02iv0631/index.htm


Историја је рекла ...

Великој сеоби Срба на простору Аустроугарске предходио је почетак Великог бечког рата 1683, чији је повод неуспјела турска опсада Беча. Потом је услиједила аустријска контраофанзива. Освојена је Славонија и Београд а Срби су самостално ослободили Мачву, Источну Србију и продирали су све до Новог Пазара.

Међутим, од 1690. долази до преокрета у ратовању, односно умире аустријски генерал Пиколичини и Турци организују противудар. Срби су имали два избора: или остати и трпјети турску одмазду или ићи у неизвијесне сеобе. 1690. одржан је црквено-народни збор код Београда. Одлучено је да аустријски цар Леополд буде признат и за српског владара и да рат буде настављен али са територије Мађарске. Цар је то одобрио и у августу, 1690, патријарх Арсеније III предводио је око 60 000 душа преко Саве и Дунава. Срби су углавном населили јужну Мађарску а негдје су на сјеверу продрли све до Будима и Сент Андреје. Србима је гарантована црквена аутономија али су они били изложени свакодневним притисцима унијаћења. Занимљиво је напоменути да сеобе српског народа нису привукле пажњу наших писаца у тој мјери да су им посветили своја књижевна дјела. Први је Црњански исказао интересовање за те догађаје.

Црњански се одлучио да напише ''Сеобе'' након читања ''Мемоара'' Симеона Пишчевића. Пишчевић, родом из Шида, као тринаестогодишњи дјечак учествовао је у походу на Француску, постао аустријски официр, да би се затим преселио у Русију и, у војном чину напредовао до генерал –мајора. Међутим, Пишчевићево приказивање сеоба било је мемоарско приказивање човјека који стиче славу у каријери без неких субјективних освјетљења несрећне позиције српских ратника који војују за туђе интересе, док Црњанског интересује појединац који као неки заступник разочараног је у сталној борби за самоодржање узнемиреног народа, и који све теже спознаје трагику положаја себе и свог ратничког народа. Ту сложену улогу најамника – официра, који води веће или мање групе Срба војника у ратове и у сеобе, све у нади да ће изаћи из таме, из несреће, да ће пронаћи свој прави завичај Црњански приказује у својим романима о сеобама.

Појам сеобе, којим је крштен роман Милоша Црњанског, узет је као појам једног непрекидног кретања, једног узнемирења и несреће, једне немоћи и устаљивања једног народа који је осуђен да лута тражећи срећу у непознатом. Због тога су сеобе слика, једног за историју од најнеухватљивијих стања: слика сналажења масе у новој постојбини и организовања новог живота у њој.

Милош Црњански је предочио психологију те српске масе, која је из турске Србије, из ''турћије'' прешла на територију Аустрије гдје се морала повиновати неким новим правилима и неком новом начину живота. Али исто тако он је разбио и трагичност судбине српског народа, који је одмах неизбјежно, пао у замке велике аустријске политике и крваво послужио у њеним заплетима и сукобима са Европом. Управо ова психологија масе и историјска коб мјешају се и сливају у један исти напон који преовладава тим нашим човјеком. Вољно, мирно, он се пушта да га стихије живота носе и разбијају, крећући се у неком омађијаном кругу у коме се његов национ непрекидно врти а који рађа и одржава трагичан осјећај бесмисла и узалудности.

Трагика национа на индивидуалном плану

У дјелу ''Сеобе'' трагика српског национа оличена је у лику Вука Исаковича и у славонско – подунавском полку. Вук Исакович кренуо је у ратни поход са мутном надом да се нешто напокон може измијенити у његовом животу и у судбини његовог народа, народа који је изгнан из свог правог завичаја, па у туђини заснива нови, који је због тога немиран, склон сеобама будући да је несигуран, подвргнут туђој власти и у служби туђим интересима. И управо трагика тог народа је у томе што он одлази на далеке фронтове не знајући гдје иде, не знајући за шта гине и опет на крају са рањенцима и унакаженима се враћа у завичај који му, опет, и није прави завичај. Када Вук полази у ратни поход, далеко ка Рајни, ка Француској, и у том рату све је више удаљен од своје жене, стиче сазнање о бесмислу ратовања за њега и његов народ.

Вукова трагичност тиме је већа што, не само да је разочаран у борбу и згранут судбином свог народа, већ још доживљава да га жена вара са његовим сопственим братом. Ако се његова трагичност сагледа у контексту народа чији је предводник уочавамо да је писац вјероватно, наравно ако троугао: Аранђел - Дафина – Вук пројектујемо на цијели национ, хтио да још појача и употпуни трагичност.

