Branislav Nušić - Gospođa Ministarka

Šala u četiri čina

Prvi put prikazano u beogradskom Narodnom pozorištu 1923.



Predgovor

Ako ste kadgod pažljivije posmatrali sve što biva oko vas, ako ste se pogdekad upustili i
udubili u odnose koji regulišu život jednoga društva i pokrete koje izaziva taj regulator —
vi ste morali zapaziti da se, kroz život svakoga društva, jasno beleži jedna jaka i ravna
linija. Tu liniju ispisali su obziri, tradicije, malodušnost, duhovna nemoć i sve one druge
negativne osobine čovekove pod kojima se pojedinci guše, a društvo nemoćno predaje
učmalosti.

Tu liniju socijalni matematičari nazivali bi možda normalnom, a socijalni fizičari početnim
gradom toplote ili hladnoće, jer ona odista liči onome stepenu na termometru iznad
kojega, pri hlađenju, silazi.

Tom ravnom linijom kreće se život skoro celokupnoga našega društva. Iznad te linije
penju se samo pojedinci, koji imaju duševne snage i hrabrosti da se uznesu iznad obzira,
iznad tradicija i iznad malodušnosti. Iznad te linije penju se samo pojedinci koji ne čekaju
da živu u društvenome termometru zagreje spoljna temperatura, već to zagrevanje
nalaze sami u sebi, u svojim duševnim moćima. I ispod te linije silaze samo oni pojedinci
koji takođe imaju duševne snage da pregaze obzire i tradicije i otresu se malodušnosti. I
ovi, koji u društvu silaze ispod linije normale, sve do dna društvenog, nose sami u sebi
dispozicije hlađenja duše i hlađenja osećaja sve do tačke smrzavanja.

Da se neko digne ili spusti iznad ili ispod linije normale u životu, da se neko uzvisi iznad
gomile ili spusti ispod gomile, treba da je podjednako hrabar. Hrabrost je biti čestiti,
plemenit, uzvišen, isto tako kao što je hrabrost biti podao i nevaljao. Treba imati mnogo
moralne snage u sebi pa se uzneti iznad normalne linije, biti iznad ostalih, iznad gomile;
kao što treba vrlo mnogo duševne snage pa sići ispod linije, biti ispod ostalih, ispod
gomile: biti hulja, provalnik, klevetnik, razbojnik i ubica. Podjednaka je hrabrost uzneti se
u zrak na nepouzdanoj Ikarovoj spravi, koju je naš vek usavršio, kao i spustiti se, u
gnjuračkome oklopu, u mulje morskog dna.

Ti ljudi, koji se uznose iznad ili se spuštaju ispod ravne linije života, imaju i velikih
zamaha, velikih pokreta duše, velikih uzbuđenja i velikih emocija. Državnik sa strepnjom
stoji pred sudom istorije, jer je poveo državu i narod sudbonosnim putem; veliki finansijer
sa grozničavim uzbuđenjem stoji pred berzom na kojoj će se toga časa triplirati ili
propasti njegova milionita imovina; vojskovođi igra svaki damar od uzbuđenja kad povede
armije u sudbonosnu borbu; pesnika uzbuđuje inspiracija, umetnika čas stvaranja,
naučnika ono nepoznato do čega otkrićem treba doći. Sve su to velika uzbuđenja, velike
emocije, veliki pokreti duše.

A tih i takvih velikih uzbuđenja, velikih emocija, velikih pokreta duše ima i kod onih koji
silaze ispod normalne linije. Razbojnik preživljuje najveću meru uzbuđenja kad zariva
krvav nož u grudi svoje žrtve; provalnik dršće i strepi pred sudijom; bludnica pati pod
žigom prezrenja, a odmetnik pod vešalima preživljuje celu gradaciju od bola i griže pa do
samoodricanja i apatije.

U te oblasti, u oblasti velikih uzbuđenja, velikih emocija, velikih pokreta duše — pa bilo
iznad ili ispod linije — dramatičar rado zalazi, jer će tu uvek naći duboke izvore iz kojih
može zahvatiti bogat i obilan materijal! Otuda se najveći broj drama i kreće u toj oblasti.

Mnogo je teže, međutim, tražiti i naći materijal u maloj sredini, u onome društvu, među
onim ljudima, koji nemaju ni snage ni hrabrosti da se odvoje od ravne linije životne, pa
bilo naviše ili naniže; među onim ljudima koji nemaju snage da budu dobri, ali ih tako isto
nemaju ni hrabrosti da budu među onim ljudima koji su vezani i sputani sitnim obzirima,
koji robuju zastarelim tradicijama i čije je sve biće sazdano iz malodušnosti. Život te
sredine teče jednolično i odmereno, kao šetalica na zidnome satu; pokreti te sredine su
mali, tihi, bez uzbuđenja, bez velikih brazda, bez jačih tragova, kao oni blagi talasići koji
kruže po ustajaloj vodi kad na površinu njenu padne tičje perce.

U toj maloj sredini nema bura, nema nepogoda, nema zemljotresa, ni požara; ta sredina
je ograđena debelim zidom od oluja i vihora koji vitlaju kroz društvo. Ona živi u svojim
sobama, ulica je za nju strani svet, inostranstvo, za nju su događaji koji uzbuđuju
kontinente samo novinarska lektira.

U tim malim sredinama, koje se ne odvajaju od one ravne linije života, nema događaja,
nema emocija, nema senzacija, »Danas je tetka-Savkin dan!« — eto, to je za tu sredinu
događaj i svi se užurbaju, svi se kreću, svi oblače, nabavljaju bukete, pišu čestitke,
prave posete... događaj, čitav događaj'! »Mila čika-Stevina napustila muža!« — »Ju, ju,
ju, — gruva se cela familija u grudi — šta će svet kazati!« I eto, to je emocija koja
uzbuđuje celu jednu porodicu, no toj uzbuđenosti ne leži toliko razlog u tome što je Mila
napustila muža, koliko u onome »šta će svet kazati«. A znate li šta je senzacija u takvim
malim sredinama? »Snaja Zorka rodila blizance!« I ta senzacija ide iz kuće u kuću, samo
se o njoj govori, raspravlja se, tumači, i ta tema ispunjava interes čitave jedne porodice
i čitave sredine.

Pera dobio klasu, Đoka se razboleo, Steva položio ispite, Jova premešten, gospa Mica
kupila novu spavaću sobu, gospa Savka ošišala ko su, gospa Julka pravi novu haljinu od
krep-de-šina, prija-Maci izgoreo kuglov, a prija Anka izljubila na friše-fire sto
sedamdeset dinara. Eto, to su senzacije, to emocije, to događaji male -sredine.

I, eto, iz te i takve sredine ja sam uzeo za fuku jednu dobru ženu i dobru domaćicu —
gospođu Živku Popović — i izneo je naglo, neočekivano i iznenadno, iznad njene
normalne linije života. Takav jedan poremećaj na terazijama života kadar je učiniti, kod
ljudi iz male sredine, da izgube ravnotežu te da ne umeju da se drže na nogama. I eto, u
tome je sadržina Gospođe ministarke, u tome sva jednostavnost problema koji taj komad
sadrži.

Nušić

LICA

SIMA POPOVIĆ
ŽIVKA, njegova žena
DARA, kći
RAKA, sinčić
ČEDA UROŠEVIĆ, zet
Dr NINKOVIĆ. sekretar Min. spoljnih poslova
UJKA VASA
TETKA SAVKA
TETKA DACA
JOVA POP-ARSIN
TEČA PANTA
Rodbina gospa-Živkina: MILE, njegov sin SOJA, raspuštenica, TEČA JAKOV,
SAVA MIŠIĆ,
G-đa NATA STEFANOVIĆ učiteljica engleskog jezika,
policijski pisar,
ANKA, služavka,
štamparski šegrt RISTA TODOROVIĆ,
kožarski trgovac PERA,
KALENIĆ PERA, pisar iz administrativnog odeljenja
Prvi žandar
Drugi žandar
Prvi poslužitelj iz ministarstva
Drugi poslužitelj iz ministarstva
Devojčica krojačica
Prvi građanin
Drugi građanin

Događa se u doba susreta prošloga i sadašnjega veka.

