Епске песме ускочког циклуса

Naziv uskoci dobili su oni ljudi koji posle pada Bosne (1463) i Hercegovine (1482) nisu
hteli da ostanu pod turskom vlašću, nego su prebegli u Hrvatsku i Slavoniju. U početku
oni su se zvali prebezi i činili su posadu pograničnih tvrđava. Naročito su se istakli oni
koji su pod kapetanom Petrom Kružićem branili Klis od Turaka. Kad je Klis pao (1537), oni
su se preselili u Senj i „poneli tamo i ime uskoka". U Senju njihov broj su uvećali venturini
(begunci iz mletačke Dalmacije). Od oružja su imali pušku, sekiru, handžar. Borili su se
hrabro na moru i na suvu. {„Živeći u Senju", – kaže P. Popović – „imajući platu od koje
se nije moglo živeti (neki od njih, tzv. „venturini", nisu imali nikakve plate), a štićeni od
svoga ćesarskog komesara senjskog kapetana, uskoci su često činili upade u obližnje
turske krajeve, pljačkali što stignu i vraćali se s plenom u svoj grad. Oni su činili i veće
ekspedicije. Predvođeni svojim vojvodama, po pet-šest stotina strašnih i veštih uskoka,
sa svojim kapama s perima, a sa puškama a i tamburama u rukama, pustili bi se u širokim
barkama na more, izašli iz Senja kroz morlački kanal na debelo more; sišli bi do Zadra,
Šibenika, Skradina, Drača, Hvara, dubrovačkog zemljišta, Hercegovine i Trebinja, plenili
bi hiljadama komada stoke, robili stotinama ljudi i žena, činili bi otmice devojaka koje bi
za se venčavali, katkada bi prosto kao pravi gusari pljačkali trgovačke i druge brodove;
tukli bi se, toga radi, s Turcima, s mletačkim vlastima koje su ih naročito gonile, i često
u vrlo rđavim položajima i skoro sasvim uhvaćeni, izvukli bi se opet lukavstvom ili
drskošću, i bez velikih šteta vraćali se doma."}

Do polovine XVI veka u svojim pohodima na Turke bili su pomagani od Mlečića. Od toga
vremena, posle tursko-mletačkog izmirenja, nastala su dugotrajna neprijateljstva između
uskoka i Mlečića. Ona su dostigla vrhunac krajem XVI i početkom XVII veka. Tada je
nastala i izreka: „Bog vas čuvao senjske ruke!"

Sami Mlečići nisu bili u stanju da iziđu na kraj s uskocima, te su zatražili od austrijskog
dvora da se uskoci „uklone iz Primorja, a barke njihove da se spale". Uskoci su više
godina hrabro odolevali zajedničkom mletačko-austrijskom pritisku: bili nasilno iseljavani
iz Senja i opet se vraćali u njega. Najposle su se neprijateljstva pretvorila u uskočki rat (
1615 –1617). „U tom ratu" – kaže Prelog – „doprli su uskoci do samih Mletaka, a glavno
bojište bilo je oko Gorice i Gradiške na Soči. Mirom u Madridu (septembra 1617) obvezao
se nadvojvoda Ferdinand da će uskoke ukloniti iz Senja u unutrašnjost, lađe im spaliti, a
u Senj smestiti nemačku posadu. I doista su uskoci bili razmešteni u krajeve oko Otočca
i po Žumberku. Tu ih je skoro nestalo među ostalim stanovništvom."

Delo senjskih uskoka nastavili su u sredini i na kraju XVII veka kotarski i primorski uskoci.
To su ljudi koji su iz Bosne i Hercegovine – zbog teškog života pod Turcima – uskočili na
mletačko zemljište i uzeli vidno učešće u dva mletačko-turska rata: u kandijskom (1645 –
1669) i morejskom (1684 –1699). Mletačka Republika „što nije dozvoljavala Austriji –
činila je sama". Na njen poziv, već 1646. godine prešla je na njeno zemljište prva grupa
Vlaha. Iduće, 1647. godine prešle su nove grupe i ubrzo učestvovale u odbrani Šibenika
od turskog napada. Godine 1648. kotarski uskoci imali su čitav niz okršaja sa Turcima:
kod Udbine, kod Ribnika (gde su poginuli pop Šorić i Petar Smiljanić), na Zečevu (gde je
poginuo Vuk Mandušić). Nekolike naredne godine bile su ispunjene sitnijim čarkama.

Od 1653. do kraja kandijskog rata odigrale su se mnoge žestoke borbe: kod Knina,
Glamoča, Udbine (gde je, 1654, poginuo Ilija Smiljanić, sin Petra Smiljanića), kod
Bribirskog Potoka. Period mira od 1671. do 1683. godine uskocima je vrlo teško pao jer
su bili željni sukoba s Turcima. I pre nego što je izbio novi mletačko-turski rat, neki od
ovih neukrotivih buntovnika (među kojima se najviše istakao Ilija Mitrović, brat Stojana
Jankovića) obnovili su neprekidne borbe s Turcima (1683). Od 1684, kad je počeo
morejski rat, u tim borbama učestvovali su svi kotarski uskoci. Do kraja ovog rata oni su
imali niz sukoba sa Turcima: kod Knina, Glamoča, Sinja, Livna, Duvna (gde je, 1687,
poginuo Stojan Janković) i na drugim mestima. – U XVIII veku „jenjava i prestaje rad
kotarskih uskoka".

