Sastavi iz srpskog jezika - srednja Å¡kola

DANI NAŠE MLADOSTI SU DANI NASE SREĆE

Sve u životu je prolazno. Mi provodimo nas život u isčekivanju: čekamo da odrastemo, da završimo
škole, da stvorimo svoje porodice, ali šta nam na kraju ostaje? Ostaju nam lepe uspomene na koje sa
osmehom gledamo i koje bismo ponovo rado proživeli. Ostaju nam lepa sećanja na dane nase
mladosti.

Mladost je prelepa. Ona zraci toplinom i radoscu. Mladost je prvo poglavlje velike knjige koja se zove
život. Vreme prolazi, a mi toga nismo ni svesni dok proživljavamo naše bezbrizne dane. Mi
sesusrećemo sa ljubavlju, srećom, tugom... Sve teškoce uspevamo da prevazidjemo uz pomoc
naši hprijatelja i voljenih osoba. Prijateljstvo i ljubav čine temelj mladosti. Nisam ni sanjao koliko ću biti
blizak sa nekim ljudima. Ovde, u ovoj skoli, mi smo sazreli, postali ljudi. Prožziveli smo zajedno i lepe i
ruzne trenutke. Sada na sve to gledam kao na vec daleku prošlost. Tužno je kada cela mladost stane u
samo jedan album za slike. Odlazimo, a medju ovim školskim zidovima ostavljamo deo sebe.
Ostavljamo nase lude dane pune radosti i bezbriznosti. Na njih cu uvek gledati sa osmehom. Vec sada
mislim da smo tada samo bili deca koja nikada nisu htela da odrastu. Mozda cemo se jednog dana
ponovo sresti, ali to necemo biti mi, bice to neki starci koji kao da se nikada nisu poznavali.

Na kraju svega ostaje mi samo nada, nada da cemo se jednog dana ponovo okupiti ipokusati da
ozivimo makar neke od nasih uspomena. Do tada ostaje mi uzivanje i prisecanje na sjajnedane nase
mladosti.

BIBLIOTEKA

KORACAM U BUDUCNOST, STREPIM I NADAM SE

Vreme neprestano teče. Postajemo zreliji i naš život više nije onako bezbrižan. Susrećemo se sa
novim izazovima i teškoćama. Mi koračamo u budućnost, završava se jedan deo našeg života.
Sigurnim koracima otvaramo novo poglavlje u našim životima.

Odlazimo iz ove šskole, a medju ovim zidovima ostavljamo deo sebe. Ostavljamo uspomene na lepe
školske dane, na sjajne dane naše mladosti. Sa strepnjom iscekujemo novi dan koji ce nam doneti
nova iskušenja i izazove. Više nije tako lako kao što je bilo. Postajemo sve samostalniji, a samim tim i
odgovorniji za svoje postupke. Strepimo za svoju buducnost i nadamo se. Zivimo u veri za bolje sutra,
za lep zivot i ispunjenje svih naših želja. U susretu sa teškoćama sa osmehom se prisecamo ljepih
skolskih dana punih radosti i srece i poželimo da se vratimo, maker na kratko, u one iste školske klupe
u kojima smo proživeli toliko lepih trenutaka. Poželimo da ozivimo maker neke od naših uspomena
kada smo bezbedno uživali u čarolijama mladosti. Umesto toga, sada koračamo u tu nepoznatu
buducnost. Nadamo se da cemo u njoj proživeti iste one lepe trenutke.

Ako je sadašnjost suvoparna i maglovita, a buducnost neprozirna, onda sav sjaj i bogatstvo sveta
pociva u sećanju na proslost. Koracam u buducnost, strepim. Verujem u ispunjenje svihsvojih snova,
zivim u nadi za bolju buducnost.

LEKTIRA

ŽIVOT JE JEDAN NEDOSANJANI SAN I U TOME SE KRIJE NJEGOVA LEPOTA

’Ono što je proslo, vise ne postoji; ono sto će biti, jos nije doslo. Pa šta onda postoji?
Samo ona tačka u kojoj se sastaje prošlo i buduće. Eto u toj tački je sav nas život.’’-
Tolstoj. Život je veličanstvena lepota i treba ga ceniti jer je dragocen, jer je jedan.

Život je večita borba. To ide u proces od rodjenja, preko odrastanja, sazrevanja,
starenja pa do smrti. Kada bi neko znao da da definiciju savršenog zivota, taj bi
verovatnorekao da su to zdravlje, ljubav, sreca, novac i blagostanje. Vi svi znate da
tako nešto retko postoji. Postoji mozda na filmu ili u nekoj lepoj knjizi, ali u životu ne, to
ne postoji. Najveca mana zivota je ta što on nijes avrsen. Kazu da ako zelite da vam
život bude ugodan treba da ga zivite umereno ali to nije pravo uputstvoza dobar život.
Nema tog uputstva koje bi naš život ucinio savrsenim. Možda cesto cujete kako ljudi oko
vas kritikuju zivote drugih ljudi, nazivaju ih besmislenim, ali ko su oni da sude o tome
kakav život mi vodimo. Svako ceni život na svoj način. Svako vrednuje drugačije stvari
u životu. Ljude različite sitnice čine srećnim. Zivot je onakav kakvim ga mi napravimo, mi
ga stvaramo, mi mu dajemo smisao. Mnogi ljudi shvataju zivot kao čekanje na nesto
nikada nece doci dok drugi ljudi zele da iskoriste i lepo prozive svaki njegov trenutak. On
nam donosi lepe i ružne trenutke. Dozivljavamo razočarenja, bivamo povređeni, ali onda
pomislimo na sve lepote koje nas okružzuju, na sve ljude koje volimo, stvari koje nas cine
srećnima i shvatamo da je zivot lep. Licno smatram da treba proziveti svaki trenutak kao
da nam mje poslednji jer će jedan zaista biti. Kažu da nije pametno govoriti: zivecu- jer
ce sutra mozda biti kasno, nego: zivim danas! Zivot treba dobro iskoristiti.

Život jedan nedosanjani san i zato je on tako velicanstven. Postoji mnogo recepata za
dug život, oni nam govore kako da se hranimo, ponasamo kako bi održavali svoje telo
i omogucili sebi dug i lep zivot. Ne verujem nesto posebno u to. Mi sami tvorimo svoju
sudbinu. Naš život će biti dobar ako u svemu pronadjemo radost i lepotu, ako mu damo
smisao i ako nadjemo kompromis izmedju idealnog i mogućeg. Život je vrhunska umetnost
ako je pun sreće i lepote.

MATEMATIKA

KAD COVEK IMA LJUBAV NEMA STRAH

Postoji mnogo stvari koje čoveka čine srećnim, to su ljubav, novac, prijatelji i razne
sitnice. Mi se u životu susrećemo sa raznim problemima, doživljavamo razočarenja,
bivamo povređeni, ali onda pomislimo na sve lepote koje nas okruzuju, na sve ljude koje
volimo, stvari koje nas cine srećnima i shvatamo da je život lep.

Ljudi često bivaju iznevereni, često padaju u tugu i razočarenja. Kada u svom životu
imaju ljubav, ljudi uvek imaju podršku i siguran oslonac. Ljubav donosi mnogo lepih
stvari. Postoje nekoliko tipova ljubavi. Tu su ljubav izmedju muskarca i zene, ljubav
između roditelja i dece, prijateljska ljubav, ljubav prema stvarima koje nas čine
srećnim... Svaki znak pažnje i dokaz ljubavi čine nas srećnim. Biti voljen jedno je od
najvećih bogatstava ovog sveta.