ČIN PRVI

Obična građanska soba.

Staro kanabe, dve fotelje i nekoliko prostih, trpezarijskih stolica. Troja vrata: u dnu,
desno i levo i jedan prozor desno. U sredini sobe veliki, zastrt sto, po njemu prostrte
jedne stare očeve pantalone, koje će gospa Živka prekrojiti za sina.

I
ŽIVKA, SAVKA

SAVKA (sedi kraj stola): Šta si se zamislila?

ŽIVKA (stoji iza stola, o vratu joj visi santimetar, a u ruci velike makaze. Naslonila
makaze na usne i zamislila se gledajući u pantalone):

Gledam, znaš, kako da izbegnem ovo mesto što se izlizalo.

SAVKA: Ne možeš ga izbeći, nego podmetni parče.

ŽIVKA: Gotovo, a i onako će mu trajati od petka do subote.

SAVKA: A cepa, a? Pa znaš kako je, neka je samo živ i zdrav, pa neka cepa.

ŽIVKA: Ju, nije da cepa, tetka, nego dere kao vuk jagnjeću kožu. I kupuj mu, i prekrajaj
mu, i nikad ništa na njemu celo ni dvadeset i četiri sata.

SAVKA: Nestašan, mnogo nestašan!

ŽIVKA (za vreme ove scene ona meri i kroji): Ne može da se stigne, boga mi! Ne preliva
nam se, zaboga, već jedva vezujemo kraj s krajem.

SAVKA: A lepa plata.

ŽIVKA: Pa i nije. Dok odbiješ porezu, platiš kiriju, kupiš drva, tek vidiš ostanu ti čiste
šake. Teško je danas o plati živeti, ali ovaj moj ne ume. Ne gleda svoja posla i svoju
kuću, nego se zaneo za politiku.

SAVKA: Pa jest!

ŽIVKA: Ono, i drugi se bakću, i što kažu, lome sa politikom, ali opet nekako, gledaju i
sebe. Te komisije, te procene, te sednice, pa se spomognu nekako. Ali ovaj moj ne ume.
Sve ovo ne ide, naškodiće ugledu partije, ono ne ide, povikaće opozicija. I sve tako. A
devojku, eto, nismo platili već tri meseca, pa kiriju nismo platili za prošli mesec, a gde su
još one sitne podužice: te mleko, te bakalin i... već znaš!

SAVKA: Teško je, bome, danas...

ŽIVKA: Ti još ne dobi kafu? E što je bezobrazno, po tri puta čovek da joj kaže. (odlazi
zadnjim vratima) Jel' Anka, šta je s kafom?

ANKIN GLAS (spolja.): Evo!

ŽIVKA: Eto, i to se zove mlađe. Bar da je kao što treba kad ga čovek plaća.

II
PREĐAŠNJI, ANKA

ANKA (unosi kafu i služi): Izvol'te!

ŽIVKA: Moram triput da molim za jednu kafu.

ANKA (bezobrazno): Pa nisam sedela na kanabetu, imala sam posla. (odlazi.)

III
ŽIVKA, SAVKA

ŽIVKA (pošto je Anka otišla): Eto, vidiš li je! Dođe mi, boga mi, da potegnem ovim
makazama pa da joj razbijem glavu. Ali šta ću, moram da trpim. Dužna sam joj tri
meseca, pa moram da trpim.

SAVKA: (srčući kafu): Eh, takvo ti je danas mlađe.

ŽIVKA: Pa to sam te baš zvala, tetka-Savka, da te umolim da nam daš jedno dvesta
dinara na zajam.

SAVKA (trgne se): Ju, sinko, a otkud meni?

ŽIVKA: Pa ono što imaš na knjižicu.

SAVKA: Eh, to... na to nemoj ni da računaš, gde bio ja to dirala! Jedva sam skupila da
mi se nađe, ne daj, bože!..

ŽIVKA: Bože, tetka-Savka, ti pa kao da ti mi to nećemo vratiti. Platićemo ti pošteno i
interes, a za tri meseca imaš svoje pare. Slušaj, ne bila ja Živka ako ga ne nateram da
se uvuče u kakvu komisiju. Šta tu partija! Đoka kuma-Dragin nazida kuću sa partijom, a
ovaj moj rasturi kuću.

SAVKA: Da l' si baš sigurna?

ŽIVKA: Šta?

SAVKA: Pa to, da će ući u komisiju?

ŽIVKA: Ti sumnjaš da ćemo ti vratiti?

SAVKA: Nije to, nego znaš, ne volim u taj novac da diram pa, velim, ako ne uđe u
komisiju...

ŽIVKA: Pa ne mora da bude baš komisija, može on i drukče. Ako ne može nikako
drukčije, a ti da znaš, uzajmićemo makar na drugo mesto, pa tebi vratiti. Tebi tvoje ne
gine.

SAVKA: Ako je samo za tri meseca...

ŽIVKA: Ni jedan dan više!..

IV
PREĐAŠNJI, RAKA. ANKA

RAKA (gimnazista, ulazi bez knjiga i bez kape, sav podrpan).

ANKA (ulazi za njim i nosi knjige i kapu.)

ŽIVKA: Iju, crni sinko, ti se opet tukao?

RAKA: Nisam!

ANKA: Jeste, jeste, tukao se!

ŽIVKA (tetki): Pogledaj ga, tako ti boga, kakav je, kao da je s vešala pao.

ANKA (ostavi knjige na sto): Eto je i ruku raskrvavio.

ŽIVKA: Iju!.. (ščepa mu ruku koju je uvezao maramom) Nesrećniče jedan, bitango!
(Anki) Donesi vodu da se ispere. (Anka odlazi) Još kaže nije se tuko!

RAKA (uporno): Nisam!

ŽIVKA: Nego šta si?

RAKA: Pravili smo demonstracije.

ŽIVKA: Kakve demonstracije, bog s tobom?

RAKA: Protiv vlade.

SAVKA: A šta ti imaš sa vladom, pobogu, sinko?

RAKA: Nemam ništa, ali sam i ja viko: dole vlada!

ŽIVKA: Eto ti, eto ti, pa ne crkni sad od muke! Ama, šta si ti imao da se mešaš u
demonstracije?...

RAKA: Pa nije samo ja, ceo svet. Eno još se tuku na Terazijama, a vlada je morala da da
ostavku, jer je ubijen jedan radnik i trojica su ranjeni.

ŽIVKA: Ju ju, ju! Eto kako će i glavu da izgubi jednoga dana!

ANKA (dolazi s lavorom i bokalom): 'Ajde ovamo u kujnu da te umijem.

RAKA: Šta će mi da se umijem?

ŽIVKA: Vuci se tamo, operi tu ruku. Zar nevidiš da izgledaš kao šinterski šegrt? (gurne
Raku te ovaj ode sa Ankom)

V
ŽIVKA, SAVKA

ŽIVKA (tetki): Eto, pa sad iziđi ti tu nakraj, kad ti svaki dan dođe ovako pocepan.

SAVKA: 'Ajde i ja da idem, za poslom sam. A vidim i tebe ometam. (ustaje.)

ŽIVKA: Pa kako si rešila za ono?

SAVKA: Koje ono?

ŽIVKA: Pa de, što se prisećaš, za zajam?

SAVKA: A, za to? Pa kako da ti kažem; volela bih da ne diram u te pare, ali ako je
nužda...

ŽIVKA: Ju, baš ti hvala, slatka tetka, nikad ti to neću zaboraviti.

SAVKA: Je l' da donesem predveče?...

ŽIVKA: Jest, molim te, još danas! Pa dođi.. tetka-Savka, nemoj da ne dođeš. Ja, boga
mi, ne mogu; da mogu, došla bih ti. Nemoj ti na to da gledaš, nego dođi kad god možeš.
I onako si sama, pa svrati koji put i da ručamo; svrati kao kod svoje kuće.

