Anegdote o naučnicima

http://razbibriga.net/imported/2011/...Thales06-1.jpg


Grčki filozof Tales (625 - 547. p. n. e) između ostalog, je predvideo pomračenje Sunca
koje se dogodilo 584. godine pre nove ere, izmerio je visinu piramida pomoću dužine
njihove senke, a dokazao je i nekoliko geometrijskih teorema, a jedna se i danas naziva
po njemu. Jednom prilikom je gledajući više u zvezdano nebo nego kuda je hodao, priča
se, upao u jamu. Na njegove pozive za pomoć odgovorila je jedna starica koja se tu
zatekla i tada ga posavetovala: „Ti ne vidiš ni kuda hodaš, a hoćeš da saznaš šta se na
nebu dešava!"

http://razbibriga.net/imported/2011/...frey_Kne-1.jpg

Isak Njutn (1643-1727) poznati engleski fizičar, matematičar i astronom, poznat
je po anegdoti da mu je pad jabuke na glavu dao ideju za teoriju gravitacije, ali ne samo
po njoj. Kao odgovor na pitanje kako je, iako na početku loš đak, uspeo da se popravi u
školi, Njut je odgovorio: „U početku sam bio jedan od najgorih u razredu. Ali kada me je
jedan od učenika izdevetao, misleći da kao najbolji đak na to ima pravo, odlučio sam da
mu se osvetim i - prionuo sam na knjigu i ubrzo postao prvi đak u odeljenju". Njutn je
zbog svog doprinosa nauci i postavljanja zakona opšte gravitacije i osnovnih zakona
mehanike, dobio jedinicu za jačinu sile (1 N). Tvorac je i diferencijalnog i integralnog
računa.

http://razbibriga.net/imported/2011/...ptiste_G-1.jpg

Poznati američki fizičar, pronalazač i državnik, Bendžamin Frenklin (1706 - 1790)
je pored nauke ostao upamćen i po stavovima o društvu i ekonomiji. Jedna od njegovih
čuvenih izreka je i ona da je vreme novac.

Frenklin se zalagao za to da svi imaju pravo glasa, a ne samo oni koji plaćaju porez,
obrazlažući to na vrlo duhovit način. „Ja imam lepo magare za koje plaćam porez. Dakle,
imam pravo glasa. Kada mi životinja ugine neću ga više plaćati, pa prema tome neću
više biti glasač. A sada bih voleo da znam ko je u stvari glasač - ja ili moje magare?"

http://razbibriga.net/imported/2011/...ic_Pavle-1.jpg

Srpski naučnik Pavle Savić (1909 - 1994) proučavao je oblast nuklearne fizike,
fizike visokih pritisaka i niskih temperatura. Dobio je Zlatnu medalju Lomonosova,
najveće rusko naučno priznanje. Dok je bio đak, dobio je primedbu od profesora srpskog
jezika da na pismenom zadatku nije koristio citate, uz komentar da se bez citata ne vidi
da išta čita. Na sledećem pismenom zadatku Pavle je citirao slavnog kineskog filozofa
Van Fu Džija. Dobio je odličnu ocenu i pohvalu što je tako brzo prihvatio savet. Samo
najbliži njegovi drugovi znali su da pomenuti slavni filozof ne postoji.

:lol:

http://razbibriga.net/clear.gif

Srpski fizičar i pronalazač Mihailo Pupin (1854 - 1935) bio je profesor teorijske
fizike na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku. Izumeo je induktivni navoj (Pupinov kalem)
koji je uspeo da reši problem žičanog prenosa telefonskih razgovora na velike daljine.
Dobio je Pulicerovu nagradu 1924. godine za autobiografsku knjigu „Sa pašnjaka do
naučenjaka", a za naučni rad iz oblasti elektrotehnike dobio je Edisonovu medalju.