U mletačkoj službi uskocima je bilo bolje nego u austrijskoj: dobijali su razna odlikovanja i
visoke mesečne plate. „Zato će kotarski serdari, oslobođavajući Dalmaciju, pripojiti je ne
Austriji, kako su hteli Senjani, nego Veneciji, i tako produžiti već polumrtvoj mletačkoj
državi gospodstvo na Jadranu više od jednog veka." Ali, uprkos ovakvim uskočkim
zaslugama, mletačka država – kad god joj je to bilo potrebno – sputavala je uskočke
akcije. Kad je njoj išao u račun mir s Turcima, tražila je i od uskoka da budu mirni,
zabranjivala im je čak i pojedinačne megdane s Turcima (1651. i 1660. godine). U
hrabrosti uskoci nisu zaostajali za hajducima. Oni su i sami bili – kako je u jednoj prilici
tačno rečeno – „hajduci naročite vrste". Od pravih hajduka razlikovali su se poglavito po
tome što nisu živeli u šumi ili kod jataka, nego kod svojih kuća, u krugu svojih porodica
(u Senju, Zadru i drugde), odakle su preduzimali dalje ili bliže pohode na Turke.

Sem toga, njihovi odredi najčešće su bili brojniji nego hajdučki i češće nego ovi borili su
se na konjima i van busije – kao prava vojska. A kao i hajduci mnogo su pazili na ruho i
na oružje. Kotarski serdari – kaže Hrabak – nosili su na glavi „visoku šubaru u obliku
čalme ili, možda, i pravu čalmu. Iznad bele lanene košulje oblačio se prsnik od dve
raznobojne tkanine. U sredini prsnika, sa prednje strane, nalazila su se dva reda toka,
srebrnih i obično elipsastog oblika. Između toka bio je izvezen krst. Na prsnik se oblačilo
suro japundže ili kabanica sa širokim okovratnikom i širokim rukavima opšivenim kožom.
Niže prsnika široki kožni pojas, ćemeri, handžari, kubure i noževi. A zatim benevreke od
domaćeg sukna ili štofa. Na nogama opanci. – Oružje su odlagali samo kad su ulazili u
crkvu, spavali na domu ili se brijali. Iza pojasa su uvek pretile kubure, nadžak i noževi.

Kubure su izgledale kao veliki pištolji ili male puške s lepo zaobljenim drškama. Noževi su
bili dugački i pravi, sa vrhom koji je ukoso usečen na jednu stranu i sa drškom kao kuka.
Puške su imale dugu cev i tanak kundak, gotovo kao i kubure, no samo duži. Oroz na
pušci se visoko kočoperio gledajući drugaricu na drugom kraju cevi. Sablje i mačevi bili
su široki, sablje krive, a mačevi pravi. Šaku je čuvala nakrsnica, koja je nekad mogla,
isprepletena, izgledati kao prava korpa. Balčak i korice pri balčaku bili su često od
srebra. I puške i sablje su ukrašavane. Mnoge kubure i puške imale su okove i vezove od
zlata i srebra, u koje je umetano drago kamenje, sedef i merdžani. S oružja, kao i s kapa
i čibuka, žene su prenosile vez na odela, pokrivače i jastuke, ili, obrnuto, valjda zato da
bi ih se muževi stalno sećali. Sablje su imale „muhur", žig s inicijalima majstora-kovača ili
onog kome sablja pripada, kao i s likom sveca-zaštitnika. Nekad bi na balčak đorde
izrezali oko kao amajliju protiv uroka od zlih očiju; zenice tih očiju ponekad su bile dragi
kamenovi".

Pesme o uskocima, kao i pesme o hajducima, u stvari su „hronika u stihu". Narodni
pesnik opevao je uskoke i njihove protivnike „kakvi su bili, ne dodajući, u osnovi, više
nego što bi trebalo da se dobije epski kolorit". „Odelo njihovo i njihovih žena bilo je
bogato i kićeno, kako se u pesmi opisuje, megdane su delili, zubima se klali, u četu
hodili, bratimili se, jedan drugom sestre i kćeri otimali pa turčili ili pokrštavali, i uzimali za
žene, kako je to u pesmi opevano." Ali shvatajući borbu protiv Turaka „kao jednu
celinu", narodni pesnik – kako je to već istakao V. Čubrilović – „rad kotarskih i primorskih
serdara u XVII veku uzima kao nastavak akcije senjskih uskoka" i, najčešće, stavlja u
jedno isto vreme i Senjane i Kotarane.

Među najviše opevane uskočke junake spadaju: Ivo Senković, Senjanin Tadija, Stojan
Janković – ličnosti koje su poznate i istoriji.

