Епске народне песме о Косовском боју

Косовски циклус - Истакнуте личности:

* Бошко Југовић
* Вук Бранковић
* Југовић Војин
* Мусић Стеван
* Орловић Павле
* Цар Лазар - Лазар ХребељановиÑ� � (1329-1389), кнез Ð*ашке
* Царица Милица - кнегиња Милица Хребељанови� �

Стране личности:

* Цар Мурат - султан Мурат I

Мање истакнуте личности:

* Ваистина слуга - слуга Мусић Стевана
* Косовка девојка
* слуга Голубан - слуга кнеза Лазара
* слуга Милутин - слуга кнеза Лазара

Квази-историјске личности:

*Косанчић Иван
*Топлица Милан

Песме које припадају овом циклусу:

• Косовски циклусКнежев� �° вечера
• Кнежева клетва
• Косанчић Иван уходи Турке
• Косовка девојка
• Косовка дјевојка
• Косовски бој
• Мусић Стеван
• Обретеније главе кнеза Лазара
• Пропаст царства српскога
• Слуга Милутин
• Смрт мајке Југовића,
• Смрт Милоша Драгиловића (Обилића)
• Цар Лазар и царица Милица, о боју Косовском
• Цар Лазар се приволева царству небеском
• Царица Милица и Владета војвода

На телевизији често слусамо о Косову. Прва асоцијација на ту реч је Косовски бој
који се одиграо на Видовдан. Тада су се судариле две велике војске : српска и
турска. Срби су гинули за своју отаџбину и испоставило се да су велики и храбри
јунаци .

О Косовском боју много се причало и писале су се песме у којима су се хвалили
велики јунаци који су погинули за своју част, за своју веру и потомке.

Битка на Косову оставила је велики утисак, како на Србе, тако и на остале
народе.

Иако се одрзала веома давно, јос 1389. године, и дан данас се памти, а великаши
који су учествовали у битци и дан данас живе. Народи пишу и причају о њима и
славе их. Косовске песме углавном потицу од народа. Наравно, нико није знао
шта се тачно десило, нико није био на месту догађаја да би знао о чему да писе,
па су људи измишљали .

У песмама је било свега и свачега, и у свакој песми се величала храброст бораца.
Ове песме сврстане су у три групе, а прву групу су сачињавају песме у
којима се говори, како су Турци позвали кнез-Лазара у бој, како је кнез Лазар
проклео све који не дођу на бој, о тајној вечери.

Другу групу чине песме које описују сам бој на Косову, и њих је врло мало. Трећу
групу чине песме које описују оне који су презивели бој, сестре, зене, мајке.
У песмама Косовски великаши су били груби, нељубазни, упорни, тамни, жељни освете.

Борили су се достојанстве но због љубави према отаџбини, због своје вере. Сви су
они имали исти циљ, као и њихов вођа кнез Лазар који је уистину и знао да никако
не могу побеедити турке, јер их има више, али се борио. Сви су издржали до краја,
до своје последње капи крви и заслужили су да се о њима писе и да се славе,
постују и воле, и да буду понос српског народа.

Овај догађај се памтио, памти и памтице се докле год је срба и српске земље и док
у нама живи крв предака наших.

Мајка Југовића је била жена која је имала девет синова и све их је изгубила у боју
на Косову. Њена велика љубав према синовима и бол због њиховог губитка
опевани су песми “Смрт мајке Југовића”.

