ÐšÐ¾Ð½Ñ†ÐµÐ½Ñ‚Ñ€Ð°Ñ†Ð¸Ñ ˜Ð°

Концентрација при учењу

Концентрација: способност усмеравања мисли

Уметност концентрације, без обзира да ли учиш биологију или играш билијар, се
састоји у фокусирању на задатак и елимисању свега што ти скреће пажњу.
Сви имају способност да се концентишу – понекад. Сети се тренутка када си био
потпуно посвећен нечему – спорту, свирању, игрици, филму. То је тотална концентрација.

Међутим, у другим ситуацијама:

Мисли лутају, размишљаш о свему и свачему
Бриге ти одвлаче пажњу
Потпуно запоставиш оно што си почео а да ниси ни свестан
Материја је досадна, тешка и/или неинтересантна

Концентриши се!

Ово је једноставна, али изузетно ефективна стратегија.
Када ти мисли одлутају, реци себи
"Концентриши се!"
и лагано усмери пажњу на свој посао.


“Време за бригу”

Истраживања су доказала да људи који користе “време за бригу”, 35% мање
времена посвећују бригама (за мање од 4 недеље).

Испланирај посебно време током сваког дана
за ствари које те непрестано узнемиравају и ометају твоју концентрацију.

Када те та мисао спопадне
сети се да имаш посебно време одвојено за њу.
Ослободи се те мисли
можеш користити “Концентришисе” технику
Када дође планирано време
размишљај и брини о тим стварима.

На пример, од 4:30 до 5 поподне је твоје време за бригу. Ако током дана почнеш да
бринеш, сети се да имаш време посебно одвојено за то. Поново се фокусирај на
тренутну радњу, и настави тамо где си стао.

Ударај рецке.

Узми једну цедуљу и подели је на три дела. Обележи их са “јутро”, “поподне”
и “вече”.
Сваки пут када ти мисли одлутају, нацртај једну усправну црту у одговарајућем
делу. За сваки дан користи другу цедуљу. Како будеш напредовао, приметићеш да
се број црта смањује.

Оцени када имаш највише воље/енергије

У које доба дана си најенергичнији? У које доба имаш мање енергије? Некима је
најлакше да се сконцентришу рано ујутру, некима предвече итд. Најтеже предмете
учи у оно доба када имаш највише воље.
Многи студенти имају обичај да најтеже предмете/лекције одлажу за касније, и
онда их уче у тренуцима када су већ уморни и много им је теже да задрже пажњу.
Избегни овакве навике. Када си најодморнији – учи најтеже ствари, а лакше можеш
оставити за касније. Ова техника ће ти помоћи да развијеш бољу концентрацију.

Визуелизуј!

Пре него што почнеш са учењем, сети се неке ситуације када ниси имао проблем
да се концентришеш. Покушај да замислиш себе поново у тој ситуацији, и да
се “ставиш” у тај моменат. Ово можеш применити сваки пут пред учење.

Koncentracija se može učiti

Koncentracija je sposobnost da se celokupna zainteresovanost usmeri na određenu
stvar. Bečki psiholog Julija Umek otkriva tehnike za povećanje moći koncentracije.

Koncentracija nije osobina koja je uvek i u svako vreme prisutna. To je sposobnost koja
u posebnoj meri zavisi od situacije. Koncentracija se može naučiti i mora se vežbati, kao
sve ostalo što čovek želi dobro da savlada. Nekoncentrisano ponašanje nastaje usled
nedostatka zainteresovanosti za nešto, događaja koji odvraćaju pažnju, umora, bolesti,
bola, ili fizičke i psihičke onesposobljenosti.

Magičnih dva minuta vežbanja

Uzmite sat sa sekundarom i držite ga obema rukama čvrsto, sedite uspravno na stolicu,
ramena spustite, duboko izdahnite i udahnite. Pratite dva minuta kretanje sekundare, a
sve ostale misli isključite. Koncentrišite se samo na sekundaru, tačno dva minuta.

U početku neće biti lako, ali to je odlična mogućnost da učvrstite moć koncentracije.
Ova vežba je ulaznica u carstvo koncentracije. Kada ste vežbu sa satom dobro
savladali, pređite na sledeću vežbu. Uzmite knjigu, otvorite neku stranicu i čitajte dva
minuta, onda zatvorite oči i ispričajte sami sebi šta ste razumeli.