Sem njih, istoriji su poznati i Janko od Kotara, Vuk Mandušić, Ilija Smiljanić, Šarić
Cvijan. – Janko od Kotara je istorijski Janko Mitrović. Rođen je oko 1614, u Kotarima (u
selu Žegaru). Hrabro je vojevao protiv Turaka kao harambaša Morlaka (dalmatinskih
seljaka). Godine 1647. odbranio je Šibenik od turske opsade. Za zasluge u ratu dobio je
od mletačkih vlasti čin kapetana i zatim serdara (1656). Umro je 1659. godine od rana
zadobivenih u borbi s Turcima. – Vuk Mandušić je bio jedan od najistaknutijih harambaša
kotarskih uskoka. Vešt i hrabar ratnik, odlikovao se u više sukoba s Turcima. Poginuo je
1648. kod tvrđave Zečeva (između Knina i Skradina). – Ilija Smiljanić je – posle smrti
svoga oca Petra Smiljanića (1648) – kao starešina Bukovčana hrabro vojevao protiv
Turaka i dobio od mletačkih vlasti čin serdara. Ubijen je iz zasede u planini Vučjaku 1654
kad se vraćao (zajedno sa Jankom Mitrovićem) iz jednog pohoda na Liku i Krbavu. –
Šarić Cvijan je bio harambaša šibenskih uskoka. Učestvovao je u više bojeva protiv
Turaka, a 1666. organizovao je napad na Turke kod Obrovca na Cetini.

Ivo Senković (ili Ivo Senjanin) je istorijski Ivan Vlatković, poglavica
senjskih uskoka. „U vreme austro-turskog rata 1593-1606. on se" – kaže V. Čubrilović –
„nadaleko pročuo sa svojim drugom Jurišom. Poslednjih godina XVI veka Ivan je jedan
od najvećih senjskih vojvoda. Odlikovao se prilikom osvajanja Klisa 1596. i Petrinje 1597
." Godine 1602. bio je jedan od vođa pobune protiv Josifa Rabate, austrijskog
izvanrednog komesara, koji se – potplaćen od Mlečića – „trudio ne da ukroti, nego da
rastera uskoke". Posle Rabatine smrti Ivan i Juriša su još žešće četovali na suvu i gusarili
na moru. Između ostalog, opljačkali su i popalili turski Skradin. Ali kad su se izmirile
Austrija i Turska, 1606, austrijske vlasti su – naročito podsticane turskim i mletačkim
tužbama – počele sve više da stežu uskoke. Ivan je ubrzo pao u zatvor (zajedno sa
Jurišom), ali je uspeo da pobegne. Zatim se, 1610, izmirio s austrijskim vlastima
obavezavši se da neće četovati i gusariti. Ali je već iduće godine „odveden u Karlovac,
okovan u gvožđe i stavljen pred vojni sud. Bio je optužen za više dela: da je opljačkao
gabelske Turke, zaplenio neku vunu i kordovan; njegovi „junaci" da su počinili nasilja u
Hrvatskom primorju i, za najteže delo, da je sudelovao u napadu na državne lađe i
stovarišta sa hranom". Od svih ovih optužaba Ivan je uspeo da se odbrani, „samo od
jedne nije mogao: da je samovlasno uzimao hranu iz carskih lađa i stovarišta.

Pođi, sine, pošo u dobri čas!
Tamo, sine, dobre sreće bio!
Bog te zdravo i mirno nosio,
od dušmanske ruke zaklonio,
grdne rane i ruke dušmanske!
I krepka ti desna ruka bila!
I oštra ti britka sablja bila!
Slobodne ti oči na Turčina!
Kad ti dođeš pod Ribnika bela,
ti se nemoj poplašiti, sine!
Oštro gledaj, a oštro besedi,
oštro agu na mejdan zazivaj!

To je ono Njegoševo mlado žito kome je vekovima dolazila žetva pre roka. Ivo Senković
predstavlja našu mladost kroz vekove, koja je dorastala do konja i do bojna koplja – za
neprestanu borbu. U šesnaestoj godini on nije zadrhtao od straha, i uspeo je da
nadvlada agu od Ribnika i da nadmudri dva pašina sina. Osvetio je na taj način ne samo
svoga oca nego i sve druge ljude koji su trpeli uvrede od Turaka. Njegovo mladalačko
junaštvo je kroz vekove pozivalo ljude na herojske poduhvate, na borbu za odbranu
ljudskog dostojanstva.

O Senjaninu Tadiji istorija ne zna mnogo. Svakako je to bio Tadija Petrović,
savremenik Senjanina Iva, a postoji i pretpostavka da je to mogao biti i neki kotarski
junak – Mandušićev sestrić Tadija ili koji drugi – s obzirom na to da su Turci nazivali
Senjanima ne samo ljude iz Senja nego „sve hajduke i zločince bez razlike". Ali, kao u
naknadu za to što ga istorija nedovoljno poznaje, pesme ga predstavljaju kao jednog od
najvećih naših junaka. On je neustrašiv i strašan Turcima, staložen, povučen, mudar. On
zna kakve su „muke u Turaka" i rešen je da ih svakoga časa podnese. Ko to ne može, s
tim neće da druguje. Više voli nekoliko dobrih drugova nego nepouzdanu četu. Sposoban
je da sam udari na čitavu vojsku, čak i onda kad mu se društvo uplaši i odustane od
boja. On je svoje srce slobodio rečima:

Što si mi se, srce, uplašilo?
Jednom si se od majke rodilo,
a drugom ćeš, srce, umrijeti.
On je rekao svome ujaku:
No ja s tobom drugovati neću
kad si tako strašljiv među društvom.