Стварност

Док у врата наше савести удара бол који из часа у час све јаче куца, оно мало
нас што остаје, бори се за љубав, истину и правду. ПретварајућР¸ прах у злато,
верујемо у добро, ма колико га мало постојало. И када се загледамо у будућност,
осетимо мало дашка ветра који нас у исто време и расхлађује и повређује.
Да, то смо ми. У очима пуним суза, осећамо нежност која нас води ка једном новом
свету, пуном маште и воље и прати наш сјај и води нас у небо.
Људи смо и водимо се за оним што познајемо. Водимо се за срећом која нас чека и
за пламеном који нас пече, али и примамљује.
Заклопимо очи и водимо се за светлуцавом маглом која нам праши очи. О, како је
лепо видети све сјајно и нестварно! Али, да ли је стварност заиста тако сјајна и
бескрајна? Да ли је она заиста тако светлуцава и нежна? И шта ће се десити ако
се та прашина скине са очију?

АХ, ТАЈ СВИЈЕТ

Сунчан је дан. Негде у даљини чује се цвркут и жубор. Повјетарац
њише лагане влати траве. Гледан кроз прозор. Све је тако мирно и
спокојно. Нема брига, нема журбе. Чује се смијех деце с оближњег
игралишта. Њима је тек лако. Облаци се сањиво вуку плаветнилом,
као да желе да све буде још лагодније. Сат показује да је поподне
на измаку, спушта се мрак. Одједном игралиште је зашутило. Деца
и људи који су до малочас уживали у прекрасном дану, сад су однесени
оним истим повјетарцем у велике зграде. Сунце је давно отишло. Можда
су га облаци повели са собом. Нема више ни жубора, ни лахора, утихнуо
је цвркут птица. Мрак је. Мрак!
Након таме увијек долази свјетло. Али то више није оно свјетло од
неки дан. Нешто је тамније. Сунце не сија исти м сјајем. Далеко су
онај поток и птице. Повјетарцу сметају суморне зграде у којима сада
не живе опуштени и скромни људи. Сад сви трче да би нешто створили.
За себе! Није их брига за друге. Себични су. Заједништво ишчезава.
Влада журба. Сат је скроз убрзао. У зраку се осјећа напетост. Стишће
нас грч мањка времена и ствари које бисмо хтјели имати. Само ријетки
стрпљиво раде и труде се да би остварили своје замисли. Не разумију их.
Нико никога не разумије. Свијет jе постао велика позорница, а они
на њој све се теже сналазе. Тешко је мијењати ситуације, још
је теже мијењати људе, готово немогуће! Данашњи свијет и не вриједи
мијењати јер људи нити воле, нити желе промјене, а када се за
њих одлуче ваља им да промијене себе. Тада ће и свијет постати
другачији. Само треба чекати. До када?


Сузана Павловић, 2. разр.
Српска православна општа гимназија
„Кантакузина катарина Бранковић“
Загреб

БУДУЋНОСТ ПÐ*ИПАДА ОНИМА КОЈИ СЕ НАЈДУЖЕ И НАЈДАЉЕ СЕЋАЈУ ПÐ*ОШЛОСТИ

Мисао, реч и дело су три исконска драгуља који не одбијају лепршаву Сунчеву
светлост, већ остављени и најгушћем мраку који се збија око њих и магли им
бистру и јединствену, глатку површину, бљеште и кидају га на парчиће који се
урушавају сами у себе, правећи велове тмине који се проспу по тлу попут праха,
као да их је нека чин држала повезане у застор мрака, али само ако у том драгом
камењу букти жар који се храни оним што је било, а осветљава оно што ће бити
показујући на каткад кривудави, стрми и трновити пут ка томе.

Неми сведоци свих времена прошлих и могућих су сјајне небеске искре чији нас
безгласни шапат непрекидно позива да станемо на трен и препустимо се опојном
мирису увелог лишћа које ветар носи незнано откуд, незнано коме, али који опет
стиже до нас.

У том часу, бескрајна васиона се сажима у крхко биће човеково да би му указала
на оно што њена збирна свест жели да каже, а што нећемо разумети ако јој се
потпуно не подредимо и не допустимо да нас води у смеру у коме је наумила. И
ако укључимо себе у најдивније и највеће несагледиво савршенство, ако излијемо
своје тајне и размишљања, своје мисли и осећања у ту сферу чији је центар свуда
а површина нигде и која се покорава законима који представљај� � струне на
којима почива и по којима се управља све постојеће, а који су несхватљиви због
своје превелике сложености или запањујуће једноставнос� �‚и, наш поглед ће се
изменити и својим ћемо духом обухватити оно што прожима свет и његово
устројство- време.

Наша чула ће се збунити, јер нећемо њима опажати оно што ће нам се показати, а
у духу ће синути огањ сједињености са вечном реком без извора и увира која тече
кроз нас, а у чијем ћемо шуму распознати имена некада моћних држава и народа
којима се Сунце клањало, под којима је земља јечала, који су својом силом и
снагом наликовали морском таласу који попут коња у галопу, преливен крвљу
умирућег Сунца, удара својом суштином и целим бићем и телом у хрид изнад које
се тек назире бледо и уплашено Месечево лице, и ломи се у напону снаге док
кишу капљица разноси ветар свуда око нас као да носи нежне пахуљице снега.
Тек када нам нека падне на усне,осетиће� �о да је то био пепео, и да нам је
показано згариште историје.

Јединствени час пролази јер је провиђење, урезавши се у нашу душу и оставивши
своју слику да нас као усијано угљевље пече до краја века, отишло. Горчина
обузима душу и поставља питање: зашто нас време уништава распарујући ткање
наше младости, вере, снаге, једући читаве народе и државе иза којих остане само
име којег се тек неко само некад сети?

Зашто неки појединци, а и читаве заједнице, вечито остану у тренутку када
будућност, дивна и многомогућна свиће мамећи својом непознатошћу , и зашто их
њени зраци развеју као да су ноћне авети које се на дневној светлости
расплињавају и остављају за собом само крик који пригуши зора својом светлом и
белом руком?