Množenje sa smetnjom

Pokušajte da rešite računske zadatke množenja kada je istovremeno prisutno nekoliko
izvora smetnje: radio, televizija, mobilni telefon. Stopirajte vreme i pokušajte da se
poboljšate.

Izvor: ComPress

jeste vežba...missim, koncentracija.
jedini problem kod te vežbe je da moraš biti koncentrisan na koncentraciju :lol: a ako nisi koncentrisan - ništa od uvežbavanja koncentracije.

Eh.. pa godinama, malo po malo..

Čula sam da treba početi sa vežbom još u predškolskom uzrastu, al nigde
sad ne mogu da nađem ništa o tome.. :hm:

Nemam problema sa koncentracijom samo ukoliko me ne muči neka briga..ona sam baš rasplinute pažnje i neusmjerena..nikad nisam posegla za nekom vještinom vježbanja,mada su čujem vrlo efikasne..mislim da svako od nas najbolje poznaje samog sebe i shodno tome najbolje zna kako da se izbori sa sobom..
osobe kojima često vrludaju misli i koje su neusredsređene,imaju problem i one bi morale da vježbaju..
ali,ljudski je i prirodno da smo svi "odsutni" kad nas nešto kopka,grize,uznemirava..a posao traži da se skoncentrišemo.

Iz politikinog zabavnik:

Како постајемо расејани

Невоље са заборављањем могу да се јаве и као последица неорганизова� �½Ð¾ÑÑ‚и која
се потом исказује кроз заборавност и општу неорганизова� �½Ð¾ÑÑ‚.

Аутор: Мирјана Огњановић

Онај ко у данашње време није расејан, у знатној је предности над свима осталима
који су, углавном, расејани. Јер, толико је тога данас што привлачи пажњу човека,
да је истинска вештина остати усредсређен. На посао, на учење, спорт, музику,
па и љубав! Године ту немају баш никакву пресудну улогу. Нису само стари људи
расејани. Чини се да расејаности једнако подлежу и старији и сасвим млади. А она
би могла да се опише као немогућност да се на дуже време усредсреди пажња на
нешто... Хоћемо ли гледати телевизију? Филм? Не, слушаћемо радио! Само музику?
ПретраживатР¸ Интернет? ТелефониратÐ� �? Скајповати? Читати новине, стрипове?
Возити бицикл или можда ипак учити географију? Скувати кафу или попити сок?
Изазови прете са свих страна...

Протеза која нестаје

У нашу редакцију недавно је стигло занимљиво писмо младог читаоца који је
изразио жељу да му одговоримо, али да не помињемо његово име. Део ове мале
исповести ипак објављујемо (без потписа), будући да изражава нешто што,
верујемо, мучи и многе друге. Дакле, у писму се, између осталог, каже:

„Знате ли оне људе што све заборављају? Почињем да мислим да сам један од
њих. Кренем да узмем нешто. Уз пут видим јакну коју нисам склонио. Док је
склањам, заборавим шта сам пре тога намеравао да узмем! Почео сам да носим
протезу за зубе, ону што се скида. И шта се дешава? Преко дана је стално губим.
А где је све не налазим! У канти за смеће! Два пута. Морао сам да је носим да је
посебно очисте. Како сам то уопште урадио и кад – појма немам. Мислим да је то
ужасно. Молим вас да ми помогнете...”

Полазна претпоставка јесте да је реч о здравој младој особи. Али, упитаћемо се:
како је та млада здрава особа постала расејана и заборавна?

Пре свега, треба имати у виду да се током одрастања јављају невоље које се тичу
одржавања пажње, тако да све то није ништа необично, још мање страшно. Човек
се од рођења учи да буде пажљив и усредсређен. Сходно томе, заборавност може
да настаје и постепено. Томе сами доприносимо, иако често несвесни да радимо у
корист сопствене штете.