Вук Исакович је историјска личност. То је онај Црнобарац, оберкапетан, који је учествовао у рату Нијемаца са Турцима 1738. године, и заједно са својим братом Трифуном командовао катанима и хајдуцима који су похарали Лешницу. Послије тог рата он је мајор у Срему, потпуковник и пуковник петроварадинске пуковније, ктитор манастира Шишатовца. Умро је у Митровици 1759. у 65. години живота.

Вук, по природи ратничка душа, умјести да осјећа властита задовољства и да га муче лични проблеми, он осјећа бесмислене проблеме рата, осјећа проблеме свог пука и народа. Док Дафина и Аранђел доживљавају личне проблеме и трагике, дотле Вук властиту ситуацију све више види са положајем и проблематиком пука Срба, српског граничарског живља, који отварају нека битна питања људске егзистенције. Дакле, на општем плану цијели један народ, на ужем Вукова разочараност у ратовање и велике губитке који не воде нигдје.

Славонско-подунавски полк

Наслов романа истиче његов средишњи проблем: сеобе. Тај проблем нам је приказан на два начина: као већ напоменута судбина и преокупација Вука Исаковича који се са својом војском декадама сели по ратиштима, али у исто вријеме размишља о извијесној сеоби у Русију, и судбину славонско-подунавског полка који симболише цијели српски народ. Српски народ се стицајем историјских околности нашао у аустријском царству те се сели са ратишта на ратиште и гине због туђих интереса. Било је више тих словенских пукова који су ''куће и кућишта заборавили''. Славонско-подунавски полк је био стално у покрету:

''Тумарали су, као муве без главе;

јели су, пили су, спавали су,

да најпосле трчећим кораком погину,

закорачивши у празнину, по туђој вољи,

и за туђ рачун.''

Пук се селио и улазио у битке, те сеобе их начинише ''мутнима и празнима, као дим, послије битака.'' Војнике је страх туђине, негостољубивих предјела и неизвјесности:

''Они који одоше, ратовали су негде,

Бог зна где у неким земљама којима

ни имена знали нису, са неким војскама

које никад ни видели нису. Све то било

је језовито и грозно, кад се причало,

уз огњиште, страшније но вести о покољима,

и черечењу за време Турака.''

''Застајкујући сред непознатих села, тискајући се преко необичних мостова, заноћивши више ноћи крај бунара, невидљивих у мраку, пок никако није могао да схвати како је тако, лудо, уопште могао и поћи ... Оставив своја села, оставио је и све што му беше разумљиво и видљиво, да зађе у тај свет, неразумљив и недокучив.''

'Би им мрско да живе и мрско да се сећају својих на дому. Натраг, нису веровали да ће се икада вратити. Мозгови им затупеше и ни лик својих најмилијих нису више умели да сагледају ...''

Дакле, у њима су се измијешале носталгија, зла слутња, туга, страх, потиштеност и празнина. На сваком кораку настоје да их поунијате: ''Треба бити католик. Зар је могуће то не бити када је то и Царица? Лепа Царица.'' Међутим, држе се свога о чему свједочи и Вук Исакович: ''Поживе, моје православље слатко, многа лета у матери мојој, па ће во веки живети вси моји потомци. Сладост јесте и наша Русија.''

Као што смо видјели, то није војска добро опремљена и за борбу мотивисана; то је мноштво сељака, кметова и надничара избарушених, неопраних, мокрих, гладних и побјешњелих која се бори за туђе интересе јер живе у туђој земљи. Бесмисао, узалудност и промашеност који обузимају Вука Исаковича, у једнакој мјери важе и за његов пук. Преварени су, искоришћени и изиграни и војници и њихов командант. Апатију и безнађе олакшава и ублажава и мисао о сеоби и Русији. У аустријској војсци сматрани су оданима, што исказује и Принцеза Мати: ''Овај дан рачунам међу најсрећније дане свог живота, јер ми се даде да још једном видим оне који су били увек и у свим приликама наклоњени нама и верни.'' А пук сложно виче: ''Vivat, vivat!''

