Svakodnevno smo suočeni sa napornim,agresivnim,smarajućim ljudima oko sebe,na poslu,u svakodnevici..pored nas defiluju tirani,davitelji..bahati i bezobzirni..kako da izađemo na kraj sa njima,a da pritom ne izgubimo živce?
Printable View
Svakodnevno smo suočeni sa napornim,agresivnim,smarajućim ljudima oko sebe,na poslu,u svakodnevici..pored nas defiluju tirani,davitelji..bahati i bezobzirni..kako da izađemo na kraj sa njima,a da pritom ne izgubimo živce?
Nalaze se svud oko nas..na poslu,u komšiluku,u tržnim centrima,u saobraćaju..kočopere se i džangrizaju,vade "krv na slamku"..družimo se jer moramo,sa nekima i radimo pa ih ne možemo izbjeći,neki su rodbina koju ne možemo promijeniti..komšije koje ne možemo iseliti iz njihovoih stanova..šefovi koji su takvi kakvi jesu..
svakodnevno se suočavamo da tempiranim bombama i sukob je na tili čas na vidiku..komunikacija propada,tenzija naraste do neslućenih mogućnosti..
gubimo živce u svakodnevici ničim izazvani,nikad akteri..tek sudionici koji ne mogu da se izoluju..
kako se razbinervozom pozabaviti..a ne postati njima nalik?
Prvi input je da se ponašamo kao noj..zaburimo glavu u pijesak(a doope nam viri dabome)..elem,da ignorišemo.. Druga opcija je da vratimom istom mjerom..a ima li i neka treća varijanta..da ne gubimo živce i dobijemo ono što želimo bez nerviranja?
Kakva su vaša iskustva?
Neka moja iskustva su me natjerala da izanaliziram gdje ja to griješim..zapravo,zašto na sve te teške ljude reagujem tako da gubim živce..to nisam željela.I kopajući po sebi,pronašla sam neku malu polaznu tačku koja se zove emocija..ona je najljući neprijatelj u borbi sa takvim ljudima..ako joj dopustimo da nas nosi i da se po njoj određujemo,sukob je neizbježan..i najbanalniji događaj postaje ličan i kao rezultat je para na uši..eksplozija..
ja to ovako radim.. :mm:
dobar fazon :)Citiraj:
Prvobitno napisano od kojica
elem,zaista mislim da je najveća prepreka koja nam ne dozvoljava da ostanemo pribrani,ta emotivna reakcija..zašto bih ja morala da umornu i oznojenu kasirku u tržnom centru doživim lično u trenutku kad usporava svoj rad( a meni se baš žuri) jer preko ramena dobacuje kolegici za drugom kasom kako je planirala skuhati tamo neki hepek,al ne zna da l će stići...
zašto bih reagovala sa vidnom nervozom nad evidentnim neprofesionalizmom kasirke koja je ipak samo čovjek..
rezultat je nešto što ja neću-nerviranje..e,taj prvi korak isključivanja sveg emotivnog je i najbitniji
Reagijem različito, zavisno od raspoloženja, na tako neki zajedljivi komentar da li dok čekam red negde pa im bude krivo što su mene pusitli preko reda sa detetom , nekad je dovoljno samo da slučajno staneš na put nekom da ne može da prođe na sekundu, pa ti drsko odbrusi...ima takvih primera puno... Kad ne odgovorim bude mi žao što sam prećutala, a nekad i odgovarim ...ma bitno je da nas takve stvari ne poremete puno...znam koliko je to teško. Neki poseban metod nemam...izvređam ih u glavi najgore ...:lol: i idemo dalje...
ja se uvek trudim da pre polaska ocistim mozak da bude kao beli papir.izbacim iz glave sve prethodno sto me uznemiravalo,koncentrisem se,duboko disem i krenem.naredim sebi da moram da budem tolerantna,da ono sto se meni cini o drugima ,mozda mene dozivljavaju takvu,nabacim osmeh ,ne dozvoljavam sebi da se mrstim,mislim na vesele stvari,u sebi zvizducem omiljenu pesmu i ..napred,pomaze.
