Сиви Ñоко
http://razbibriga.net/imported/2011/...neFalcon-1.jpg
je најбрже живо биће на планети, може да развије брзину до 320 km/h.
Printable View
Сиви Ñоко
http://razbibriga.net/imported/2011/...neFalcon-1.jpg
je најбрже живо биће на планети, може да развије брзину до 320 km/h.
Otkriven otisak dinosaurusa od 150 metara
Francuski paleonteolozi otkrili su u oblasti Jura najdužu do sada pronađenu seriju otiska dinosaurusa, prenose danas francuski mediji.
Grupa francuskih paleontologa sa Žan-Mišel Mazenom na čelu otkrila je na lokalitetu masiva Jura u selu Planj do sada najdužu seriju otiska koja pripada jednom istom dinosaurusa u dužini od 150 metara.
Dosadasnji rekord iznosio je 147,5 metara i pronađen je u Portugaliji. "Ovo je važno otkriće jer sada možemo bolje shvatiti način kretanja ovih četvoronožaca od 40-50 tona", objašnjava Mazen.
Na ovom lokalitetu grupa geologa sa Patrisom Landijem na čelu je 2009. godine već otkrila veliki broj otisaka dinosaurusa, što zanači da se radi o nekada omiljenom sastajalištu ovih džinovskih stvorenja.
Neandertalci su se ukrštali sa čovekom
Nova genetička analiza pokazala je da neki od ljudskih X hromozoma potiču od neandertalaca, prenosi "Foks njuz". Preci neandertalaca su Afriku napustili pre 400.000 do 800.000 godina, i najveći broj njih naselio se na područja današnje Francuske, Sspanije, Nemačke i Rusije. Oni su pre oko 30.000 godina izumrli ili su se priključili populaciji modernog čoveka. Preci modernog čoveka Afriku su napustili pre oko 50.000 do 80.000 godina.
Otkriveno je, međutim, da neki X hromozomi potiču od neandertalaca i smatra se da su se ove dve vrste međusobno ukrštale.
Naučnici smatraju da se ukrštanje, najverovatnije, dogodilo na području Bliskog istoka.
Neandertalci, s obzirom na to da su imali gene za govor, da su bili vešti u pravljenju oružja i alata kao i da su imali smisla za muziku, verovatno da nisu bili odbojni modernom čoveku. Stručnjaci tvrde da su se ove dve vrste gotovo sigurno ukrštale, ali da bi ipak trebalo obaviti dodatna israživanja kako bi se otkrilo više detalja.
SVADBENI PUT JAPANSKE JEGULJE
Biolozi koji su se specijalizovali za morske ribe i životinje otkrili su dvadesetih godina prošlog veka da jegulje iz evropskih i severnoameričkih slatkih voda odlaze na svadbeni put preko čitavog Atlantskog okeana, da bi se u Sargaskom moru, južno od Bermudskih ostrva, izmrestile i tu uginule. Od tog vremena oni su sve do nedavno tragali da otkriju kuda na svoj svadbeni put i mrešćenje putuju takozvane japanske jegulje, Anguillidae japonica, koje do mrešćenja žive u azijskim slatkim vodama. Japanski biolog Kacumi Cukamoto i njegove kolege sa tokijskog univerziteta preduzimali su u potrazi za mestom mrešćenja japanskih jegulja četiri ekspedicije, ali su tek na petoj takvoj ekpediciji na naučnom brodu Hakubo-Maru, uspeli da otkriju mesto njihovog mrešćenja. Kao i druge jegulje u svetu i ove japanske su sve do vremena za mrešćenje živele u potocima i rekama na kontinentu Azije, a kada bi ih nagon za mrešćenjem poterao one su se otiskivale u Tihi okean i njime putovale do mesta mrešćenja.
Trideset devetog dana plovidbe i vučenja sitnookastih mreža radi hvatanja jeguljinih larvi oni su na dubini od 75 metara uspeli da uhvate veoma male i mlade larve, po čemu su zaključili da se mesto njihovog mrešćenja mora nalaziti negde blizu. Na osnovu njihove veličine zaključili su da su larve morale biti stare svega 19 dana, a na osnovu brzine i smera struje koja ih je nosila, da se njihovo mesto mrešćenja nalazi na oko 300 kilometara prema zapadu od mesta gde su se nalazili. Posle utvrđivanja koordinata regiona njihovog mrestilišta biolozi su videli da se ono nalazi na 1920 kilometara istočno od Filipinskih ostrva, u delu Tihog okeana koji je po svojim osobinama veoma sličan Sargaskom moru, u regionu u kojem se slanije tropske vode južnog dela Tihog okeana susreću i mešaju sa nešto manje slanim vodama severnoekvatorijalne okeanske struje.
Prema zaključcima biologa Cukamota i njegovih kolega upozorenje jeguljama da se na svom svadbenom putu zaustave i izmreste u tom regionu ne dolazi od različite slanosti u tim vodama, već od njenog specifičnog ukusa i mirisa, koji dolazi otuda što dve struje, severnoekvatorijalna koja se kreće ka zapadu i struja Kurošio, koja se kreće ka severu, donose sobom različitu faunu i floru. Kada se larve japanske jegulje izlegu, struja Kurošio nosi ih na sever, tako da kada stignu do obala azijskog kontinenta one su već dovoljno odrasle da uplivaju u njegove potoke i reke.
DŽINOVSKE PČELE
Najveća pčela na svetu Chalicodoma pluto ušla je u entomološke registre prema uzorcima uhvaćenim još 1859. godine. Verovalo se da je ova vrsta izumrla, međutim otkriveno je da Chalicodoma živa i zdrava obitava u gnezdima termita u Indoneziji.
Danas se postavlja se isto pitanje koje su i sebi postavljali istraživači iz XIX veka: zašto su čeljusti te pčele tako široke, čak i u odnosu na njeno veliko telo koje je dužine skoro 4 centimetra.
Pomnim posmatranjem zapaženo je da ženke koriste snažne čeljusti za skupljanje smole i komadića kore sa stabala, inače dobrog materijala za oblepljivanje tunela i komora, u kojima mlade pčele nalaze skrovište od agresivnih termita.
To je mogao biti odgovor na postavljeno pitanje, ali druga enigma nema objašnjenje: zašto su te pčele izabrale da žive sa termitima koji im uopšte nisu naklonjeni?
CINK - UBICA U OTROVU ZVEČARKE
Od ujeda zvečarke godišnje u SAD umire 20 ljudi, a oko osam hiljada ima ozbiljne zdravstvene posledice. Nedavno se otišlo korak dalje u analizi otrova ove opasne zmije. Neki biohemičari tvrde da je cink zapravo glavni vinovnik smrtonosnog ujeda. Naime, iz sekreta zvečarke izolovano je pet otrovnih jedinjenja koja sadrže - cink.
