Епске народне песме о Марку Краљевићу

• Дјевојка надмудрила Марка
• Сестра Леке капетана
• Женидба Марка Краљевића
• Лов Марков са Турцима
• Марко Краљевић и 12 Арапа
• Марко Краљевић и Алил-ага
• Марко Краљевић и Арапин
• Марко Краљевић и бег Костадин
• Марко Краљевић и брат му Андријаш
• Марко Краљевић и вила
• Марко Краљевић и Вујовић Матија
• Марко Краљевић и Вуча џенерал
• Марко Краљевић и Ђемо Брђанин
• Марко Краљевић и кћи краља Арапскога
• Марко Краљевић и Љутица Богдан
• Марко Краљевић и Мина од Костура
• Марко Краљевић и Муса Кесеџија
• Марко Краљевић и орао
• Марко Краљевић и соко
• Марко Краљевић и Филип Маџарин
• Марко Краљевић у Азачкој тамници
• Марко Краљевић укида свадбарину
• Марко пије уз рамазан вино
• Марко познаје очину сабљу
• Орање Марка Краљевића
• Смрт Краљевића Марка
• Турци у Марка на слави

Песме о Марку Краљевићу обухватају веома дуг период, од Душановог до хајдучког времена.

У Српском рјечнику Вук Стефановић Караџић каже: „Никакога Србина нема који не
зна за име Марка Краљевића. (О Марку Краљевићу имају песама и приповедака сви
Јужни Словени и други балкански народи.) Ја ћу овђе назначити о њему оно што
се слабо у пјесмама налази, него се приповиједа. Приповиједа се да је Марко био
много јачи од осталијех садашњијех а јамачно и ондашњијех људи... Ја сам у
ђетињству гледао у Сријему у крчми манастира Крушедола гђе је Марко намолован
како једном руком маторога вола држи за реп преко рамена и носи на леђима
идући управо ... За његова Шарца једни приповиједају да му га је поклонила
некака вила, а једни опет да га је купио у некакијех кириџија: прије Шарца веле да
је мијењао много коња, па га ниједан није могао носити; кад у некакијех кириџија
види шарено губаво мушко ждријебе, учини му се да ће од њега добар коњ бити, и
узме га за реп да омахне око себе као што је остале коње огледао, али се оно не
дадне ни с мјеста помаћи; онда га купи у кириџија, излијечи га од губе и научи
вино пити.

За смрт Марка Краљевића различно се приповиједа: једни веле да га негђе у селу
Ровинама убио некакав каравлашки војвода Мирчета златном стријелом у уста, кад
су се Турци били с Каравласима; други казују да му се у таквоме боју заглибио
Шарац у некакој бари код Дунава и да су онђе обојица пропали; у крајини
Неготинској приповиједа се да је то било у једној бари онђе близу Неготина испод
извора Царичине: онђе има и сад бара и зидине од старе цркве, за коју говоре да
је била начињена на гробу Маркову. Трећи кажу да је у такоме боју толико људи
изгинуло да су по крви попливали коњи и људи, па Марко онда пружио руку к небу
и рекао: „Боже, што ћу ја сад?" На то се бог смиловао и некакијем чуднијем
начином пренио и њега и Шарца у некаку пећину, у којој и сад обојица живе: он,
забодавши своју сабљу под греду или је ударивши у камен, легао те заспао, па
једнако спава, пред Шарцем стоји мало маховине од које помало једе, а сабља све
помало излази испод греде или камена, па кад Шарац маховину поједе и сабља
испод греде или камена испадне, онда ће се и он пробудити и опет на свијет изићи.

Једни говоре да је он у ту пећину побјегао кад је први пут видио пушку и пошавши
да је огледа (да ли је истина да је онака као што се приповиједа) пробио из ње
сам себи длан, па онда рекао: „Сад не помаже јунаштво, јер најгора рђа може
убити најбољега јунака" ".

Краљ Марко владао је од 1371. до 1395. године. Престоница му је била у Прилепу.
За све време своје владавине признавао је турску врховну власт, а после
косовске битке, за владе цара Бајазида, морао је да учествује и у турским војним
походима. У таквом Једном походу је и погинуо 1395, у боју на Ровинама против
влашког војводе Мирче. Према Константину Филозофу, Марко је пред своју
погибију рекао: „Ја кажем и молим господа да буде хришћанима помоћник, а ја
нека будем први међу мртвима у овом рату".