Jednom prilikom Pupin je na poklon dobio dva ždrepca od prijatelja koji je imao ergelu.
Obučavao ih je sa velikim umećem i zadovoljstvom, tako da su osvajali mnogo nagrada.
Pupinov drug iz studentskih dana, iznenađen što jedan profesor nastupa na izložbi konja,
mu je prokomentarisao: „Ako vi ovako obučavate i studente, kao što ste obučili konje,
onda ste najveći profesor u Americi." Pupin mu je na to odgovorio da bi to bilo tačno
samo da ne mora da radi istovremeno sa dvesta, već samo sa dva studenta.

http://razbibriga.net/imported/2011/06/4444-1.jpg

Nemački prirodnjak, geograf i astronom Aleksandar Humbolt (1769 - 1859)
istraživao je Zemljin magnetizam i rasprostranjenost biljaka u zavisnosti od klime. Od
ovog, osnivača moderne geografije, jedan poznanik je jednom prilikom pozajmio drugi
deo retke knjige „Pernati svet Južne Amerike". Ta mu se knjiga toliko dopala da, uprkos
mnogim opomenama naučnika, nije hteo da je vrati. Na kraju mu je Humbolt poslao i prvi
deo knjige sa posvetom: „Neka bar jedan od nas poseduje oba dela knjige!"

Dok je tragao za izvorom reke Orinoko, Humbolt je bio gost jednog amazonskog plemena.
U znak prijateljstva, od poglavice je dobio papagaja koji govori. Međutim, Humbolt je
primetio da papagaj ne izgovara reči plemena domaćina. Saznao je da je papagaj ratni
plen i poslednje živo biće koje „govori" jezikom plemena koje je uništeno u ratu.
Zapisujući reči koje je čuo od papagaja, Humbolt je spasao od zaborava deo kulture
plemena Majpure.

http://razbibriga.net/imported/2011/..._Laplace-1.jpg

Francuski astronom, fizičar i matematičar Pjer-Simon Laplas (1749 - 1827) je često u
svojim radovima koristio frazu „kao što je očigledno". Jednom prilikom prevodilac njegovih
dela je konstatovao kako su mu kad god je naišao na Laplasovo „kao što je očigledno",
bili potrebni sati mukotrpnog rada da bi shvatio o čemu se tu radi. Upotrebu ove fraze
razjasnio je jednom prilikom, Laplasov pomoćnik. Dok je veliki naučnik pripremao za
štampu svoje čuveno delo „Nebeska mehanika", Laplas ni sam često nije moga da shvati
na koji način je nekada dolazio do dobijenog rešenja. A kada bi dolazio do
zadovoljavajućeg zaključka, radosno bi umetao svoju frazu.

Laplas se prilikom izbora u Francuskoj akademiji nauka, pokazao kao veliki diplomata. Svi
su bili zainteresovani da saznaju za koga će se od dva kandidata na tajnom glasanju
odlučiti. On je uzeo dva glasačka listića ispunio ih, stavio u svoj šešir, i pred svima
izvukao jedan i stavio u glasačku kutiju. Jedan od njegovih suseda je kasnije
prokomentarisao kako je video da je na oba listića napisao isto ime - ime osobe koju je
podržavao.

http://razbibriga.net/imported/2011/...e_pascal-1.jpg

Francuski matematičar, fizičar i filozof Blez Paskal (1623 - 1662) imao je oca sa
čudnim pogledom na obrazovanje. Odlučio je da sam podučava sina, a nije mu dao da
uči matematiku sve do 15. godine. Sva literatura iz matematike bila je sklonjena iz
njihove kuće. Tek kada je bio siguran u ogroman sinovljev talenat, dozvolio mu je da
stiče matematičko obrazovanje. Kasnije je Paskal konstruisao mašinu koja je vršila četiri
osnovne matematičke operacije, izumeo je hidrauličnu presu, a u njegovu čast je
jedinica za pritisak nazvana paskal (1 Pa).