Bliže objašnjenje glasi: u sadejstvu ovog metala i molekula proteina stvara se enzim u zmijskom otrovu koji nagriza krvne sudove i povratno izaziva raspad mišićnog tkiva žrtve. Čim je cink uklonjen iz pomenutih jedinjenja, ovi efekti otrova više nisu primećeni.
NOKAUTIRANI PAUK
U nekim zemljama , među lekovima za smirenje, prilično se koristi Kvalud tablete. Biolozi sa Kolumbija univerziteta otkrili su da jedna vrsta malog puža - vodeničara upotrebljava sličnu prirodnu supstancu za svoju odbranu. Napadnuti puž lući kapljice čija je hemijska struktura veoma slična metakvalonu, sastojku sedativa u tableti Kvaluda. Pauk zabada čeljusti u pužića i unosi u sebe kapi. Rezultat je obeznanjeni pauk.
Odbrambena supstanca na poseban način imobiliše pauka na nekoliko dana, ponekad i čitavu nedelju. Čudno je, ipak, da ona deluje tek posle sat vremena, kada je za spas žrtve već kasno. Naučnici koji su otkrili ovaj, jedinstveni način odbrane, vide njegovu svrhu u zaštiti puževih rođaka, koji su uvek u blizini. Dok je paralisan, pauk može da postane plen ostalih grabljivica, a ako preživi nesvesticu, sa jelovnika će sigurno zauvek da izbriše ovu vrstu beskičmenjaka.
PSEĆE I LJUDSKE GODINE
Za računanje psećih godina ne postoji jedinstvena formula zbog toga što psi manjih dimenzija rastu i sazrevaju brže, a žive duže od pasa većih dimenzija. Međutim, kinolozi su i za ovo pronašli jednostavnu računicu pa kažu: prva pseća godina računa se kao dvadeset i jedna ljudska, a svaka sledeća računa se kao četiri ljudske godine. Tako na primer, za psa od sedam godina može se isvesti ovakva računica: 21+(6*4)=45 ljudskih godina, što drugim rečima znači da je pas u zrelim godinama. Pas od deset godina ima prema ovakvoj računici 57, a pas od 15 godina, ima 77 ljudskih godina.
ORGANIZOVANA ODBRANA TERMITA
U zajednici temita postoji klasa vojnika koji koriste hemijska sredstva i gerilsku taktiku da se zajednica odbrani od napadača. U popisu odbrambenih postupaka ovih termita-vojnika navodi se: kada se na jedno poveće gnezdo termita nabacilo nekoliko šaka žutih mrava termiti-vojnici su odmah digli uzbunu i organizovali odbranu. Za jednu grupu termita-vojnika zapaženo je da je odmah pristupila zatvaranju otvora na gnezdu, dok su ostali počeli da se bore sa svojim protivnicima, primenjujući pri tom različite borbene radnje. Tako su neki od njih svoje protivnike grizli, gnječili i lomili, drugi su nasrtali na njih i polivali i prskali ih svojom mokraćom i fekalijama, treći su ih bacali u vazduh, dok su četvrti primenjivali kombinaciju svih ovih borbenih radnji. Zanimljivo je da su termiti-vojnici svoje protivnike polivali i prskali ne samo mokraćom i fekalijama, već i nekom specijalnom lepljivom supstancijom koja nije zapažena ni kod jedne druge životinjske vrste, sem kod ovih termita.
SPAVANJE PTICA SELICA
Ptice selice koje svake jeseni kreću na svoju veliku seobu i koje u toku te seobe neprekidno lete i po nekoliko sedmica, veoma malo spavaju u toku svog leta. Ornitologe je dugo mučilo ovo pitanje i odgovor na njega. Kada se radi o rodama, odgovor su dobili tek kada su rodama na grudi privezali osetljive radio aparate, pomoću kojih su dobili podatke da rode spavaju u letu, tako što svoju glavu polažu na krilo. Svaka roda spava, istina, svega deset do petnaest minuta, ali joj je i to potpuno dovoljno da povrati snagu za dalji let. Posmatrajući ptice selice u letu, svako je mogao zapaziti da one lete u jatima u obliku klina, kao i da sva jata zajedno obrazuju jedan veliki klin.
Pojedinačno jato roda koje se sprema za spavanje odlazi u sredinu velikog jata da tokom leta ne bi izgubilo orijentaciju. Let ovog jata koje spava odvija se po sluhu, to jest, rode koje spavaju čuju kroz san krike ostalih budnih roda i tako se orijentišu u letu. Kada ovo jato roda odspava i odmori se, ono odlazi na neko mesto u velikom klinu, često puta na čelo klina, a na njegovo mesto dolazi drugo jato na koje je došao red za spavanje. Iz tog razloga čovek može da zapazi da se formacija klina kod ptica selica za trenutak pokvari, ali da ubrzo klin dobija svoj pravilan oblik.
LEKOVI IZ OKEANA
Ajkule ljudožderi predstavljaju veliki problem u mnogim krajevima sveta. Milioni kupača na mnogim plažama čitavo leto strahuju da bi se mogli naći u strašnim čeljustima. U pojedinim priobalnim zemljama čitavi timovi stručnjaka rade na razvoju efikasnog sredstva za odbijanje ajkula.
Pažnju naučnika privukla je 1972. godine riba Mojsijev list, koja izlučuje otrovnu supstancu što dodirom ubija morske zvezde i ježeve. U ogledima je ustanovljeno da čak i samo jedan deo ovog prirodnog otrova na pet hiljada delova morske vode ubija sve ribe u akvarijumu i nagoni ajkule da se grče i tresu od straha. Kada morski pas zine da proguta Mojsijev list, čeljusti mu ostanu razjapljene čitava dva minuta, dok se on batrga u agoniji.
Naučnicima je trebalo dosta vremena da objasne razlog te ajkuline paralize. Petnaest odsto moždane mase ajkule sastoji se od mirisnih ćelija, sposobnih da otkriju gotovo beskrajno male tragove mirisa mamca. Ajkula žutan, na primer, u stanju je da registruje jedan deo soka od tune na milion i po delova morske vode. Ali, i dalje nije bila jasna priroda privremene paralize alkule.
Konačno, 1976. godine, iz mleka Mojsijevog lista izdvojen je otrovni sastojak - jedna kiselinska belančevina nazvana pardaksin. U laboratorijskim ogledima male vrste morskih pasa izložene dejstvu pardaksina za tili čas bi pomahnitale i brzo uginule. Ustanovljeno je da pardaksin oštećuje ćelijske membrane i na taj način remeti ravnotežu vode i soli u krvotoku ajkule. U isto vreme, on nepovoljno utiče na elektrohemijsku vezu između molekula u ćelijama, čime izaziva kratki spoj u unutrašnjoj hemiji ajkule.