Дете најпре постаје аљкаво и непрецизно у механичким радњама које иначе сви
обављамо готово по инерцији. У такве радње спадају закључавање улазних врата,
искључивање шпорета, одлагање гардеробе, прање зуба, намештање кревета и
слично. Кад смо забринути и занесени неком другом мишљу, жељом или тешкоћом,
онда се наша пажња усредсређује на другу страну. Тада нисмо ни „тамо”
ни „овамо”. Не размишљамо ни шта смо, нити како смо нешто учинили. И такво
аљкаво понашање постаје наша навика...

Уколико упорно губимо нешто, као што је читалац губио своју протезу, онда би
требало и да размислимо о томе какав је наш став према том предмету. Свесни смо
да је реч о вредној ствари, па ипак... Можда наш читалац и не воли своју протезу,
а истовремено не сме да призна да је тако. Тако му се дешава да је изгуби, а онда
као да се предомисли, па је нађе.

Слободни лет мисли

Деца су често расејана, не успевају да се усредсреде, те лако скрећу пажњу с
онога чиме се тренутно баве. Једноставно, не могу да задрже пажњу дуже време и
њеним скретањем на неку другу радњу заборављају, „поништавају”, оно што су
претходно радили. На пример, дечак је почео да слаже књиге. Пролетела је птица
поред прозора и одвукла му пажњу. Нагнуо се да види птицу, а с тим покретом
одлетела је и пажња с књига.

Осим овога, постоји и такозвани слободни лет мисли кад се дете (а зашто не и
одрасли човек?) учестало препушта сањарењу и због тога изостаје
усредсређивање на оно основно, свакодневно. Невоље са заборављањем могу да
се јаве и као последица неорганизованости која се потом исказује кроз
заборавност и општу неорганизованост. Ове особе добро се сналазе у времену и
простору, али због неорганизованости заборављају много тога: где су шта
оставили, кад треба кренути у школу, да ли су подгрејали ручак или је већ загорео.

Међутим, није све баш само црно и бело. Људи су у стању да неке ствари изврше
врло организовано и усредсређено, а онда одмах потом постану дезорганизовани.
Заборављају шта и кад треба! То је можда и најучесталији вид понашања. Колико
је славних уметника и научника било заборавно за све оно што није предмет
њиховог страственог занимања!

Како се борити против заборавности? Тако што ћемо се трудити да не „расејавамо”
своју пажњу већ, насупрот, да је усредсређујемо. Читање је савршен начин за
усредсређивање пажње. (Под условом да после пет минута знамо шта смо
прочитали!) Свирање неког музичког инструмента још је тежи и делотворнији пут.
Учење неког текста напамет још бољи. Покушај да истовремено свирамо гитару,
гледамо телевизију, причамо телефоном, неће нам донети нарочиту корист.
Посебно уколико је наша основна намера била да урадимо нешто четврто: да
научимо лекцију из историје.

Звучи једноставно, али није. Кад нешто радимо, треба о томе да размишљамо.
Укратко, да живимо најбоље што умемо. Као кад смо заљубљени. Колико смо тада
усредсређени на вољену особу? Сто одсто .

Драган Матић
ГИМНАСТИКА УМА

Многобројни примери фантастичне моћи памћења показују нам да, уколико озбиљно и
темељно приступимо одређеним техникама, и сами можемо да постанемо врхунске
памтише.

Мозак просечне жене тежак је око 1300 грама, док је код мушкараца просечна
тежина нешто већа и износи око 1450 грама, али ни величина ни тежина мозга, као
ни количина вијуга на површини мождане коре, нису повезане ни с интелигенциј ом
ни са снагом памћења. У мозгу постоји преко милијарду нервних ћелија, које се
називају неурони. Сваки неурон на једном свом крају има дугачко влакно, које се
зове аксон, а на другом више кратких влакана, названих дендрити. Спој дендрита
једног неурона и аксона другог ствара синапсу, за коју се претпостављР° да чини
основу за повезивање мисли. Према научним истраживањим а, највећи број људи
користи само 4 одсто од укупног броја неурона, што значи да чак 96 одсто њих
неповратно пропада, односно остаје неискоришћен о. Ипак, у историји можемо да
нађемо многобројне примере фантастичне моћи памћења, и код појединаца и код
читавих народа, који запањују својим резултатима, показујући свима нама да,
уколико озбиљно и темељно приступимо техникама памћења, можемо не само брже
да стичемо нова знања, већ и да их трајно сачувамо.