Све што историја зна о Марку своди се на то да је он био незнатан владар.
Међутим, у песмама и причама он је највећи јунак. Зашто је то тако – не може се
поуздано рећи. Може бити да је за време његове владе народ био поштеђен разних
тешких намета и да је касније, под теретом турских насиља, успомена на такво
стање имала пресудан значај за стварање јуначког лика Марка Краљевића.

Познато је да су се песме о Марку Краљевићу певале већ у XВИ веку. До нас су
дошле песме из каснијег времена. Од њих одређенију историјску подлогу имају
само две-три, али и све остале – ма колико биле испуњене догађајима непознатим
историји – верно одражавају стање нашега народа пре и за време турске
владавине. У неким песмама – као што су Марко Краљевић познаје очину сабљу,
Марко Краљевић и Мина од Костура, Марко Краљевић и Муса Кесеџија, Марко пије
уз рамазан вино – сачувана је историјска истина да је Марко признавао власт
турског цара и да је ратовао за његов рачун. У једној песми он то сам изриком
каже:

Нисам слуга, нити дворим кога,
но у Стамбол цара честитога,
а код њега не мислим другога
док је моја на рамену глава.

И, одиста, ниједном другом Турчину, и уопште ниједном човеку, Марко – онакав
какав је у песмама – никад се није покорио. Његова је сабља увек била жедна
турске и насилничке крви, и кад би се из свих песама сабрале турске главе које је
он посекао – испала би грдно велика гомила.

Но и Маркова покорност самом турском цару је веома чудновата. Тешко је рећи да
ли је то више покорност или непокорност. Марко је тобоже у некаквом рођачком
односу према цару, као посинак према поочиму. Али то је више на речи него на
делу. У ствари, однос је дубоко непријатељски. Цар држи годинама Марка у
тамници. Марко убија на хиљаде верних царевих поданика. Марко је – не једанпут –
догнао цара до дувара. Цар је – не једанпут – задрхтао од Маркова гнева.

Очевидно, то није никакво пријатељство. Али ту лежи и велика противречност. С
једне стране, Марко помаже цару, то је ван спора, са друге стране, – и најчешће у
исти мах – он му наноси огромну штету. Како све то да се разуме?

Можда би се могло примити следеће објашњење. У доба када је живео Марко, турска сила је
била у напону и није било те снаге која би могла да је сруши. Дакле, стварност за коју се
морао везати песнички лик Марка Краљевића карактерише несменљиво турско господство.
Турци су били у земљи, њихове снаге су биле неизмерне, за дуго време на промену тога
стања није се могло ни мислити. Према томе, народни певач био је принуђен да постави
Марка Краљевића у основи историјски верно – као турског вазала. Али у народном певачу,
који је био притиснут турским неделима, горела је пламена жудња за осветом. Из те жудње
се родио пркосни и ратоборни лик Марка Краљевића. Ако се Турци нису могли протерати из
земље, ако је њихова власт – хтело се то или не – била неизменљива чињеница, њихове
главе ипак могла је да сече сабља, њихова ребра могла је да пребија топузина. Ту сабљу
и топузину дао је народни певач у руке Марку Краљевићу.

Остављена на милост и немилост Турцима, вешана на ченгеле, набијана на коље,
пљачкана и срамоћена, сиротиња раја је кроз песму и звуке гусала изливала
срџбу увређених и слала свог непобедивог јунака да дели мегдане „од истока паке
до запада", да кажњава насилнике, да ослобађа робље, да штити правду, да
заступа човечност. Сви који су насртали на нашу земљу, сви који су је глобили и
пустошили – Турци, Арапи, Латини и остали – нашли су се лицем у лице са
срдитим и страшним Марком Краљевићем. Он је био неумитни судија који је стизао
свакога злочинца. Он је – у песми – извршавао казну коју је изрицао и свим срцем
желео својим непријатељима пођармљени и понижени народ.