Problem sa pardaksinom je da se do njega dođe u dovoljnim količinama preradom dosta retkog Mojsijevog lista. Najbolje rešenje bi bilo proizvodnja veštačke supstance, da bi se sačuvao i tako već redak primerak Mojsijevog lista, ali proizvodnja veštačkog hemijskog analogana veoma je otežana činjenicom da su posredi veliki i vrlo složeni molekuli. Očekuje se da će buduća proučavanja delovanja pardaksina na senzorni sistem ajkule i razvoj genetskog inženjeringa u 21. veku omogućiti dobijanje ove supstance u potrebnim količinama.
Ova istraživanja bila su uvod u opsežna proučavanja stotina vrsta beskičmenjaka uz dno ili na samom dnu mora, naročito oko koralnih grebana širom Zemljine kugle. To je dovelo do otkrića mnogih životinjica koje se od napadača brane otrovom. Kamena riba, na primer, raspolaže veoma jakim otrovom koji joj omogućuje da otera svaku grabljivicu. Neke vrste morskih krastavaca mogu u trenutku da paralizuju ribu. Prirodni otrovi koralnih sunđera odbijaju alge i ljuskare - proizvodnja ovakvih toksina imala bi izvanredan značaj za pomorstvo, pošto ljuskari nanose milijardske štete drvenim brodovima.
Traganje za sredstvom protiv ajkula omogućilo je naučnicima da steknu saznanja koja će ih u narednom veku dovesti do novih vrsta antibiotika, sredstava za anesteziju, antivirusnih agenasa i raznih otrova koji će moći korisno da se upotrebe. Već danas, toksini morskih krastavaca koriste se za sprečavanje gljivičnih infekcija i u borbi protiv nekih vrsta raka. Otrov karipskog sunđera upotrebljava se protiv leukemije. Neki morski toksini smanjuju dejstvo virusa herpesa, a neki drugi otrovi u stanju su da smanje ili otklone bol. Smatra se da je do danas ispitano manje od jedan odsto otrovnih morskih organizama.
Dalja ispitivanja nepoznatog podmorskog sveta omogućiće da se uskoro proizvede sredstvo za uspešno odbijanje ajkula u moru. U isto vreme, ova proučavanja otvaraju čitavo jedno carstvo novih biomedicinskih otkrića za čoveka bliske budućnosti.
SLEPI MIŠEVI I SRČANE BOLESTI
Biolozi su otkrili da se u pljuvačnoj tečnosti slepih miševa zvanih vampir nalaze enzimi koji rastvaraju ugruške krvi bilo gde da se obrazuju. Zbog ovakvih svojstava ove pljuvačne tečnosti biolozi smatraju da se ona može dobro koristiti u lečenju srčanih oboljenja kod ljudi.
Većina smrtnih slučajeva od srčanih napada se dešava zbog ugrušaka koji se obrazuju u krvnom sudu i sprečavaju normalno proticanje krvi. Za razlaganje i otklanjanje ovih ugrušaka krvi koriste se lekovi koji deluju tako što podstiču stvaranje plazmina, jednog enzima koji smanjuje dejstvo fibrina, materije koja se obrazuje na mestu rane i grupiše radi stvaranja ugruška. Plazmin isto tako smanjuje dejstvo fibrinogena, proteina koji je prethodnica fibrina. Kada je organizmu potreban ugrušak krvi onda se fibrinogen pretvara u fibrin.
Istraživači su analizirali na koji način antiugrušni enzim u pljuvačnoj tečnosti vampira deluje. Oni su u svojim laboratorijama otkrili da ključni sastojak - plazminogenski aktivator u pljuvačnoj tečnosti vampira podstiče stvaranje ugrušaka plazmina, ali za razliku od lekova, on izgleda ostavlja fibrinogen sam. Tako, posmatrano teoretski, plazminogenski aktivator vampira može kod ljudi da otkloni blokadu u krvnom sudu, ali i da omogući normalno stvaranje ugrušaka u roku od nekoliko minuta. Izgleda da će ljudi svoje loše mišljenje o slepim miševima vampirima morati da promene.
Godine mačke
Koliko će Vaša mačka dugo živeti, zavisi od:
- uslovi života: redovna i pravilna ishrana, svakodnevna aktivnost i briga o zdravlju su osnovni preduslovi za dug i kvalitetan život
- kastracija/sterilizacija: kastrirani mužjaci i sterilisane ženke žive duže
Odnos mačjih i ljudskih godina :
1 - 15
2 - 24
3 - 28
4 - 32
5 - 36
6 - 40
7 - 44
8 - 48
9 - 52
10 - 56
11 - 60
12 - 64
13 - 68
14 - 72
15 - 76
16 - 80
17 - 84
18 - 92
19 - 96
20 - 100
KROMPIR NE BOLUJE OD GRIPA
Ko još ne zna da biljke ne oboljevaju od ljudskih bolesti, baš kao što mi ne bolujemo od njihovih. Ali, ima i zanimljivih stvari oko toga.
Interferon, belančevina koju proizvode ćelije sisara, pa i čoveka, u stanju je da leči biljke od čitavog niza virusnih oboljenja, kad ih napadnu virusi.
Ruski naučnici posmatrali su šta se dešava sa lišćem krompira zaraženog virusnom infekcijom, kad se stavi u rastvor čovečjeg interferona. Rezultati ogleda pokazali su da interferon odlučno suzbija razne viruse. Praktično, dešava se isto ono što i u ljudskom organizmu. Znači, interferon se može upotrebljavati za lečenje biljnih bolesti.Eto, šta znači jedinstvena priroda; mi se lečimo biljem, a bilje se leči nama...
INSEKTI I LJUDI
U životinjskom svetu veoma je rašireno korišćenje mirisa kao seksualnog privlačnog sredstva. Supstance slatkog mirisa, koje imaju seksualnu privlačnu moć, poznate kao feromoni, zaista su gotovo posvuda kao i sam seks.
Istraživanja naučnika u Švajcarskoj i Japanu pokazala su sada da je bar jedan od tih feromona zajednički dvema vrstama koje inače nemaju ničeg zajedničkog: orijentalnoj voćnoj mušici i homo sapiensu, to jest nama.
Kada ženka orijentalne voćne mušice krene u potragu za ljubavlju, ona svoj interes najavljuje lučenjem niza feromona iz specijalnih žlezda u svom stomaku.
Mužjak odgovara ispuštanjem sopstvenog niza privlačnih sredstava. Jedno od njih je metil-jasmonat, široko rasprostranjena supstanca koja je nađena ne samo u voćnoj mušici, već i u jasminovom cvetu, semenju bundeve i limunovoj kori.