SAVKA (već na vratima): Ja ću ono predveče. Zbogom. (odlazi)

ŽIVKA (ispraća je do vraga): Zbogom, tetka (vraća se i, pošto je završila krojenje,
umotava pantalone).

VI
ŽIVKA, RAKA

RAKA (izlazi iz sobe umiven i upućuje se spoljnim vratima).

ŽIVKA: Ehe, gde si nagao?

RAKA: Tamo!

ŽIVKA: Ama, zar ti je malo bilo, okačenjače jedan? — A latinski — dvojka, a nauka
hrišćanska — dvojka, a matematika — dvojka! Ne gledaš to, nego demonstracije, a što
ćeš da ponavljaš razred — to ništa.

RAKA: I otac je ponavljao četiri razreda, pa...

ŽIVKA: Ama, ne gledaj ti na oca!

RAKA: Nije, nego ću valjda na tebe da gledam.

ŽIVKA: O, gospode bože, i kad ga rodih takog nesrećnika! Vuci mi se ispred očiju!

RAKA (izleti na vrata, na koja nailaze Čeda i Dara).

VII
ŽIVKA, ČEDA, DARA

ČEDA: (ulazi sa ženom oni su obučeni za -posete: Eto nas. Vratili smo se kao što smo i
otišli.

DARA: Bambadava smo išli.

ŽIVKA: Što, niste nekog našli kod kuće?

ČEDA: Čujte, majka, ja više neću da slušam te vaše savete. Te idite kod ove ministarke,
pravite vizitu, te idite kod one ministarke, pravite vizitu.

ŽIVKA: Pa, zete, meni ne treba klasa, tebi treba.

ČEDA: Znam ja to, ali kako možete da nas šaljete gospođi Petrovićki, kad neće žena ni
da nas primi?

DARA: Nije bila kod kuće.

ČEDA: Bila je, šta nije bila! Devojka se deset minuta unutra domunđavala, pa tek onda
izlazi i kaže nam da gospođa nije kod kuće.

ŽIVKA: Pa zar sam ja tome kriva? Pitala sam je preko kuma-Drage i ona kaže: neka
dođe, kako da mi ne dođe gospa-Živkina ćerka; nisam je videla otkako se udala.

ČEDA: Nisam je videla otkako se udala, a ovamo zatvara nam vrata ispred nosa... ona...
juče... je l' i ona nije videla gospa-Živkinu ćerku otkako se udala? ...

DARA: E, nemoj tako. Ona odista nije bila kod kuće, videli smo je posle na fijakeru.

ŽIVKA: Eto, vidiš! A ne ide to ni kao što ti misliš, zete. Treba i pet i šest puta ići na isti
prag. Uostalom, vidiš da su napolju i neke demonstracije, pa ko zna da nisu ministri
možda i zbog toga zbunjeni.

ČEDA: Pa ako su ministri zbunjeni, šta imaju tu ministarke da se zbunjuju?

ŽIVKA: E, nemoj tako da kažeš. Znam, pričala mi je gospa Nata, kaže: kriza, a moj muž
ministar, pa ništa, miran, ubio ga bog, kao da nije kriza, a ja, nesrećnica, zbunila se kao
niko moj; te triput solim jelo, te sipam zejtin u lampu, te obučem prevrnutu čarapu, i sve
tako. Volim, kaže žena, da odležim jedno zapaljenje pluća nego jednu ministarsku krizu.

DARA: Slušam vas vazdan a i ne skidam šešir (polazeći levo u sobu) Majka, je li donosila
šnajderka haljinu?

ŽIVKA: Nije još.

DARA: Poslala bih Raku da je opet zove. (ode)

VIII
ŽIVKA, ČEDA

ČEDA (pripaljuje cigaretu): Badava, ovako više ne ide!

ŽIVKA: Pa ne ide, ali, pravo da ti kažem, ne bi ti ni ta jedna klasa mnogo pomogla. Ne
može jedna klasa da ti isplati dugove.

ČEDA: Šta vi meni jednako te dugove natičete na nos? Nisam ih napravio od besa, nego
kad čovek uzme ženu bez miraza pa počne kuću kućiti...

ŽIVKA: Nismo te mi terali da je uzmeš. Ti si uvek govorio da je voliš.

ČEDA: A vi ste govorili da ima 12000 dinara miraza.

ŽIVKA: Pa ima.

ČEDA: Ama gde su? Voleo bih da vidim tih 12000 dinara.

ŽIVKA: Primićeš ih od osiguravajućeg društva.

ČEDA: Primiću, al' kad umrete i vi i otac..

ŽIVKA: Pa možeš valjda dotle pričekati.

ČEDA: Mogu dotle i umreti.

ŽIVKA: Ne bi baš bila velika šteta.

ČEDA: Pa ne bi za vas, mogli bi još ai da nasledite i moje osiguranje.

IX
ŽIVKA, ČEDA, PERA

PERA (ulazeći na srednja vrata): Izvinite,. ja sam dva puta kucao.

ŽIVKA: Molim. Izvolite!

PERA: Gospodin nije kod kuće?

ŽIVKA: Ne!

PERA: A nije ni u kancelariji.

ČEDA: Vi ste činovnik?

PERA: Da, pisar kod gospodina Popovića. Pa hteo sam da javim da je kabinet dao
ostavku. Hteo sam, znate, ja prvi da mu javim.

ČEDA: Je li to izvesno?

PERA: Izvesno! A biće da gospodin Popović to već i značim nije došao u kancelariju.

ŽIVKA: Ama, zar nikako nije dolazio?

PERA: Upravo, dolazio je od jutros, ali je nekako odmah otišao, čim je čuo da je vlada
dala ostavku.

ČEDA: Pa onda znači da on zna!

PERA: Zna izvesno! Ali, ipak, ja sam hteo prvi to da mu javim. Al' možda ne zna, a svi
kažu da su naši pozvani da sastave novu vladu.

ŽIVKA: (prijatno iznenađena): Naši?

PERA: Da, naši, a ja bih hteo to da mu javim.

ČEDA: A vi u »naše« računate... ?

PERA: Pa »naši«! ... Gospodin Stevanović je već otišao u dvor.

ŽIVKA: Stevanović?

PERA: Ja sam ga svojim očima video.

ŽIVKA: O, bože moj, kako bi to bilo dobro! Vi ste lično videli Stevanovića kad je otišo?

PERA: Video sam ga!

ŽIVKA: Otišao je baš u dvor?

PERA: Da!

ŽIVKA: Hvala vam, gospodine, velika vam hvala što ste nas izvestili.

PERA: Ja sad idem na Terazije; šetaću tamo pod kestenovima, pa ako još što opazim, ja
ću vam javiti. Samo vas molim, kad dođe gospodin Popović, kažite mu da sam ja prvi
došao i doneo vest da će naši obrazovati kabinet.

ČEDA: Reći ćemo!

PERA (gospođi Živki u koju kao da ima više poverenja): Molim vas, gospođo, recite
samo: Pera pisar iz administrativnog odeljenja.

ŽIVKA: Hoću, gospodine!

PERA (već na vratima): Ako bi bilo što vrlo interesantno, vi ćete dopustiti...

ČEDA: O, molim...

PERA: Vi ćete mi dopustiti... (ode)

X
ŽIVKA ČEDA

ŽIVKA: Zete nisam te zagrlila od dana venčanja. (grli ga..)

ČEDA: Ali čemu se vi to radujete?..

ŽIVKA: Gle sad! Mesto i ti da se raduješ, a ti još pitaš. Rako! Rako!

ČEDA: Čemu da se radujem?...

ŽIVKA: »Naši«! Jesi li čuo šta kaže čovek: »naši«!

ČEDA: Ama koj' čovek?

ŽIVKA: Pa ovaj...

ČEDA: Pera pisar iz administrativnog odeljenja. Za njega su »naši« svi koji obrazuju
kabinet. On to, izvesno. svakome javlja.