BIBLIOTEKA

У том размишљању не треба рећи да је човек честица на овом свету, без значаја и
улоге, јер је то мерило неког од нас вишег бића које нас оставља нашим
способностим� �° , и ако по њему судимо, увек ћемо видети мање од оног што бисмо
могли да видимо, а више од оног што можемо да схватимо. У одговарању на
питање треба казати: прошлост сваког народа и тиме целог људског рода пуна је
дивних ствари које су вековима, трошећи своју снагу и свој живот, градили и нама
даровали песници, људи који служе свима робујући себи, и сви научници које је
непознатом водила жеља за откривањем новога која је усађена у ову врсту, али и
поред свега сјајног у прошлим временима, мрачна и зла дела остају уграђена у
повест и привлаче нас својом природом, а то су ратови који изопаче и униште
читаве животе и народе, издаје и преваре које остављају горке ране на срцу које
се тешко затварају, и зле мисли, речи и идеје које, нажалост, као неком чаролијом
привлаче масе и натерају их на дела којих се цео људски род стиди и грози, као
што је нацизам, творевина болесног духа која је захтевала жртве чије се
последице осећају и данас. Гледање у будућност је утиснуто у сва покољења
људи, и зато је будућност наш једини циљ, оно за шта нас прошлост спрема, а за
шта радимо у садашњости, непрестано осећајући да никада, ма колико далеко у
будућност гледао, човек неће ни назрети крај тог пута којим се ходи, а који сви
зовемо време, несвесно прихватајућР¸ да оно постоји одувек, и не размишљајућÐ� � о
томе да га можда ни не би било без нас. Тако нас прошлост учи и томе да се
ствари не одвијају онако како мислимо да је природно, па тако победници у рату
могу и да изгубе као што је наш кроз векове измучени народ поносно стајао на
победничкој страни на крају Балканских ратова чији је вихор отерао задах
болесника са Босфора који је гушио потлачене хришћане, и на крају Првог
светског рата у коме је Србија жртвовала преко милион душа од чега се никада
није опоравила да би се ујединила са народима који су се склонили иза њеног
победничког и милосрдног сјаја а онда заборавили да их је он спасио од казне
великих сила и продужења грцања у хабзбуршком ропству, а и на крају Другог
светског рата, после преживљеног грађанског рата и револуције, носећи окове
идеологије која је обележила, али не и преживела превртљиви двадесети век.

LEKTIRE

Прошлост је пуна грешака које опомињу и успеха који зову да се понове и буде
жељу за још већим достигнућима, и зато се тих ствари, утканих у пирамиду
човечанства, морамо сећати и посматрати их заједно, у садејству, јер би
заборављање грешака значило прављење још већих, а занемаривање добрих
страна губитак вере у добру природу човека.

Историја је пуна примера за нас. Моћни Рим нестаје када су Римљани личне
интересе ставили изнад државних и када је жеља за моћи и владарском палицом
постала важнија од добробити народа. Социјализам као друштво једнаких пропада
јер је био исувише напредан за време у коме је постојао, јер су појединци владали
као диктатори у име народа, заборавивши да пропагирање слобода значи и
поштовање и неонемогућавање супротних и противничких идеја у чему греши и
садашња демократија која је у суштини, олигархија, владавина неколицине који
представљају народ. Прави смисао речи демократија, што нам древни Грци
поручују из прошлости, јесте да сваки грађанин има једнак глас са другима и да
сваки члан друштва има право и обавезу да одлучује о важним питањима и гласа
тако да донесе што већу добробит своме народу. Да ли је човечанство, а самим
тим и Срби, сазрело да поуке, које нам прошлост нуди, и искористи?

Кажу да смо на прагу новог доба и новог човека, у коме ће узнапредовала
технологија човеку пружити оно што он сам себи није могао – сигурност. Кажу да у
свету увелико траје нови хуманизам који ослобађа дух заточен од предрасуда и
погрешних уверења. Али цело човечанство и поред тога пропада, све више и више
тоне у порок, у зависност од дроге и алкохола, у лажи, издаје и безочност, а
гладни милиони и даље гладују кунући сите и пресите вичући до неба и до бога на
небесима. Зато они који ово схвате морају да, без обзира на жеље или страх,
постану вође свог народа, али и целог човечанства, и отклоне опасност делима и
непризнавањем пораза, јер њихова слабост неће бити изговор који ће прихватити
бог уништења када својом руком буде разбијао овај свет. Нека се интелигенција
пробуди и својим примером порази онај део друштва који нас вуче у пропаст, а
који опстаје иако је малобројнији јер остали не смеју да се побуне. Тако је ова
гимназија створена као светионик који води српски народ, а да би то и остала
мора да од својих ђака направи не само учене људе, већ пре свега људе који неће
уништити другог за свој циљ и неће пустити да их мане друштва промене и неће
само стајати по страни и критиковати и гледати пропаст тешећи се и смирујући
своју савест тиме да сами нису могли ништа да учине.

Древна је порука урезана у наш грб : само слога може спасити Србе. Прихватимо
је и изградимо доба слободног човека, јер носимо обавезу и према онима који су за
то боље време дали свој живот, и према онима који ће доћи после нас. Не
завидимо једни другима и не узимајмо оно што неком другом припада зато што смо
љубоморни на њега и што желимо његову славу и његове способности, нека свако
нађе своје место и нека са њега учини колико може за напредак човечанства,
користећи поуке из прошлости.

Ова истинита мисао и речи које су вам је пренеле неће бити испоштоване и
уважене и ништа више од златног праха који сија само када га Сунце обасја, ако
ви и ја од њих не створимо три драгуља који сијају својом поруком, тако што ћемо
заједно прећи на дело на које нас позивају и тиме им дати унутрашњи сјај који ће
им омогућити да неким другим људима у будућности који се буду сећали прошлих
времена пренесу исту поруку, и исту, само јачу, поуку из прошлости.



Милош Симић III8

Збогом, идем да оздравим

Жар је горео цигаром... Филтер се одвојио од њених усана, између којих поче да
се пробија густи, желатинасти дим који се необичним облицима увијао око себе и
мешао са недостижним слојем. Слојем „великог дима“, који се таложио по плафону,
као слој душа по небеским сводовима, које су се из масе цепале и трзале...
И тај метак је могао бити мој... и сваки тамни тутањ, тешке црне земље који је
одзвањао у дубини, док су ноге трчале мојим телом... ка рову. Рову, испред кога и
у кога падају тела, чији ће он гроб радо бити. Стропоштао сам се у њега преко
крви, меса и ужасног задаха распадања. Био сам сигуран... као коцка шећера која
је полако, рубом њених прстију, клизила ка тамној пропасти свеже скуване кафе.
Јак звук се протегао ваздухом разарајући моја чула. У којима је једно остао усечен
мирис свеже спpженог меса и укус крви која се шеткала, по рубу мојих усана и
кaо црна кап се растопила у ноћи... ноћи без наде.
Обукла је црвено, иако сам јој рекао да сам, омрзео, ту боју. Нога... нога је
садржала вриштећи бол предат од забијених парчића метала, док ме је непознати
војник вукао ка бункеру. Преживели смо ноћ... Сутрадан је војска пробила
фронт... док је на рубу њених усана био трзај осмеха, a поглед говорио милионима
песама. Видех своју душу у њеном погледу, пуну ожиљака и таме...Устао сам и
рекао:
„Збогом.“
„Куда ћеш?“
„Идем...идем да оздравим...“


Никола Бајић III 8

Две собе

Ð*ођење... Почетак стварања света. У почетку једна празна
соба, јако мала да би се у њу могло ући. Али, како године пролазе,
соба се повећава. У њој се налазе мале ствари, битне и небитне. Све
је испретурано, измешано и збуњујуће. Са годинама све их је
више и више. Осећам да их се морам ослободити, на неки начин
учинити да нестану заборавом, или их негде одложити, потиснути,
да би пуком случајношћу, или жељом, изашле. Дакле, твој простор
је сада већи, многе ствари морају се одложити, тако да се у
соби стварају двоја врата. Иза тих врата, простиру се још две собе.
Једна соба са небитним ствари ма, људима и догађајима, које желимо
да заборавимо, али нисмо успели, па смо их одложили, закључали
врата. Са друге стране собе налазе се друга врата, са нама
важним стварима: мислима, осећањима, догађајима и људима,
који су нама драги. Наша првобитна соба, која се створила рођењем,
остаје празна. Ту су само бели зид, столица и лампа. Седимо ту сами,
препуштени себи и размишљамо: о одлукама и ономе што бисмо
могли радити и супротно. Испред свега налазе се два пута: прошлост
и садашњост. Још не излазимо из собе док не одлучимо јесмо ли
спремни. Хоћемо ли отворити врата са неважним стварима и пустити
их да попадају у нашу собу, измешане и испретуране? Повести
их путем прошлости да нас Ð¿Ñ€ÐµÐ¾Ð¿Ñ‚ÐµÑ€ÐµÑ›ÑƒÑ ˜Ñƒ. Хоћемо ли допустити да
стојимо у месту и прошлост учинимо садашњошћу и будућношћу,
иако знамо да ћемо стајати ту, немоћни, и мислити да је тако најбоље?