Nađena je i u mnogim čovekovim najegzotičnijim mirisima, gde je toliko cenjena kao sastojak da je prati naziv kraljice aroma.
Domaća mačka je potomak libijske mačke koju su stari Egipćani gajili kao svetu životinju. Ona je bila simbol plodnosti i rođenja, a prikazivana je u vidu lika boginje Bastet, koja je imala mačju glavu.
Tek kasnije (4000 god. pre nove ere) mačka je preneta u Evropu i postala je jedan od stalnih čovekovih pratilaca. Ali, do danas je nemoguće bilo utvrditi da li je mačka pripitomila čoveka, ili je čovek pripitomio mačku.
:bravo:Citiraj:
Prvobitno napisano od Zolton
Usamljeni pavijan
Usamljeni pavijan u jednom litvanskom privatnom zoološkom vrtu spasao je pre mesec dana jedno pile od sigurne smrti, i otad su dve životinje nerazdvojni drugari, saopštio je direktor vrta u lučkom gradu Klaipeda. Pile je trebalo da bude posluženo kao hrana drugim stanovnicima vrta, ali je pobeglo i spas našlo kod šestogodišnjeg pavijana zvanog Mitis, rekao je Edvardas Legeckas. Mitis je ranije hranjen pilećim mesom, ali u ovom slučaju se "zaljubio" u nesuđenu hranu. "Igra se sa piletom, čisti mu perje, spava s njim i brine se o njemu kao da je njegovo mladunče", dodao je direktor zoo vrta. "Ipak, nisam siguran koliko će to trajati, jer pavijan na kraju ipak može da shvati da je pile hrana".
Konj našao put kući
Kada je poni Bazil preseljen sa farme dvanaestogodišnje Emili Evans u štalu udaljenu pet kilometara, imao je svoje mišljenje o tome gde želi da živi. Sutradan se pojavio ispred Emiline kuće! Svojim zubima, pametni Bazil otvorio je bravu vratanaca u štali. Zatim je gurnuo i otvorio velika vrata, preskočio glavnu kapiju i otkaso niz put. Bazil je ignorisao 14 mogućih skretanja dok nije došao do onog koje je vodilo na Emelinu farmu. Konji su poznati po sjajnom pamćenju, tako da je Bazil verovatno zapamtio put od Emeline farme do štale. "A i konji poput Bazila se zaista vežu za svoje vlasnike", kaže Rut Vilburn, predsednica Udruženja velkinških ponija i patuljastih konja Amerike. "Oni će se prirodno vratiti svom vlasniku ili krdu. " Bazil mora da ima neko posebno konjsko čulo kad je prešao ovaj put!
Samo neka izađe
Alfed Nobel napisao je 1895. godine poznatu poruku kojom je naučnicima i njihovim revolucionarnim otkrićima želeo pomoći na putu do priznanja, slave i novca. Ozbiljnost tih otkrića - premda su ona laicima uglavnom bila nerazumljiva - niko ne osporava. No za nevažne, nekorisne ili smešne izume Harvard u Cambridgeu od 1991. godine dodeljuje tzv. ig-Nobelovu nagradu (od engl."ignoble" - nedostojan). Iako su se dobitnici u početku sramili tog ironičnog priznanja, sada ga rado prihvataju. Tako su u septembru 2005. Jozsef Gal sa fakulteta Lorand Eotvos iz Mađarske i Victor Meyer - Rochow iz Nemačke svečano primili nagradu za primenu fizičkih zakona pri izračunavanju pritiska u crevima pingvina prilikom obavljanja velike nužde. Otkrili su da pri tome činu pingvini za izbacivanje viskoznije nužde stvaraju pritisak koji odgovara vazdušnom pritisku u automobilskim gumama, što iznosi oko 60 kilopaskala ili 450 mmHg stuba. Kao i što sama nagrada govori, dobijeni podaci neće mnogo koristiti nauci. Za žutonogoga pingvina na Antartiku ionako vredi krilatica: Stisni svom snagom!
Anatomija bezbolnog kljucanja
Kada bismo mi ljudi počeli da lupamo glavama o drveće, trpeli bismo posledice poput gadnih glavobolja, odvojenih mrežnjača ili potresa mozga. Visoka cena za šaku insekata. Ali detlići su opremljeni za taj posao, a lekari koji proučavaju povrede glave pokušavaju da dokuče kako se pri tom ne povredi. Jedno istraživanje pokazalo je da su oči detlića čvrsto pričvršćene uz pomoć kosti i okolnog tkiva, za razliku od ljudskih očiju koje imaju prostora za pomeranje unutar očne duplje. Te ptice su razvile i druge osobine.
VRATNI MIŠIĆI su debeli i snažni; verovatno apsorbuje energiju koja nastaje prilikom udaraca u drvo.
MOZAK PTICE ima masu od tek nekoliko grama. Ne udara o zidove lobanje onoliko koliko bi udarao ljudski mozak.
DUGAČAK JEZIK omotan je oko lobanje i možda je osigurava dok ptica kucaka.
OPNA prekriva oko i štiti ga od iverja.
Ali ostaje pitanje:"Da li detlići imaju glavobolje"? To ne možemo da znamo, priznaje Ivan Švab, oftalmolog sa Kalifornijskog univerziteta u Dejvisu, kojem je proučavanje detlića hobi. Ipak , dodaje, životinje obično izbegavaju da rade ono što im nanosi bol.
Pas za Ginisa
Pas po imenu Grahorac, rase Border koli, napravio je rekord silazeći niz stepenice sa čašom od 2 dl na glavi, a da pritom nije prosuo ni jednu jedinu kap. Ovaj Ginisov rekorder može da pređe petnaest stepenica gore – dole sa čašom vode na glavi, što je najveći zabeleženi uspeh, a onda to isto uradi unatraške! Takođe, može da hoda niz stepenice na zadnjim nogama, doduše, bez čaše s vodom na glavi...
Konj fudbaler
Vlasnica divljeg konja, Ema Masingejl iz Australije, ga je izdresirala uz pomoć lopte, naučivši da igra fudbal. Kada je Emi otac kupio konja u početku niko nije mogao da ga savlada, a kamoli da ga jaše. Iz tog razloga upisala je kurs kod psihologa za konje kako bi razumela njegovu psihu. Sa raznim tehnikama, koje je na kursu naučila uspela je posle tri meseca da ga smiri ali ne i da ga jaše, a onda je došla na ideju da mu dobacuje loptu, što je prihvatio. Prvo je gurao loptu i kada bi je dodirnuo Ema bi ga potapšala u znak pohvale. Ema kaže da je toliko zavoleo igranje loptom da je naučio da dribla i da šutne loptu u go, a kada ga ostavi samog sa loptom u stanju je da se sa njom zabavlja narednih tri sata.