Међутим, Карло Лотариншки није марио за ту војску за разлику од барона Беренклауа који је мислио: ''Дража их је и мучио ... Не само да му нису чинили непредвиђене тешкоће, већ напротив, они су били једини од којих је тачно знао шта може очекивати. Били су неспретни, мада већином стасити. Тукли су се грозно. Они су се клали. Хватали за груди, обарали и клали, задирући руком у гркљане, цепајући коже и месо као крпе, пробијајући пушком ребра, руке и колена, разбијајући темена као тикве. Зато је Беренклау, и само зато, одговарао охоло на Двору, када би му неко подругљиво рекао – Ваши пандури? – Да, моји пандури.'' Никакве војне заслуге, ипак, ни храброст нису их спасавали од казни; казне су биле ужасавајуће:

''Голог до паса, понесоше човека, затим до тих двеју, живих, правих, обала узане реке, којом је његово тело требало да отплови до далеке, друге стране пољане, а над којом се наднело пруће као гране врба ...

Када му одрешише ноге и одвезаше уста, и кад га усправише, зајаука, предосјећајући како га шибају већ, али то му ништа не поможе, у истом тренутку био је већ гурнут, одостраг, међу два реда војника.

Први га, невешто, ошину по глави. У коси је прут расцепио кожу, али врло кратко, тако да се на челу јави само танки млаз крви. Добошари почеше да лупају.

За тренут широм отворених очију, стаде, у том га ошину посред лица, тако да му усне препукоше и да крв шикну. Тек тад поче да трчи под пљуском што га је шибао невешто, по глави, врату, грудима и леђима.

Урлајући од бола, а везаних руку, крвав, трчао је тешко, вијући се, савијајући се и љуљајући се, тако да је из далека, из кола, откуда га је Комесар, са својим кирасирима, посматрао, изгледао као неки велики цвет, сад бео, сад рујан, што се повија на ветру.

Када је први пут пао, полише га водом и гурнуше даље. За тренут, вода што му је пљуснула у лице, на главу и груди, врати у вид и снагу и он као безуман, гурнут, поново потрча. Оба увета висила су му тада већ крвава и црвена као шкрге у рибе.

Обливен крвљу, још једном паде, опустивши везане руке међу ноге војника. Тада му већ и ноздрве беху препукле, и шаке и прсти разбијени и поцепани, тако да су висили као крпице са неког рукава.

У журби и гађењу да што пре ударе, два реда војника изударала су један другог, помешавши се у клупче над њим, кад је пао.

Искидане коже на потиљку и плећима, где је, у малим комадићима, као залогаји, испало крваво месо, погнуте главе, обезнанио се од бола, при крају. Долазећи неколико пута к себи, скакао је по трави од ужасних болова.

Све се то свршило за неколико тренутака и фелчер га је онако онесвеслог прао и везивао, не могавши да му нађе нос, ни уста, но ичи, ни уши.

Ни рођена мајка, да га је узела у крило, не би га више познала.

Закључак

Трагедија српског народа приказана је у роману ''Сеобе'', наставлја се у роману ''Друга књига сеоба'', такође кроз Исаковиче, који су опет вође српског народа у аустроугарској империји. У овом дјелу остварује се сан одласка у Русију, али тек тада настају права разочарења: положај српског народа у Русији био је утолико гори, што је вјера била иста – то је довело до неизбјежне асимилације, па су Срби у Русији исчезли: ''Има сеоба, смрти нема.''

Заиста има нечег крвавог у пропињању једног народа у биједи и примитивизму ка нечем високом, племенитом и свијетлом. И болан и хуморан је тај донкихотизам Исаковича и њихових сународника. Сеобе су свједочанство историјске неостварености једног народа и његове културе. Европа је прегазила овај народ, а он, изгубљен али горд, немоћан али поносан, не престаје да се отима својој несрећној судбини. Трагање за Сербијом је трагање за обећаном земљом у којој би се један национ саставио са својим поријеклом, прошлошћу, са самим собом. Али у том јадном и намученом народу јавља се нада, нада која је том народу звијезда водиља. Управо та звијезда водиља пробудиће оптимизам и вољу за даље походе. Они настављају своје бесконачно трагање за идентитетом и настављају да прате звијезду у бескрајном плавом кругу.

БЕСМИСЛЕНОСТ ЖИВОТА НА СТРАНИЦАМА „СЕОБА“

Пловећи ријеком судбине у својим чамцима живота, Вук, Дафина и Аранђел
постављају себи питање да ли су они само омоте неке више силе, алат свога
Творца, који су ту само да успоре или убрзају пловидбу, али не и да значајније
промијене своју будућност или чак одреде луку у коју ће пристати.
Аранђел грчевито управља својом јахтом, на палуби од сребра и с једрима од
злата, и покреће пажљиво изрезбарено кормило од најфинијег и најквалитетнијег
дрвета.Он донекле усмјерава овај скупоцјени брод и нагони га у једном смеру, ка
једном циљу...