Или ћемо пак кренути путем будућности, оставити све те неважне
ствари за собом, закључане у соби, и повести оне важне, нама драге
ствари и људе са собом, јер смо одлучили да наставимо даље. И
будућност има своје потешкоће, јер никада не знамо шта она доноси,
а прошлост је много гора, јер радимо ствари које смо већ доживели
и задржавамо се ту, изнова и изнова. Лакше је направити грешку и
прећи преко ње, него вратити се у прошлост, мислити о њој непрестано
и онда је поново несвесно направити. Као што време иде даље,
тако се и живот наставља. Време... Исувише широк појам.
Незаустављив о, неухватљиво, не можемо га видети, а оно је ипак
ту, увек. Али док не одлучиш и не размислиш добро у празној соби,
немој још излазити из ње, остани ту.
У животу се све заснива на одлукама, добрим и нажалост лошим.
Путеви су различити, пуни кривина и непроходнос� �и. Наша
воља ће одличити хоћемо ли се пробити, или ћемо само стајати
пред проблемима и говорити да не можемо, да нисмо спремни. Када
је човек сам, препуштен је самом себи. То не смемо дозволити. Човек
је друштвено биће. Мишљења су различита, и увек ће нам бити
потребан неко ко ће нам живот учинити вредним и ко ће нас натерати
да верујемо. Наравно, само посебне особе (оне нама драге) ће
нам показати прави пут. То су особе којима верујемо и због којих
ћемо учинити многе ствари, и због којих ћемо бити ту. Остале особе,
које нам загорчавају живот, нису нам потребне, па бивају закључане
у собу са неважним стварима. Зашто се преопте рећивати њима?

Како године пролазе кренућемо својим путем, било прошлошћу
или будућношћу, али не смемо дозволити да се ти путеви укрсте, јер
ћемо скренути с пута и кренути погрешним путем. Добро је ако
пожелимо да изађемо из прошлости и наставимо ка будућности,
али никако не смемо дозволити да наша будућност крене путем
прошлости. Борба. Ð*азочарења. Успони и падови. Туга, срећа. То је
живот. Само храбри опстају. Ка ко године пролазе и док ми проналазимо
свој пут и размишљамо где ћемо кренути, собе ће се по већавати.
Никако не смемо дозволити да собе са важним и неважним стварима
постану једно. Ис претураће се, а онда ћемо и ми бити из гу бљени,
као на почетку. Свет је једна јако чудна и непредвидива појава,
зато морамо размислити о сваком потезу који ћемо повући. Као у
шаху: Или ћемо ми победити, или ће нас свет срушити. Ми смо фигуре,
крећемо се белим или црним пољима. Краљ смо ми, краљица
особе које волимо, и које су увек уз нас. Ловац је нешто чему тежимо,
коњ је мисао која нас покреће, а топ нас пробија.
Ка мало боље размислимо. Живот је игра, зар не? Само морамо
наћи праву улогу, а до тада... Морамо играти и пробијати се даље,
бити јачи од свега. Време је живот, а ми водимо игру.

Јована Андоновска II1

Моје мисли и осећања ових дана

Газећи уплаканим асфалтом, док су капљице кише попут суза квасиле
све око себе, полако и неприметно, око мене све је горело. Бледило
замућених мисли ковитлало се том брзином да ниједна чиста мисао
није могла да се избори и изађе на видело. Све мисли звучале су као
шуштање лишћа на ветру, превише неразумне да би касније чак биле
одуване. Монотонија јесени. Толико много осећања, која се сме њу ју
тако брзо да је јако тешко размишљати чистог ума.
Превише је питања, а премало одговора. Најгоре питање, и најтеже
од свих на које још нисам нашла одговор јесте: „Ко сам ја?!” Чини ми
се да стојим у месту, незаинтересована за било шта око себе. Будућност
је широк појам, пун изазова и препрека, и не успевају сви да се изборе
са њима. Мучи ме незаинтересованост ка новим стварима и ка стварима
које волим. Налазим се у мрачном кругу, тражећи врата иза којих
је светлост, и не успевам. Мали пораз враћа ме на почетак. Због тога
се осећам тако малом и тако бе значајном. Али, онда се јави она мисао
да изгубљена битка не значи изгубљени рат. Тако да увек устајем и
крећем даље. Знам да нисам сама, да имам некога ко ће ме увек
подржати у свему, шта год да одлучим. Неко ко ми даје снагу да наставим
даље, и ко однесе све лоше мисли и енерију попут ветра. Смешим се.
Више не постоје бриге, а ни круг.

Правац је и даље мутан, али временом ће се појавити чиста слика. После
пораза ћу пасти, али ћу се свакако опоравити и кренути даље крупним
корацима. Да бих нешто добила, морам приложити нешто једнаке
вредности. То је закон природе. Зато ћу незаинтересо ваност заменити
трудом.
Свако тежи ка савршенству, можда је то немогуће, али је нешто од
чега смо почели. Можда још увек не знам ко сам, и ко ћу бити, шта ћу
радити, хоћу ли успети, али задатак сваког од нас јесте да пронађе
портрет себе. Искуство, а знање се стиче искуством, и пријатељи најбоље
описују. Најгора је лоша слика о себи, колико год тешко било, реалност
мора бити при хва ћена. Понекад је се бојим. Али, страх је прво
осећање које се јавило код човека, тако да је нормално плашити се. То
доказује да не желимо да будемо поражени.

Капљице кише полако осликавају портрет на прозорском платну.
Падам у сан...

Јована Андоновска II1

КЊИГА КОЈА МЕ ЈЕ ОДУШЕВИЛА

„Точак времена“
Циклус епске фантастике Роберта Џордана

Тачније, књиге које су ме одушевиле! Циклус епске фантастике
Роберта Џордана под називом „Точак времена“ је итригантна, мистич-
на, драматична прича, која се одликује нереалним ситуацијама.
Циклус се састоји од осам књига, од којих су стилски најбоље
написане прве три (бар по мом мишљењу), и то: „Зеница света“,
„Велики лов“ и „Поноворођени змај“. Обележјe ових књига је, у
ствари, оно што ја волим код књига. Књига је, за мене, карта до неког
другог света у коме је читалац неми посматрач или један од ликoва.
Своју улогу у књизи бирамо сами кроз своје подсвесне жеље.
Ја верујем у магију. Једна реченица и ова књига постаје стварна!
Непредвидиве ситуације у неочекиваном времену, уверљива фабула
и концизна реченица стварају савршенство вредно пажње.
Радња овог епског циклуса романа смештена је у неки други свет,
нову димензију, и одликује се немогућим догађајима који су остваре-
ни уз помоћ магије, у коју морате да верујете уколико читате ове или
сличне романе.