On je naredio da se živi oderu ovan i jarac – da bi pokazao razliku između junačkog i
kukavičkog držanja na mukama. I nije se razmetao svojim podvizima. Kad su se začudile
Senjanke devojke kako je sa dva druga pohvatao mnoge Turke, rekao je prosto i
skromno: „To se srela sreća i nesreća". Suvišno je isticati kako je ovakav junak delovao
na borbeno raspoloženje naroda.

Stojan Janković je – kako se vidi iz istorijskih dokumenata – jedan od dvojice ili
trojice najznamenitijih vođa kotarskih uskoka. Odlikovao se u mnogim borbama protiv
Turaka za vreme dugotrajnog kandijskog rata. U jednoj od tih borbi (kod Obrovca, 1666)
pao je u tursko ropstvo i proveo u Carigradu četrnaest meseci. Za ratne zasluge
mletačke vlasti dale su mu visoko odlikovanje i imanje u Kotarima. U periodu mira između
kandijskog i morejskog rata imao je zadatak da kao najistaknutiji uskočki starešina
sprečava napade uskoka na Turke. Zato je jedno vreme – kad se njegov brat Ilija
Mitrović odmetnuo od mletačkih vlasti i počeo na svoju ruku da ratuje protiv Turaka –
bio interniran u Mlecima. Po izbijanju morejskog rata, s uspehom je predvodio kotarske
uskoke i odlikovao se u nizu sukoba s Turcima. Poginuo je u napadu na Duvno 1687. – I
u pesmama Stojan je veoma veliki junak, – kako ga sami Turci nazivaju – ljuta pod
kamenom guja, stari megdandžija, koji je „dodijao caru i ćesaru, u Latinskoj kralju
latinskome". Pod raskošnim ruhom i oružjem, smeđih do ramena brka, „neobičan junak
pogledati", sin proslavljenog Janka od Kotara, on niče svuda kao iz zemlje i širi strah i
trepet. Vezanih ruku, on je kadar da sedmoricu neprijatelja rastavi s dušom. Od
njegovog daha „uz jelu se uzvijaju grane". Od njegove ruke gine znameniti turski junak
Tale od Orašca.

Kao i glavne uskočke junake, istorija poznaje i njihove glavne protivnike. Mustaj-beg
Lički (Hurakalović) upravljao je Likom i imao sedište u Udbini u drugoj polovini XVII veka.
Negde u to isto vreme Bojičić Alija bio je zapovednik tvrđave Zadvarja (u klisuri kod
donje Cetine). Kuna Hasan-aga je bio zapovednik u Kninu, gde je i poginuo 1653. Hrnja
Mustaf-aga (Mujo od Kladuše, Mustafa Hrnjica) i njegova braća takođe su istorijske
ličnosti. „Otac Muja Hrnjice" – kaže Vodnik – „došao je s Fadil-pašom u Bosnu, pa se
onda naselio u Kninu, gdje se oženio sestrom Hurem-age Kozlića. Poginuo je četujući po
Kotarima i ostavio tri nejačka sina: Muja, Halila i Omera, te kćer Ajkunu. Hurem-aga kao
daidža (ujak) uze siročad u zaštitu, a kad su odrasli, preseli ih u Veliku Kladušu, u
bihaćku Krajinu.

Prvi se pročuo kao junak Mujo Hrnjica. Bosanski beg-lerbeg Sarhoš Ibrahim-paša
Memibegović sagradio mu, zavolevši ga, kamenu kulu u Velikoj Kladuši, i priveza uza to
agaluk da straži na Krajini i da suzbija provale hrvatskih krajišnika. Mujo je bio buljubaša,
tj. glavar straža u Kladuši. On je sa svojom braćom i Kladušanima četovao, činio zatrke,
otimao djevojke, hvatao roblje, dijelio mejdane, te mu se ime pročulo po svoj hrvatskoj i
turskoj Krajini. Muja Hrnjicu ubio je iz zasjede u Petrovoj gori pobratim mu poturica Meho
Katarica; Omer je izgubio glavu panuvši kraj vrela Korenice u busiju Stojan-harambaše, a
Halil pao je pod Banjalukom u četi krajišnika što su se, ocrnjeni pred sultanom, digli
protiv Vuča-paše, pa bili od njega potučeni. Uz Halila pao je i Tale Ličanin, o kome inače
pouzdano malo što znamo, iako je on jedan od najzanimljivijih junaka muslimanske
narodne epike."

Sa druge strane, neki istorijski neodređeni uskočki Junaci dobili su značajno mesto u
pesmama. Takvi su, između ostalih, Komnen barjaktar i Vuk Anđelić. Komnen je junak
neobičnih razmera, neustrašiv, nepobediv. Vuk Anđelić je – kako ga pesma prikazuje –
„mrka brka, a krvava oka; kud pogleda okom rasiječe – kao munja iz mutna oblaka". On
ide „od grada do grada", privlači se „od trna do trna" i „od grma do grma" – nečujan i
nezadrživ kao vazduh. U tucačkim haljinama, sa drenovom batinom na ramenu i
iskrpljenom torbom o batini, svestan da će se rđavo provesti svaki onaj koji se „sretne il'
sustigne s njime", on oličava onu neobuzdanu narodnu snagu koja, slična nadošloj reci,
uvek i u svakoj prilici – između straža, zaseda, tamnica – ume sebi da nađe puta.