ŽIVKA: Ali kaže čovek: Stevanović otišao U dvor.

ČEDA: Pa?

ŽIVKA: Pa to! Ti možeš da avanzuješ, a može i on...

ČEDA: Ko?

ŽIVKA: Kako ko? Sima!

ČEDA: Pa otac je već načelnik ministarstva, šta može više?

ŽIVKA: A Državni savet, a upravnik Monopola, a predsednik opštine? Oho, moj brajko,
samo kad se hoće, ima vazdan. (na vratima) Rako? Rako!

ČEDA: Šta će vam?

ŽIVKA: Da kupi novine. Crkoh od radoznalosti! Rako! Rako!

XI
PREĐAŠNJI, MOMAK iz MINISTARSTVA

MOMAK: Dobar dan, gospođo!

ŽIVKA (pretrne): Iju! Dobar dan!

MOMAK: Molim lepo, poslao me je gospodin da mu date njegov cilinder.

ŽIVKA: Cilinder? ...

MOMAK: Jeste, cilinder.

ŽIVKA (ne verujući): Ama, cilinder?

MOMAK: Jeste!

ŽIVKA: Ju, tako su mi se na jedanput oduzele noge! Je l' vam to gospodin kazao da mu
odnesete cilinder?

MOMAK: Jeste, on.

ČEDA (i on se zainteresovao): A gde je gospodin?

ŽIVKA: Odista. gde je on?

MOMAK: Eno ga u ministarstvu.

ŽIVKA: A je li vam kazao šta će mu cilinder?

ČEDA: Eto ti sad! Otkud će momku reći šta će mu cilinder?

ŽIVKA: Oh, bože, tako sam se zbunila. Pa gde je sad ta Dara? Rako! Rako!

ČEDA: (na levim vratima) Daro! Daro!...

XII
PREĐAŠNJI, RAKA

RAKA (na srednjim vratima): Šta me zoveš?

ŽIVKA: Jesi li kupio novine? A jest, boga mi, nisam ti ni dala. Ama, gde je ta Dara?

DARA (na levim vratima): Bila sam u kujni.

ŽIVKA: Cilinder, otac traži cilinder!

DARA: Pa gde je?

ŽIVKA: Poslednji put, kad je bio prijem o kraljevom danu, metla sam ga tamo u sobi, na
orman.

RAKA: A, nije, ja sam ga video u sali iza furune.

ŽIVKA: Pa, zaboga, idite, nađite ta! Ali brzo, odmah!

DARA i ČEDA (odlaze u sobu).

ŽIVKA (momku): A je li gospodin bio raspoložen kad je tražio cilinder:

MOMAK: Nije!

ŽIVKA:A ljut?

MOMAK: Nije bio ni ljut!

DARA (vraća se): Nema ga!

ČEDA (za njom): Nigde ga nema!

ŽIVKA: Ama, kako da ga nema? (odjuri zadnjim vratima). Anka! Anka! (svima..) Ta
tražite ga, zaboga!

ČEDA: Ama. šta ste se zbunili?

ŽIVKA: Pa tako je to, dabome, kad čovek jedanput u godini nosi cilinder. I ko će sad da
mu se seti gde je!

XIII
PREĐAŠNJI, ANKA

ANKA (dolazi): Izvol'te!

ŽIVKA: Znate li vi, Anka, gde je cilinder gospodinov?

ANKA: Bio je na ormanu, ali ga je ovaj skinuo (pokazuje na Raku) — kad se igrao s njim.

ŽIVKA: Bog te ubio, da te ne ubije, opet ti!

RAKA: Nije istina! Ja sam uzeo samo kutiju „da napravim aeroplan, a cilinder sam ostavio.

ŽIVKA: Pa gde si ga ostavio?

RAKA Ne znam!

ŽIVKA: 'Ajde, tražite ga, tražite ga, zaboga, mora se naći! (raziđu se svi po kući da
traže cilinder)

XIV
ČEDA, MOMAK

ČEDA (momku, s kojim je ostao sam): A vi ste davno u ministarstvu?

MOMAK: Vrlo davno, gospodine...

ČEDA: I vama je to sasvim obična stvar kad se menja ministarstvo. Promenili ste ih
mnogo?

MOMAK: Mnogo! Kolikima sam i kolikima ja već sagledao leđa ...

ČEDA: I vi, mora biti, imate dobar nos, :znate već unapred da omirišete situaciju?

MOMAK {laska mu to): Pa... razume se!... Znao sam ja još pre tri dana da će ova pasti.

ČEDA: E?

MOMAK: Ama, znam ja to iako ne čitam novine. Čim vidim da ministar svaki čas zivka
blagajnika, i čim vidim mnogo zgužvanih hartija u korpi kraj ministrovog stola, ja odmah
kažem u sebi: ovaj se sprema.

ČEDA: A šta kod vas znači kad vas pošlju za cilinder ?

MOMAK: Znači da je gospodin pozvan u Dvor i taj posao treba brzo svršiti, jer bivalo je
da ja po kome donesem cilinder, a on ga pogleda ko krava mrtvo tele i veli: »Dockan,
nosi ga natrag!«

ČEDA (usplahiren): Dakle, bivalo je i to?! (odjuri vratima i prodera se na njima..) Ama,
šta se vazdan majete, dajte taj cilinder!

XV
ŽIVKA, DARA, ČEDA, ANKA, MOMAK

ŽIVKA (nosi cilinder i gladi ga rukavom od bluze).

DARA i RAKA (dolaze za njom).

ŽIVKA: Kad ga, nesrećnik, metnuo pod mipderluk i napunio ga orasima! Ko bi se setio da
ga traži pod minerlukom?

ČEDA (ščepa cilinder od Živke, strpa ga .momku u ruke i gura ga): Idite, idite, u vašim je
rukama sudbina ove zemlje. (izgura ga) Žurite, molim vas, žurite!

XVI
PREĐAŠNJI BEZ MOMKA

ŽIVKA (Čedi, pošto je momak otišao): Ti znaš nešto?

ČEDA: Ne znam, ali... dabome! Kriza... cilinder...

ŽIVKA: I ti možeš još da čekaš; što ne trčiš tamo?

ČEDA: Kuda?

ŽIVKA: Na Terazije!

ČEDA: Pa tamo je već gospodin Pera iz administrativnog odeljenja.

ŽIVKA: Ama, kako možeš da izdržiš i da čekaš da ti drugi donosi novosti? Dajte mi šešir,
idem sama!...

ČEDA: Kuda?

ŽIVKA: Na Terazije!

DARA: Bože, mama, otkud to ide!

RAKA: I ja ću! (dune na vrata)

ČEDA: Dobro, dobro, evo idem ja!

ŽIVKA (Čedi): Ali nemoj da se zabiješ u kafanu. Prođi svuda, promuvaj se, pa kad čuješ
što, a ti dođi odmah. Znaš kako smo mi ovde, kao na žeravici.

ČEDA (uzme šešir): Ne brinite, javiću već! (odlazi)

XVII
ŽIVKA, DARA

ŽIVKA (seda umorna na kanabe): Oh, bože, ne smem čisto ni da kažem: a znaš li ti šta
to znači kad se traži cilinder?

DARA: Ne znam!

ŽIVKA: Zovu ga u Dvor.

DARA: Oca? A zašto ga zovu?

ŽIVKA: Zašto? E jesi prava glupača! O bože, kako se to nijedno dete nije izmetlo na
mene. Svi su glupi na oca! (Imitira je.) »3ašto ga zovu?« Pa ne zovu ga, valjda, da im
nasađuje kvočke; nego, čula si, pala vlada i sad ima nova da se sastavi.

DARA: Pa da vi ne mislite... ?

ŽIVKA: Šta mislim? 'Ajd, baš da čujem, šta mislim ja?

DARA: Ne mislite valjda da otac bude ministar?