Стари Грци били су врло добро упућени у различите технике памћења, а
претпоставља се да их је први у њих упутио чувени филозоф Питагора (родио се око
571. а умро 496. године пре наше ере), након повратка из Египта. Најбољи ученици
су применом тих техника могли потпуно тачно и трајно да запамте и по неколико
стотина хиљада најразноврснијих података. Поред тога, Грци су, наравно, чак и
памћење персонификовали у својој митологији и то у лику Мнемосине, кћерке Урана,
владара неба, и Геје, владарке земље, која је у браку са Зевсом родила чувених
девет муза. Кад су посетиоци долазили у Трофонијево светилиште у Лебадеји, прво
су морали да пију воду с два извора: Лете, реке заборава, а потом и са извора
Мнемосине, како би прво заборавили све друге мисли, а потом запамтили све оно
што буду чули и видели у самом пророчишту. Ова слика умногоме подсећа на сам
приступ учењу – пре почетка стицања новог знања, наше мисли морају да буду
ослобођене сваког терета, свих брига, како бисмо били усредсређени у раду.

Вештина памћења била је највреднија вештина у очувању културног наслеђа у
времену пре изума писма, кад се све знање преносило само усменим путем. На
пример, стари народи који живе на острвима Полинезије, захваљујући управо
успешној примени памћења, успели су да сачувају своју богату усмену књижевност,
без промене и најмањег зареза, хиљадама година. Поред тога, изабрани људи на
сваком од ових острва имали су задатак и да запамте родословље свих острва и то
почевши од времена њиховог насељавања. Кад су савремени истраживачи испитали
ове људе, који због удаљености острва никад нису могли да ступе у везу, запањено
су утврдили да се ово родословље код свих подудара до најмање ситнице. Сличан је
случај и с тибетанским ламама, мада су они вежбали вештину памћења ради
развијања сопствених умних способности а не ради очувања усмених предања, јер
су врло рано открили писмо и самим тим поседовали богате библиотеке. Колико су
усавршили технику, види се и по томе што им је било довољно да само једном
прочитају неку књигу и да је одмах у целости запамте!

Древни персијски краљ Кир, као и Александар Македонски, али и многобројне друге
војсковође и владари кроз историју могли су да ослове по имену сваког свог војника.
Ð*имски император Јулије Цезар могао је истовремено да диктира седам различитих
писама, али се чак и он дивио галским друидима који су своју целокупну усмену
књижевност, изузетно обимну, успевали, попут народа Полинезије, да непромењену
преносе с колена на колено. Луције Анеј Сенека, римски филозоф који је живео на
размеђи старе и нове ере, могао је да понови 2000, чак и потпуно неповезаних речи
ако би их само једном чуо, док је римски државник и славни говорник Марко Порције
Катон све своје говоре памтио дословно и могао је да их понови без иједне грешке у
било ком тренутку.

Антонио Марко Маљабеки, који је живео у другој половини 17. и првој половини 18.
века, прославио се, прво у Италији, а потом и у целој тадашњој Европи својим
фантастичниР¼, фотографскиР¼ памћењем. Кад је велики тоскански војвода Козимо де
Медичи сазнао за овог човека, одмах га је узео за библиотекара , дајући му на тај
начин приступ огромном броју књига у својој библиотеци, а самим тим и пружајући
му могућност да свет још више задиви својим способностим� �°. Јер, буквално све што
је икада, и то само једном, прочитао, Антонио је памтио без икаквих потешкоћа до
краја живота. Овим послом пружила му се одлична могућност за стицање нових
сазнања, тако да је убрзо почео да служи као жива енциклопедиј� �° стручњацима из
разних области, који су се радо саветовали с њим, знајући да никада никоме није
дао ниједан погрешан податак. Он не само да је све ауторе цитирао тачно по књизи,
већ и по страни и пасусу!