Trka puževa - ko je najbrži na svetu?
Puž Sidnej osvojio je titulu prvaka sveta, jer je na jedinstvenom šampionatu održanom u Kongamu u Englskoj 33 santimetra "pretrčao" za tri minuta i 41 sekund. Na takmičenju je učestvovalo više od 200 puževa. Postavljali bi ih u nacrtani krug na stolu, a kada bi starter dao znak za početak trke vlasnici su imali pravo da ih gurnu da bi krenuli, ali kasnije više nisu smeli da ih diraju. Trka bi bila gotova kada bi puževi izašli iz kruga, a svakome ponaosob je mereno vreme. Sprintrsko prvenstvo sveta za puževe organizuje se već 25 godina, a svetski rekorder je već 15 godina puž Arči, koji je 1995. 33 santimerta prešao za dva minuta.
Više od životinje
U legende, ali i verodostojne činjenice tajanstvenih i nedokazanih životinjskih moći, ubraje se i predviđanje zemljotresa, o čemu postoje brojna svedočanstva. Osim zemljotresa, životinje predviđaju i druge nepogode. U opšta pravila ponašanja životinja pre zemljotresa spadaju bežanje pernatih životinja sa jezera, koje se u njega više ne žele vratiti, bežanje kokošiju iz kokošinjca, prerano kukurikanje petlova, bežanje domaćih životinja iz kuća i štala, kao i iskakanje riba iz vode.
Za nekoliko razornih zemljotresa u zadnjih nekoliko vekova ostalo je zabeleženo čudno ponašanje životinja. Uoči velikog potresa u Furlaniji, divlje životinje, poput srna, napustile su šumu i približile se selima. Japansko i kinesko narodno predanje tvrde da mravi i žabe (slika levo) beže iz svojih mravinjaka pre potresa, što je i dokazano prilikom potresa u Aškabadu u tadašnjem SSSR-u 1970.godine. Kineska mudrost, ali i potres u Bavarskoj 1910. godine, potvrđuju da tom prilikom pčele napuštaju svoje košnice. Pre potresa u Lisabonu 1755. godine, iz raznih rupa su počeli izlaziti crvi, čime je još jednom potvrđeno narodno verovanje iz Japana. Japanci, koji zbog zemljotresnih karakteristika svojih ostrva imaju valjda najviše takvih narodnih mudrosti, takođe smatraju da je povratak ptica selica poremećen uticajem zemljotresa, te da se insekti okupljaju u rojevima, što je i potvrđeno furlanskim potresom 1976. godine.
Istraživači zemljotresa za gotovo svaki razorniji potres pronašli su prethodna upozorenja iz životinjskog sveta, koja su, nažalost, ostala potpuno neshvaćena. Prvi podaci o tome su zabeleženi još 373. godine pre naše ere, pet dana pre potresa kod grčkog mesta Helike. Tada su sve životinje, čak i pacovi, zmije, lasice i crvi, pobegli iz grada. Dana 4.decembra 1690. godine zavijanje pasa u koruškom zamku Trefen u Austriji spasilo je živote stanovnicima zamka, koji je bio potpuno razoren potresom. Potres u Napulju 14. avgusta 1851. godine, najavile su svinje! Skoro deset dana pre tog događaja ujedale su jedna drugu. Pred sam potres oglasili su se i magarci neobičnom vikom. Noć uoči potresa u Skoplju došlo je do nemira među životinjama u zoološkom vrtu. Nekoliko dana pre potresa u Hsingtai-u u Kini zmije su izašle na sneg, što se ponovilo 1975. godine u Hajhengu, kada su se mesec i po pre potresa štakori pojavljivali u čoporima. Dvadeset minuta pre tog potresa, koji je bio jačine 7.3 stepena po Merkaliju, kornjača je iskočila iz vode i počela ispuštati krikove!
Još nešto posebno o ovom fenomenu: i biljke se uoči potresa neverovatno ponašaju. Nedeljama pre potresa koji je u decembru 1971. godine razorio Jangce, procvetale su stabljike krompira, zatim hajdučica i kineski kupus. Šest nedelja pre potresa u Hajhengu procvetala su stabla kajsija, iako je bila zima.
Ima li objašnjenja za sve ovo ?
Kako stručnjaci objašnjavaju ove neobične životinjske osobine, čije bi tačno tumačenje pomoglo pravovremenom otkrivanju potresa i tako smanjilo broj ljudskih žrtava? Postoji nekoliko objašnjenja ove pojave, ali ni jedno nije dovoljno pouzdano da bismo ga smatrali istinitim.
Jedno od mogućih objašnjenja ovih karakteristika životinja jeste njihov sluh, koji je često savršeniji od ljudskog. Dokazano je, na primer, da su životinje mogle predosetiti i velike odrone snega ili stena, a britanski zoolog Mauris Barton opisao je kako ribe iskaču iz vode kada putem prođe težak kamion. Životinje, dakle, reaguju na određenu frekvenciju vibracija. Potres mogu predosetiti ako ga najavljuje neki zvuk kojeg ljudi ne mogu čuti, iako smo spomenuli primere kada su potres predvidele životinje sa sluhom sličnim čovekovom. Stručnjaci tvrde da hipoteza o slušnom predviđanju potresa nije tačna i da se na taj način ne mogu objasniti očita prognostička svojstva životinja pre potresa.
Drugi aspekt objašnjavanja ovih zagonetnih pojava je u električnim poljima, koja utiču na određene osećaje kod životinja. Poznato je da kroz čoveka koji stoji na Zemljinoj površini prolazi električna struja jačine 1014 ampera, što na njega ne deluje negativno. U visokim brdima ili na moru čovek može doživeti efekat električnog pražnjenja ili takozvanu 'Vatru Sveta Elma', prilikom čega mu se pucketajući diže kosa na glavi. Moguće je da atmosferska električna polja utiču na životinje jače nego na ljude, što onda izaziva direktne psihičke poremećaje. Kod ljudi ti psihički poremećaji nisu bitni, jer jedino pridonose osetljivosti na promenu vremena, ali se kod životinja električne promene polja očituju u seljenju gnezda i traženju 'čistog' mesta bez uticaja atmosferskog elektriciteta, što su potvrdili i ogledi sa hrčcima i pčelama.
Istraživači su zaključili da električna napetost može biti značajna za životinjsko predosećanje potresa. Brzo menjanje električnih polja značilo bi i predznak potresa.