BIBLIOTEKA

Ð*азлог мог одушевљења је управо та нестварност, тајанственос Ñ‚,
мистичност магичних људи и њихова занимљива реалност. Симболич-
ност одређених догађаја се провачи кроз ове романе и све ово даје
драж романима и оставља утисак.
Ð*оберт Џордан приповеда о главном јунаку Ð*анд ал Тору, који је
на почетку приче обичан сељачић, али низом даљих догађаја он от-
крива, да је самим тим што је рођен, испунио пророчанствР¾ о Последњој
бици. Ð*ођен као Поноворођени змај, предодређен да се супротстави
Мрачном. Самим тим што је мушки Аес Седаи, суђено му је да по-
луди и умре. Да ли ће успети да остане жив до Последње битке? Да
ли ће дух последњег Поноворођено г змаја, који је мртав, престати да
му се јавља у мислима? И на крају, да ли му је потребна помоћ Сто-
тину садругова да би победио? Све ово се сазнаје кроз овај необичан
циклус епских романа.

LEKTIRE

Аутентичност назива рoмана „Точак времена“ означава појам који
се појављује на почетку сваке од осам књига. Точак времена се окреће.
Покреће га вода Истинског извора. Доба се мењају, а древни симбол
Аес Седаи поново се вијори у виду заставе на тмурном небу.
Симболи и њихова древност се преплићу кроз целу причу и они
су још један разлог моје наклоњености овом циклусу. Они означавају
давнашњу прошлост коју нико не зна, а то је оно што је мене при-
вукло и заинтересовало.
Сазнање да сам нешто открила, да сам успела да створим
ретроспекцију свих догађаја и да могу јасно да их искажем. Најбоље
од свега је то што могу илузијом да створим све, а маштом потпомог-
нем Стварање.


Ирена Тошић, II2

У НОВОЈ ШКОЛИ

Искрено, бојала сам се како ће ми бити у новој школи... A све је испало
много боље од оног како сам замишљала.
Уписала сам Техничку школу у Књажевцу, смер архитектонски техничар,
и уопште се не кајем због тога. Брзо сам схватила да је ово била права
одлука! Свиђа ми се смер и моје одељење (први један). У одељењу нас
је двадесет четири – седам девојчица и седамнаест дечака, и за сада се сви
лепо слажемо. Професори су добри према нама, лепо и јасно предају,
труде се да што боље схватимо градиво и не траже много од нас. На часо-
вима нам никада није досадно јер сви воле да се шале, свако има неку своју
особину по којој је посебан и другачији од осталих. И професори су такви, али
наравно, увек постоји и неко ко је строг.
О школи се прича да је прво била рударско надзорничка школа, па бол-
ница, а сада је школа која прима сваког ученика који би хтео да научи и сазна
обиље нових ствари.
У новој школи је одлично: обнављамо и проширујемо градиво из
основне школе, а из стручних предмета радимо нешто сасвим ново, нама
непознато и занимљиво и зато се трудимо да у томе будемо што бољи.
Ученици старијих разреда нас саветују како треба да се понашамо на
одређеним часовима, а помажу нам и око неких домаћих задатака. За сада
ми се једино не допада то што се настава одвија у две смене, мада... у томе
има и неких предности...
Мислим да никада нећу променити мишљење о својој садашњој школи, о
професорима и школским друговима. У почетку ми је било тешко да се
уклопим у нову средину, али сада осећам да сам део ње. Срећна сам и
задовољна ту где јесам.

Милена Ивановић, I1

Волеле бих да те речи никада нисам изговорила

Живот је велика позорница. Ми, мали и велики глум-
ци, ходамо под светлима рефлектора, испод и често иза за-
веса, пролазимо једни поред других, мимоилазимо се,
осмехујемо, поздрављамо, сусрећемо нове глумце, али че-
сто не познајемо довољно једни друге. Као и прави глум-
ци, не скидамо маске са лица, кријемо своја права осећања.
На животној сцени више нас интересују туђе судбине од
наших.
Тако је било и у мојој породици. Била је зима. Цео град
обучен у бело. Ја онако сањива будим се за школу. Неко
покуца на врата, била је то моја бака Мира. Улази она уну-
тра и каже: „Знаш шта је било јутрос када сам била до про-
давнице? Видим како нека жена седи на улици... кад оно,
наша комшиница Мира. Пала је, хахаха…” Ја питам: „Шта
је толико смешно, зашто се смејеш туђој несрећи? Ко зна
шта би она сада мислила о теби? Да идеш одмах да јој се
извиниш”. Моја бака је одмах стала, широко отворила очи
и рекла: „Молим?” Онда сам схватила да су је увредиле
моје речи. Одмах је изашла из собе, очију пуних суза. Во-
лела бих да те речи нисам изговорила и схватила да сам и
ја поступила као и она. Сама себи понављала сам: „Не
чини другима оно што не желиш да они теби чине.

Одувек је тако. Неискреност, дволичност, лицемерје –
вековима живи и живеће. Живи не само између корица ро-
мана, бајки, прича, она је ту, присутна у свакодневним, ма-
лим животима. Можете је срести свуда: на пијаци, продав-
ници, али је веома болно када смо то ми сами и наши
најдражи и најближи.
Ја сматрам да се увек треба учити на туђим грешкама,
а не на својим. Зато научимо себе да се боримо против
лажи иза којих се цео свет крије.
„Чуваћемо оно што волимо,
волећемо оно што разумемо,
разумећемо оно што сто смо научили”.
Довољно сам велика да схватим реченице моје мајке
која често понавља:
„Плачи искрено – то показује величину твог срца”.
„Слушај себе и друге – то је снага мудрости”.
„Мисли – то је кључ за будућност”.
„Сањај искрено – то је извор среће”.
„Живи часно и поштено – јер време иде брзо – и никад
се не враћа”.
„Воли искрено и несебично – то је вечна тајна младо-
сти”.
„Искрено се смеј – то је музика за срце”
Читај књигу мудрости!

Марија Веселиновић, II2

У новој средини

Лето се лагано ближи крају, сунчеви зраци постају све краћи, а
ноћи хладније. Моје мисли о безбрижном и лагодном детињству
прекидају мисли о почетку предстојеће школске године.
Нова средина, нови град, нова школа, ново друштво... Са зебњом
у срцу размишљам како ћу се уклопити у нове оквире током настав-
ка школовања.
Дошао је и дуго очекивани први септембар. У школи ми је било
све непознато – почев од радног простора, преко ученика из одељења,
до разредног старешине.
Била сам повучена и ћутљива све ме помало плашило.
Наредних дана уследили су контакти са друговима и другари-
цама из одељења и одељенским старешином, која нам је објаснила
све у вези са занимањем машински техничар за компјутерско
конструисање, који смо уписали.
Сазнала сам да у школи постоји и мноштво секција, што ме је
пријатно изненадило и определила сам се за новинарску.
Убрзо смо почели и да сређујемо кабинет новинарске секције у
коме сада спремамо нови број школског листа „Идеја”.
Дани су се лагано низали један за другим, а ја сам почела да от-
кривам све чари нове средине. Без страха сам склапала нова
познанства,како у школи, тако и ван ње. Све што ми је у почетку
изгледало недостижно и збуњујуће,сада ми је било пријемчивије.
Схватила сам да ако редовно будем похађала наставу, која је у овој
школи активно оријентисана (што ме је посебно обрадовало и из-
ненадило), уз додатно залагање код куће, моћи ћу да постигнем
успех какав желим. Прво полугодиште се ближи крају и ја сам по-
стала сигурна да ме је нова средина лепо прихватила и да сам се
изборила за своје место у њој.