Jao tad je samokontrola bitna, pogotovo u situacijama kad nekad crkavam od vrućine da mi nije dobro...ono kad je u maksiju trideset stepeni a obučemo se prikladno za zimsko vreme... ja samo tad očima kolutam , al ništa ne govorim:roll:Citiraj:
Prvobitno napisano od NeDoDiri
Samo u sebi ostani pribrana, ostani pribrana :mm:
Upravo je to zanimljivo što si napisala...kad ne odgovoriš,bude ti žao što si prećutala..ljudi izbace iz sebe ili ostane u njima..kažu,lakše im je kad "pljunu " ("E,nek si joj vala rekla")Citiraj:
Prvobitno napisano od andjelica
Suština je u tome da svako od nas vremenom iskristališe način na koji će zaštiti sebe od nerviranja..
evo,kad sam ja to prvi put uspjela baš na primjeru kasirke..
U trenutku kad sam se spremila osuti paljbu vrste"Hoćete li vi raditi svoj posao?"..vidjela sam njeno lice onako izbliza..i prošlo mi je kroz glavu da ona,ta žena ima problem,a ne ja..
Moj "problem" je rješiv u minuti dužeg čekanja,recimo.. a ona svakodnevno ima žene koje nervozno cupkaju i prevrću očima..ona se mora nasmiješti nama svima..ja ne moram..
Umjesto kritike,uputila sam joj osmijeh i desilo se čudo..
njeno je lice iznenada sinulo i sa najvećom mogućom pažnjom,završila je kasiranje i naplatu..strpala stvari u kesu..
a ja sam bila sretna..pobijedila sam svoj prvi impuls i izbjegla nerviranje..
kad postignemo takav stepen,onda smo uspjeli da spoznamo da smo na dobrom putu da zaštitimo sebe od sebe..Citiraj:
Prvobitno napisano od mikili
Jeste i ja obično pomislim da ceo dan tu sedi i da joj nije lako pa da moram da razumem da mora i da priča sa nekim nekad...Samo pogledati njenim očima, i ja tako radim;)
Ali kako izaći na kraj sa drskim šaltrerušama...e to mi već malo teže ide...:facepalm:
Čak sam primetila kod sebe da glumim ljubaznost i da sam zahvalna za to što je ipak uradila a to joj je posao..:lupa:
sjajan primjer..masa službenika koji odrađuju posao za koji su redovno plaćeni,na način na koji si opisala..to je zaista ljudska prepreka..šalter kao fizička pregrada ..kod takvih primjera je važno razlučiti je li ta osoba zaista takva po prirodi(znači uvijek i prema svima) ili je to samo neka njena taktika..Citiraj:
Prvobitno napisano od andjelica
u takvim situacijama ostajem fina,predusretljiva i trudim se da mi ne pokvari dan..kako?
Kažem sebi da je dan moj,a da je ona samo prolazni bljesak kog ću zaboraviti za par minuta ..ona nije persona,nju ne vidim kao ličnost-s njom onda nemam ni relaciju..ona je kao bankomat koji je bahat i često drzak..a sa automatima ja nemam odnose...
svi odglume ljubaznost,kako sama kažeš..ali kad god sam to uradila,sama sebi bih zavalila šamar jer ne podnosim tu snisihodljivost..ne mogu da budem ljubazna,ali ostanem mirna i pozitivna..ne gledam je već se trudim usmjeriti misli ka nečem lijepom,ka nekom dragom i to me ispuni pozitivnom energijom
a znate sta sam jos primetila.ljude nerviraju vesele,nasmejane osobe..gledaju ih podozrivo,s neodobravanjem..gledam u prevozu,svi namrsteni,gledaju negde u prazno,mimo vas..i onda udjem sa osmehom,vidim prazno mesto do prozora i gospodju sa dve torbe,jasno i s osmehom je zamolim da malo pomeri torbu..kazem-uh,bas sam imala naporan dan,imam dosta da se vozim ,sela bih kraj vas..ona me osine pogledom,okolina me izbeceno gleda u stilu-sta je ovoj-..kao da je normalno da smo besni,natempirani,da ne smemo da kazemo ni jednu sitnicu jer se ne poznajemo,kao da je ljubaznost greh,ili izaziva podozrenje-na cemu li je-..gde se izgubila tolerancija,pristojnost,ljubaznost,ono hvala,molim, i slicno..a bez da ocekujes da te zbog toga posmatraju kao ludakinju.