Због велике бриге за своје синове и нестрпљења да сазна њихову судбину мајка је
молила бога за очи соколове и крила лабудова. Бог је услишио њену молбу и
поклонио јој оно сто је желела, јер је знао за њену велику трагедију. Када је мајка
стигла на Косово и видела своје синове мртве претрпела је велики бол, али није
заплакала. Била је тврда срца и одолела је том великом искушењу. Када се
вратила у двор и саопстила тужне вести, сви су плакали осим ње. Слушала је
гласан плач својих снаја и гледала њихов бол, али ни тада није заплакала. Она је
туговала негде дубоко у себи. У ноћи бдења коњ њеног сина Дамјана је
завриштао. Иако је знала због чега коњ вришти, желела је да јој неко скрене
мисли и каже погрешан одговор како би јој било лакше. Зато је питала да ли је
коњ жедан или гладан, а када јој је Дамјанова жена рекла да коњ вришти јер му
нема господара, мајчин бол био је јос већи, али је и њега издржала. Сутра ујутро
долетела су два црна гаврана крвавих крила који су испустили руку јунака у
мајчино крило! То је била рука њеног сина Дамјана и она је подстакла мајку на
сећање и размшљање о својим синовима. Њен бол је био огроман и није га могла
издржати. Био је толико велик, да се надула се и распрснула.

Љубав мајке Југовића према синовима је била огромна, а бол због њиховог губитка
јос већи. Иако је била јака и издрзљива није могла да преболи смрт својих синова
и њемо срце пукло од жалости. Љубав мајке Југовића према својим синовима је
симбол мајчинске љубави која нема границе и која се не може измерити.


Боске

Смрт мајке Југовића

Мили боже, чуда великога!
Кад се слеже на Косову војска,
У тој војсци девет Југовића,
И десети стар Југ Богдане.
Бога моли Југовића мајка,
Да јој Бог да очи соколове
И бијела крила лабудова,
Да одлети над Косово равно,
И да види девет Југовића
И десетог старог Југ Богдана.
Што молила, Бога домолила:
Бог јој дао очи соколове
И бијела крила лабудова;
Па одлетје на Косово равно,
Мртвих нађе девет Југовића
И десетог старог Југ Богдана,
И више њих девет бојних копља,
На копљима девет соколова,
Око копља девет добрих коња,
А поред њих девет љутих лава.
Тад завришта девет добрих коња,
И залаја девет љутих лава,
И закликта девет соколова;

Ал ту мајка тврда срца била,
Да од срца сузе не пустила,
Већ узима девет добрих коња,
И узима девет љутих лава,
И узима девет соколова,
Па се врати двору бијеломе.
Далеко је снахе угледале,
Мало ближе пред њу ишетале:
закукало девет удовица,
Заплакало девет сиротица,
Завриштало девет добрих коња,
Залајало девет љутих паса,
Закликтало девет соколова;
И ту мајка тврда срца била,
Да од срца сузе непустила.
Кад је било ноћи у поноћи,
Ал' завришта Дамјанов зеленко;
Пита мајка Дамјанову Љубу:
"Снахо моја, љубо Дамјанова,
Што оно вришти Дамјанов зеленко?

Ил' је гладан пшенице бјелице,
Ил је жедан воде са Звечана?"
Проговара љуба Дамјанова:
Свекрвице, мајко Дамјанова,
Нит' је гладан шенице бјелице,
Нит је жедан воде са Звечана,
Већ је њега Дамјан научио
До по ноћи ситну зоб зобати,
Од поноћи на друм путовати:
Па он жали свога господара
Што га није на себи донио!"
И ту мајка тврда срца била,
Да од срца сузе не пустила.
Кад ујутру данак освануо,
Долетјеше два врана гаврана,
Крвавијех крила до рамена,
И крвавих ногу до кољена,
Они носе руку од јунака,
А на руци бурма позлаћена,
Бацају је у криоце мајци.
Узе руку Југовића мајка,
Окретала, превртала с њоме,
Па дозивље љубу Дамјанову:
"Снахо моја, љубо Дамјанова,
Би л' познала чија ј' ово рука?"

"Свекрвице, мајко Дамјанова,
Ово ј' рука нашега Дамјана,
Јера бурму ја познајем, мајко,
Бурма са мном на венчању била."
Узе мајка руку Дамјанову,
Окретала, превртала с њоме,
Пак је руци тихо бесједила:
"Моја руко, зелена јабуко,
Гдје си расла, гдје л' си устргнута!
А расла си на криоцу моме,
Устргнута на Косову равном!"
Надула се Југовића мајка,
Надула се, па се и распаде
За својије девет Југовића
И десетим старим-Југ Богданом.