Stručnjaci su izučavali i delovanje magnetnog polja na životinje. Naime, poznato je da brojne životinje imaju magnetna čula koja im služe u orijentaciji u prostoru. Najpoznatiji primeri su svakako golubovi pismonoše i ptice selice, iako je dokazano da magnetni uticaj deluje i na pčele, termite, bakterije, insekte i ribe. Jasno je da te životinje mogu uočiti promene magnetnog polja do kojih dolazi pre potresa, ali je teško verovati da bi ih razlikovale od uobičajenih atmosferskih magnetnih oluja. Zato se smatra da promena magnetnog polja, koja kod životinja izaziva dezorijentisanost, ali ne i strah, nije uzrok predviđanja potresa.
Posmatrana je i upotreba čula mirisa kod životinja, kojim bi one mogle osetiti eventualni miris izlazećih zemljanih plinova, koji najavljuju tektonske poremećaje. Sve životinje, osim majmuna i ptica, imaju bolje čulo mirisa od čoveka i takva je pretpostavka potuno logična. No, životinje se sa takvim plinovima i inače susreću, pogotovo one koje kopaju rupe u zemlji, i miris plina im nije ništa neobično. Pre potresa pomahnitaju čak i ptice pevačice koje mirise uopšte ne osećaju, i to sve opovrgava tvrdnju o čulu mirisa kao glavnom otkrivaču potresa. Jedino se dugotalasna elektromagnetna zračenja iz zemlje mogu smatrati mogućim fizičkim predznacima potresa. Tako je barem tvrdio Helmut Tribuč, autor knjige Predznaci potresa, u kojoj je naglasio ekperimente američke mornarice sa elektomagnetnim zračenjem, kojim su promenili kurs leta ptica selica. Ipak, konačnog zaključka o mogućem uzroku ove tajanstvene pojave kod brojnih životinja, još nema. Preostaje da se naučnici i dalje bave sa ovim, znajući da ispitivanjem ovih životinjskih moći pre svega mogu da pomognu ljudima.
Smrt koja život znači
Prirodni ekosistemi temelje se na načelu "jesti i biti pojeden". Mnoge strategije kojih se grabljivice pridržavaju vrebajući i loveći plen prilično su zadivljujuće. No isto tako zadivljuju strategije kojima plen pokušava pobeći od svoje sudbine da bude pojeden.
Da bi odvratile spremnost nasrtljivog biljojeda te da bi ga usmerile prema drugom izvoru hrane, biljke se štite raznim postupcima. Prilično su delotvorne upozoravajuće boje koje napadaču jasno poručuju: oprez, otrov! Neke biljke odbojnim izgledom ili mirisom na trulež uopšte ne izazivaju apetit. Za razliku od biljojeda čiji izvori hrane miruju, životinje lovci moraju svom plenu ući u trag, pratiti ga, iznenaditi i savladati.
Od velike su im pomoći posebne sposobnosti poput brzine, primene otrova, inteligencije, saradnje sa drugima. Setimo se samo riba koje oblikovanjem jata zbunjuju napadača. Celebski avetinjak (Tarsius spectrum), noću aktivni stanovnik šuma jugoistočne Azije, ne dopušta skakavcu ni da se premesti s noge na nogu. Ti primati su jednostavno prebrzi. Toliko su spretni skakači da plen uspešno iznenađuju. U razgranatom sistemu kruženja materije u prirodi gotovo svako žive biće mora računati na to da će postati deo lanca ishrane.
Moć grupe
Zajedničkom odbranom ovo jato mladih narandžastih šnjuraka (Carangoides bajad) uspeva naterati napadača barakudu u beg. Zajedništvo donosi boljitak velikom broju vrsta. Orke ili kitovi ubice (Orcinus orca), hijene i vukovi udruženi u grupi savladaju i veće grabljivice. Pčele pak šalju poruku drugim članovima zajednice iz pčelinjaka o tome gde se nalazi dobra paša. Jato golubova sposobno je da dovoljno rano uoči jastreba (Accipiter genitalis) i uspešno mu pobegne. A carski pingvini (Aptenodytes forsteri) uspevaju preživeti ekstremnu antarktičku hladnoću tako što se okupljeni u grupi brane od vetra.
Komunikacija
Svaka živa vrsta se odlikuje posebnim načinom komunikacije. Ljudi vrlo uspešno vladaju govorom i mislimo da nas u tome ne može dostići nijedna druga vrsta. Ipak, životinje komuniciraju na veoma razvijene i prefinjene načine koji su ljudima teško razumljivi. Mravi, recimo ostavljaju mirisav trag koji često vodi do velikog izvor hrane. Izvođenjem takozvanog pčelinjeg plesa ti insekti poručuju gde sa nalazi i koliko je udaljena hrana, a orjentišu se uvek u odnosu na položaj sunca. Pčelinje i mravlje kraljice upravljaju ipak svojim "državama" pomoću hemijskih signala.
Bojama se takođe upućuju različite poruke. U ritualu udvaranja ili za vreme lova grebenska lignja (Sepioteuthis sepioidea) koristi za komunikaciju više od 300 različitih kombinacija jednog te istog uzorka. Skakuće li antilopa gore-dole lavu ispred nosa, zver će teško proceniti isplati li se životinju progoniti. Jelenja rika, režanje pasa, bejanje ovace ili pevanje ptica - sva ta sila oglašavanja upućuje na parenje, preteće ili umirujuće ili upozoravajuće ponašanje ili ipak na udvaranje i odbrambeno ponašanje. Zov zelenokrile are iz Perua (Ara chloroptera) neverovatne je jačine. Ona će s nekih 100 decibela (jačina koju inače stvara pneumatski čekić) štititi partnera i braniti mlade ili hijerarhiju zajednice.
Rast
Ako je dienovom smuku (Elaphe dione) koža postala pretesna, on će je jednostavno svući - jer je površinski sloj kože sastavljen od nekoliko odumrlih slojeva rožnatih ćelija i ne može rasti zajedno sa telom. Na sličan se način presvlače i vodozemci. Insekti se presvlače u svakom razvojom stupnju kroz koje jedinka prolazi. Kod sisara i ptica odumrle ćelije kože se uklanjaju perutanjem. Svakom je rastu, bilo da je reč o životinjama ili biljkama, temelj deoba ili povećanje veličine ćelije. Biljke brže rastu jer im se ćelije istežu, mekušci poput puža rastu jednoliko, o čemu svedoče pruge na kućici, a kičmenjacima se kosti obično u naletima izdužuju, na posebnim mestima rasta.