Možda su i ovi ljudi stvarno postojali – pod ovim ili pod nekim drugim imenom. A možda ih
je narod i izmislio – u želji da proslavi što veći broj boraca za slobodu. U toku nekoliko
stoleća neravne borbe sa Turcima, koji su bili i brojniji i bolje naoružani, narod je mogao
da se pouzda samo u sopstvenu hrabrost. Njegovi povremeni saveznici (Austrija i
Mletačka Republika) bili su mu to samo radi svojih interesa, kao što su mu često zbog
svojih sebičnih ciljeva umeli biti i ljuti neprijatelji. U takvom položaju naši su preci morali
postati svesni toga da samo svojim heroizmom i samopregorom mogu odbraniti svoje
pravo na život. U stvaranju takve svesti uskočke pesme – kao i hajdučke, kao i pesme o
starijim junacima, stvarnim i izmišljenim odigrale su neobično važnu ulogu. Nije slučajno
to što je na našem jeziku ispevana krilatica: „Pesma nas je održala, njojzi hvala".

U vekovima ropstva slobodan život bio je moguć samo u uskočkim i hajdučkim družinama
i u pesmi. Otuda je – kao zraci mađijskog sunca – prodirao u zemunice, u udžerice, u
bedna staništa gladnih i neodevenih, u srca utučenih, u krv obespravljenih, i
preobražavao robove u heroje. U tami robovanja raja je zamišljala i izmišljala svoje
junake u sjajnom ruhu, pod blistavim oružjem, na besnim konjima, kao slobodne i pune
ljude, i išla za tim svetlim uzorima – iz okršaja u okršaj, kroz oganj svakojakih muka,
preko svojih i neprijateljskih leševa, padajući i opet se dižući ka jednom jedinom i
neizrecivo dragom i ogromnom cilju: životu slobodnih ljudi. I zato su ove pesme
slobodnim ljudima drage isto toliko koliko i njihova sloboda, i u svakoj svojoj reči sadrže
opomenu da nema napora koji ne bi trebalo uložiti i trpljenja koja ne bi trebalo podneti
radi očuvanja stečene slobode.

Иво Сењанин избавио побратима

Вино пије Сењанине Иво
Насред Сења града бијелога
Су добрије шездесет Сењана
На јадиње гувно Десанчића,
Служи мајка Вида Десанчића
Гологлава као мушка глава,
Пошто су се понапили вина,
Тада стара Иву бесједила:
''О Иване, сењски капетане,
''Ал' не знадеш, ал' за то не хајеш
''Ево има три године дана
''Од кад су је јади задесили,
''И сина јој Турци уфатили
''Из Малоша града бијелога,
''Метнули га на дно од тамнице,
''Да му не знам смрти ни живота.
''Него да ме разумијеш, Иво,
''Да си, Иво, ти ту запануо,
''Давно би те Виде избавио,

''Али твоје главе уграбио,
''Да не тамниш у турској тамници.''
Када зачу Иво капетане,
Да је мило није николико,
Ема му се ино не могаше,
Но устаде на ноге лагане,
Па одлеће горе у планину,
А за њим су шездесет Сењана.
Када с четом у планину дође,
Иво с четом починуо трудно.
Ту по кору љеба заложише,
Око Ива налазаху овце,
Иво фата једно јагње црно,
Пак он дере оно јагње живо,
Кад Сењани оно видијеше,

Сењанину Иву бесједише:
''О Иване, наша арамбашо,
''Немој дријет' ти то јање живо,
''Да не трпи муке свакојаке,
''Но закољи, како се и коље.''
Сењанима Иво бесједио:
''О Сењани, моја браћо драга,
''Који неће муке поднијети,
''Да не јекне нити залелече
''Као ово лудо јање црно,
''Нек не иде са мном под Малошу,
''Е ће бити муке и невоље.''
Оно рече, на ноге скочио,
Па довати силна џевердана,
Па отиде низ планину Иво,
А за њим су тридесет Сењана,
А тридесет онде останули.
С њима Иво низ планину пође,
Док на Тису воду нагазио,
Ал' је Тиса вода устанула,
Од страха се гледати не може,
Носи пуста јеле и борове,

А некмоли да се препловива.
Тада Иво сабљу извадио,
Сењанима ријеч бесједио:
''О Сењани, чујте, браћо моја,
''Који мисли одит' по Малошу,
''Нека здраво пренесе оружје,
''Ако би му води дотакнуло,
''Вјера моја тако ми помогла,
''Ја ћу њему главу укинути.''
Ð*ијеч рече у воду скочио,
А за њим су петнаест Сењана,
А петнаест онде останули.
Ни то брате пренијет' не ћаху
Но га вежу глави о перчину.
Преко равна поља отидоше,
Под Малошу граду доиграше,
У Малошу под највишом кулом.
Пак на врата зафирнуо Иво,
Угледао педесет Турака,
Сви спавају канда су поклани,
И ту бјеше диздар Шабан-ага,
Којино је уватио Вида.
Кад је Иво очим' сагледао,