Песма Смрт мајке Југовића инспирисана је стварним догађајем, поразом српске
војске у бици на Косовом пољу (1389). У непосредној вези с овим догађајем
трагичним за српски народ, а самим тим и за певача, налази се погибија многих
војника. Историјски слој песме интегрисан је у старији, митолошки слој. Певач,
приказујући позадину косовског боја, користи старо усмено песничко наслеђе, у
ком се преплићу прехришћансРºÐ¸ обичаји и веровања, натприродне појаве,
демонска бића и поједини хришћански елементи. Он доступна естетска средства
користи с аспекта свог времена и схватања, што проузрокује привидну логичку
некохерентн� �ст песме.

ЕПСКЕ ПЕСМЕ О КОСОВСКОМ БОЈУ — МОТИВ УХОЂЕЊА ТУРСКЕ ВОЈСКЕ

У епској композицији песама косовског циклуса важан моменат представља
ухођење турске војске. Овај мотив се јавља у сложенијој композиционој схеми и обухвата
одлуку да се крене у ухођење, одлазак и повратак онога ко уходи, давање извештаја
(најчешће лажног), као и могућност описа турске војске. Овде се отвара и могућ
ност правдања српског пораза после извештаја о несагледивој турској сили.
Одмеравање српских и турских снага неће ићи у прилог мање бројној српској војсци, али
упркос томе, на основу ублаженог извештаја, кнез Лазар ће кренути у борбу.
У Вуковим Комадима од различнијех косовскијех пјесама Косанчић Иван
уходи Турке и саопштава какав је однос српске и турске војске:

Јесте силна војска у Турака;
Сви ми да се у со прометнемо,
Не би Турком ручка осолили

Народни певач на метафоричан, врло сликовит начин, пева о бројности турске
војске. Говорећи о песми из Вукове збирке, Нада Милошевић указује на
то да песма о ухођењу има функцију танане психолошке анализе ликова извидника,
Милошеве оданости Лазару и складне витешке повезаности између три војводе бојне

У песмама забележеним после Вука композициона схема ухођења је готово
иста као у његовим с том разликом што се јављају нове појединости у вези са простирањем
турске војске и реаговању Турака на предстојећи обрачун. Слика турске
војске је дата непосредно и посредно. Непосредно, где јунак казује оно што види,
други је посредно, саопштавање другом јунаку, најчешће Милошу, о бројности турске
војске. После тога следи подношење извештаја Лазару о бројности у облику лажног извештаја.

У песми Богољуба Петрановића Пропаст царства српског Милош Обилић
спрема Косовац Ивана да крене у турску ордију:
Обуче му турску ћеисију,
Штоно носе цареве делије,
И његове баше Једренлије;
Покри коња зеленом либадом,
Да га тамо не познају Турци,
Припаса му свијетло оружје,
Па га спреми у бојно Косово.

Бавећи се Петрановиће� �ом песмом Пропаст царства српског Томо Маретић
указује на то да се четврти Вуков комад, који пева о ухођењу, налази и у Петрановиће� �ој песми.

У Косовској песми из Шаулићеве збирке господа на вечери одлучује да пошаље
Топлицу Милана, који се издваја од осталих по знању језика:

А Милана тако оправише,
А Милана од Топлице бана,
Који знаде дванаест језика,
Што умије турски и арапски.

Наглашавање култа јунака лако је уочити јер народни певач даје изузетне врлине
ономе који креће у турску ордију. Топлица Милан је, не само јунак већ и неко ко је изучио књиге у Цариграду:

Да шаљемо Топлицу Милана,
Милан је тамо често проходио,
У Цариграду књиге изучио,
Језике све је докучио,
Са сваким може говорити —
На њега се неће нико ни сетити.
Турску може војску уходити,
Од Турака нама глас донети!