U mom kraju znaju da kažu "Umiljato jagnje,dvije majke sisa" i ima tu istine..naravno,ukoliko je naša umiljatost i ljubaznost,nešto što nismo namjestili na lice pa jedva čekamo da to skinemo jer nas steže kao i svaka maska..l
tacno,bas to..navikli na neku glumu..zaboravili na lepe ,normalne sitnice,koje zivot cine lepsim..pa im cudno..
to i jeste poenta svega..ne želim da ih zaboravim jer ću ja biti sretnija i smirenija,jer činim dobro za sebe..ostati hladnokrvna iz ličnog uvjerenja ..a to se može uvježbati,samo treba vremena
a što mora da se bude hladnokrvan?Citiraj:
Prvobitno napisano od NeDoDiri
mada nekada pomogne i ovo... :prcko:
http://www.youtube.com/watch?v=Op1EwA-zYKM
Citiraj:
Prvobitno napisano od mikili
E baš to
Kuj ih šiša,ja se kezim a oni i dalje nek se mršte,da vidimo ko će duže:dance:
ne mora,ali je lakše i ugodnije..nervirati se zbog sporednih stvari nikom ne donosi dobro..ubrzan puls,skok adrenalina,znojenje dlanova..Citiraj:
Prvobitno napisano od pričalica
:lol: nije bre fazon...Citiraj:
Prvobitno napisano od NeDoDiri
al nebitno..
Mislim da su upecala pravi momenat. Za naše raspoloženje nije kriva ni kasirka, ni nasmejana
osoba koja se smeje baš kada nama nije ni do čega, niti je krivo sunce niti kiša.
Sami smo krivi. Ako već imamo mogućnost da upecamo taj momenat i da biramo kako
ćemo da reagujemo, zašto onda da izaberemo nervozu po svaku cenu? Druga bića
ne mogu da biraju. Mi možemo.
Ne samokritika tipa 'jao, jel opet moraš da se nerviraš zbog toga?!'', niti potiskivanje
emocija, već upravo to što si rekla, posmatranje iz drugog ugla. Jeste jako teško, ali
vredi. Ma, zapravo je i jedini način da ostaneš čitav. :lol:
Jeste kojice,upravo o tome sam pisala..to je bit priče..niko ti neće pomoći ako sam sebi ne pomogneš jer vidi..koliko ljudi poznajemo koji razmišljaju otprilike ovako:
ne volim konflikte i sukobe..imam kratak fitilj..predajem se brzo,odustajem bez borbe..znam da se nerviram bez veze i zaplačem iz čista mira..možda ja i ne zaslužujem bolje..uvijek nešto pobrkam..nisam baš sposoban za ovaj posao..mogao sam to bolje..
......i sa takvim mislima degradimo sebe umjesto da priznamo sebi sve male "ahilove pete" i radimo na njima..
Ljudima je lakše ići linijom manjeg otpora nego suočiti se sa sobom i to je prirodno..
Kad počnemo gubiti živce zbog malih stvari i teških ljudi ,svako od nas mora da zna kako da pomogne sebi..evo primjer od neki dan( a ja sam od onih koji vladaju sobom)
Bezobrazno i vrlo nekulturno,ispred mene se ubacio jedan auto tako da sam morala baš da dobro zakočim jer sam vozila brže..i moj prvi impuls bio je da mu trubim il da se zabijem u tog idiota...ali,prvi impuls sam savladala tako što sam rekla u sebi polako..
nemoj.. i istog trena sam se sjetila sebe kako sam obezglavljeno vozila cijelu prošlu godinu ka bolnici i nazad..često vozila i plakala..i vjerujem da su i meni svirali i psovali..
jer nikad..ali baš nikad ne znamo šta se događa u glavi i duši vozača koji se tako ponaša..koja muka njega možda tjera..
Da, saosećanje je odličan način. :)
Često smo napadnuti bez razloga..kritikuje nas sasvim neopravdano šef recimo,profesor,roitelj..partner..i to visokim tonom,onim koji nas tjera da uzmaknemo,čak i fizički..podiže nam se nivo stresa..može li se ta fizička reakcija tijela zaustaviti?
Ma lako je kada je neopravdano. Sačekaš da završe pa objasniš.
Al kad je opravdano. :qq:
Može naravno, ali je jako teško.