Зове Иво мила побратима,
Побратима Вида Десанчића:
''Јеси ли ми у животу, Видо,
''Гласни ми се, Бог те не убио!
''Ево тебе твога побратима.''
Видо чује, озват' се не оће,
Е се јадан сјетити не може.
Јопет зове Сењанине Иво:
''Побратиме, озови се, Видо,
''Ја те Богом великијем кумим,
''Ако си ми игђе у животу.''
Када јадан разумио Видо
Ал' овако Видо бесједио:
''Ђе си, Иво, дошо, побратиме,
''Ђе си дошо, кости не изнио!
''Ка и нећеш ако чују Турци.''
Ал' овако Иво бесједио:
''Побратиме, Видо Десанчићу,
''Оди скочи на пенџер од куле,
''Пак ти скочи доље на земљици,
''Ми ћемо те дивно дочекати

''Баш на руке и на кабанице.'' -
''Не шали се, Иво побратиме,
''Ја се јадан ни маћи не могу,
''А камо ли да низ кулу скачем,
''Но су мене Турци приковали
''У живоме гвожђу жестокоме,
'И моје су ноге савезане,
''Нека ноге ма и б'јеле руке
''А на грло броја се не знаде,
''Ја се јадан ни шенут' не могу,
''Јер ме љуто гвожђе претргнуло.''
Ма му јопет Иво бесједио,
И Вида је тешко прекорио:
''Авај Видо, женска опрегљачо,
''А камо ти, Видо, прва снага.
''Ја сам мнио да си бољи јунак,
''Него сјекни снагом и животом,
''А прекини синџир гвожђе љуто.''
И јошт га је боље прекорио.
Кад је јадни разумио Видо,
Сјекну Видо снагом и животом,
И прекину синџир-гвожђе љуто,
Пак се јадан подуфати Видо,
Да искочи на пенџер од куле,
Ема богме искочит' не мога,
Јер је пуста превисока кула.
Стаде клепат' синџир-гвожђе љуто,
Тад се добро препануо Видо,
Да не бише то дочули Турци.
Па се опет разабрао Видо,

И искочи на пенџер од куле,
Пак је оба ока зажимао,
Пак се спушта низ пенџер од куле.
Сењани га дивно дочекаше,
Прве ноге него добра глава.
Кад Сењани Вида доватише,
Побјегоше пољем широкијем,
Док на ладну воду долазише.
Kад дођоше Тиси води ладној,
Ево муке и невоље тешке,
Да чекају чекати не смију,
Да преплове пловити не смију,
Ере ће их вода потопити.
Тадар пусте сабље повадише,
С'јеку Виду око нога гвожђе,
Те га једва гвожђа литросаше,
Али бритке сабље поломише,
Гвожђе с грла никад не могоше.
Стаде клепет' синџир-гвожђе љуто,
Оно зачу диздар Шабан ага
Су његово педесет Турака,
Па педесет коња доватише,
Одлећеше пољем широкијем;
Таман Турци на крај воде до'ше,

А Сењани воду испливаше,
Убише се огњем из пушака.
Ево муке и невоље тешке,
Е Сењани плећа обратише,
Турци ладну воду препловише,
И на поље равно изљегоше,
Утекоше Сењани јунаци,
Утекоше жалосна им мајка,
А јаднога Вида оставише.
М га јадна не оставља Иво,
Но га носи једно почивало,
И друго га носи почивало,
Ма се треће носити не даје,
Јер га клети пристигоше Турци,
Него паде на зеленој трави,
Побратиму Иву бесједио:
''Побратиме, ако Бога знадеш?
''Бјежи, брате, не изгуби главе.
''Ал' ме зачуј, побратиме Иво,
''Приђ' но почнеш бјежат' уз планину,
''Окини ми са рамена главу,

''Понеси ми главу пред Сењане,
''Да ме жива не застану Турци,
''Ере ће ми муке задавати.''
Када јадни разумио Иво,
Пак својега ножа повадио,
И оба је ока зажимао,
Троструке га сузе ударише,
Те он ману са својијем ножем,
Јадном Виду да ос'јече главу,
Ема Иву Бог и срећа дала,
Прес'јече му на грло синџира,
А б'јела му не затече мјеса,
Синџир тешки на долину баци,
Пак се јадан окопирка Видо,
Стаде бјежат' пољем широкијем.
Ема бјежат' јадан не могаше,
Ере га је гвожђе претргало.
Ма се једно одвојило Туре
На вранчића коња големога,
Обадвјема да пос'јече главу.
Кад је тужни сагледао Иво,
Да се близу Туре примакнуло,
Од образа зажди џевердара,
И погоди оно силно Туре,
Посред паса ђе не даје гласа.