ŽIVKA: Strah me je da mislim, a mislim. Pa eto, tražio je cilinder. Zar ne vidiš da ja držim
oba palca stegnuta? Stegla sam ih krvnički, bojim se iščašiće se, ali ako, toliko mogu za
moga muža da učinim.

DARA: Oh, bože, kad bi se to desilo... mogao bi onda i Čeda...

ŽIVKA: Taman, kao da je Čeda prva briga. Kamo sreće da si ti mene poslušala...

DARA: Šta da sam te poslušala?

ŽIVKA: Pa eto, to... ako bi se desilo da otac postane ministar, da nisi pošla za toga,
kako bi se lepo udala kao ministarska ćerka.

DARA (uvređeno); Bože, majka, kakav je to razgovor!

ŽIVKA: Pa ne, al' kažem.

DARA: Meni ni ovako ništa ne fali.

ŽIVKA: Tebi ne fali, nego njemu.

DARA: Njemu?

ŽIVKA: Pa dabome... nema škole, ne zna jezike, ne može da pravi karijeru i onako
nekako ne pristaje...

DARA: Meni je dobar, a vama se i ne mora dopadati. Kad sam ja zadovoljna, šta vi imate
tu?

ŽIVKA: Pa već ti, znam ja tebe. Ko dirne njega, kao da te je u oko dirnuo.

DARA: Pa jeste!

XVIII
PREĐAŠNJI. G. PERA

PERA (na zadnja vrata): Izvinite, ja...

ŽIVKA (skoči kao oparena): Šta je, zaboga, ima li čega novog?

PERA: Ima.

ŽIVKA: Govorite!

PERA: Video sam ga.

ŽIVKA: Koga?

PERA: Njega, gospodina. Video sam ga, otišao u Dvor, ima cilinder na glavi.

ŽIVKA (uzbuđeno): Da se niste prevarili?

PERA: Ta kako bih se prevario! Video sam ga ko što vas sad vidim. Javio sam mu se.

ŽIVKA: A on?

PERA: I on se meni javio.

ŽIVKA: A ne znate zašto je otišao u Dvor?

PERA: Kako ne znam: svi su naši pozvani.

ŽIVKA: I mislite da bi se to moglo još danas svršiti?

PERA: Kako još danas, još sad. Ko zna, možda je i potpisano.

ŽIVKA (Dari): Steži palac, Daro! (glasio) — Da li je to moguće da je već potpisano?

PERA: Idem da ih sačekam kad izlaze; pročitaću im sa lica ukaz. Ali vas molim da kažete
gospodinu da sam ja prvi koji sam došao da mu javim da je otišao u Dvor. A ja ću...

ŽIVKA: Da, dođite odmah, čim čujete što.

PERA: Pera pisar iz administrativnog odeljenja. (klanjajući se, odlazi)

XIX
ŽIVKA, DARA

ŽIVKA (vraćajući se sa vrata): Daro, dete moje, meni je čisto došlo da plačem. (plače)
A ti... ti ništa?

DARA: Kako ništa, zaboga, još kako sam uzbuđena; samo pravo da vam kažem, ja čisto
ne verujem u toliku sreću.

ŽIVKA: Slušaj, obuci se pa da idemo na Terazije, da čekamo.

DARA: Ali, zaboga, majko, to ne ide!

ŽIVKA: Pa jeste da ne ide, pravo kažeš; jer ako je on već ministar, onda nema smisla da
ja idem peške.

DARA: Ama nije to, nego zbog sveta.

ŽIVKA: A grize me nestrpljenje, ne mogu prosto da izdržim. I gde je, molim te, sad ovaj
tvoj, što ne dolazi? (odlazi na prozor) Zabio se izvesno u kafanu, a što mi ovde gorimo
na žeravici, to se njega ne tiče. (nervozno šeta i krši prste) Uh, da li ja da se sad
pretvorim u muvu pa da uletim u Dvor da svojim ušima čujem kako kralj kaže
Simi: »Pozvao sam vas, gospodine Simo, da vam ponudim jedan portfelj u kabinetu!;
A onaj moj šmokljan, mesto da kaže: »Hvala, Vaše Veličanstvo!, sigurno će početi da
muca. Ubio ga bog sa suklatom, sigurna sam da će mucati.

DARA (prekoravajući je): Ali, zaboga, mama!

ŽIVKA: Uh, kćeri, sve drugo ne marim, ali samo da mi je da gospa-Daru svučem sa
državnog fijakera, pa makar za dvadeset i četiri sata. Prilepila se za fijaker kao taksena
marka, pa misli niko je ne može odlepiti. E, odlepićeš se, sinko. Još posle podne ćemo se
voziti na ministarskom fijakeru.

DARA: Ali čekaj, zaboga, majka, treba najpre skočiti...

ŽIVKA: Naposletku i ne marim za gospa-Dragu. Bar je žena vaspitana, otac Joj je bio
činovnik Glavne kontrole. Ali gospa Nata! No, teško zemlji kad je doživela da ona bude
ministarka! Majka joj izdavala kvartire za samce, a opa nameštala krevete tim samcima...

DARA: Nemoj tako, majka, pa evo i ti možeš postati ministarka.

ŽIVKA: Pa šta, ima valjda neke razlike između mene i Nate. Moja majka je šila u vojnoj
šivari, ali je zato mene lepo vaspitala. Ja sam svršila tri razreda osnovne škole i, da sam
htela, mogla sam još da svršim. Da ja nisam bila takva, ne bi mene tvoj otac uzeo. On je
već bio činovnik kad me je uzeo.

DARA: Pa jest, samo kažu morao je da te uzme.

ŽIVKA: To tebi valjda tvoj muž kaže. Bolje bi bilo kad bi on požurio da nam javi šta je
novo. Ali, dabome, on se zavukao negde u kafanu. (seti se) — Čekaj... gde su karte?...
Ti si ih sinoć razmeštala.

DARA: Eto ih u fioci.

ŽIVKA (vadi ih i meša): Baš da vidim kako u kartama stoji. (razmeštajući) Kad je
poslednji put Sima avanzovao, pogodile su mi, ne možeš čisto da veruješ kako su mi sve
pogodile. Šta se utrpala između mene i Sime ova udovica! (broji) Jedan, dva, tri, četiri,
pet, šest, sedam... Glas (broji u sebi) kuća... brzo... novac s večeri... (govori) Znam, to
će tetka Savka da mi donese... Cela istina... krevet! (skupi dva donja reda i počne
pokrivati karte)

DARA: A što pokrivaš sebe?

ŽIVKA: Pa da vidim to, hoću li biti ministarka?

DARA: Bože, mama, pa pokrij oca, jer glavno je pitanje hoće li on biti ministar...

ŽIVKA: Pravo kažeš! Desetka herc... velika radost. Boga mi, ćerko... ako je po kartama.

XX
PREĐAŠNJI, ANKA

ANKA (dolazi sa jednom devojčicom, koja nosi haljinu uvijenu u beo čaršav): Krojačica
poslala haljinu...

ŽIVKA: Nosi natrag, nemam kad da je probam.

DARA: Ah, zaboga, majka, što ne probaš?

ŽIVKA: Tako... Donesi posle podne...

DARA: Pa to je časkom.

ŽIVKA: Nek donese posle podne, jer... ne znam kakav ću aufpuc. Ako bude ono, onda
ću svileni aufpuc, a ako ne bude ono, onda ću satinski ... eto ti!...

DEVOJČICA: Šta da kažem gospođici?

ŽIVKA: Reci joj: ako bude ono, onda ću svileni aufpuc.

DARA (prekida je): Nemoj ništa da kažeš gospođici, nego donesi posle podne haljinu.

DEVOJČICA (ode).

ANKA (ode za devojčicom).

XXI ŽIVKA, DARA

ŽIVKA: Ju, ju, ju, ala mi zaigra desno oko...

DARA (koja je bila kod prozora): Evo ga, Čeda.

ŽIVKA: Je l' trči! Je l' se smeje? Je l' maše maramom? Pitaj ga, pitaj ga šta je.