Sistemi za kretanje kod životinja oduševljavaju tehničke stručnjake
Kako tehnički ostvariti naoko sasvim jednostavne načine kretanja živih organizama, oduvek je interesovalo inženjere ali im je stvaralo i velike teškoće u pokušaju oponašanja kretanja. Prilično zahtevan zadatak je "naučiti" robota da hoda. Uz velike napore i rad robot će prohodati i neće se spoticati ali o nekoj brzini ili gracioznosti nema ni govora. Na primer robot visine čoveka sa 17 zglobova, koji sadrži brojne senzore, složenu elektroniku i računare pokreću jednosmerni elektromotori ali mu je maksimalna brzina samo 2 km/h. U poređenju robota sa raznovrsnim kretanjem životinja možemo zaključiti da kretanje životinja predstavlja majstorsko dostignuće evolucije. Gepardi u sprintu na najtežem terenu trče brzinom do 100 km/h. Slepi miševi iako lete u potpunom mraku, uspevaju izbeći prepreke zahvaljujući izvanrednoj pokretljivosti i određivanju položaja predmeta prema odbijanju zvučnih signala ( eholokacija). Morski psi tako su dobro prilagođeni životu u vodi da je to podstaklo naučnike na izučavanje građe njihovog tela. Po uzoru na kožu morskog psa napravljena su ronilačka odela koja smanjuju dinamički otpor vode.
Kretanje se definiše kao samostalno premeštanje neke jedinke sa jednog mesta na drugo, i zajednička je karakteristika svih životinja. Kako životinje, za razliku od biljaka ne mogu koristiti Sunčevu svetlost za izgradnju vlastitog organizma, primorane su tražiti hranu. Zato divlje svinje prekopaju šumsko tlo tražeći hranu; poljski miševi po oranicama traže travu i semenke; ptice grabljivice iz vazduha vrebaju plen. Osim toga, životinje kretanjem izbegavaju opasnost i pronalaze odgovarajućeg polnog partnera. Međutim, bez obzira na to kad i kako se neka životinja kreće, ona uvek mora savladati 3 fizičke prepreke: tromost, trenje i gravitaciju. Potrebnu pogonsku silu osiguravaju mišići, a njima obično upravlja složen nervni sistem. Stezanjem mišića proizvodi se sila koja se prenosi na pokretljivi skelet.
Skelet može biti spoljašnji ili unutrašnji. Dobar primer spoljašnjeg skeleta imamo kod insekata, tzv. egzoskelet koji je građen od hitina. On poput viteškog oklopa obavija i štiti mekane delove tela. Da bi životinja bila pokretljiva, podeljen je u nekoliko delova međusobno povezanih zglobovima. (Na slici levo insekt napušta svoj stari egzoskelet.) Osim za insekte karakterističan je i za pauke, škorpione i rakove. Untrašnji skelet građen je od hrskavice i koštane mase. Pokretjivost kostiju omogućuju zglobovi (laktovi, kolena...). Kosti su obavijene mišićima i za njih vezane elastičnim tetivama.
MIŠIĆNO-KOŠTANI SISTEMI prvobitno su se razvili kod životinja u okeanima i prilagodili se delovanju u vodi. Kako je gustina morske vode približno jednaka gustini životinjskog tela, ona praktično lebdi u vodi i ne zamara se preterano u borbi sa uticajem gravitacije.
Plivač, međutim, mora savladati otpor strujanja vode, koji zavisi od brzine njegovog kretanja, gustine i viskoznosti vode i od površine kojom se plivač suprotstavlja strujanju vode. Da bi otpor strujanja vode sveli na minimum, brzi plivači kao što su delfini, morski psi, tune i drugi, razvili su nezavisno jedni od drugih hidrodinamički oblik tela. Razvoj je trajao nekoliko miliona godina, a nazivamo ga konvergencijom (evolucijski paralelizam).
Njihovo telo je napred i nazad ušiljen, slično vretenu, te im voda struji tik uz kožu, a usporavajući vodeni vrtlozi gotovo da i ne nastaju. Tako im telo klizi kroz vodu bez većeg utroška energije.
Zamasima peraja životinje potiskuju vodu nazad i tako stvaraju potreban potisak za pokretanje. Kada se potisak udrži sa odgovarajućim hidrodinamičkim oblikom tela nastaju velika ubrzanja: lepezasta sabljarka (Istiophorus platypterus) seče vodu brzinom od gotovo 100 km/h potiskivana udarima velike srpaste repne peraje.
Vodene životinje su razvile toliko različite načine kretanja da uvek iznova iznenade inženjere: morski demon (Manta birostris) široko raskriljenim perajama doslovno leti morem, a murine elegantno vijugaju kroz vodu. Meduze i sipe za kretanje korsite silu potiska.
Da bi to postigle, sipe pomoću snažnih mišića istiskuju vodu iz plaštane šupljine kroz levkasti otvor. Tako nastali impuls doslovno ih odbacuje napred. Na taj se način divovske lignje kreću brzinom od 40 km/h kroz vodu.
Građa tela mnogih morskih životinja optimalno je prilagođena strujanju vode pa služi kao uzor tehničkim stručnjacima.
ZEMLJINA ATMOSFERA nije gusta poput vode pa se i ne suprotstavlja telu u pokretu tolikom silom. Kad su se pre otprilike 400 miliona godina neke dotad u vodi živuće životinje premestile na kopno, suočile su se sa novom preprekom: gravitacionom silom. Bio je to jedan od razloga zbog kojega je većina životinja razvila udove. Udovi se odupiru o podlogu i tako podižu telo i pokreću ga.
Stonoge koordiniraju svojih do 700 nogu, pauci hodaju na 8 nogu, većina insekata ima ih 6 a gotovo svi sisari četiri.Neke životinje se uspešno snalaze i bez nogu, npr. beznogi gušteri i zmije. Zahvaljujući mišićima oni telo pokreću napred jer uvijanjem ili odgurivanjem savladavaju trenje podloge.
KOD ŽIVOTINJA SA UDOVIMA krajevi kostiju povezani su zglobovima. Oni su centar okretanja oko kojih se jedan prema drugome pomiču međusobno povezani delovi kostura. Razmak između tih tačaka okretanja- recimo između pete i prstiju na stopalima - razlikuje se u različito brzih trkača.
Rekord u brzom trčanju na kopnu drži gepard: osim vitkog i laganog tela, dugih nogu, ima savitljivu kičmu koja se prilikom trčanja ponaša kao opruga. Kandže i tvrdi jastučići na šapama omogućuju mu odlično prijanjanje za tlo.Već nakon dve sekunde gepard dostiže brzinu od 60 km/h. Gepard može trčati i preko 100 km/h, ali to traje kratko. Tada svaka njegova šapa dodirne podlogu triput u sekundi. Najveću brzinu ne može, međutim, održavati duže od nekoliko stotina metara jer takav sprint iziskuje veliki utrošak energije.
Osim tako brzih, postoje i životinje kojima više odgovara sporo kretanje. Time štede energiju neophodnu u borbi za opstanak i katkad se uspešno odbrane od potencijalnih grabljivica. Lenjivac, se na primer, kreće toliko sporo da je zbog toga skoro nevidljiv, i ta ga osobina štiti od napada orla.