У тамним вековима ропства народ је стварао полетну слику ненадмашног јунака у
кога је „оштра сабља, рука самовољна", који је дорастао сваком подвигу, јер је
мудрији и јуначнији од свих душмана. Пред тим неукротивим џином – а такав је
хтео да буде сам народ – турска власт, господство и надмоћност претварали су се
у прах. По народној песми, као што је познато, султан мора да моли Марка, султан
и његова царевина зависе од Маркове снаге. Ретки су тренуци кад се у песми
признаје турска надмоћност. То је само у два-три случаја. У једној прилици мајка
Јевросима саветује Марка да поступи по турској жељи:

И бог ће нам, синко, опростити,
а Турци нам неће разумјети.

У другој прилици, кад је Марко хтео да казни крвника Бећир-агу, моле га они које
је ага злостављао:

„Богом брате, Краљевићу Марко,
пушти нама агу Бећир-агу,
да нас Турци не би погазили,
сиротињу нашу цвијелили."
Тад се Марко у све мисли снађе,
пушти врага, нек му није трага.
Тешко Србљем ђе им није Марка!

Надмоћност Маркова над Турцима, и над свим другим непријатељима, изражена је
не само у његовој превеликој физичкој снази него и у јачини и бистрини његовог
ума. Многобројне противнике Марко уништава не само својом тешком руком него и
својом великом памећу. Он може да буде прек, плах и нагао као ретко ко, али као
ретко ко он уме да буде и лукав, стрпљив и опрезан. У извесним тренуцима он је
спреман да без колебања кидише на читаву војску, да загази у најопасније
сукобе, чак и без оружја. Али у другим тренуцима он је јунак по својој мудрости,
по способности да превари непријатеља. Он улази у двор Мине од Костура
прерушен као калуђер и игра „ситно калуђерски", јер је то одиста најбољи начин
да без муке савлада разбојника који му је разорио кућу и заробио жену. Он
мудрошћу, у ствари, побеђује и џина Латинина, па и самог Мусу Кесеџију. У
Латинима, који су у народној песми оцењени као старе варалице, Марко је кадар
да направи чудо од јунаштва, али је исто тако кадар и да надмудри латинске
варалице. Док сви сватови пију, Марко, који је познат као „тешка пијаница", не
окуша ни вино ни ракију, трезно размишља о латинским замкама, и саветује своје
друштво да седи под оружјем. Или, други пут, да би обмануо турске уходе, он учи
сватове да измењају коње, и тако доводи шпијуне у смешну недоумицу:

Ми смо свате уходили дивно:
ка да бјеше Краљевића Марка,
ма не бјеше коња Марковога;
ка да бјеше војевода; Јанко,
ма не бјеше коња Јанковога;
ка да бјеше Старина Новаче,
ма не бјеше коња Новакова;
ка да бјеху два Подреновића,
ма немаше коња њиховијех;
ка да бјеше Бановић Секула,
ма немаше коња Секулова;
ка да бјеше дијете Грујица,
ма немаше коња Грујичина.

Иста ова особина Маркова снажно је наглашена и у песмама других балканских
народа. Тако, у једној македонској песми прича се како је нека чудновата девојка
забранила женидбе и удадбе док се сама не уда. Сиромаси момци моле Марка да
их спасе беде невиђене. И он пође. С њиме је и Милош, и војвода Јанко, и
Момчило, и дете Грујица, и Реља Шестокрили. Кад су били близу двора опаке
девојке, она их је угледала са чардака, где је везла на златном ђерђеву. Одмах је
затражила од мајке бојну опрему. И ова – „хала халетина" – дала јој је коња
ластавицу, свилени барјак, буздован, сабљу, волујску камџију и самур-калпак.
Коњ ластавица је полетео, а наши јунаци су се разбегли куд који. Но девојка их је
све скупила камџијом, испитала их ко су и откуда, а онда бацила на земљу свој
калпак и наредила да га дигну, па ко га дигне и метне на главу томе ће бити жена
а остале ће побити. Милош је једва померио калпак, војвода Јанко га дигао до
колена, Момчило више колена, дете Грујица до појаса, Реља Шестокрили до „белог
грла", а Марко га најбоље подигао, али га није на главу метнуо.