DARA: Ušao je u dvorište.

ŽIVKA: Da znaš da nam nosi dobar glas! Nije meni badava oko tako najedanput zaigralo.

XXII
PREĐAŠNJI, ČEDA

ŽIVKA (tek što se Čeda javio na vratima):Govori!

ČEDA: Čekajte, zaboga!...

ŽIVKA: A-ko mi odmah ne kažeš, pašću u nesvest!

ČEDA: Ali čekajte, da vam kažem sve po redu.

ŽIVKA: Pa govori, ne oteži!

ČEDA: Dakle, vraćajući se ovamo, ovako sam mislio...

ŽIVKA (ščepa ga za gušu): Govori: je li, ili nije? Je li, ili nije, razumeš li?

ČEDA: Ama, čekajte! Dakle, ovako sam smislio. Otac da meni izradi jedan zajam kod
Klasne lutrije na privredne ciljeve, i to da mu bude mesto miraza. S tim da odužim
dugove, a posle...

ŽIVKA: Daro, kćeri, meni mrkne pred očima. Kaži tvome mužu neka kaže: da ili ne inače
ću ga gađati stolicom!

DARA: Pa kaži, zaboga!

ŽIVKA: Da ili ne?

ČEDA: Da!

ŽIVKA: Šta?

ČEDA: Ministar.

ŽIVKA: Ama ko, ubio te bog, da te ubije, ko ministar?

DARA: Je l' otac?

ČEDA: Jeste!

DARA (ushićena zagrli ga srećna.): Slatki moj Čedo!

ŽIVKA: Deco, deco, pridržite me! (klone, umorna od uzbuđenja u stolicu)

ČEDA: Dakle, kažem, to sam smislio: da otac meni izradi iz Klasne lutrije jedan zajam od
12000 dinara na privredne ciljeve, i to da mi bude kao miraz. S tim ću lepo da otplatim
dugove i tada, kao pride, da mi da tri klase.

ŽIVKA (skoči): Kako to ti: otac ovo, otac ono? Pita li se tu valjda još kogod?

ČEDA: Pa da, pitaju se i drugi ministri!

ŽIVKA: A ja?

ČEDA: Pa šta ste vi?

ŽIVKA: Kako šta? Još pitaš. Ja sam gospođa ministarka! (Udari u sladak smeh od
zadovoljstva..) Ju, ubio me bog, čisto ne verujem svojim rođenim ušima. Kaži mi, Daro, ti!

DARA: Šta da vam kažem?

ŽIVKA: Pa zovi me kao što će odsad ceo sveg da me zove.

DARA: Gospođo ministarka!

ŽIVKA (Čedi): 'Ajde, kaži i ti!

ČEDA: Hoću, al' kažite i vi meni: gospodin-ministrov zete; da čujem, znate, kako to
zvuči.

ŽIVKA: Pre svega, zet — to nije ništa, a drugo, pravo da ti kažem, ti nekako i ne ličiš.

ČEDA: Gle, molim te! A vama već liči, kao. . .

ŽIVKA (unese mu se u lice): Kao šta?

ČEDA (gunđajući): Ta već...

ŽIVKA: 'Ajde, 'ajde, lani, ako hoćeš da ti počeše jezik paragraf sedamdeset šesti.

ČEDA: Oho, ho! Pa vi govorite kao da ste vi ministar.

ŽIVKA: Ako nisam ministar, a ja sam ministarka, a upamti: to je, koji put, mnogo više.

DARA: Ali, zaboga, Čedo, majka! Nemojte se svađati, ne liči to ministarskoj kući!

ŽIVKA: Pa, da, ne liči. Al' tako je to, kad nije vaspitan da bude u ministarskoj kući.

XXIII
PREĐAŠNJI, RAKA

RAKA (uleti): Mama, znaš li šta je novo? Tata postao ministar.

ŽIVKA (ljubi ga): E, a ko ti jo kazao, čedo?

RAKA: Kažu mi deca i mene su odmah prozvali ministarsko prase.

ŽIVKA: Mangupska posla. Više se nećeš družiti sa tim mangupima.

RAKA: Nego s kim ću?

ŽIVKA: Družićeš se odsad s decom engleskog konzula.

RAKA: A nije to ništa što su me nazvali prase, nego su mi pozvali i majku.

ŽIVKA: A znaju li oni da je tvoj otac ministar?

RAKA: Znaju, pa baš zato i psuju!

ŽIVKA: Zapisaćeš mi tu bezobraznu decu, pa ćemo ih premestiti u unutrašnjost; i decu i
razred i učitelja. U ovoj zemlji mora jedanput da bude reda i da se zna kome se sme
psovati mater, a kome ne sme.

RAKA: Jaoj, da znaš, mama, što volim što je tata postao ministar!

ŽIVKA: E?! ... A zašto?

RAKA: Pa, odsad, kad me tata istuče, ja samo skupim demonstracije, pa se razderemo:
dole vlada!

ŽIVKA: Pregrizo jezik ti, dabogda!. .

RAKA: Dole vlada! ...

ŽIVKA: Kuš, kad ne umeš da govoriš kao pametno dete!

RAKA: A nisam ti ni kazao! Evo ga ide otac!

ŽIVKA: Ide? Pa što ne govoriš, marvo jedna, nego brbljaš koješta. (zbuni sv.) Deco,
deco, nemojte da mi smetate. Vi stanite iza mene. Bože moj, ko bi to reko: otišo jutros
od kuće kao običan čovek, a vraća se ministar? Ama stanite ovamo, nemojte mi smetati!

XXIV
PREĐAŠNJI, POPOVIĆ

POPOVIĆ (pojavljuje se na vratima pod cilindrom).

ŽIVKA (grli ga}: Ministre moj!

ČEDA I DARA (ljube mu ruku): Čestitamo!

RAKA (razdera se iz sveg Glasa): Dole vlada!

ŽIVKA (skoči kao oparena i, kako je bila već prihvatila. iz Popovićeve ruke cilinder, ona
ja natuče Raki na glavu da mu tako uguši glas):Kuš, prokleto štene! Ubio ga bog, da ga
ubije, i kad ga rodih ovako prokleta!

POPOVIĆ: No, no, Živka, uzdrži se, zaboga!

XXV
PREĐAŠNJI, PERA

PERA (uđe, i kad spazi Popovića, zbuni se):Izvinite... ja, ovaj... ja sam došao da vam
javim da ste postali ministar.

POPOVIĆ: Znam ja to, gospodine Pero.

PERA: Znam ja da vi to znate, al' opet sam ja hteo prvi da vam javim.

POPOVIĆ: Hvala, hvala!

ŽIVKA: Hoćete li vi, gospodine Pero, sad u ministarstvo?

PERA: Na službi, gospođo ministarka.

ŽIVKA: Naredite da odmah posle podne, u četiri sata, dođe ovde ministarski fijaker.

POPOVIĆ: Šta će ti to?

ŽIVKA: Pusta me, molim te! Hoću da se provozam triput od Kalimegdana do Slavije, pa
makar posle umrla. Naredite, gospodine Pero!

PERA: Razumem, gospođo ministarka. (klanja se izlazeći) Pera pisar iz administrativnog
odeljenja!...

ČIN DRUGI

Ista soba, samo sada bogatija nameštajem koji je bez ukusa razmešten.

I

ČEDA, štamparski šegrt

ČEDA (sedi za malim stočićem na kome je telefon i završava razgovor): Gospođa
ministarka nije momentano kod kuće. . . Ne!... Kako? ... Pa, pravo da vam kažem, ja ne
znam kad prima. A, zvala vas je?... To je druga stvar. Pa onda izvolite u koje doba
želite, ona će, izvesno, kroz koji čas biti kod kuće. — Molim za vaše ime? Dr Ninković,
sekretar Ministarstva spoljnih poslova. — Lepo, ja ću reći, a vi izvolite! (zatvara telefon.)

ŠTAMPARSKI ŠEGRT (donosi pakete): Evo, molim, vizitkarte.