Туре паде, а Иво припаде,
Уграби му главу и оружје,
И његова дора дебелога.
Коња даде Десанчићу Виду,
А оружје себи уздржао.
Па говори Десанчићу Виду:
''Бјежи, Видо, мили побратиме.''
Ма се друго одвојило Туре,
Да он Иву посијече главу,
Не даде му пушку напунити.
Ема Иву Бог и срећа дала,
Турска пушка пуна се намјери,
Турској пушки даде огањ живи.
Пуче пушка, погоди Турчина
У повије међу очи двије,
На четворо раздвоји му главу.
Туре паде, а Иво припаде,
Уграби му дора дебелога,
За оружје не шће ни гледати,
Па се сила баци на бијеса,
Он утече пољем широкијем,
И брзо је Вида пристигнуо,
Ере Виде бјежат' не оћаше,
Чекајући побратима свога.
Утекоше планином зеленом
Како црне тице ластавице,
У планину стигоше Сењане,
Здраво Сењу своме отидоше,
Здраво по'ше, весела им мајка!
Њима мајка, а нама дружина.

Женидба Стојана Јанковића

Још од зоре нема ни помена,
Удбињска се отворише врата,
И изие једна чета мала,
За тридесет и четири друга,
Пред њоме је Лички Мустај-беже,;
Оде беже у Кунар планину,
Да он лови лова по планини.
Хода беже три-четири дана,
Ништа бего уловит' не може,
Поврати се Лики и Удбињи,;
Када сиђе под гору јелову,
Уврати се на воду чатрњу,
Да почине и да воде пије;
Баци очи под јелу зелену,
Ал' с' од јеле разасјале гране;;
Када дође Мустај-беже Лички,
Пјан катана под јеликом спава
Сав у срми и у чистом злату:
На глави му калпак и челенке,
Један калпак, девет челенака,;
Покрај њих је крило оковано,
Ваља крило хиљаду дуката;
На плећима зелена долама,

На долами тридесет путаца,
Свако пуце по од литру злата,;
Под гр'оцем од три литре злата,
И оно се на бурму отвара,
У њем' носи за јутра ракију;
По долами троје токе златне,
Златне токе по од двије оке,;
Двоје вите, а треће салите;
На ногама ковче и чакшире,
Жуте му се ноге до кољена,
Побратиме, како у сокола,
Из ковчи су синчири од злата,;
На синчирим' ситне титреике,
Што ђевојке носе у гр'оцу;
Опасао мукадем појаса,
За појасом девет Даницкиња,
Све у чисто заљеване злато;;
О бедри му сабља окована,
На сабљи су три балчака златна
И у њима ри камена драга,
Ваља сабља три царева града;

У крилу му лежи павталија,;
На њојзи је тридесет карика,
Свака павта од десет дуката,
Код нишана од тридесет дуката,
Више злата, него љута гвожђа;
Кад јунак из травице дине,;
Уз јелу се извијају гране;
Притиште га Мустај-беже Лички
Су тридесет и четири друга,
Измаче му свијетло оружје;
Кад се прену јунак из травице,;
Те он виђе црнијем очима,
Да су њега Турци притиснули,
А код њега не има оружја:
Како кога руком' доватише,
Те о земљу њиме удараше,;
Та у њему живо срце пуца;
Уби њему друга седмерицу,
Док му б'јеле освојише руке,
Савезаше, па га поћераше,
Поћераше бијелој Удбињи,;
привезаше на њега оружје,
Нек се чуди мало и велико,

Ðе увати Мустај-беже Лички
Та катану под свијем оружјем.
Кад су били пољем широкијем,;
Проговара Мустај-беже Лички:
"Ој Бога ти, незнана катано!
"Откле ли си, од које л' крајине?
"Како л' тебе по имену вичу?
"Куда ли си био намислио?;
"Камо твоја дружина остала?"
А катана њему проговара:
"Што ме питаш, Мустај-беже Лички?
"Јеси л' чуо Латинско приморје,
"Код приморја ришћанске Котаре;
"И у њима Јанковић-Стојана?
"Ја сам главом Јанковић Стојане;
"Нисам више ни имао друга,
"Осим Бога и себе једнога,
"А нијет сам био учинио,;
"Да се спустим до под твоју кулу,
"Да измамим Хајкуну ђевојку,
"Да одведем себе у Котаре,
"Па ми не би од Бога суђено:

"Проклето ми пиће преварило.";
Тада рече Мустај-беже Лички:
"Бе аферим, Јанковић-Стојане!
"Баш си дош'о у онога руке,
"Који ће те, море, оженити."
У ријечи пали под Удбињу;
Испод куле Мустај бега Личког,
Гледа чету мало и велико,
И Хајкуна са бијеле куле
Мила сестра Мустај-бега Личког,
Пред њоме је ђерђеф од марџана,;
У рукама игла од биљура,
Пуни злато по бијелу платну;
Када виђе чету из планине,
Они воде свезана јунака
Код његова свијетла оружја,;
Испред себе ђерђеф отурила,
Двије му је ноге подломила,
Па је собо била говорила:
"Боже мили! чуда великога!
"Зла погледа у добра јунака!;

"Како ли га Турци преварише,
"И без ране и без мртве главе
"Свезаше му руке наопако?"
Кад дружину на рачун узела,
Ал' не има друга седморице.;
Кад падоше под бијелу кулу,
Од Стојана узима оружје,
Па оружје носи у ризницу,
А Стојана спушта у тавницу
У дубини триста ендезета,;
Ðено лежи вода до кољена,
А јуначке кости до рамена.
Оде беже у нову механу,
Оде пити с четницима вино,
Да се вали Турцим' Удбињаним',;
Каквог је роба заробио.
Подиже се лијепа ђевојка,
Она иде на тавничка врта,
И донесе једну кову вина,
На узицу спушта у тавницу,;
Са тавнице грлом довикује:
"О јуначе, Бог те не убио!