Девојка се наљутила, бацила их у тамницу и давала им само „сува хлеба и студене
воде". О празницима би им додала нешто боље, али би их сваког једанпут ударила,
а Марка и два и три пута. Тако је потрајало три године. А онда су се договорили да
побегну, и тако су и учинили. Но она је то опазила и почела да их гони на коњу
ластавици. Кад је то видео, Марко се одвојио од другова, обукао калуђерско рухо
и сео крај шарене чесме – не би ли ту зауставио девојку. И, одиста, не познавши
га, мислећи да је прави калуђер, она га је запитала да ли су туда прошли такви и
такви људи. На то је он одговорио да су прошли јуче рано, и приметио да она јаше
коња и држи сабљу не као јунак него као жена, и – дабоме – понудио се да
покаже како то треба радити. А кад се дохватио коња и сабље, са девојке је
полетела глава. Мртва глава је проклела Марка да му се за гроб не зна, као што га
у српској песми Урош и Мрњавчевићи куне отац Вукашин. На крају ослобођени
момци и девојке доносе своме заштитнику разне дарове.

У једној другој македонској песми – о Секули и латинском краљу – особито је
истакнута изванредна Маркова стрпљивост. Латински владар, лажљивац и подлац
као и у српском песништву, поставља Секули веома тешке задатке и излаже га
највећим опасностима, не би ли тако избегао удају своје кћери. Прво, он тражи од
њега да се бори против Арапина, нарочито за то храњеног; затим, да уђе у усијану
пећ; и најзад, да преплива Црно море и да с оне друге обале донесе три златне
јабуке. Мада ово траје веома дуго, недељама и недељама, Марко остаје потпуно
миран и – што је веома занимљиво – у свакој од поменутих ситуација тражи савет
и помоћ од Шарца, који одиста веома паметно и храбро налази излазе из свих
тешкоћа.

Сем тога, надмоћност Маркова над Турцима, и над другим непријатељима, – а то је
надмоћност ка којој је тежио сам народ у вековима ропства – изражена је у
српским песмама и на други начин. То је надмоћност правде, поштења, морала, за
које се бори Марко. Најчешће, Марково јунаштво извире из дубоке љубави према
човеку који је у невољи. Најчешће, за херојски подухват Марко је надахнут тугом
због утамниченог друга, унесрећене девојке, ојађене сиротиње, незаслужене
патње, и надахнут је гневом због насиља и свакојаког нечовештва.

О томе сведочи велики број песама. У једној између осталих – где прича мајци
како се препао од страшног Турчина отмичара – Марко сам каже да му је жалост
за несрећном снахом улила потребну храброст:

Ја погледах на ђевојку, мајко,
кад ђевојка грозне сузе пушта,
све мараме сузам' поквасила,
стакају се ђогу низ копита.
Кад ја виђех, моја стара мајко,
а тако ми бога праведнога,
све ми срце пуче за ђевојком,
па помислих, стара моја мајко,
боље ми је погинути овђе
но срамотно дома долазити;
па потегох даровницу ђорду,
њом ударих Белил-агу страга
по рамену и по десној руци,
а зажмурих очи обадвије,
да не виђу кад ћу погинути.
Кад погледах на Турчина, мајко,
кад ту аге Белил-аге нема,
но му стоје бакрачлије празне;
на лабуду нема господара,
него двије поле око коња.

У стварању оваквог Марковог лика народни певач нарочити удео приписује мајци
Јевросими, која клетвом гони сина да суди „ни по бабу ни по стричевима" и да по
цену живота спасе невољника. У песми Марко Краљевић избавља бега
Константина налазимо и ове стихове:

Сагнула се Јевросима мајка,
сагнула се доле по трпези,
и узима два мермер-камена,
извадила беле дојке своје,
па удара камен по камену
и заклиње Краљевића Марка:
„Сине Марко, моје чедо драго,
тако ми те камен не убио,
и тако ти ране материне,
иди, Марко, те искупи бега!"

Маркова надмоћност над Турцима и другим непријатељима, – ато је надмоћност
коју је народ себи желео – огледа се, поред осталог, и у томе што он многе тешке
окршаје узима као некакве лаке забаве, као игре. Марко често тера шегу са
својим противницима. Тако он поступа у песмама: Прво јунаштво, Марко Краљевић
и Вуча џенерал, Марко Краљевић укида свадбарину, Орање Марка Краљевића,
Марко пије уз рамазан вино и у другим песмама.