ČEDA: Je l' plaćeno?

ŠEGRT: Jeste! (predaje mu šest kutija)

ČEDA (iščuđava se): Oho! Pa koliko je to

ŠEGRT: Šest stotina.

ČEDA: Šest stotina?!!!...

ŠEGRT: Toliko je gospođa poručila.

ČEDA: Dobro, dobro, idi!...

ŠEGRT (ode).

II
ČEDA, DARA

ČEDA (otvori paket, vadi jednu vizitkartu i slatko se smeje).

DARA (nailazi iz sobe): Šta se ti tako slatko smeješ?...

ČEDA: Ama, kako da se ne smejem? Čitaj, molim te! (daje joj vizitkartu.)

DARA (čita): Živana Popović ministarka«. (govori.) Pa šta?

ČEDA: Kako — pa šta? Otkud se na kartama piše: ».ministarka«! Kao da je to zanimanje:
ministarka.

DARA: Pa kad ona neće nikog da zapita, no sve sama radi.

ČEDA: Pa onda — šest stotina vizit karata! Koliko godina misli ona da će biti ministarka?
Ili misli možda da svoje vizit karte rastura po narodu kao proklamacije?

DARA: A, vidiš, napisala Živana.

ČEDA: Pa da, gospa Živka joj prosto, nije ministarsko ime. A gde je ona, boga ti, od
jutros?

DARA: Kod zubnog lekara.

ČEDA: Šta će tamo?

DARA: Šta znam ja, opravlja zube. Već četiri dana ide svaki dan.

ČEDA: Tražio je neki sekretar Ministarstva spoljnih poslova na telefonu.

DARA: Jesi li ti razgovarao sa ocem?...

ČEDA: Jesam, ali s njim ne vredi razgovarati. Njega je tamo neki ludi vetar ubacio u
ministre, a nije za to rođen. Za ministra se mora, brate, roditi. Zamisli, molim te, on hoće
i da bude ministar i da ostane čist. Nije nego, još nešto! Ja mu lepo kažem: »Vi ne
možete pa ne možete da mi date obećani miraz, e pa evo vam sad prilika: izradite mi
jedan privredni zajam kod Klasne lutrije Ti privredni zajmovi niti se upotrebljavaju na
privredu niti se vraćaju državi.

DARA: A šta on kaže?

ČEDA: Veli: neće on da se prlja, hoće da ostane pošten čovek.

DARA: Pa to je lepo! Što mu zameraš?

ČEDA: Ama, to je lepo u teoriji, ali u praksi nije.

DARA: Zar ne umeš što drugo da smisliš?

ČEDA: Pa već docnije, ako bude trebalo, smisliću ja još štogod, ali najpre treba ovo
ostvariti.

DARA: Ne ostaje ti ništa drugo nego opet s majkom da razgovaraš.

ČEDA: Samo kad bi se s njom moglo čestito razgovarati,

III
PREĐAŠNJI, G-ĐA ŽIVKA

ŽIVKA (dolazi spolja pod šeširom, a za njom jedan fotografski šegrt nosi preko ruke
haljinu uvijenu u beli čaršav): Metni ovde!

ŠEGRT (ostavi haljinu preko stolice).

ŽIVKA: Tako, sad možete ići!

ŠEGRT (ode).

DARA: Gde si, boga ti, nosila tu novu haljinu?

ŽIVKA: Fotografisala sam se; dvanaest kabinet i jedna velika za izlog. A bila sam i kod
zubnog lekara. Je li me tražio ko?

ČEDA: Donete su vizitkarte.

DARA: Zaboga, majka, šta će ti šest stotina?

ŽIVKA: Kako šta će mi? Tolika familija, pa moram svakom da dam za uspomenu i inače,
potrošiće se to za tri godine. Je l' te, deco, a primećujete li vi štogod na meni?

ČEDA: Ništa?...

ŽIVKA: A kad se nasmejem? (smeje se)

ČEDA: Zlatani zub.

DARA: Zaboga, mama, pa tebi je taj zub bio potpuno zdrav.

ŽIVKA: Pa bio je zdrav, dabome.

DARA: Pa što si navukla zlato na njega?

ŽIVKA: Nego! Kakvo je to pitanje? Zar gospa Draga ima zlatan zub, zar gospa Nata ima
dva zlatna zuba, pa čak i gospa Rosa protinica ima zlatan zub, a ja da ga nemam!

ČEDA: Pa da, otkud ima smisla to: ministarka, a da nema zlatan zub!...

ŽIVKA: Pa dabome! Kad dođe tako neko otmeniji u posetu, pa se u razgovoru nasmejem,
a mene čisto sramota.

ČEDA: Sasvim!

ŽIVKA: Ne znam samo, da l' bi lepo stajalo da i s desne strane napravim jedan zub?

ČEDA: To bi lepo bilo zbog simetrije.

ŽIVKA: Niko me na telefonu nije tražio?

ČEDA: Jeste. Neki dr Ninković.

ŽIVKA: Je l' reko da će doći?

ČEDA: Jeste.

ŽIVKA: Baš dobro!

DARA: Ko ti je to opet?

ŽIVKA: Sekretar Ministarstva spoljnih poslova. Daro, dete, odnesi, boga ti, tu haljinu,
metni je u orman. Čekaj, ponesi i šešir. (skida) I onako imam sa tvojim mužem da
progovorim reč-dve.

ČEDA: Vrlo dobro, i ja imam s vama da razgovorim reč-dve.

DARA (uzme haljinu sa stolice i šešir pa odlazi).

IV
ŽIVKA, ČEDA

ČEDA (kad su ostali sami): Ja sam se rešio, majka, da definitivno uredim stvar.

ŽIVKA: Vrlo dobro, a i ja sam se baš rešila da definitivno uredim stvar.

ČEDA: Ja sam, dakle, rešio da vi još danas razgovarate sa ocem...

ŽIVKA: Čekaj, čekaj da ja prvo tebi kažem šta sam ja rešila. Ja sam, vidiš, dragi moj
zete, rešila da uzmem moju ćerku natrag.

ČEDA: Kako da je uzmete natrag?

ŽIVKA: Tako, da se ti lepo p ljucki izvučeš iz ove kuće i da ostaviš ženu.

ČEDA: Kako, molim vas?

ŽIVKA: Pa tako de, što se iščuđavaš? Da napustiš ženu i ona tebe da napusti.

ČEDA: Tako. A zašto to, moliću?

ŽIVKA: Tako! Nije opa za tebe. Ona je sada sasvim drugo nešto nego što je bila kada si
je uzeo za ženu.

ČEDA: Je l' ts? Gle, molim vas, ko bi to reko?!

ŽIVKA: I ona sad može da nađe mnogo bolju priliku nego što si ti!

ČEDA: Kako, molim?... Recite to još jedanput.

ŽIVKA: Ama, šta se ti tu vazdan iščuđavaš? Mogu da nađem za nju bolju priliku, pa eto
ti.

ČEDA: Tako! E, sad razumem!

ŽIVKA: Pa nema tu, brate, šta da se buniš. Evo, razmisli sam, šta si ti i ko si ti: jedna
obična vucibatina...

ČEDA (uvređen): Gospođo ministarka!...

ŽIVKA: Ama de, mi ovo razgovaramo prijateljski i familijarno, i ja tebi to sasvim
familijarno kažem da si vucibatina. Jer, eto, šta si ti svršio — ništa. Niti imaš škole, niti
znaš jezike; triput si dosad otpuštan iz službe. Zar nije?

ČEDA: Dozvolite...

ŽIVKA: Hoćeš da kažeš: kad si takav, što smo dali dete za tebe? E pa tako, vidiš,
zakačio si se za nju, a mi tada nismo bili bogzna šta, a devojka zamakla u godine a
zaćorila, pa eto tako sludovasmo. Bilo što je bilo, šta ćeš mu, ali — ako se stvar može
popraviti, treba je popraviti.