После ухођења Косовац Иван прича:

Ја сам турску уводио војску,
Од извора ђе вода извире,
Крај Ситнице, с обадвије стране,
До увора ђе вода увире,
Све је турска притиснула војска,
Од Мрамора до дрва Јавора.
А кака је у Мурата војска:
Стоји врисак хата и парипа,
Поврискују Турци у логору,
А турају сабље у облаке.
А све вичу и говоре Турци:
Што ђаура нема у Косово,
Да њиове сијечемо главе!
Муратова силна јесте војска.

Косанчић Иван уходи Турке

"Побратиме, Косанчић-Иване,
Јеси л' турску уxодио војску?
Је ли много војске у Турака?
Можемо ли с Турци бојак бити?
Можемо ли Турке придобити?"
Вели њему Косанчић-Иване:
"О мој брате, Милош Обилићу,
Ја сам турску војску уводио,
Јесте силна војска у Турака:
Сви ми да се у со преметнемо,
Не би Турком ручка осолили!
Ево пуно петнаест данака
Ја све ходах по турској ордији,
И не нађох краја ни хесапа:
Од Мрамора до сува Јавора,
Од Јавора, побро, до Сазлије,
До Сазлије на ћемер ћуприје,
Од ћуприје до града Звечана,
Од Звечана, побро, до Чечана,
Од Чечана врху до планине:

Све је турска војска притиснула,
Коњ до коња, јунак до јунака,
Бојна копља као чарна гора,
Све барјаци као и облаци,
А чадори као и сњегови;
Да из неба плаха киша падне,
Ниђе не би на земљицу пала,
Већ на добре коње и јунаке.
Мурат пао на Мазгит на поље,
Ухватио и Лаб и Ситницу."
Још га пита Милош Обилићу:
"Ја Иване, мио побратиме,
Ђе је чадор силног цар-Мурата?
Ја сам ти се кнезу затекао
Да закољем турског цар-Мурата,
Да му станем ногом под гр'оце."
Ал' говори Косанчић Иване:
"Да луд ти си, мио побратиме!

Ђе је чадор силног цар-Мурата,
Усред турског силна таобора,
Да ти имаш крила соколова,
Пак да паднеш из неба ведрога,
Перје меса не би изнијело."
Тада Милош заклиње Ивана:
"О Иване, да мој мили брате,
Нерођени као и рођени!
Немој тако кнезу казивати,
Јер ће нам се кнеже забринути,
И сва ће се војска поплашити;
Већ овако нашем кнезу кажи:
Има доста војске у Турака,
Ал' с' можемо с њима ударити,
И ласно их придобит' можемо,
Јера није војска од мејдана,
Већ све старе хоџе и хаџије,
Који бој ни виђели нису,
Истаом пошли да се хљебом хране;
А и што је војске у Турака,
Војска им се јесте побољела
Од болести тешке срдобоље,
А добри се коњи побољели
Од болести коњске сакагије."

Лажна слика о турској војсци иде поново у прилог стварања култа Милоша
Обилића јер он иницира сакривање праве бројности турске војске да се Лазар не би
поколебао и уплашио.

Јасно је да је у драматичном тренутку одлуке после ухођења било неопходно
створити психолошку предност која би ишла у прилог српској војсци. Дакле, створити
осећај супериорнос� �и, посебно код кнеза Лазара, који је иначе у дилеми. Народни
певач на различите начине умањује снагу и број турске војске, а врло често,
поред формуле да је војска пошла не да ратује, већ да се храни хлебом користи и
формулу у којој налазимо оболелу турску војску или њу чине старци и деца, који
нису способни за бој.