Марко је за Турке као кобац за преплашене врапце. Марко је горостас коме је
земља тесна, снага којој судара није доста. Марко је отелотворена тежња
притиснутог народа да се опаше неодољивом силом и да поломи ропске оквире
живота.

Та народна тежња достиже врхунац у оним песмама у којима су опеване Маркове
победе над злим вилама и над другим страшилима или у којима се пева како виле
помажу Марку. У оно доба кад су људи стојали збуњени и ужаснути пред
неиспитаним и неукроћеним силама природе, жеља да се те силе савладају и
учине савезником изражавала се у наивном веровању да постоје зла и добра
божанства. То што Марко натерује на послушност опаке виле и што је помаган од
вила посестрима, то је – у ствари – вера у бескрајну моћ човекову, у његову
способност да овлада небом и земљом и да стане у први ред као умни и дивни
градитељ света.

Такав је Марко о коме песма каже:

Ни бољега коња од Шарина,
ни од Марка бољега јунака.

Такав је Марко кога прати ватрени народни благослов:

Десна ти се посветила рука! ...
Душмани ти под ногама били
како Шарцу под копита чавли!

Такав је јунак коме је народ дао да живи неколико векова, од Душановог до
хајдучког времена, да другује са свима јунацима и да им буде старешина.

Наш народ је вековима био сужањ, наша земља је вековима била непрегледно
крваво разбојиште, под сабљом и копитом. Наши преци су вековима размишљали о
томе како гавран и вук разликују људску од животињске крви:

Ласно ти је крвцу познавати:
ак' удара ђетелином травом,
то је, вуче, од љељена крвца;
ак' удара јечмом и сијеном,
то је, вуче, од парипа крвца;
ак' удара вином и дуваном,
то је, вуче, од јунака крвца.

У таквим приликама остајало је само двоје: или се помирити са ропством и
пропасти, или се оштрити за борбу и сањати о победи. Наши преци су изабрали
друго. Из њиховог огњеног сна израсла је горостасна фигура Марка Краљевића.
Кроз песму о њему престајали су да буду робље. Кроз песму о њему кретали су се
слободно широм рођене земље, с краја на крај, и чистили је од уљеза, пљачкаша и
крвопија. Кроз песму о њему дизали су се до гордих, слободних људи који имају
смелости да се успротиве цару и божанству.

Али то није све. Народ није заборавио да у песмама о Марку изрази и своје тешке
слабости. Јест, султан је дрхтао од Маркова гнева, али – на жалост – увек се
спасавао тога гнева машивши се руком у џепове и бацивши Марку коју стотину
дуката. И уопште, Марко више воли благо него „афериме празне", празне похвале.
Маркова похлепа за благом је и похлепа сиротиње раје. Маркова слабост према
дукатима је и рајина слабост. Гладна и жедна, гола и боса, осуђена на доживотну
беду, годинама бацана чак и на горки хлеб од храстове коре, сиротиња раја је
чезнула за хлебом „бешкотом", за дебелим овнујским месом, за чабровима вина и
ракије, за жеженим златом. У песми о Марку она је то злато примала и из
султанове руке, и тако срамотила свој поносити сан о надмоћности над душманима.

У тој покорности цару – ма како она ограничена, нестална и незнатна била – лежи
најдубља срамота. Народни певач је свестан тога, народ је свестан тога. Зато
Марка, и поред свих његових херојских подвига, прати убитачни прекор да
је „турска придворица". Кад му је сестра Леке капетана рекла то у очи, Марко ју је
свирепо казнио, јер Марко је „зао при укору". Али осуда је остала, и она је
најтврђи доказ да народ ни своме јунаку – ни себи – није праштао покорност
поробљивачу, чак ни овакву каква је у песми.