ČEDA: Ama, koga da popravite?

ŽIVKA: Tebe ne, ne boj se! ... Nego stvar... Zato sam ja i smislila da mi tebe najurimo.

ČEDA: Tako! A to ste vi smislili?

ŽIVKA: Ja, dabome! Tebe da najurimo, a Daru da udamo kao što joj priliči.

ČEDA: Divan plan. Istina, račun je napravljen bez krčmara, ali svejedno. A šta bi vi,
gospođo ministarka, rekli kad bi vam ja rekao da ne pristajem na sve to?

ŽIVKA: Pa ti, ako si pametan čovek, i ako zrelo razmisliš, uvidećeš i sam da je ovako za
tebe bolje. Mogao bi čak da dobiješ klasu, ako se lepo i familijarno sporazumemo.

ČEDA: Ja ne prodajem ženu za jednu klasu.

ŽIVKA: Pa dobro de, kad si baš zapeo, neka bude dve klase.

ČEDA: Ama, kako vi to, kao da smo na vašaru? Molim vas, recite vi meni, mislite li vi
ozbiljno sve ovo što govorite?...

ŽIVKA: Pa ozbiljno, dabome! Ovaj zubni lekar, kod koga sam nameštala zub, primio se za
provodadžiju i već je razgovarao sa čovekom.

ČEDA: Ima, kako to, kod mene živog, pa već razgovarate s čovekom?

ŽIVKA: Boga mi, pravo da ti kažem, neću ja za tvoju ljubav da ispustim ovako lepu
priliku.

ČEDA: Gle' te, molim vas! A sme li se bar znati ko je taj budući zet?

ŽIVKA: Počasni konzul.

ČEDA: Kako?

ŽIVKA: Tako, počasni konzul Ni... Čekaj, molim te. (vadi iz tašne jedno ceduljče i čita)
Počasni konzul Nikarague.

ČEDA: Gospode bože, ko vam je to opet?

ŽIVKA: Čovek iz diplomacije i onako od reda, kao što i priliči jednoj ministarskoj ćerki.

ČEDA: E, to mi je milo! A šta je inače taj Nikaragua?

ŽIVKA: Koj' Nikaragua?

ČEDA: Pa taj vaš budući počasni zet?!

ŽIVKA: Kako šta je, pa konzul!

ČEDA: Ama, počasni konzul. Ne može se tek od toga živeti. Ko je još od počasti živeo?
On mora imati neko zanimanje? ...

ŽIVKA: Pa inače je kožarski trgovac.

ČEDA: Uf, ala to nešto smrdi!

ŽIVKA: Nego kao ti, što niti smrdiš niti mirišeš. Kamo sreće da si ti kožarski trgovac!

ČEDA: Ono, kako vašem Raki trebaju svake nedelje nova pendžeta, bilo bi dosta dobro.

ŽIVKA: Gledaj ti svoja pendžeta!

ČEDA: A je l' te, -molim vas, smem li znati kako je ime Nikaragui?

ŽIVKA: Ama, kakav Nikaragau, ubio te bog!

ČEDA: Pa taj vaš zet.

ŽIVKA: A, za njega pitaš. Ime mu je Rista Todorović.

ČEDA: Dakle, Rista? E, to je lepo, to je odista lepo. A, velite, zubni lekar provodadžija?

ŽIVKA: Pa jeste, on!

ČEDA: Slušajte, pa poručite provodadžiji da dođe k meni da progovorimo. Recite mu vrlo
ćemo se lako sporazumeti jer smo od istog zanata, i ja znam da vadim zube.

ŽIVKA:Ti?

ČEDA: O, te još kako! Prednjake vadim po nekoliko odjedanput, a kutnjake po jedan, ali
kad jedan izvadim, sve ostale zaljuljam. Pa zato baš i kažem, recite vašem zubnom
lekaru nek dođe k meni.

ŽIVKA: Nije potrebno, jer stvar je već potpuno uređena. Danas će već doći mladoženja
na viđenje sa devojkom.

ČEDA: Ama, kojom devojkom?

ŽIVKA: Pa sa tvojom ženom.

ČEDA: I doći će ovamo Nikaragua da je gleda?

ŽIVKA: Razume se!

ČEDA: E, to je lepo! Slušajte, pa treba kazati devojci da se obuče. A, šta mislite, treba
li i ja da se obučem?

ŽIVKA: Ama, šta ćeš mi to? Udaj se ti za tvoj račun, ako ti treba, a nas ostavi na miru.

ČEDA: Sasvim, pravo kažete, ja ću se udati za svoj račun! (ščepa šešir) Ja ću vas zvati
u svatove! (ode naglo)

V
ŽIVKA, sama

ŽIVKA (prilazi telefonu; vadi iz tašne jednu cedulju na kojoj je zapisan dotični telefonski
broj):... Je l' to centrala?... Dajte mi, molim vas (gleda u cedulju) 5872.... alo... Je l' to
fotograf Pešić?... Vi ste?... Ovde je gospa Živka ministarka. Je l' te molim vas, nisam vas
ni pitala, kad će biti gotove slike? ... Tako.... a ne može ranije?... Al' gledajte, molim
vas, ako potraži koji strani list, moju fotografiju, pa da bude lepo. Znate kako je to za
inostranstvo!...

VI
ŽIVKA, UČITELjICA. RAKA

UČITELjICA (matora devojka u sako-kostimu, podšišane kose s naočarima na nosu, ona
ispada uzbuđena iz sobe)

RAKA (dolazi za učiteljicom).

UČITELjICA: Pfuj! Pfuj! Šoking?! ...

ŽIVKA: Šta je, zaboga?! ...

UČITELjICA: Nemoguće, nemoguće, gospođo, raditi sa ovim čovekom. To je nevaspitano
i bezobrazno derište, da ja prosto ne mogu više da podnesem.

ŽIVKA: Ali šta je, zaboga?

UČITELjICA: Izvolite, pitajte ga. Meni je odvratno i da vam kažem šta je taj čovek kadar
da kaže!

ŽIVKA (Raki): Govori! Šta si joj kazao?

RAKA (on je obučen u belo mornarsko odelo sa kratkim nogavicama te mu se vide gola
kolena): Baš ništa!...

UČITELjICA: No! E to već prelazi sve granice. Ne bih nikad inače, al' moram reći,
zamislite, opsovao mi mater.

ŽIVKA: Nesrećni sine, zar učiteljici engleskog jezika da psuješ mater?

RAKA: Nisam!

ŽIVKA: Jesi, nesrećniče; jesi ubio te bog da te ne ubije! I zašto da joj psuješ mater? Zar
ona tebe uči i vaspitava, a ti da joj psuješ mater? Zašto, 'ajde kaži mi zašto?

RAKA: Pa kad ona mene tera da izgovorim deset puta reč: »rešons lajzejšn«!

ŽIVKA: Pa izgovori? ...

RAKA: Jes', izgovori. Misliš ti lako je to. 'Ajd neka ona kaže deset puta: »Ture bure
valja. bula Ture gura; niti Ture bure valja, niti bula Ture gura!« 'Ajd' neka izgovori to
deset puta, pa evo ja pristajem keka mi opsuje i oca II majku.

UČITELjICA: Pfuj!

ŽIVKA: Marš, stoko jedna! Zar je za tebe vaspitanje! I ja još sirota hoću da pauči
engleski da bi se mogao igrati sa decom engleskog konzula, a on, kakav je, mogao bi
opsovati oca II samome engleskome konzulu. Napolje, bitango, vuci mi se ispred očiju!...

RAKA (izlazeći): Zar sam ja lud da krham vilice sa tim tvojim engleskim jezikom? (ode)

ŽIVKA (učiteljici): Izvinite gospođice, molim vas. Dođite vi sutra opet.

UČITELjICA (buni se): Ah, nemoguće je raditi s tim čovekom.

ŽIVKA: Ama dođite vi samo, a taj će čovek već dobiti svoje.

UČITELjICA: 'Ajde! Službenica! (odlazi)