Paskal je dobro poznavao osobine tečnosti i gasova i voleo je da eksperimentiše pred
publikom. Jednom je napunio vodom bure od 300 litara. Zatvorio ga je i na poklopcu
napravio otvor veličine 1 cm2. Kroz taj otvor provukao je cev dugačku više od 10
metara. Kada je cev napunio vodom, bure se raspalo usled velikog pritiska.

:hm:

http://razbibriga.net/imported/2011/...s_Louvre-1.jpg

Aristotel (384 - 322. pne), grčki filozof koji je podržavao Empedokleovo učenje da
je svet sastavljen od četiri elementa: vatre, vode, zemlje i vazduha, proslavio se
zaključkom da je Zemlja okrugla. On je takođe bio i učitelj Aleksandra Velikog. Kako je
često na pitanja odgovarao da ne zna odgovor, ljudi su se pitali za šta ga onda kralj
plaća. Aristotel bi odgovarao: „Kralj me plaća samo za ono što znam. Kada bi me plaćao
i za ono što ne znam, čitava njegova riznica ne bi bila dovoljna za to."

Jednom prilikom Aristotelu je sugerisano da ima ljudi koji ga iza leđa ogovaraju. Na to je
odgovorio kako mu ne smeta da ga ogovaraju dok nije prisutan, i da ga tada ništa od
toga ne boli, pa da čak i mogu da ga izudaraju kada nije tu.

http://razbibriga.net/imported/2011/...ch_Gauss-1.jpg

Гаус је рано показао своју математичку даровитост. Позната је анегдота
која каже да је једном приликом Гаусов учитељ задао да се саберу сви бројеви од 1
до 100, вероватно да би “запослио ученике”. На његово велико изненађење, Гаус
(који је тада имао 7 година) одмах је донео свој резултат: 5050. Ево како је млади
математичар то решио: Посматрајући низ 1,2,3,4,…,97,98,99,100, чије је чланове
требало сабрати, уочио је извесну законитост: када спари 1 и 100, 2 и 99, 3 и 98,
и тако даље, увек добије збир 101. Таквих парова има тачно 50. Отуда је тражени
збир једнак 50*101 = 5050. Овај поступак назван је „ Гаусов поступак“.

Neki novinar zapitao je jednom Ajnštajna koje bi zanimanje izabrao kada bi opet bio mlad.
- Izabrao bih najnezanimljiviju profesiju. Bio bih vodoinstalater ili seoski dućandžija – odgovorio mu je Ajnštajn.
Ajnštajnova šala nije ostala bez odjeka. Već posle nekoliko dana predsednik sindikata vodoinstalatera poslao je velikom fizičaru svedočanstvo o njegovom izboru za počasnog člana saveza vodoinstalatera.

Na pitanje kako se postiže uspeh, Ajnštajn je odgovorio jednačinom:
A (uspeh) = X (rad) + Y (igra) + Z (veština držati jezik za zubima)

Ajnštajn je za brijanje upotrebljavao isti sapun kojim se i umivao: "Dve vrste sapuna... to je za mene isuviše komplikovano", govorio je.

Veliki danski atomski fizičar Nils Bor bio je, kažu, strpljiv, logičan i svemu je prilazio sistematično, svojom metodom. Njegovi naučni radovi bili su čuveni po svojoj jasnoći i – epskoj opširnosti.
Rad u institutu za teorijsku fiziku bio je veoma zamoran i Bor je, da bi se od njega odmorio, najradije odlazio u bioskop. Najviše je voleo kaubojske filmove. Ali, veliki naučnik koji je lako savlađivao najteže probleme fizike, teško je pratio radnju filma.
- U našu dužnost je spadalo – pričao je jedan asistent – da mu objašnjavamo sadržinu filma. Bor je sporo mislio i često je postavljao, na primer, ovakva pitanja: "Je li ovo sestra kauboja koji je pokušao da ukrade stado goveda koje je pripadalo njenom deveru?"