Међутим, покадшто се Марку чине и неоправдани приговори. Не узимају се у обзир
околности и задаци који одређују његов карактер и онда се извесне његове
особине оцењују као рђаве. Дабоме, он је кавгаџија, убојица, самовољан,
непокоран, несавитљив. Али зар би могао да буде друкчији према улози која му је
дата у песми? Зар би могао да представља осветничке и ослободилачке народне
тежње, да је – рецимо – миран, тих, послушан, увучене главе у рамена, бојажљив?
Разуме се да не би могао. Са таквим „врлинама" он би таман био добар роб, добар
султанов поданик, о коме песма не би имала шта да каже. Очевидно, дакле,
тобожње Маркове слабости не само да нису никакве слабости него су основни и
најприроднији елементи из којих је сачињена његова херојска личност.

Исто тако стоји ствар са приговором да је Марко пијаница – разуме се, као свака
друга пијаница. Међутим, Марко нипошто не спада међу обичне пијанице. Јело и
пиће су извор његове огромне снаге. То је сасвим природно. Он је у стању да
љуљне топузину од шездесет и шест ока, у стању је да омахује око себе коње
држећи их за реп, и тако даље. Зар би могао то да чини а да не прекорачи обичан
јеловник? Очигледно, према човеку чаша и погача. Народни певач – с правом –
води рачуна о тој сразмери. Уосталом, сви јунаци на свету много једу и пију. Оно
што наједанпут поједу и попију Хомерови јунаци из Илијаде изгледа просто
фантастично. Али зар је мање фантастично оно што направе у биткама? Према
томе, на Маркову „жећцу" за вином не може се и не сме гледати као на обичну
слабост према алкохолу. То је нешто друго. Кад Марко „угаси жећцу", поседне
Шарина као „ала на бијеса", и тешко томе ко му на пут стане!

Но Марко има и једну веома ружну црту у свом карактеру. Из неколико песама
види се да је он спреман и на то да учини безразложан злочин. Чудовишни су
његови поступци према сестри Леке капетана и, нарочито, према Златанића мајци.
Грђе нису поступали ни Турци. Слична варварства он чини и у бугарској песми.
Није јасно зашто је народни певач придодао Марку ову злочиначку особину. Можда
је то случајно? У доба кад су стваране песме о Марку било је много нечовечних
казни. Можда је народни певач случајно неку од ових казни везао за Марка.
Чињеница је да Марка у већини песама одликује висока човечност. И због
сломљеног соколовог крила он је готов да заметне кавгу са насилницима. А суров
је у веома малом броју песама. Или је народни певач хтео да у једној личности
прикаже све људске особине и расположења, од најнижих до највиших? То ће,
изгледа, бити пре свега.

Но, било како било, Марко је најизразитиј а личност у нашој народној поезији, па и
у поезији неких других балканских народа који су вековима живели у сличним
приликама као наш народ. Узета у целини, ова личност представља нешто потпуно
ново у светском песништву. То није ни Ахил, ни Одисеј, ни Беовулф, ни Ð*оланд, ни
Иља Муромец, ни Сигурд, ни Сигфрид, нити икоји други јунак, мада са њима може
имати ову или ону заједничку црту.

У песмама о Марку дошла су до израза и таква схватања народног певача која су
данас застарела и назадна, али која су била сасвим природна пре неколико
столећа. То су, углавном, схватања о држави и цркви.

У песми Урош и Мрњавчевићи Марко иступа у улози чувара Душановог царства.
Он с огорчењем устаје против својих најближих рођака који се отимају о царство,
или тачније речено: који комадају државу. Он пресуђује да царство остане Урошу,
јер „ђетету је од кољена царство", другим речима: јер је то јемство да се држава
неће распасти. То је био једини пут да се сачува снажна држава, која би била у
стању да се одупре најездама. И Његош с разлогом оптужује разбијаче државе:

Великаши – проклете им душе! –
на комате раздробише царство,
српске силе грдно сатријеше.

Као што је из историје познато, комадање Душанове државе није доносило народу
избављење, него га је – напротив – бацало у још теже ропство, доносило му још
несносније обавезе према домаћим господарима и отварало широм врата турским
освајачима, новим и још бездушнијим експлоататорима. Наравно, ко би данас
делио царство по томе коме је оно „од кољена" – тај би заступао идеал правде из
XIV века, како је говорио Светозар Марковић.