"Откле ли си, од које л' крајине?
"Како ли те Турци преварише,;
"Те свезаше код оружја руке?"
Узе Стојан, те он попи вино,
Па ђевојци бјеше бесједио:
"Ко ме виче са тавнице б'јеле?
"Пиво ми је грло преузело,;
"Пусти мене на чекрк узицу,
"Извуци ме до пола тавнице,
"Па ћу тебе онда казивати."
Када то чула Туркиња ђевојка,
Пусти њему на чекрк узицу,;
На узици куке од челика,
Извуче га до пола тавнице;
проговара Јанковић Стојане:
"Ко ме пита са тавнице б'јеле?"
Јави му се Туркиња ђевојка:;
"Ја те питам, незнана катано!
"Ја сам сестра Мустај-бега Личког."
Проговара Јанковић Стојане:
"О Хајкуна, да те Бог убије!
"Ја сам главом Јанковић Стојане,;
"Ја сам с тебе допао тавнице;
"Пјана су ме Турци преварили,
"Те свезали наопако руке."

Вели њему Туркиња ђевојка:
"Чујеш мене, Јанковић-Стојане!;
"А ја ћу ти бити вјерна љуба.
"У мог брата Мустај-бега Личког
"Та имају двије куле блага:
"Једна моја, а друга његова;
"Ако буде мријети по реду,
"Хоће нама обје останути.";
Проговори Јанковић Стојане:
"А не лудуј, Хајкуна ђевојко!
"Бога ми се не бих потурчио,
"Да ми даду Лику и Удбињу.
"Ја имадем у Котарим' блага;
"Више, Богме, него у Турака,
"А бољи сам јунак од Турака.
"Ако Бог да, лијепа ђевојко!
"Сјутра прије половине дана
"Окренуће скакат' Котарани;
"По Удбињи и око Удбиње,
"Извадиће Стојка из тавнице."
Одговара Туркиња ђевојка:
"Бе не лудуј, Јанковић-Стојане!
"Докле твоји Котарани дођу,;
"Хоће тебе Турци погубити;

"Већ јеси ли, болан, вјере тврде,
"Да ћеш мене узет' за љубовцу,
"Да избавим тебе из тавнице?"
Вели њојзи Јанковић Стојане:;
"Тврда вјера, лијепа ђевојко!
"Узећу те за вјерну љубовцу,
"Доиста те преварити не ћу."
Кад то чула лијепа ђевојка,
Спушта њега у тавницу тавну,;
Па отиде на танану кулу;
Мало време за тим постојало,
Дође беже из нове механе,
Ðевојка се премеће по кули,
Њу ми пита Мустај-Беже Лички:;
"Што је тебе, моја сестро мила?" -
"Не питај ме, брате Мустај-беже!
"Забоље ме и срце и глава,
"Сву је мене зима обузела:
"Богме, брате, мријети ваљаде:;
"Већ ти сједи на меке душеке,
"Да ти паднем у криоце главом,
"Да ја пустим моју гр'јешну душу."

Жао бјеше Мустај-бегу Личком,
Јер од рода више никог нема,;
Пусти сузе низ бијело лице,
Па он сједе на меке душеке,
Цура паде у криоце главом,
Једну руку у џепове тура,
Другу руку брату у њедарца,;
Док украде кључе од тавнице,
Од ризнице и од коњушнице,
Превали се по меку душеку,
говори јој Мустај-беже Лички:
"Сестро моја, Хајкуна ђевојко!;
"Није л' Бог д'о мука одминула?! -
"Јесте брате, милом Богу вала!"
Подиже се Мустај-беже Лички,
Он отиде на зелену лонџу,
Да вијећу чини с Удбињаним',;
Како ли ће уморит Стојана;
А ђевојка на ноге скочила,
Па отвара бијелу ризницу,
Стојаново извади оружје
И накупи егбета дуката,;
Па се спусти пред тавницу б'јелу,

Из тавнице изводи Стојана,
Одведе га пред подруме б'јеле,
Извадише коње из подрума:
Добра ђога бега Личанина,;
Што га јаше на мејдан јуначки,
И вранчића љубе Личанина,
Код бржега у крајини нема;
Ðога јаше лијепа ђевојка,
Стојан јаше вранца од мејдан;;
Окренуше пољем широкијем,
Примише се у Огорјелицу,
Од ње право у Кунор планину,
Из Кунора у поље Котарско.
Тада рече Јанковић Стојане:;
"О Хајкуна, лијепа ђевојко!
"Баш се мене задријема тешко,
"Веш одјаши од коња ђогата,
"Хоћу мало санак боравити."
Вели њему Туркиња ђевојка:;
"Не, Стојане, твога ти јунаштва!
"Гони вранца у равне Котаре,
"Па је ласно санак боравити:
"Ја се бојим чете од турака."
Не шће Стојан послушат' ђевојке,;