Тај његов циљ је море, предивно, плаво, дивно, њежно и неодољиво, оно је
њему тако блиско а тако далеко, неосвојиво. При самој помисли о овом чуду
природе, Аранђел дрхти, он жуди за њим и живи за то да једнога дана угледа то
слатко ушће своје ријеке. А онда, након толико времена надања, жеље и маштања,
вјетар мијења свој правац и гура брод у смјеру мора, а Аранђел, нашавши се у
овом бескрајном плаветнилу, ужива и слади се сваким тренутком свог испуњеног
сна. Мирише слани ваздух, пије неукусну воду, купа се у овој дивљој чистини.
Али све што је лијепо, то кратко траје. Сљедећег јутра, мокар од морског гријеха,
Аранђел се назебао буди на палуби, очију упртих у тмурно небо и зле облаке што
лоше ствари доносе.

Вода је наједном постала немирна и мутна, таласи високи, а ваздух оштар и
хладан као да је Аранђел разбијеснио самога Посејдона својим скрнављењем овог
светог пространства. Човјек затеже ужад која држе једро, мијења правац и баца
у море ковчеге с дукатима, као и сав остали терет који му неће донијети излаз из
ове ситуације. И поред тога, нема излаза и спаса овом броду који и поред своје
раскоши и богатства тоне као и најмања барка пред снагом олује.

Са друге стране, једном брзом и бистром ријеком плови Дафина у свом
чамцу, пролазећи између монотоних дрвореда са обје стране ријеке. Креће се
напорним, једноличним током који не обећава ништа друго до досаду и неко
сиво расположење које се може разбити једино уласком у неку нову средину,
интересантну и изненађујућу. И баш такву нову средину нуди ријека на свом
првом раскршћу, гдје се раздваја на два дијела и пролази кроз два различита
окружења. Једно је оно досадно, већ поменуто, а друго је необично, мистериозно,
изазивајуће али другачије.

Због своје несигурности и неодлучности, кукавичлука и равнодушности,
Дафина не весла ни у једном ни у другом смеру. Насукаће се на копно које
раздваја ова два тока и завршити своје путовање. На самом крају, Вук весла у
свом броду, али за разлику од Аранђела и Дафине у његовом су присуству нека
лица која не познаје, па и не жели да их види уопште. И поред тога, он попут
гондолијера весла за ова лица и то тачно у оном ритму и интезитету који она
желе. Његов чамац је стар, препукао, шрафови који држе лабаве даске на окупу
су зарђали, дрво је више и омекшало од силне пловидбе, а што путовање дуже
траје, рупе на чамцу су све веће и све више воде продире кроза њих.

Глас који наређује Вуку постаје све јачи, грубљи и непријатнији, а чамац бива у све
горем и горем стању. Осјетивши продрлу воду како му кваси стопала, видјевши да
овако не може даље, Вук одлучује да не слуша ове необичне господаре, да почне
да мисли својом главом и да крене својим путем. Почиње веслање у супротном
смјеру, зуби у вилици почињу да шкрипе, мишићи руку се добро натежу, а зној
са чела почиње да се слива, док овај јунак користи посљедње атоме снаге у борби
са током ријеке... Упркос труду и храбрости, весла се ломе под јаким притиском
воденог млаза, а Вук схвата да је једини начин да се заустави – да тоњење, које ће
због лошег стања брода врло брзо наступити. Да ли је могуће измијенити своју
судбину и чему се треба окренути и посветити? Аранђел, остваривши свој сан
и посветивши се само њему, открива да се тај сан врло лако може изјаловити и
окренути против самог себе.

Дафина је због своје равнодушности и неодређености изгубила сваки цилј
о којем је маштала, а Вук је, испуњавајући туђе жеље и заповијести прекасно
схватио базначајност и узалудну потрошеност свога постојања. Можда је њихова
пропаст посљедица тока ријеке којим је њихова будућност била предодређена,
или су можда били лоши капетани и управљали се на погрешан начин... Или је
можда оно што њима али и свима нама треба један велики и чврст брод, постојан
и јак, отпоран на све олује и спреман на све недаће, те само тако можемо пловити
онамо гдје желимо.