Из исте ове песме и из неких других песама видимо и то да народни певач – с
очигледном побожношћу – истиче црквене личности, цркву и њено учење. И то је
потпуно разумљиво. Пре свега, у доба кад су ове песме настале, а и много
касније, људи су били тако немоћни према природним и друштвеним силама да су
оне у њиховим главама добивале облик наџемаљских сила.

Сем тога, у неким случајевима, црква је имала и извесну напредну улогу. Она је
створила прву писменост код народа који су пре примања хришћанства живели у
варварству и тиме је знатно допринела одржавању и даљем развијању културних
тековина. Најзад, код нас, за време турске владавине, угледу цркве доприносила
је и чињеница да су се класне разлике подударале са верским: на једној страни
били су експлоататоÑ� �и турски феудалци, а на другој страни експлоатисан� �°
хришћанска раја. Скоро читаво ниже свештенство било је чврсто повезано с
народом, а било је и таквих случајева да су поједини високи представниц� � цркве
активно учествовали у борби против освајача и подстицали ослободилачк� �µ тежње.

Женидба Марка Краљевића.

Сједе Марко за вечеру с мајком,
Стаде мати Марку бесједити:
"О мој синко, Краљевићу Марко!
"Већ је твоја остарјела мајка,
"Не може ти приправљат' вечере,
"А не може служит' мрка вина,
"А не може лучем свијетлити:
"Ожени се, мој премили сине,
"Да замјену стечем за живота."
Вели Марко остарилој мајци:
"Ој Бога ми, моја стара мајко!
"Прошао сам девет краљевина,
"И десету Турску царевину;
"Ђе ја нађох за мене ђевојку,
"Онђе нема за те пријатеља:
"Ђе ја нађох за те пријатеља,
"Онђе нема за мене ђевојке,
"Осим једну, моја стара мајко,
"А под двором краља Шишманина,
"Мати моја, у земљи Бугарској,

"Ја је нађох на води чатрњи,
"Кад је виђех, моја стара мајко!
"Око мене трава окрену се.
"Ено, мати, за мене ђевојке,
"Ено за те добра пријатеља;
"Спреми мене танке брашњенице,
"Да ја идем просити ђевојку."
Стара мати једва дочекала,
Та не чека док јутро осване,
Већ му гради шећерли колаче
Кад у јутру јутро освануло,
Спреми Марко себе и Шарина,
Па наточи тулумину вина,
Објеси је о седлу Шарину,
С другу страну топузину тешку,
Па посједе помамна Шарина,
Оде право у земљу Бугарску,
Б'јелу двору краља Шишманина.

Далеко га краљу угледао,
Мало ближе пред њег' ишетао:
Ð*уке шире, у лице се љубе,
За јуначко питају се здравље;
Слуге вјерне коње приватише,
Одведоше у подруме доње,
Краљу Марка на бијелу кулу,
За готову софру засједоше,
Па стадоше мрко пити вино
А када се понапише вина,
Марко скочи на ноге лагане,
Капу скида. до земље се свија,
Он у краља запроси ђевојку,
Краљ је даде, не рече ријечи.
Док постави прстен и јабуку,
И пореза рухо на ђевојку.
И дарива свасти и пунице,
Даде Марко три товара блага.
Одгодио до мјесеца дана,
Док отиде бијелу Прилипу
И покупи кићене сватове.

Бесједи му ђевојачка мајка:
"О мој зете, од Прилипа Марко!
"Немој водит' туђина ђевера,
"Већ јал' брата, јали братучеда:
"Ђевојка је одвише лијепа,
"Бојимо се големе срамоте."
Ту је ноћцу преноћио Марко,
Па у јутру опреми Шарина,
Оде право бијелу Прилипу.
Кад је био до Прилипа града,
Далеко га мати опазила,
Мало ближе пред њег' ишетала,
Ð*уке шири, у лице га љуби,
Марко мајку у бијелу руку.
Пита мајка Краљевића Марка:
"О мој сине, Краљевићу Марко!
"Јеси л' мене мирно путовао?
"Јеси л' мене снаху испросио?
"Мене снаху, себе вјерну љубу "
Ð*ече Марко остарилој мајци:
"Јесам, мати, мирно путовао,
"И ђевојку себе испросио,
"Потрошио три товара блага,
"И кад пођох двору бијеломе,