КНЕЖЕВА ВЕЧЕÐ*А

Славу слави српски кнез Лазаре
У Крушевцу мјесту скровитоме.
Сву господу за софру сједао,
Сву господу и господичиће:
С десне стране старог Југ-Богдана,
И до њега девет Југовића;
А с лијеве Вука Бранковића,
И осталу сву господу редомЧ
У заставу војводу Милоша,
И до њега дв'је српске војводе:
Једно ми је Косанчић Иване,
А друго је Топлица Милане.

Цар узима златан пехар вина,
Па говори свој господи српској:
"Коме ћ' ову чашу наздравити?
Ако ћу је напит' по старјешству,
Напићу је Вуку Бранковићу;
Ако ћу је напит' по милости,
Напићу је мојим девет шура,
Девет шура, девет Југовића;
Ако ћу је напит' по љепоти,
Напићу је Косанчић-Ивану;
Ако ћу је напит' по висини,
Напићу је Топлици Милану;
Ако ћу је напит' по јунаштву,
Напићу је војводи Милошу.
- Та ником је другом напит' нећу,
Већ у здравље Милош-Обилића!
Здрав, Милошу, вјеро и невјеро!
Прва вјеро, потоња невјеро!
Сјутра ћеш ме издат' на Косову,
И одбјећи турском цар-Мурату!
Здрав ми буди, и здравицу попој,
Вино попиј а на част ти пехар!"

Скочи Милош на ноге лагане,
Пак се клања до земљице црне:
"Хвала тебе, славни кнез-Лазаре,
Хвала тебе на твојој здравици,
На здравици и на дару твоме:
Ал' не хвала на таквој бесједи!
Јер, тако ме вјера не убила!
Ја невјера никад био нисам,
Нит' сам био нити ћу кад бити,
Него сјутра мислим у Косову
За хришћанску вјеру погинути;
Невјера ти сједи уз кољено,
Испод скута пије хладно вино!

"- А проклети Вуче Бранковићу!
Сјутра јесте лијеп Видов данак,
Виђећемо у пољу Косову
Ко је вјера, ко ли је невјера!
А тако ми Бога великога,
Ја ћу отић' сјутра у Косово
И заклаћу турског цар-Мурата,
И стаћу му ногом под гр'оце;
Ако ли ми Бог и срећа даде,
Те се здраво у Крушевац вратим,
Ухватићу Вука Бранковића,
Везаћу га уз то бојно копље,
Као жена куђељ' уз преслицу,
Носићу га у поље Косово!"

Бановић Страхиња

Нетко бјеше Страхинићу бане!
Бјеше бане у маленој Бањској,
у маленој Бањској крај Косова,
да такога не има сокола.
Једно јутро бане подранио,
зове слуге и к себе призивље:
"Слуге моје, хитро похитајте,
седлајте ми од мегдана ђога,
окитите што љепше можете,
опашите што тврђе можете,
јел ја, ђецо, мислим путовати:
хоћу Бањску оставити града,
мислим ђога коња уморити
и у гости, ђецо, одлазити,
у тазбину, у била Крушевца,
к милу тасту старцу Југ-Богдану,
ка шурева девет Југовића;
тазбина ме та жељкује моја".
Господара слуге послушаше,
те сокола ђога оседлаше;

опреми се Страхинићу бане:
уд'ри на се дибу и кадифу,
поноситу чоху сајалију,
што од воде чоха црвенија,
а од сунца чоха руменија;
окити се један српски соко,
па посједе ђога од мегдана,
одмах пође, у тазбину дође,
у тазбину, у била Крушевца,
ђе одскоро царство постануло;
а виђе га старац Југ Богдане,
и виђе га девет милих шура,
соколова девет Југовића:
мила зета једва дочекаше,
у наруче зета загрлише,
вјерне слуге коња прифатише;
зета воде на френђију кулу.
Код готове совре засједоше,
те господску ријеч бесјеђаху;
навалише слуге и слушкиње:
неко двори, неко вино служи.
Што бијаше ришћанске господе,
посједаше те пијаху вино:

уврх совре стари Југ Богдане,
с десне стране уза рамо своје
сједе зета Страхинића бана,
и ту сједе девет Југовића,
низа совру остала господа;
ко л' је млађи, двори господаре.
Но бијаше до девет шурњаја,
но шурњаје дворе упоредо,
дворе свекра силна Југ-Богдана,
и двораху своје господаре,
а највише зета поносита;
а слуга им једна вино служи,
служи вино једном купом златном,
златна купа девет бере литар';
ја да видиш друге ђаконије,
ђаконије, млоге госпоштине -
како, брате, ђе је царевина!
Позадуго бане гостовао,
позадуго бане зачамао,
поноси се бане у тазбини.

Госпоштине што је у Крушевцу,
досадише јутром и вечером
молећи се силну Југ-Богдану:
"Господару, силан Југ-Богдане,
љубимо ти свиленога скута
и десницу твоју билу руку,
ну потруди чудо и господство,
и поведи мила зета твога,
ну доведи Страхинића бана
у дворове и у куће наше,
да ми неку пошту учинимо".
Сваком Јуже хатар навршује.
Доке тако изредили били,
дуго било и вријеме прође,
и задуго бане зачамао.
Но да видиш јада изненада!
Једно јутро, кад огрија сунце,
мезил стиже и бијела књига
баш од Бањске, од малена града,
од његове остарјеле мајке, -
бану књига на кољено паде.

Кад разгледа и проучи књигу.
ал' му књига доста грдно каже,
књига каже ђе га куне мајка:
"Бе си, сине, Страхинићу бане?
Зло ти било у Крушевцу вино!
Зло ти вино, несретна тазбина!
Виђи књигу, нечувених јада!
Изубаха једна паде сила:
турски, сине, од Једрене царе,
а цар паде у поље Косово,
а цар паде, доведе везире,
а везире, несретне већиле.
Што је земље те облада царе,
сву је турску силу подигао,
у Косово поље искупио.
Притискао све поље Косово,
уватио воде обадвије:
покрај Лаба и воде Ситнице
све Косово сила притиснула.

Кажу, сине, и причају људи:
од Мрамора до сува Јавора,
од Јавора, сине, до Сазлије,
до Сазлије на ћемер-ћуприје,
од ћуприје, сине, до Звечана,
од Звечана, кажу, до Чечана,
од Чечана врху до планине'
турска сила притисла Косово.
Под број, сине, на тефтере кажу
но у цара сто хиљада војске
некаквога царева спахије,
што имају по земљи тимаре
и што једу љеба царевога
и што јашу коње од мегдана,
што не носе по млого оружа,
до по једну о појасу сабљу.
У Турчина, у турскога цара,
кажу, сине, Другу војску силну -
огњевите јањичаре Турке,
што Једрене држе, кућу билу;
јањичара, кажу, сто хиљада.

Кажу, сине, и говоре људи
у Турчина трећу војску силну -
некакога Туку и Манџуку,
а што хуче, а што грдно туче.
У Турчина војске свакојаке.
У Турчина једну кажу силу,
самовољна Турчин-Влах-Алију,
те не слуша цара честитога,
за везире никад и не мисли,
за цареву сву осталу војску
а колико мраве по земљици;
таку силу у Турчина кажу.
Он беза зла, сине, проћи не шће,
не шће с царем, сине, на Косово;
окренуо друмом лијевијем,
те на нашу Бањску ударио,
те ти Бањску, сине, ојадио:
и живијем огњем попалио,
и најдоњи камен растурио,
вјерне твоје слуге разагнао,
стару мајку твоју ојадио,
са коњем јој кости изломио,
вјерну твоју љубу заробио,
одвео је у поље Косово, -
љуби твоју љубу под чадором,
а ја, сипе, кукам на гаришту,
а ти вино пијеш у Крушевцу!