Albert Ajnštajn je bio svedok na venčanju jednog svog prijatelja i nekoliko godina kasnije mladi par je došao da mu "predstavi" svog osamnaestomesečnog sina. Ugledavši Ajnštajna, dete se, verovatno uplašeno njegovom belom razbarušenom kosom, dade u plakanje. Roditelji su bili zbunjeni. Međutim, veliki naučnik se veselo nasmeja i pogladivši dete po glavi reče:
- Ti si prvi koji mi je za poslednjih dvadeset godina iskreno kazao šta misli o meni.

Hans Bete, dobitnik Nobelove nagrade za fiziku 1967. često čitave sate provodi nad svojom kolekcijom maraka. On kaže: "Skupljanje maraka je plemenit hobi. Moj album je zasad jedino meni poznato mesto gde se sve nacije miroljubivo okupljaju".

Helen Bakli, sekretarica Aleksandra Fleminga, pronalazača penicilina, piše u svojim uspomenama da joj je jednog letnjeg dana 1944. godine Fleming nešto diktirao kada su iznenada prve sirene objavile da se Londonu približavaju nemačke leteće bombe.
"Digla sam glavu malo nervozno, nadajući se da do daljeg znaka za uzbunu neće doći. Ali, sirene su zaurlale i po drugi put. Iz daljine se već čuo zvuk leteće bombe. Zasvirale su i treće sirene: to je značilo da bomba leti pravo na grad. Već sam je videla kroz prozor i znoj je počeo da mi se sliva niz lice. Jedva sam držala olovku. Pogledala sam Fleminga ispod oka – nijedna crta na licu nije mu se pokrenula. Najzad je bomba proletela iznad naših glava: cela zgrada se zatresla, a predmeti na stolu za kojim smo radili su zazveckali. I tek kada se zvuk leteće bombe više nije čuo i kada su sirene objavile prestanak uzbune, Fleming se prenuo, pogledao me i viknuo: "Lezite!!!"

Kad je zašao u godine, veliki pronalazač Edison postao je vegetarijanac. Jednom mu je u poseti bio Rudolf Dizel, Edison je naveo razgovor na tu temu i oduševljeno stao da dokazuje kako su naši najstariji preci vodili prirodan način života i da nisu znali za uništavajuće dejstvo alkohola.
- Niste u pravu – usprotivio se Dizel. – Istorija i antropologija nam dokazuju da je čovek počeo da upotrebljava alkohol gotovo u isto vreme kad i hleb.
Ne želeći da se tako olako preda, Edison je zapitao:
- A zašto kažete "gotovo u isto vreme"?
- Samo zbog toga što je za previranje zrnevlja potrebno izvesno vreme – odgovorio mu je Dizel.

Na večeri priređenoj u čast otvaranja Automobilskog kluba Francuske, 15. IV 1896. godine Francuski fizičar Marsel Depre (1843-1918) ovako je završio svoju zdravicu:
- Pijem za budućnost kad će automobili juriti brzinom od 50, pa možda i 60 kilometara na čas, umesto današnja 24 kilometra.
Konstruktor Levastr, zavrte glavom i obrati se svom susedu za stolom:
- Zašto mora na kraju ovako dobrog ručka da priča gluposti?

Nikola Tesla je bio ne samo sjajan već i strastven matematičar koji je stalno tražio probleme – da bi imao šta da rešava. U restoranu, na primer, ne bi ni dodirnuo supu pre nego što bi izračunao koliko zapreminu ona zauzima u tanjiru.
Jedne večeri kelener mu je na kraju obeda doneo posudu sa voćnom salatom. Svaki komadić voća imao je drugačiji oblik i zapreminu. Tesline oči su zablistale. Problema je bilo čitavo brdo – uživanje za strastvenog matematičara. Uzeo je olovku i uskoro je njegova beležnica bila ispunjena nizovima brojki. Posle izvesnog vremena kelner mu je prišao i zapitao ga:
- Nešto nije u redu sa voćnom salatom? Vidim da je niste ni dodirnuli.
- Zašto ne bi bilo u redu? – odgovori Tesla i ne dižući glavu. – Odlična je... bolje ne bi mogla biti.