Лука Грдинић, 3 c,

На путу од мочвара до звезда
„Сеобе“ Милош Црњански

Роман „Сеобе“ је историјски роман Милоша Црњанског. У њему је приказана судбина
српског народа који се због ранијих сеоба нашао у аустроугарском царству. Морали
су да ратују и гину, селећи се с ратишта на ратиште „не знајући ни зашто се бију, ни за
кога се бију“.
Вук Исакович је био професионални војник. Своју војничку каријеру схватио је
озбиљно и одговорно. Ишао је по европским бојиштима, уверен да ће својим заслугама
постићи лични успех, унапређење у чин потпуковника и допринети да његов народ,
коме припада, доживи признање. Временом је схватио да је његово ратовање без смисла
и да га све више удаљава од породице, да је играчка у туђим рукама и да са њим
читава аустроугарскa царевина збија шале. За његове војнике нико није марио.

Терали су их по свету као стоку. Давали заставе, китили перјем и пребројавали живе и мртве,
као коње. Када је рат био завршен пук је био заборављен. Војници су гладовали,
ишли боси, спавали по шталама и шумама. Заборавили су и његов потпуковнички чин.
Дубоко разочаран, осетио је празнину живота, узалудност породице, куће, кућишта.
Оронуо од понижења, поклекнуо од болести, све је више слабио постајао болесник.
Увидео је да му је живот прошао и да га више не може поправити.
Његова жена Дафина ( волела га је искрено и страсно) је према деци била хладна и
немарна. Лепа, женствена, чулна, пуна заноса и страсти очарала је и излудела девера, који јој
је тако сув и блед био чак и одбојан. Аранђел је бежао од ње, сањао је у мукама скоро сваку
ноћ.

Осушио се још више, погурио, прсти су му подрхтавали. Дафина је у животу имала
доста несрећних и тужних дана. Била је усамљена, испуњена празнином, разочарана.
Али, ни један дан јој није био тако тужан и тежак, као тај први дан њеног браколомства.
Дан влажан, хладан, небо сиво... осећала се јадно и бедно, као ствар, играчка, узалудна и
изгубљена. Када је била на самрти, Аранђел је мислио да ће њеном смрћу бити ослобођен
море због њеног греха. Дафинина смрт је за њега била велики пораз у животу. Био је
снажно погођен и изгубљен.
Док је Аранђел себичан, концентрисан само на своје интересе, Вук је посвећен
својим војницима као и свом народу. Дафина, хладна и немарна мајка, а страствена жена,
чезнула је за богатством и удобним животом. Зато је и извршила прељубу и донела несрећу
и себи, својој деци, мужу и деверу...
Сви су они прешли пут од мочвара до звезда и дошли до сазнања о бесмислености,
узалудности и неостварености живота.

Србислава Ђокић, 3/4

SEOBE

Po svom polazištu u istoriji, roman Seobe bi mogao biti istorijski roman, ali je on i roman ličnosti, psihološki i poetski roman, ispunjen bogatom metaforičkom i simboličkom izražajnošću. Seobe su roman u kome dominiraju pejzaž, čovek i istorija.

U romanu Seobe dominantna su tri lika: Vuk Isakovič, gospođa Dafina i Aranđel Isakovič. U svakome od njih postoje dva života. Jedan, realan, život koji žive i drugi koji je više san, život koji se priželjkuje.

Iako je njen odnos prema svetu bio tako prost i običan, zemaljski, odnos njen prema deveru, kao i prema mužu, nije bio ni tako običan, ni tako prost, već prilično nadzemaljski. Tako ona sa deverom nije govorila. Njemu to sve nije rekla. Pred njim, uopšte nije bila takva. Govorila mu je o noći, koje se boji, o mraku, u kom je hvataju strah i priviđenja. O mladosti, koja je prošla. o životu, koji je za nju tako težak. I, suznim očima, o mužu koji je više, izgleda, ne voli i koji je, možda, nikad nije ni voleo. Ne misleći, kao Aranđel Isakovič, da je lepa kao niko, ona je znala šta vredi. Rešivši da se upusti sa snahom, on nije hteo da misli na brata. Mada kako ona tako su i Svi likovi u romanu tragali za boljim zivotom, trazili su svoju zvezdu, jurili ka nekim svojim idealima ili ka ostvarenju zivotnih ciljeva, ali sve je to bilo tako daleko. Zrak srece koji bi ih obasjao, vrlo kratko bi trajao, a zvezda bi se ugasila. Ceo roman predstavlja vapaj i čeznju za srećom.

Nije mi se dopalo to sto se Dafina, kao i Arandjel, na kraju predala strasti i nije izdrzala. Ipak je ona bila udata zena i ne samo to, bila je majka… U obzir naravno uzimam i to vreme kada je nastao ovaj roman. Njen postupak ne odobravam sa svog aspekta gledista, ali ga necu ni osudjivati. Zbog cega? Mislim da će svako znati odgovor…