Зло ти вино напокоње било!"
Ја кад бане књигу проучио,
мука му је и жао је било:
у образ је сјетно, невесело,
мрке брке ниско објесио,
мрки брци пали на рамена;
у образ се љуто намрдио,
готове му сузе ударити.
А виђе га старац Југ Богдане,
виђе зета јутру на уранку;
плану Јуже како огањ живи,
Страхинићу зету проговара:
"О мој зете, бог ми с тобом био!
Што си, зете, јутрос подранио?
А у образ сјетно, невесело?
Од шта си се, зете, раздертио?
На кога си с', зете, ражљутио?
Ал' се шуре тебе насмијаше,
у јеглени ружно говорише?
Ал' шурњаје тебе не дворише?
Ал' махану тој тазбини нађе?
Кажи, зете, шта је и како је?

" Плану бане, па му проговара:
"Прођ' се, тасте, стари Југ-Богдане!
Ја сам с шурам' био у лијепо,
а шурњаје, господске госпође,
дивно зборе, а дивно ме дворе;
тој тазбини мојој мане нема.
Но да видиш што сам невесео:
стиже књига од малене Бањске,
баш од моје остарјеле мајке".
Каже јаде тасту на уранку:
како су ми двори похарани,
како су му слуге разагнате,
како ли је мајка прегажена,
како ли је љуба заробљена:
"Но мој тасте, стари Југ-Богдане,
иако је моја данас љуба,
љуба моја, ал' је шћера твоја:
срамота је и мене и тебе;
но мој тасте, старац Југ-Богдане,
мислиш ли ме мртва пожалити,
пожали ме док сам у животу.
Молим ти се, и љубим ти руку,
да даш мене ђеце деветоро,
ђецу твоју, а шуреве моје,
да ја, тасте, у Косово пођем,
да потражим душманина мога,
а царева грдна хаинина,
који ми је робље заробио.

А немој се, тасте, препанути,
ни за твоју ђецу убринути.
Ја ћу ђеци, мојим шуревима,
хоћу њима рухо пром'јенити,
а у турско рухо облачити:
око главе бијеле кауке,
а на плећи зелене доламе,
а на ноге меневиш-чакшире,
о појасу сабље пламените;
призват слуге и казаћу јунак
нека слуге коње оседлају,
оседлају, тврдо опасују,
нек пригрћу мрким међединам':
учинићу ђецу јањичаре.
Ја ћу ђецу шуре сјетовати:
каде са мном биду кроз Косово,
а кроз војску цара на Косову, -
пред њима ћу бити делибаша -
нек се стиде и нек се препану,
нек се свога боје старјешине.
Ко гођ стане у царевој војски,
ко гођ стане с нама говорити,
стане турски, окрене мановски,
ја с Турцима могу проговорит,
могу турски, и могу мановски,
и арапски језик разумијем,
и накрпат ситно арнаутски.

Проводићу ђецу кроз Косово,
сву ћу војску турску уводити,
док ја нађем душманина мога,
а Турчина силна Влах-Алију,-
који ми је робље поробио,
Нек шуреви биду у невољи,
ел сам, тасте, могу погинути;
код шурева нећу погинути,
јали ране ласно допанути".
Кад то зачу стари Југ Богдане,
плану Јуже како огањ живи,
Страхин-бану зету проговара:
"Страхин-бане, ти мој зете мили,
виђех јутрос да памети немаш.
Што ми ђеце иштеш деветоро,
да ми ђецу водиш у Косово,
у Косово, да их кољу Турци,
немој, зете, више проговарат, -
не дам ђеце водит у Косово,
макар шћери нигда не видио!
Мио зете, дели-Страхин-бане,
рашта си се тако раздертио?
Знаш ли, зете, - не знали те људи!