Kad bi bila zauzeta naučnim radom Marija Kiri kao da je prestajala da postoji za svet oko sebe. Jednom, kada je bila usred nekog eksperimenta, u njen kabinet uletela je njena astistentkinja i uplašeno povikala:
- Madam! Maločas sam progutala jednu čiodu! Šta da radim?
- De, de. Nemojte se uzbuđivati. – odgovorila je Marija Kiri. – Daću vam drugu.

Poznati naučnik Albert Ajnštajn bio je gost u kući nekih poznanika. Jednog trenutka domaćica ga upita:
- Šta biste više voleli: Frenka Sinatru ili Binga Krozbija?
Ajnštajn razrogači oči i upita:
- O čemu se radi?
- Vidite – poče domaćica da objašnjava – to su dva najslavnija pevača zabavne muzike u Americi.
- Gospođo - reče Ajnštajn smejući se – naučnik je osoba koja zna sve što drugi ne znaju, ali na žalost često ne zna ono što drugi znaju.

Robert Vilhelm Bunzen, pronalazač Bunzenove lampe i Gustav Robert Kirhov, jedan od najvećih fizičara svog vremena, šetali su jednom po velikom dvorištu univerziteta u Hajdelbergu. Kada su prolazili pored jedne metalne kugle postavljene na niskom kamenom postolju, Bunzen je slučajno prešao rukom preko njene posrebrene površine i – stao od iznenađenja!
- Gustave! – viknuo je. – Opipaj je i ti. Ona strana kugle koja je u senci veoma je topla, gotovo vrela, dok je druga, iako okrenuta prema suncu potpuno hladna.
I dva naučnika upustila su se u živu diskusiju oko tog fizičkog fenomena. Da nisu njih dvojica sasvim slučajno naišli na jedan nov, dotad neotkriven zakon o svetlosti i toploti?
Njihovu diskusiju prekinuo je baštovan koji je prošao pored kugle i okrenuo je. Primetivši da to profesori posmatraju razrogačenim očima, reče im:
- Uvek okrenem ovu kuglu kad prođem pored nje da joj se od sunca jedna strana ne bi suviše pregrejala.

Grčki matematičar Diofant koji je živeo u III veku, tvorac je jednačina sa više nepoznatih veličina i mnogo rešenja.
- Kakva je korist od ovih jednačina? - čudili su se njegovi savremenici!
- Ogromni, objašnjavao je Diofant, ali ako se vešto podese vrednosti.
Jednom prilikom je neki poznanik došao kod Diofanta da mu vrati dug. Ali, umesto dvadeset srebrnjaka, koliko je bio dužan, pružio mu je samo dva.
- A gde su ostalih osamnaest, Filease? – zgranuto će Diofant.
- Pa, mudri Diofante – osmehnu se Fileas nevino – podesi koeficijente, kako ti to već umeš, i sve će biti u redu.
- Naravno! – reče Diofant i tresnu Fileasa pesnicom u bradu.
- Zašto si me udario? promuca Fileas kad je došao svesti.
- Tako mi Zevsa, nisam te udario, samo sam pokušao da podesim vrednosti! Nadam se da ćeš uz pomoć ovakvih koeficijenata brže namiriti ostatak duga!

U Nemačkoj postoji izreka: "Dobar račun potiče od Adama!" Pri tom se ne misli na prvog čoveka, muža pramajke Eve, već na Adama Rizea, matematičara iz Bamberga u Nemačkoj koji je živeo u XVI veku.
Neki poznanik koji je želeo da se sa njim našali, zadao mu je "problem" koji se obično daje deci u osnovnoj školi.
- Profesore, koliko iznosi zbir od 20 kilograma jabuka i 25 metara štofa?
- Pod običnim uslovima ovaj problem je nerešiv, no u naročitim okolnostima ipak mu se može doskočiti! – odgovorio je Rize.
- Kako?!
- Od 20 kilograma jabuka i 25 metara štofa dobićete 10 tepsija jabuka u šlafroku i još će vam preostati 5 metara štofa.