Ili živi list (Phyllium celebicum) s jugoistoka Azije čije je osnovno oružje u borbi za opstanak prikrivanje. Osim što oblikom i bojom oponaša lišće, poprimio je i način njihovog pomeranja: ako se grana na kojoj se nalazi zatrese, i on će se zanjihati stopljen sa okolinom.
Vrste poput antilopa i konja pokušavaju pobeći grabljivcima upuštajući se u dug, iscrpljujući trk. U tu svrhu su im se razvile dugačke tetive, a njima se služe kao elastičnim vučnim konopcima. U određenom delu kretanja, dok se pri izvođenju koraka rastežu,tetive se ponašaju poput gumenih kanapa.
Veoma promišljeno deluje konstrukcija tetiva u valabija, kada skoči njihovi mišići moraju obaviti samo malo mehaničkog rada - tetive uštede mišiću pri svakom skoku između 60 i 96 % uloženog rada.
Skaču i majmuni, zečevi, žabe i skakavci: da bi savladali prepreke pred sobom, ulovili plen ili što brže se sklonili na sigurno. Zanimljivi su, međutim, rezultati koje ostvaruju buve. Te životinje iako velike samo 1,5 mm u stanju su skočiti sto puta više u vazduh. Kada bi prosečno visok čovek hteo postići srazmerno isti rezultat, morao bi se vinuti 180 m u vis.
Kako je za takav rezultat neophodno veliko ubrzanje, jasno je da ga sami mišići ne mogu proizvesti. Buve, međutim, raspolažu još jednim značajnim pomoćnim sredstvom: u njihovim zadnjim nogama nalazi se neka vrsta katapulta napravljena od vrlo elastičnih belančevinastih vlakana koja se mogu oblikovati poput gume. Srazmerno polagano pokretanje mišića može ih skupiti te tako stvarati energiju. Čim se buva pripremi za skok,vlakna se opuste i u trenu je izbace u vis.
POJEDINI ORGANIZMI su pre nekih 150 miliona godina uspeli "uskočiti" i u treći medijum: vazduh. Leteće životinje mogu prevaliti velike udaljenosti, savladati prepreke kao što su pustinje ili okeani i tako dospeti do izvora hrane nedostupna kopnenim putevima.
Da bi se neko relativno gusto telo vinulo u mnogo ređi vazduh, mora biti aerodinamički građeno, ali pre svega, kao što je to slučaj i u aviona, mora imati konstantan pogon. Opna krila slepog miša građena je od dvostrukog sloja kože i razapeta između produženih prstiju prednjih udova, trupa i zadnjih udova. Mišići koji su smešteni u koži pomažu tom letaču pri sklapanju krila ili pri određivanju krilnog luka za vreme leta.
Vrlo pokretljive ramene kosti čine slepe miševe veoma kretnima: brzo postižu velika ubrzanja i prema potrebi naglo usporavaju, u stanju su gotovo pravougaono poleteti, lepršati u mestu i juriti vazduhom brzinom većom od 90 km/h.
Dok je površina krila slepih miševa građena od živog tkiva, ptičija krila se velikim delom sastoje od perja - vrlo laganih tvorevina građenih od neživih ćelija koja daju oblik krilu i upravljaju letenjem. Način delovanja krila u nekih ptičijih vrsta budi interesovanje vazduhoplovnih inženjera.Tako uprkos oluji i snažnim turbulencijama mnogi galebovi bez problema lete i sigurno sleću. Njihova krila nisu kruta kao kod putničkih aviona nego se prilagođavaju promenama vetra. Kad pogon oslabi ili sasvim izostane pokrovno perje se uspravi na površinu krila i onda složenim načinom izravnava let.
Druga značajna karakteristika ptičijeg krila već je primenjena u izradi aviona: raširena krila jastrebova i orlova slabe velike turbulencije koje nastaju na krajevima krila razbijajući ih u nekoliko manjih vrtložnih strujanja. To je inspirisalo inženjere pa su krajeve avionskog krila ukosili prema gore, čime su otpor vazdušnog strujanja znatno smanjili.
Specifična građa kostiju ptica je još jedna prilagođenost životu u vazduhu. Težina kostiju znatno je smanjena zbog posedovanja šupljina ispunjenih vazduhom. Kostur goluba ima masu tek 4,4 % ukupne mase njegovog tela, a kod čoveka ona iznosi oko 15 %. Uprkos dvometarskom rasponu krila, kostur burnice težak je tek nešto više od 100 grama i time lakši od njenog pernatog pokrivača.
Ali zato su letni mišići u mnogih ptica srazmerno teški. Šumska sova (Strix aluco) s prosečnih 540 g težine ima mišiće teške 300 g, a perje i kostur zajedno su teški možda 100g. Razmena materija u organizmu ptica savršeno je prilagođena letenju: biolozi su izračunali da bi golubu teškom 400 g bilo dovoljno samo 37 g masti u telu koje bi iskoristio kao gorivo za sedmosatni let tokom kojeg bi prevalio čitavih 400 kilometara.
Stalno prilagođavanje na život u vazduhu omogućile su jednoj ptičijoj vrsti razvoj neverovatnih sposobnosti: čiopa (Apus apus) provede gotovo čitav život u vazduhu. Ta ptica veličine laste može leteti brzinom od 180 km/h. Računa se da svake godine prevali 190 000 km. Za to vreme se hrani, spava i pari u vazduhu te mesecima uopšte ne sleće.
Sleteće na zemlju jedino zbog jaja koja mora sneti.Takva izrazita specijalizacija na život u vazduhu pokazuje svoje nedostatke: dvonožni hod predstavlja joj ozbiljnu teškoću. Ima se utisak da sićuša, žuljevita stopala može doložiti poput premalih cipela. Biolozi su je nazvali Apus apus, što u prevodu znači beznoga.
SUNČANI MEDVED
Helarctos malayanus
Jedva dostižući 1.5m visine, sunčani medved je najmanji član medveđe porodice.
Najmanji medved na svetu retko je uspravljen viši od 1.5m i ima kratko, sjajno krzno sa belegom u obliku slova U na grudima. Vrlo malo se zna o njegovom ponašanju i staništu u divljini ili o tome koliko je ugrožen.
Sunčani medved je zdepasto stvorenje s velikim, zakrivljenim kandžama za penjanje na drveće i sa izduženim jezikom da bi jeo insekte koje nalazi u šumskom baldahinu. Takođe jede glodare, duštere, med i meku srčiku palmi. U urbanijim područjima tamani zasede banana i otpatke hrane. Kao i većinu medveda i njega love zbog lekovitih vrednosti prema lokalnim verovanjima, a spoj lova i uništenja doveo je do ozbiljnog smanjenja broja populacije sunčanog medveda, tako da ih je u divljini verovatno ostalo još samo nekoliko hiljada.