Вучић Весна, I3

BIBLIOTEKA

ПријатељствР¾

У животу је веома важно имати праве пријатеље, јер постоји много
ситуација које не можемо да превазиђемо сами. Потребан нам је неко
ко ће са нама делити добро и зло, неко ко ће нам бити пријатељ не
само због себе, већ и због нас самих.
Правом Ð¿Ñ€Ð¸Ñ˜Ð°Ñ‚ÐµÑ™ÑÑ‚Ð²Ñ ƒ неопходно је поверење. Поверење које се
дуго гради, али и дуго памти. Не можемо сматрати неког за пријатеља
ако му не верујемо у потпуности. ПријатељствР¾ је вредно великих
одрицања и жртви. Њега треба одржавати, неговати, и не дати му да
се распадне. Јер уколико се распадне, имамо осећај да смо изгубили
оно најдрагоцени је.
Многи људи прођу кроз наш живот. Заварају нас правећи се да су
нам прави пријатељи, али чим се појави најмањи проблем, они се по-
влаче. Тада схватамо да само правипријат� �љи остају уз нас.
За многе сам мислила да су ми прави пријатељи, да ће ми се наћи
када ми је заиста потребно, али ту сам погрешила. То нису били пра-
ви пријатељи. Они не окрећу леђаономе коме су у тренутку слабости
заиста потребни. Допустили су даостанем сама.

LEKTIRE

Али не, нисам остала сама.Појавиле су се особе за које нисам
ни претпостави� �а да могу бити моји пријатељи, особе којима могу да се
поверим, испричам све своје проблеме, и све ствари које ме муче у
том тренутку. Особе које су ми пружиле руку пријатељствР°, помогле
ми да наставим даље, показале су да су заиста прави пријатељи, пријатељи
за цео живот.
Како године пролазе људи се мењају и заборављају на битне мо-
ралне вредности, и теже ка остваривању других циљева. На основу
тога, схватила сам да се искрена и права пријатељствР° стичу док смо
млади и неискварени.
Људе који су нам пријатељи не можемо тако лако заборавити. Они
су ту са нама чак и када нису физички присутни, ту су да нас подрже.
Људи са којима нисмо ни у каквом сродству, а опет се осећамо као да
јесмо.
Морамо да научимо да ценимо сваки племенити поступак и савет
како бисмо били достојни правог пријатељствР°.

Мартина Ивковић, II2

Чаробан је свет у коме живим

Затворите очи само на тренутак, само на један
мали делић секунде. Видите ли тај мрак? Осећате
ли тај страх од мрака и тог ништавног црнила око
вас? Верујте ми да ако само замислите неког себи
драгог пре него што склопите капке, верујте да це
мрак нестати, а страх избледети. Појавиће се дуга.
Бљештави свод нијанси љубави, радости, снаге
и повезаности и запечаћено је жигом бескраја. Сада
кад вам је дуга пред оцима , кад вам све чини тако
једноставним и лакшим,тако простим сада отворите
очи и угледајте слободу. Надајте се сваком
новом јуту, сећајте се свих оних осмеха и радости,
свих оних веселих лица… Нeка вам се појави онај
добро знани сјај у очима. Пустите своју машту
напоље, ослободите је страшних окова немира и
својих проблема данашњице. Важно је да желите.
Не то да ли можете или смете, важно ја желите и
волите да сањате. Да сањате са паперјастим облацима
и клизите ка свом сну. Сада замислите широке
валове једне простране равнице, сав тај зелени оклоп
који је краси, чујете сопствено дисање, то благо
струјање ваздуха, осетите сваку кап крви која тече
вашим венама, сваки део свога тела.

Удахните слободу. Небитно да ли се налазите у саобраћају,
у школи, на послу или било где да се налазите а не би
желели да сте ту, само одустајте на трен. Снагом
својих мисли покрените се, створите пусто острво,
створите себи слику Нијагариних водопада или
можда...можда неког места знаног само вама. Поента
је да све ви то можете. Овај свет је сувише
празан и сив да би био чаробан, сувише је некако
озбиљан и нестваран, видљив али неухватљив.
Звездани сјај ноћног неба, благи одсјај месечине која
се огледа у реци или можда неки тихи звук лепршања
листова. То је оно што овај свет чини чаробним,
магичним и толико стварним да нам дозвољава да
га обликујемо и улепшавамо нашим сновима. Ослободите
старе успомене прекривене прашином, започните
нови живот и дајте пример другима. Не
треба све време стајати на чврстом тлу, допустите
себи мало одмора, мало лебдења и маштања.
Станите на врх неког кањона, посматрајте божанствени
свод боја који залази иза неког огромног
камена, зачујте како тихо упловљава у неки други
свет, ослушните одјек сопствених мисли и осетите
како ваша машта час понире, па се уздиже. Само...
само затворите очи.

Ирена Тошић, I2

Пред једним уметничким делом

Да је књижевност уметност која несумњиво пружа
најбољи ужитак потврђује моје омиљено књижевно дело,
тачније роман Дена Брауна ,,Да Винчијев код“.
Тај роман сам почео да читам док сам имао упалу
плућа, па је мој комшија сматрао да ће ми бити досадно
и донео ми је књигу.
На први поглед књига и није деловала као нешто што
је могло да ми задржи пажњу све док нисам упловио у
свет завера, превара и убистава које трају преко хиљаду
година. Тачније од када су Витезови Темплари пронашли
благо испод Соломоновог храма. Задивила ме је историјска
подлога романа која баца други поглед на религију. Књига
је писана по бестселеру ,,Света крв, свети грал“ у којој
су наведене чињенице о Крсташким ратовима, Темпларима
и хришћанству у целини, књига која је уздрмала
темеље хришћанства. Роман ,,Да Винчијев код“ говори
о научнику који је бачен против своје воље у свет лажи и
превара и који се труди да реши мистерију везану за
Свети грал. Радња књиге се дешава у Француској, Енглеској
и Италији. Сложеност којом је књига написана задивила
би сваког. Шифре, личности и дешавања су усклађени до
савршенства. Ко прочита ову књигу после ње ће увек
имати другачији поглед на свет, на живот и на људе.

Црква је ову књигу осудила јер се коси са њеним учењем, али
то се и могло очекивати јер ко једном уђе у тај свет тешко
излази из њега. Један од снажних утисака који је роман
оставио на мене је то да Свети грал није био путир из кога
је Христ пио вино, већ тајна о љубави Христа и Марије
Магдалене коју црква не признаје. Тајна о Христовом
јеванђељу у коме се верује да пише, да ако човек жели да
верује у Бога не мора да иде у цркву јер је Бог свуда око
нас. Стални покушаји убиства професора и његове
пријатељице Софи од стране цркве доказују да ту има
нечега за шта црква не жели да се сазна. Црква је протерала
жену из свог учења као нешто грешно. Али, не
значи да због једне јабуке треба да пате све жене до краја
света. Такође што је привукло моју пажњу је то да је пре
патријархата постојао матријархат где је жена била стуб
сваке породице. Књига не демантује да је Христ постојао,
само каже да је можда живео другачије од онога што црква
приповеда. Такође не демантује да људи треба да верују
у бога ,,Веруј у бога, али веслај ка обали“.
Ова књига је најлепше дело које сам икада прочитао.
Књига оставља снажан утисак на читаоца и моје мишљење
је да је можда требало да добије Нобелову награду за
књижевност, али ја нисам довољно стручан да о томе
коментаришем.