Ispitivao jednom David Hilbert, čuveni matematičar s kraja XIX i prve polovine XX veka nekog studenta iz geometrijske logike. Student je zasukao rukave i bacio se na pisanje svih mogućih formula i simbola sve dok nije išarao čitavu tablu.
- Kolega, da li biste sve ovo mogli da mi predstavite pomoću crteža? – zamoli ga Hilbert.
Kandidat, osokoljen profesorovom ljubaznošću, klimnu glavom i počne da crta. Ali, i crtež je ispao nekako zapetljan, a glavna konstrukcija našla se izvan table. Kako je zid bio premazan tamnom masnom bojom, profesor mu reče da slobodno nastavi. Malo-pomalo, crtajući iz sve snage, student naiđe na nepremostivu prepreku – bela vrata na kojima linije belom kredom nisu mogle da se vide. Zbunjen, on pogleda u profesora. Ovaj mu priđe, otvori vrata i pružajući mu indeks reče:
- Izvrsno, kolega! Sami ste pronašli najbolji put. Dođite mi ponovo u sledećem ispitnom roku!

Da matematičari umeju da se našale i na sopstveni račun svedoči ova istinita anegdota koju je svom prijatelju profesoru Jelenku Mihajloviću ispričao naš poznati matematičar Mihajlo Petrović čuveniji kao Mika Alas.
- Pre neki dan sastadoh se ja sa doktorom Vladimirom Varićakom iz Hrvatske, ti ga, Jelenko, znaš, i slatko se izrazgovarasmo, ali, niti je on razumeo mene, niti ja njega!
Profesor Jelenko Mihajlović se pogladi po bradi pa upita:
- Pobogu, Miko, na kojim ste to jezicima razgovarali?
- Pa na našem, na kom bi drugom?
- Otkuda se onda niste razumeli?
- Lepo! Ja sam mu pričao o mojim funkcijama – matematičkoj fenomenologiji, a on, čovek, klima glavom, no ja dobro vidim da mu nije jasno.
- A posle, kada je on tebi stao da priča?
- Ništa bolje! Razvezao čovek o neeuklidskoj geometriji, o opštoj i specijalnoj teoriji relativnosti, a ja samo povlađujem. Ali, da me ubiješ ako pojma imam šta mi je ispričao!
- E, moj Miko! – huknu Jelenko – Ova tvoja zgoda bolje objašnjava kolika je provalija matematika, nego da si o tome napisao monografiju!

Postavljena: Uto Nov 11, 2008 11:58 pm Naslov poruke:
Roberta Koha (1843-1910), čuvenog bakteriologa, pronalazača tuberkuloznog bakcila i bakterije kolere poseti jednom neki poznat lekar i zateče naučnika kako stoji pored jedne posude sa poklopcem.
- Pogodite, kolega, šta ovde kuvam? – dočeka ga Koh.
- Streptokoke? – odgovori upitno lekar.
- Nije.
- Tuberkulozni bakcili?
- Ma, nije...
- Bacil kolere?
- Ne, vidim da nećete pogoditi – umiri ga Koh podižući poklopac. – Viršle, kolega, viršle sa kojima ću vas sada poslužiti.

Posle nekog predavanja koje je Ajnštajn održao, okupljeni prijatelji upitali su ga šta mu je bilo najteže.
- Probuditi publiku kada je sa govorom završio gospodin koji me je predstavljao!

Biolog Žan Rostan, inače veliki poštovalac Alberta Ajnštajna, da bi dokazao koliko je poznati naučnik bio skroman čovek često citira sledeće reči koje je naučnik imao običaj da kaže kad bi se povela reč o njegovoj teoriji relativiteta: "Teorija, čije ime imam čast da nosim..."