BAš tako..veoma je teško jer naš ego je osjetljiviji na javnost,lakše je u 4 oka:)Citiraj:
Prvobitno napisano od kojica
Dugo sam razmišljala kako doskočiti sebi u tim trenucima pa sam izmislila neke trikove..pokušam da se povučem u dio prostorije ili hodnik u kom bih stvorila priliku da se izdvojim i uzmem recimo čašu vode..dok je pijuckam(a osoba galami) kupujem vrijeme svom tijelu i s trudim se da ponovno uspostavim kontrolu..osjećam naravno ljutnu,bijes i nepravdu(a to je zaista ružan osjećaj)..ponekad mi je to uspijevalo da smirenošću(koja je samo prividna u početku) zaustavim svoju reakciju..
a onda mi je jedna draga osoba rekla: Pokušaj da se osmijehneš..nećeš moći biti ljuta sa osmijehom,osmijeh je čudo:)
Razmišljajući tako o tome,začeprkala sam po literaturi tražeći bilo kakvu vezu između ponašanja i raspoloženja koja bi mogla da mi pomogne..i naišla..psiholog Džejms (ne sjećam se prezimena)direktor nekog zdravstvenog centra ,među prvima je istraživao tehnologiju kojom se pacijentima mjeri krvni pritisak tokom razgovora,od riječi do riječi.I potvrdio je vezu našeg govora sa radom kardiovaskularnog sistema..jednosatvno,dok govorimo naš pritisak raste sve dok ne osjetimo da su nas razumjeli..ukoliko nas nisu ni čuli,ni razumjeli,naš pritisak nastavlja da raste..iz toga slijedi da mi govorimo svakom našom ćelijom u tijelu.
Isto tako,utvrdio je vezu psiholoških stanja koja imaju za posljedicu nekakvu fizičku manifestaciju..koliko smo puta imali priliku osjetiti kako nam se dlanovi znoje,ramena napinju..glava se spušta ili čak učinimo korak unazad..stegnemo pesnicu..isturimo bradu..
Naše tijelo reflektuje psihološke prilike.
Ali,da se vratim na taj osmijeh..pokušavala sam i bilo je trenutaka kad bih uspjela..ali,smetalo mi je što je on bivao vještački,produkovana slamka spasa koja je mijenjala moj izgled i na neki način smirivala ljutog sagovornika(on se dere a ja se osmjehujem..ima efekta)..ali,meni je smetalo što je on namješten i protivi se mojim stvarnim osjećanjima( a ona su vrste..E,sad bih mu razbila nos)
Ipak,nastavila sam da ga treniram ne očekujući ništa spektakularno,ali bar da me liši nervoze...
Moje emocije su bile negativne i trebalo je da ih neutrališem..pozvala sam svoju kolegicu koja je savladala tehniku(radila je na izuzetno stresnom poslu) i razgovarala sa njom o trikovima..
radile smo simulacije u kojima je ona bila trener.
bio je to urnebesni "trening"..pratila sam njene reakcije i primijetila da u momentima mog "napada" ona snižava glas,usporava kretnje tijela,njena ramena se opuštaju a lice joj krasi osmijeh..pažljivo me sluša( i vjerovatno joj se pritisak smanjuje)..
vjerujte,ma kako sam htjela da budem "gnjevna" nisam uspijevala:)
dosta zavisi od minulog rada tj od pripreme,pogleda na život,iskustva.....ne mogu da zamislim monaha koga može nešto da pomeri iz ravnoteže....da li je njegov život lak...naravno da nije...teži je od našeg...ako ne verujete probajte u udobnosti svog doma da samo mesec dana živite kao oni....ili je nešto treće u pitanju....ja mislim da je to treće bitno....ima veze sa onim pomenutim monahom jer se on svačega odrekao a mi nismo....mi bi hteli sve "za male pare"....možda nam treba samo jedno a iz toga proizilazi sve drugo dobro....možda to ne možemo da postignemo sami, kao taj monah....ako iko izmašta nešto lepo i trajno iz ovih reči biću vrlo srećan
Ovo je tako dobra tema:dada: e,dvije godine nakon zadnjeg posta mislim da bih imala šta i da dodam:
Nesumnjivo su ovo dobre preporuke,ali nismo uvijek raspoloženi za djelovanje..ono iziskuje napor i eneregiju koju nemamo uvijek.."kratak fitilj" nažalost je sve češća pojava..
stoga sam mišljenja da kad nemamo snagu,ni koncentraciju,ni vremena ili volje da procesuiramo,da je najbolje uraditi skraćenu verziju samozaštite od mentalnih "siledžija" i energetskih vampira..
spustiti ton na nivo skoro nečujan i izaći iz prostorije ili prekinuti telefonsku liniju,mirno i bez uzrujavanja.