ал' ако је једну ноћ ноћила,
једну ноћцу с њиме под чадором,
не може ти више мила бити:
бог ј' убио, па је то проклето,
воли њему него тебе, сине;
нека иде, враг је однесао!
Бољом ћу те оженити љубом,
с тобом хоћу ладно пити вино,
пријатељи бити дови]ека;
а не дам ти ђецу у Косово".
Плану бане како огањ живи,
у иједу и тој муци љутој
не шће викнут ни призвати слуту,
за сеиза ни хабера нема,
но сам оде к ђогу у ахаре.
Ја како га бане оседлао,
како ли га тврдо опасао!
Па заузда ђемом од челика,
пред дворе га води у авлију
к бињекташу бијелу камену,
па се ђогу фати на рамена.

Погледује девет својих шура,
а шуреви у земљицу црну.
Бан погледну пашенога свога,
некакога млада Немањића,
а Немањић гледа у земљицу.
Кад пијаху вино и ракију,
сви се фале за добре јунаке,
фале с' зету и богом се куну:,
"Волимо те, Страхинићу бане,
но сву земљу нашу царевину".
Ал' да видиш јала на невољи!
Бану јутрос нема пријатеља:
није ласно у Косово поћи.
Виђе бане ђе му Друга нема,
сам отиде пољем крушевачким.
Ја кад био низ широко поље,
обзире се ка Крушевцу б'јелу,
неће ли се шуре присјетити,
неће ли се њима ражалити;
а кад виђе јутрос на невољи
ће му нема главна пријатеља,
паде на ум, па се досјетио
за његова хрта Карамана,
кога воли него добра ђога,
те привикну из бијела грла
(остало је хрче у ахару).

Зачу гласа, хитро потрчало
док у пољу пристиже ђогина;
покрај ђога хрче поскакује,
а златан му литар позвекује.
Мило било, разговори с' бане.
Оде бане на коњу ђогину,
те пријеђе поља и планине.
Ја кад дође у поље Косово,
кад сагледа по Косову силу,
ал' се бане мало препануо,
па помену бога истинога,
у ордију турску угазио.
Иде бане по пољу Косову,
иде бане на четири стране,
тражи бане силна Влах-Алију,
ал' не може бане да га нађе.
Спушти с' бане ка води Ситници
на једно је чудо нагазио:
на обали до воде Ситнице
један зелен ту бијаше чадор;
широк чадор поље притиснуо,
на чадору од злата јабука,
она сија како јарко сунце;
пред чадором побијено копље,

а за копље вранац коњиц свезан,
на глави му маха стамболија,
бије ногом десном и лијевом.
Кад то виће Страхинићу бане,
прохесапи и умом премисли:
баш је чадор силна Влах-Алије,
те ђогина коња пригоњаше,
копље јунак скиде са рамена,
те чадору врата отворио
а да види ко је под чадором.
Не бијаше силан Влах-Алија,
но бијаше један стари дервиш:
бијела му прошла појас брада,
с њиме нема нитко под чадором;
бекрија је тај несрећан дервиш,
пије Турчин вино кондијером,
но сам лије, но сам чашу пије,
крвав дервиш бјеше до очију.
Кад га виђе Страхинићу бане,
те му селам турски називаше,
пијан дервиш оком разгледаше,
па му мучну ријеч проговара:
"Да си здраво, дели-Страхин-бане
од малене Бањске крај Косова!"

Плану бане, препаде се љуто,
те дервишу турски одговара:
"Бре, дервишу, несретна ти мајка!
Ð*ашта пијеш, рашта се опијаш,
те у пићу грдно проговараш
и Турчина зовеш каурином?
Шта помињеш некакога бана?
Ово није Страхинићу бане,
но ја јесам цареви делија:
једеци се царски покидаше,
у ордију турску побјегоше,
све делије хитро потрчаше
да једеке цару пофатамо;
ако кажем цару, ја везиру,
коју си ми ријеч бесједио,
хоћеш, стари; јада допанути".
Грохотом се дервиш осмјенуо:
"Ти, делијо, Страхинићу бане!
Знаш ли, бане, не знали те јади,
да сам саде на Голеч-планини,
да те видим у царевој војсци,
познао бих тебе и ђогина,
и твојега хрта Карамана,
кога волиш него добра ђога?