Јовановић Александар, III2

Пре него што пођете да тражите срећу,
проверите – можда сте већ срећни?

Кроз живот сваког човека прође милион различитих ствари и осећања.
Нека изазивају бес, мржњу, тугу, разочарање, а нека и оно најлепше,
срећу.
Свако би волео да се у њему рађа само осећање среће, али у реалном
животу то није увек могуће.
Ипак, пре него што пођемо да тражимо срећу и више од живота, треба
да се запитамо да ли смо срећни или не, и да ли се можда понашамо себично
и нескромно тражећи велике ствари.
Хиљаде људи на свету нема оптималних услова за живот, за рад. Хиљаде
деце нема сопствени кров над главом, храну, услове за један нормалан
живот, рад, образовање, а никоме се не жале, задовољавају се, и оним за
некога, јако малим стварима.
Ја увек тежим ка нечему бољем, тежим ка нечему вишем и тражим
пуно, па неретко будем незадовољна. Ипак, некад застанем и размислим.
Можда сам тражила много, а то није могло да се оствари. Покушавам тада
да пронађем све ствари због којих сам срећна. Све ствари, мале и велике.
Пре него што човек пође да тражи праву срећу, треба да се врати у
садашњост, да завири више у свој живот и сагледа шта уствари има у
животу.
Када упоредим свој живот са животом појединих особа, схватам да
уствари имам оно што желим, односно оно што би требало да има свака
особа за нормалан живот, и схватам да се у животу све стиче на овај или
онај начин.
Неке ствари су пролазне, неке трају сувише кратко и пролазе јако брзо,
баш када нам је најлепше. Због тога треба да уживамо у ономе што имамо,
па макар то биле и ситнице, јер кад – тад схватимо да често нисмо
били у праву и да смо и сами криви за одређене моменте
незадовољства.
Човек се учи док је жив, често и на грешкама, туђим и сопственим. Ја
учим да у животу ценим мале ствари, јер како кажу – ситнице живот
чине.

Трифуновић Андријана, II2

BIBLIOTEKA

Воља и напор претходе успеху

Седим крај прозора... Мисли ми лутају... а сузе навиру. Поново
ме је поразила људска неправда. Дозволила сам им да ме прегазе.
Пустила сам их да ме убију, да испију сваку кап моје снаге. Показала
сам им своје слабости, веровала наивно да ће ме уздићи. Спустили
су ме на само дно.
Склапам очи. Одмахујем главом питајући се у неверици да
ли је све то могуће. Коме сам згрешила да ме живот кажњава на тај
начин? Падам у искушење да поново отворим очи и да наставим...
Изненада, као да се у мени буди давно угашена ватра. Ð*ађам се из
пепела, као феникс. Ширим крила и освајам нове хоризонте. Знам да
не желим место међу безвољнима. Желим да осетим укус победе. Моје
место је са првацима. У мени има превише истрајности да бих се тек
тако предала. Ко сам ја да бих се предала у овом окрутном свету, када
се сви боре за живот? Птић шири први пут своја крила, упоран у томе
да полети, деца чине прве кораке пуна наде да ће их ти кораци одвести
у боље сутра. Тражим нове разлоге да се борим. Сваки од њих подстиче
ватру да се не угаси.
Грабим крупним корацима ка бољем сутра. Осећам ветар у коси.
Могу ме газити, сећи моја крила, али ја ћу увек устати још јача. Живот
је мој, а ја не желим да га стављам у туђе руке. Знам да ће сутра Сунце
поново изаћи, да ће дан бити лепши од овога и да ја желим да будем на
слици тог дана...

Кристина Митић, III2

LEKTIRE

ПријатељствР¾ је највеће богатство

Када се каже богатство, људи одмах помисле на новац, јер се њиме
све може купити. Али, постоји нешто што се новцем не може купити,
што се мора заслужити, a Ñ‚o je пријатељствР¾.
Сви имамо пријатеље који су уз нас само у добру, a у злу нам одмах
окрену леђа... али то нису прави пријатељи. Право пријатељствР¾ је
када је пријатељ уз нас и у добру и у злу, у срећи и у несрећи, када
знамо да се увек можемо ослонити на њега и да нам никада неће
окренути леђа и изневерити нас. ПријатељствР¾ је као звезда која небо
краси, коју морамо чувати да се не угаси, јер ако се угаси... остајемо
потпуно сами са тугом у срцу и души. Време са собом носи срећу и
несрећу, радост и бол, али се уз помоћ правих пријатеља све лакше
преброди и заборави. Велико је богатство имати пуно пријатеља, али
оних пријатеља, који су заиста прави, који су увек ту за нас. Пријатељи
су заиста као звезде које сијају, али ако су праве, сијаће и изнутра, а
неће имати само спољни сјај.
Тужно је немати пријатеља, јер онда нећемо имати са ким да по-
делимо своје велике и мале тајне и све оно што нас чини и срећним и
тужним. Ако смо прави пријатељи, онда морамо то и доказати, морамо
поштовати своје пријатеље. Морамо им узвратити сву љубав и
разумевање које нам пружају. Ако имамо пријатеље онда никада
нећемо бити сами, имаћемо на кога да се ослонимо. Нећемо се сами
радовати, већ ћемо сву радост поделити са њима и заједно се радовати
и сијати као звезде у ноћи.
Много је важно имати правог пријатеља, али њега не можемо купи-
ти већ га морамо заслужити, а када га заслужимо морамо га и негова-
ти и бринути о њему као о нечему најлепшем и најсветлијем у нашим
животима.

Маја Драгићевић, II2

СУТРА ЈЕ НОВИ ДАН

Дуга је улица којом ходамо кроз живот, пунa је успона и падова,
добрих и лоших ствари које нам се догађају из дана у дан. До данас
много пута сам се разочарао, а највећи број тих разочарења су била у
људе, и то у оне од којих сам то најмање то очекивао. Туга која се
осети након тих разочарења разликује се од свих других тужних
ствари. Тада желино да се негде затворимо, негде где нас нико неће
повредити, где ћемо се осећати безбедно и мирно. У тим тренутцима
треба да будемо храбри и да наставимо даље. Многи се варају мислећи
да је храброст одсуство страха, али то није тачно, јер је храброст воља
да и поред страха наставимо да се боримо, да идемо даље...
Треба бити паметан и никада не скренути са улице коју нам је
живот наменио. Они који крену странпутицом ретко се врате на
прави пут. Колико год се осећамо слабо и чини нам се да је улица
предугачка, да изгледа као неосвојива тврђава, треба наставити даље,
јер нема неосвојивих тврђава! Понеки људи говоре да се не треба
освртати, већ само гледати напред. Та мисао је делимично тачна.
Поставимо само себи једно питање: „ Ако заборавимо прошлост, да
ли уопште постојимо?“ Све потиснуто се увек враћа да нас прогони.
Да би то стало морамо се суочити са стаховима и разочарењима. Цела
природа функционише по принципу среће и несреће, добра и зла,
живота и смрти... Ништа не може да наруши ову равнотежу, јер када
би се то догодило, црно би постало бели, дан би постао ноћ, а постојање
– непостојање...Како старимо постајемо мудрији, заборављамо лоше
и идемо у сусрет новом дану.
Када мало боље размислим, могу да закључим да када паднемо ,
увак треба да устанемо и кренемо даље. Оно што нас не убије само
нас ојача. Шта је живот без борбе – чиста монотонија.