Veliki ruski naučnik Mihail Lomonosov nije baš mnogo pažnje posvećivao svom spoljnom izgledu. Zbog toga je često bio predmet podsmeha dvorskih plemića koji nikako nisu mogli da mu oproste seljačko poreklo. Jednom mu je neki kicoš, primetivši njegove iskrzane manžetne primetio:
- Učenost izviruje!
- Ne, gospodine, odgovorio je Lomonosov – to samo glupost zaviruje!

Jednom je predstavnik komiteta za izgradnju neke crkve došao da pita Edisona da li na Božji hram treba postaviti gromobran.
- Neizostavno. Proviđenje je ponekad veoma rasejano – odgovorio mu je veliki pronalazač.

Novinari su jednom upitali Alberta Ajnštajna kakvo bi se oružje, po njegovom mišljenju, moglo koristiti u trećem svetskom ratu. Čuveni fizičar je odgovorio da ne zna, ali je dodao:
- Zato znam kakvo bi se oružje koristilo ako bi došlo do četvrtog svetskog rata.
Zainteresovan, novinar je nećulio uši, a Ajnštajn je rekao:
- Kamenice. Kamenice, bez svake sumnje!

Do velikih rezultata ne dolazi se prekonoć, pa je tako i pronalazač sijalice sa ugljenim vlaknom, američki naučnik Tomas Alva Edison , neumorno eksperimentisao u nastojanju da otkrije novu vrstu materijala za izradu jastučića koji trenjem izdvajaju elektricitet u mašinama. Posle pedesethiljaditog neuspelog pokušaja s jastučićem, jedan obeshrabreni saradnik nije se uzdržao:
- Gospodine Edison, ovo nam je bio pedeset hiljaditi eksperimetn bez ikakvog rezultata.
- Rezultati! – uzviknuo je pronalazač – Pa mi smo došli do božanstvenih rezultata. Sada tačno znamo kojih pedeset hiljada rešenja ne valja!

Čuvenom naučniku Žolio Kiriu prijavio se mladić sa pretenzijama da mu bude asistent. Profesor Kiri je naravno, morao da ispita kandidata, koji je nešto pre toga doktorirao na Sorboni.
- Recite mi - upita ga Žolio Kiri - šta znate o nuklearnoj nauci?
- Sve - odgovori kandidat bez kompleksa.
- Sve? - nasmeši se slavni naučnik. - To nije dovoljno.

Neki dosadan čovek dugo je pričao Aristotelu. Pošto je filozof uporno ćutao, pričljivac pomisli da priča uzalud pa upita:
- Možda vam dosadjujem?Možda moje reči smetaju vašim dubokim mislima?
- O, ne! - odvrati Aristotel. - Slobodno produžite, ja vas uopšte ne slušam!

Blez Paskal (1623- 1662)
francuski matematičar, fizičar i filozof.

Paskal se jedne noći kasno vratio kući. Kada je zazvonio na vrata, pospani sluga ga nije prepoznao.
- Koga tražite, gospodine? - upitao ga je.
Rasejani Paskal odgovori:
- Gospodina Paskala.
- Izvinite, nije kod kuće.
- Ništa, ništa, navratiću drugi put - odgovori naučnik i produži dalje.

Iako nije bio talenat za muziku, Ajnštajn je voleo da svira violinu sa poznatim orkestrima. Jednom prilikom, očito iznerviran Ajnštajnovim pogrešnim brojanjem taktova, dirigent je viknuo:
- Ajnštajne, nauči da brojiš!

Za vreme Drugog svetskog rata, protiv Ajnštajna je bila podignuta velika naučna kampanja u Nemačkoj, što je rezultiralo izlaskom knjige „Sto naučnika protiv Ajnštajna“.
Čuvši to, Ajnštajn je rekao:
„Zašto sto, da nisam u pravu i jedan bi bio dovoljan“.