"Ð*ече мени ђевојачка мајка:
""О мој зете, Краљевићу Марко!
""Немој водит' туђина ђевера,
""Већ јал' брата, јали братучеда:
""Ђевојка је одвише лијепа,
""Бојимо се големе срамоте.""
"А ја, мати, брата не имадем,
"Брата немам, братучеда немам."
Вели њему остарила мајка:
"О мој сине, од Прилипа Марко!
"За то немај бриге николико,
"Већ начини једну ситну књигу,
"Те је пошљи дужду од Млетака,
"Нек ти пође на кумство вјенчано,
"Нек поведе пет стотина свата,
"Другу шаљи Земљићу Стјепану,
"Да ти буде ђевер код ђевојке,
"Нек поведе свата пет стотина,
"Па се не бој никакве срамоте.
Када Марко разумијо р'јечи,
Онда своју послушао мајку,
Он начини књиге на кољену,
Једну шаље дужду Млетачкоме,
Другу побру Земљићу Стјепану
Мало време за тим постојало,
Ал' ето ти дужда од Млетака,
Са њим иде пет стотина свата;

Дужде оде на танану кулу,
А сватови у поље широко;
Мало за тим, ето и Стјепана,
И он води пет стотина свата
Састаше се на кули тананој,
Те се мрка понапише вина.
Одатле се свати подигоше,
Отидоше у земљу Бугарску,
Право двору краља Шишманина
Лијепо их краљу дочекао
Воде коње у подруме доње,
А јунаке на бијеле куле;
Придржа их три бијела дана,
Починуше коњи и јунаци
Кад четврто јутро освануло,
Повикаше кићени чауши.
"Азурала, кита и сватови!
"Кратки данци, а дуги конаци,
"Хоће нам се дома застарати."
Краљ изнесе господске дарове:
Ком јаглука, коме бошчалука,
Куму даде од злата синију,
А ђеверу од злата кошуљу
И даде му коња и ђевојку;
Још ђеверу краље говораше
"Ето тебе коња и ђевојке
"До Маркова двора бијелога,
"Подај Марку лијепу ђевојку,
"На част тебе коњиц од мејдана"

Дигоше се кићени сватови
Путовати уз поље Бугарско
Ђе је срећа, има и несреће
Дуну вјетар у пољу широку,
Те подиже дувак на ђевојци,
Указа се лице у ђевојке,
Виђе лице дужде од Млетака,
Од муке га глава забољела,
Једва чека, кад ће ноћца доћи
Кад сватови на конак падоше,
Тад' пошета дужде од Млетака
До чадора Земљића Стјепана,
Па Стјепану тихо говораше:
"О ђевере, Земљићу Стјепане!
"Дај ти мене твоју милу снаху
"Једну ноћцу за вјерну љубовцу,
"Ево тебе једна чизма блага,
"Мој Стјепане, жутијех дуката "
Вели њему Земљићу Стјепане
"Шути, дужде, окаменио се!
"Пало ти је на ум погинути?"
Поврати се дужде од Млетака.
Кад су били на другом конаку,
Шета дужде бијелу чадору,

Па говори Земљићу Стјепану:
"Дај, Стјепане, твоју милу снаху
"Једну ноћцу за вјерну љубовцу,
"Ево тебе двије чизме блага,
"Мој Стјепане, жутијех дуката "
Стјепан њему горко одговори:
"Иди, дужде, изгубио главу!
"Како ће се обљубити кума!"
Поврати се дужде под чадора.
Кад су били на трећем конаку,
Иде дужде ђеверу Стјепану:
"Дај, ђевере, твоју милу снаху
"Једну ноћцу за вјерну љубовцу,
"Ево тебе три чизме дуката."
Превари се Земљићу Стјепане
На три чизме жутијех дуката,
Даде дужду своју снаху милу.
Узе њему три чизме дуката,
А дужд куму за бијелу руку,
Одведе је под чадоре своје,
Па је куми тихо бесједио"
"Сједи доље, моја мила кумо!
"Да с' грлимо и да с' милујемо."
Вели њему Бугарка ђевојка
"Болан куме, дужде од Млетака!