Јовановић Александар II2

ОЧИ - ОГЛЕДАЛО ДУШЕ

...Кажу: „Очи су огледало душе“, продреш ли у њихову суштину
видећеш особине многих. Зато често тражиш дубину нечијег погледа,
хоћеш да се погледи сретну, да се укрсте жаришта, да осетиш врели-
ну… Врелину која ти допире до срца и даје му снагу да куца. Тада се
обично заљубиш, више се не осврћеш на мишљење туђина. Саветују
те да се осврнеш, да застанеш, да размислиш, али за тебе не постоје
препреке, трчиш у непознато, обузима те сета... И све то само због
једног погледа!
Често људи скривају свој поглед гледајући у земљу, не допуштају
ти да их погладаш у очи и видиш шта мисле о теби. Они тада сами
себе открију упрљавши чистоту искреног погледа. Тада и сам знаш
шта мисле о теби, говоре ти иза леђа, подсмевају ти се, омаловажавају
те...
Очи су украс лица, али и издајице мисли и осећања!

Радосављевић Стефан , II2

Bravo za Stefana :)1

Zbogom, mojih šesnaest godina

Dok kroz stakleno okno mog prozora posmatram kišu, razmišljam o sebi, svojim
godinama. Kišne kapi nestaju...
Odlaze u nepovrat, baš kao i godine, kao mladost. Još uvek živim vođena prošlošću, jer
ona mi daje snage da prebrodim teške trenutke. Zato, po ko zna koji put otvaram kofer
uspomena i sećam se.

Sećam se svega... sve ono već jednom proživljeno kao da bljesne iznova. Sve se to
završilo, da bi se sada kao bumerang vratilo. Na tom putu sećanja sustiže me strah,
strah od sudbine, realnosti i nepovrata. Lete dani, godine... Prolazi život i ostavlja nam
samo sećanja na neke prošle dane, uzdahe, i još otvorene rane, uspomene koje nikada
neće izbledeti. Sve se vrti u krug, danas ja, sutra Vi, prekosutra neko treći. Sreća
svakog obiđe makar jednom u životu. Negde ostane, negde proleti... Nekada nismo ni
svesni da je tu. Bavimo se nekim nevažnim stvarima, gubeći se u mnoštvu besmisla,
tražeći suštinu stvari, pokušaj za beg i spas. Svakodnevno pokušavamo da izbegnemo
surovu realnost, idući u zagrljaj mašti, iluziji, prolaznosti. Nekada je bolje živeti u
snovima, vođeni lepim uspomenama, zaboraviti da svakog od nas čeka drugačija
sudbina.

Po prvi put nisam osetila kada je prva pahulja pala i dodirnula zemlju, a pri tom nestala
na relaciji između dve planete – devojčice sa igračkom u ruci i devojke sa pregršt
neostvarenih snova. Nižem godinu za godinom i tražim početak. Uvek sam bila samo
svoja, radila ono o čemu su drugi samo sanjali. Putovala, imala sve što sam poželela...
Ne kajem se ni zbog čega jer sam mnogo toga naučila iz svojih poraza, koje sam ponela
sa sobom i svrstala ih u svoju kolekciju srušenih i zgaženih snova.

Kako odrastam, imam osećaj da sam pozvana da učinim nešto veliko i trajno da
savladam samu sebe, svoju nemoć, svoju nepokretnost. Ne znam kako da opišem taj
osećaj, taj mamurluk duše, taj strah od prolaznosti, odrastanja, taj instikt, strepnju,
lutanje. Kako rastem, rastu i moja osećanja, moja ljubav, moja tuga. Postajem ozbiljnija,
smirenija, osetljivija. Bol i tugu prihvatam sa osmehom i suzama, sa iskrom u oku i
nostalgijom u glasu. Polako učim život, navikavam se na prigušene uzdahe i zaustavljene
suze, izveštačene poglede i lažno podignutu glavu. Godine su preda mnom... Nova
osećanja, nove uspomene... Ispraćam šesnaestu godinu sa nadom da će mi naredna
doneti mnogo lepih stvari.

Toliko reči mi se mota po glavi, a tako malo bih sada mogla da kažem. I, još hiljadu reči
znam ali, nedostaje mi baš ta jedna kojom bih opisala svoje godine. To je sve za sada,
za jedan život, jedan delić drevnog vremena u kojem se obnavljaju sve moje tuge i sve
moje radosti... Zbogom, mojih šesnaest godina!

Milica Videnović, II2

BIBLIOTEKA

Maštanje i snovi jedne petnaestogodišnjakinje

Potrčala sam poljima detinjstva. Na kraju livade postoji staza odrastanja. Treperi mi
srce. Kakav je taj svet odraslih? Ja bih kao ptica da poletim. Ja bih da preletim sva
kolebanja nesigurne mladosti.

Ja hoću sve i odmah. Da osetim razdraganost mladosti u kosi na vetru. Da veselo
skakućem tepihom života. Na rukama treperi nestrpljiva nada, puno naručje želja. Šetam
gradom. Od izloga do izloga ogledam svoj lik. Na ulicama puno namrštenih, ozbiljnih lica
odraslih. Gde im je osmeh? Da li odrasli moraju imati tako ozbiljno lice? Oči ne svetle
istim sjajem. Ja se bojim tog svetla odraslih. Ja hoću svet veselih lica.

Zadovoljstvo mi ozari lice. Moji vršnjaci i ja stvorićemo novi svet. Sve će biti lepše i
veselije. Ja tako zamišljam moje sutra, da mi dani budu puni osmeha i veselosti. Da nema
oblaka nesreće da mi pomuti dan sunca. Da ne vidim prosjaka sa ispruženom rukom na
ulici. Da ne čujem plač nesrećnih. Ne bojim se sveta odraslih jer mi smo mladi, jaki,
rešeni da promenimo svet. Želimo da živimo u zadovoljstvu i miru, slozi i ljubavi, da nebo
bude uvek vedro i plavo. A sutra kada nas ponese reka života, mahaćemo pticama,
raširenih krila prelećemo sve nedaće života. Mi smo deca sutrašnjice, mi smo novi svet.


Jelica Stojović, I3

Moja razmišljanja o sudbini i položaju čoveka u svetu

„Tako je ljudski život udešen da uz svaki gram dobra idu dva grama zla, da na ovoj
zemlji ne može biti dobrote bez mržnje, ni veličine bez zavisti; kao što nema ni
najmanjeg predmeta bez senke.”

Da nam život uzvraća ono što mi drugima dajemo, ne može važiti, bar ne danas s
obzirom na svet u kome živimo. Od kada je sveta i veka ljudi su jedni drugima „podmetali
nogu”, zavideli, ogovarali se međusobno i uzajamno mrzeli. Kao odraz međusobne mržnje
i netrljivosti među ljudima jesu mnogobrojni ratovi, razaranja i smrt. Ponekad mi se čini
da je jako teško biti srećan. Ipak, ako pokušavaš da ne obraćaš pažnju na dešavanja i
zle ljude oko sebe, ako se okreneš sebi, svojim principima i idealima, za tebe ipak ima
nade.

LEKTIRE