Али, сам почетак Антониовог живота није био баш ружичаст. Ð*одио се у сиромашној
породици, тако да није имао прилику да се редовно школује и био је приморан да од
малих ногу ради као шегрт у једној трговачкој радњи. Научио је да чита с листова
књига које је његов газда користио за паковање воћа. Кад се прочуо као особа
изванредних способности, успео је, прво, да се запосли у једној књижари, где је
наставио да обогаћује дух, а потом и да напредује до места војводиног
библиотекара . Касније је успео да направи чак и сопствену библиотеку с
невероватни� � 40.000 књига и 10.000 рукописа, која је после његове смрти, а по
тестаменту, прво постала саставни део библиотеке великог војводе, да би 1861.
године ушла и у састав Централне националне библиотеке у Фиренци.

Још један Италијан, Петар од Ð*авене, чувени правник који је живео у Падови током 15.
века, још током студентских дана могао је напамет да понови све законе. Он се
користио алфабетском техником памћења, што значи да је свако слово алфабета
користио као почетну основу на којој је даље градио своје богате асоцијације из
различитих области. Он сам је објашњавао да је у само двадесет и девет слова успео да
смести преко 20.000 пасуса канонског и грађанског права, 7000 пасуса из светих
књига, хиљаду Овидијевих песама, двеста Цицеронових изрека, као и триста изрека
различитих филозофа!


Али, иако не спадате у ред људи са овако невероватним памћењем, немојте се сувише бринути,
јер се у највећем броју случајева ради, баш као у случају Петра од Ð*авене, управо о стеченој
способности, а не урођеном дару. Дакле, уколико почнете да примењујете одређене технике
памћења, оне које одговарају баш вама, вашим склоностима и могућностима , и ви ћете моћи, ако
не да постанете нови Маљабеки, барем у знатној мери да побољшате своје умне способности.
До данас су објављене многобројне књиге са саветима како да брзо и делотворно побољшате
памћење, али све оне могу да се сажму у неколико кратких, али једноставних и лако
применљивих савета.

Прво, при памћењу, трудите се да размишљате сликовито и при том користите сва
своја чула како би слике у вашој глави биле што живље и самим тим уочљивије и
лакше за памћење. Потом, нека те слике не буде статичне, него живе, налик онима на
филмској траци, пуне ритма и догађања. Нека сцене буду духовите, маштовите,
богатих боја и звукова, али и преувеличане, јер су све то чиниоци који не само што
најбрже привлаче пажњу, већ и најдуже остају у сећању. Увек правите живе
асоцијације, повезујте један појам с другим, спајајте супротна значења, уопште,
чините све оно што ће вас забавити, јер ћете само у том случају свом раду
приступати као игри, што је кључно не само за вашу опуштеност (и самим тим и за
неоптерећујући рад), већ и за вашу концентрацију. Усредсређеност је највећа
тешкоћа при сваком облику учења, а до ње можемо да дођемо на више начина, али
сви ти начини почињу са – занимањем. Уколико нисте заинтересовани за тему која се
пред вама налази, нећете бити ни усредсређени, а самим тим и рад ће вам тешко
пасти. Кад нас нешто заиста занима, и не размишљамо да ли смо усредсређени или
нисмо, већ одмах приступамо послу који нас привлачи. Да бисмо подстакли ову
врсту заинтересованости и за теме које нам иначе нису блиске, треба да покушамо да
и њих повежемо с онима којима смо склони, да их на неки начин прилагодимо себи
и својим потребама, да укључимо машту и да нова знања присајединимо онима која
већ имамо. Кад нам некад одбојне теме постану блиске, нећемо ни приметити како их
лагано савладавамо, јер ће нас занимање терати да сазнајемо све више.

Уколико вам усвајање нових сазнања не иде лако, а ни технике памћења вам нису
много привлачне, не морате сувише да бринете, јер је историја препуна и примера
великих људи, од којих су многи значајно утицали на човечанство, који не само да
су имали слабу ÐºÐ¾Ð½Ñ†ÐµÐ½Ñ‚Ñ€Ð°Ñ†Ð¸Ñ ˜Ñƒ, већ је понекад њихова расејаност послужила као
плодно тле многобројним занимљивим и забавним анегдотама, а неретко била пут ка
новим открићима.

Међу људе који су имали слабу ÐºÐ¾Ð½Ñ†ÐµÐ½Ñ‚Ñ€Ð°Ñ†Ð¸Ñ ˜Ñƒ спада, рецимо, Жан-Жак Ð*усо,
француски филозоф, који се жалио да му је потребно много времена како би било
шта научио. У аутобиограф� �ји је описао бројне случајеве у којима су његови
приватни учитељи из различитих области одустајали од његовог даљег образовања,
јер у дугим временским размацима није показивао ни најмање знаке напредовања.
Ð*усо је истицао да се посебно мучио с учењем стихова. Али невоље с памћењем и
учењем ипак га нису спречиле да оствари неке од највећих домета у филозофији.
Његова запажања и ставови касније ће послужити и као надахнуће француским
превратнициР¼Ð° током чувене револуције 1789. године, чиме је и он, заправо,
посредно утицао на врло значајне промене у свету.

Занимљив је и пример великог руског писца Лава Николајевича Толстоја, који је
такође патио од расејаности, па се тако једном приликом силно одушевио одломком
који су му прочитали и богатим похвалама наградио писца тих редова, да би тек на
крају сазнао да су му пријатељи заправо прочитали део из његовог романа „Рат и
мир”. Али, упркос овој „хроничној” расејаности, треба имати на уму да је Толстој, не
само у историји књижевности остао запамћен као један од највећих светских писаца,
већ и да је током живота овладао огромним бројем страних језика, тако да практично
никад ниједно дело није прочитао у преводу!

Ни други велики руски писац, Фјодор Достојевски, није могао да се похвали
усредсређеношћу. Једном приликом његова жена Ана Григорјевна почела је разговор
с њим о делу „Понижени и увређени”, роману који је овај писац написао и издао
само неколико година раније. Међутим, што је разговор даље одмицао, Достојевски
је све више замуцкивао и застајкивао, тако да је Ана на крају схватила да се њен
супруг готово уопште не сећа сопственог дела! Достојевски је признао да је у
потпуности заборавио детаље из свог романа и обећао је да ће га поново прочитати
како би о њему могао да разговара са својом супругом.

Тек су научници чувени по расејаности, а међу њима свакако предњачи Алберт
Ајнштајн, човек који је својом теоријом релативности из темеља променио модерну
науку. Постоје бројне анегдоте које иду у прилог овој тези, а једна од њих
приповеда о томе како је Ајнштајн једном приликом путовао возом и кад му је
кондуктер затражио карту на преглед, он је с муком покушавао да је нађе прво у
џеповима сакоа, а затим и у панталонама, али безуспешно. Кондуктер, који је
познавао великог научника, није желео да му прави невоље и покушао је да га
умири, рекавши му да је сигуран да је он карту купио, иако тренутно не може да је
нађе. Али, уместо да се утеши, Ајнштајн је, не престајући да претура по џеповима, с
уздахом утврдио: „Нажалост, ваша предусретљивост није ми од користи јер, ако не
нађем карту, не знам у ком месту треба да сиђем.” Другом приликом, кад је путовао
трамвајем, Ајнштајн је заборавио новац за карту, али му га је девојка која је седела
преко пута њега, радо позајмила. Након што је купио карту, Ајнштајн се окренуо ка
девојци и уз наклон јој рекао: „Најљубазније вам захваљујем, госпођице”, на шта је
девојка пренеражено скочила и узвикнула: „Али, тата!”

Ни сер Исак Њутн није могао да се похвали усредсређеношћу. Један посетилац који
је ненајављено послом дошао код њега дуго је морао да га чека у трпезарији, јер је
научник био запослен у лабораторији и није могао да напусти оглед. Како се
Њутново бављење одужило, посетилац је из доконости, али и због глади,
мало-помало, појео научникову вечеру, која је била постављена на столу. Кад се
Њутн напокон појавио, извинио се због кашњења и замолио посетиоца да буде само
још мало стрпљив и да сачека да нешто презалогаји, јер цео дан ништа није јео. Кад
је подигао поклопац чиније, Њутн је видео да је празна и, уместо да осумњичи
посетиоца, грохотом се насмејао и рекао: „Видите какви смо ми научници! Па ја сам
потпуно заборавио да сам већ вечерао”.

Pa sad.. kad čitam ko je sve bio rasejan, prosto poželim da im budem slična.. :hm:
čemu menjati bilo šta.. :lol: