Srpsko-keltske paralele

Nin

Kada je krajem prošle godine dr Ranka Kuić(75) objavila knjigu studija o srpsko-keltskim
jezičkim paralelama ("Crveno i belo", Glas srpski, Banjaluka), naša kultura i nauka dobili su
kapitalno delo iz oblasti paleolingvistike, nezaobilazno u ozbiljnijim istraživanjima
etimologije srpskog jezika. Kako recenzent kaže, gospođa Kuić otkrila nam je davno zasut
put od Vejzla (Velsa) do Pomoravlja, pokazavši nam njegove divne ploče - stare reči.
Knjiga je plod višedecenijskog naučnoistraživačkog rada, koji je zahtevao ne samo
poznavanje istorije i kulture Kelta već i većine indoevropskih jezika. Sastoji se iz dva dela,
u prvom je prikazana geneza istraživanja, lingvistička metoda obrade reči, u drugom je
Ranka Kuić nadahnuto i vešto pretočila drevnu keltsku poeziju na naš jezik.

Uvek vedra i duhovita, gospođa Kuić objašnjava za NIN: - Kao i Srbi, i Kelti su primat
davali carstvu nebeskom; ono što nama predstavlja Kosovo, njima to predstavlja Katret.
Otuda i takav naslov knjige: crveno simbolizuje krv katretskih i kosovskih junaka, belo je
carstvo nebesko. Kad sam nedavno dobila povelju UKS za životno delo, jedva živu glavu
izvukoh. Godinu dana iz kuće nisam izašla zbog problema sa zdravljem, odem tamo, oni
počeše da se tuku. I'te s milim bogom, neću ovde život da ostavim...!

SPEAK IT PURELDŽ: Detinjstvo sam provela u Sarajevu. Na insistiranje moje majke,
osnovnu školu pohađala sam na periferiji jer su u nju dolazili bistri seljačići sa Romanije.
Sve im je išlo, osim veronauke i zbog toga su često dobijali batine. Od njih sam čula neke
neobične izraze, recimo: igrajući se, upotrebljavali su izraz: kifeli. Pitam šta to znači, kažu:
bježi, spašavaj se. Mnogo godina kasnije otkrila sam tu reč u velšanskom jeziku, s istim
značenjem.

Verovali ili ne, engleskom jeziku privukao me je Paja Patak. Obožavala sam crtane
filmove; Miki Maus nije mi bio zanimljiv, dosadni puritanac, a Paja je bio hirovit i ljut, pa kad
mu iz ušiju suknu dimovi - kva, kvakva... Imitirajući njega, zavolela sam engleski. U to
vreme niko ga ovde nije govorio, a reči kao fini tonovi klavira: It is ever so nice, njhen
džou speak it pureldž - Ooooo! Obori te s nogu.

Odmah posle rata, malo je bilo onih koji su znali strane jezike a da nisu bili obeleženi
nekom etiketom. Kad sam došla na studije anglistike, gledali su me kao belu vranu.
Engleski su upisivale samo ćerke bivših buržuja i veletrgovaca, ili oni koji su studirali po
partijskom zadatku. To je jezik kojim se govorilo po kolonijama a njih je trebalo
oslobađati. O nekim delovima mog života ne mogu da pričam, šta je sve bilo. Malo je njih
studiralo engleski zato što su ga zaista voleli. Kad sam '51. diplomirala s visokom ocenom,
red je bio da me zadrže na katedri - bože sačuvaj! Jedni profesori su mi rekli: Šta hoćete,
niste Beograđanka?! Drugi: Šta hoćeš, što nisi bila u partizanima!?

PRAZILUK U VEJZLU: Kao odličan student dobila sam britansku stipendiju za
postdiplomske studije. Direktor mog fakulteta na Univerzitetu u Bristolu bio je Vinston
Čerčil. Upoznali smo se, rukovao se sa mnom, pita: "Kako je maršal Tito ovih dana?"
Kažem: "Pa, trebalo bi da vi to bolje znate, upravo ste ga sreli!"

Mi stipendisti često smo dolazili u našu ambasadu; častili su nas ručkom a raja
gladna, jedva čekamo da dođemo. Ambasador je bio Petar Velebit, razgovaramo na
engleskom, okrene se meni, kaže: "Morate posetiti Jugoslaviju, dopašće vam se." "Pa, ja
sam odatle." "Nemoguće!" "Po ocu Hercegovka, po majci Bosanka, po baki Srbijanka!"

Pitaju me na fakultetu gde mislim da provedem prve ferije, kažem: "Zanimaju me
Kelti, želela bih da pohađam kurs velšanskog jezika." "Šta će ti to?!" "Hoću!" "'Ajde, kad si
luda!" Bože, što su mi se svideli Velšani, što su to dragi ljudi. Ako ih pozdravite na
velšanskom, pa još doznaju da ste tamo negde s Kontinenta, onda pitanjima nema kraja.
Odmah vas zovu na ručak. Ako je nedelja, u svim kućama se peče piletina i priprema pita
sa sirom i prazilukom. Praziluk je njihov nacionalni simbol, jesti ga na zvaničnim ručkovima
politički se čita kao bliskost sa Velšanima. Toga ima i kod Šekspira.

MALI EVAN: Aberistritu imaju veliku pozornicu, idemo tamo ali nigde glumaca - Pa, gde su?
Kažu: Svi smo mi glumci. Ugasi se svetlo, jedan iz publike izađe i počne da priča viceve,
okupljeni se oduševljeno smeju, onda izađe drugi i nastavlja da priča. Ostaje se celu noć,
vicevi su otprilike ovakvi: Ide pogrebna povorka, u kovčegu leži mlada žena, iza kovčega
hodaju stariji muškarac u crnini i mlađi koji neprestano jeca. U trenutku, stariji se okrene
mlađem, kaže: Prestani da plačeš, opet ću se oženiti!

Majka pošalje Evana da odnese jabuke svešteniku, koji će ih posle deliti po sirotištima
i bolnicama. Dok govori, Evan pomalo zapeva, što je njihov način prepričavanja, kaže
svešteniku: "Evo poslala vam majka jabuke!" "Baš lepo, zahvali se majci za ovih divnih
devet jabuka." "Zar ne možete da se zahvalite za jedanaest jabuka?", skrušeno će Evan.

Oni imaju metodističku crkvu. Sve je tako prijatno svetovno, ne oseća se rigidnost
kao kod (Iraca) katolika. Sveštenici nemaju odore, normalno su obučeni; crkve su bez
kipova i slika, samo tabla na kojoj piše koji psalmi će se pevati tog dana. Kuće su im
skromne, s nameštajem od tesanog drveta (bar na selu), ali nema kuće u kojoj se ne čuva
lira. I jezik im je milozvučan, iz daljine kad ih slušate čujete mnoge lepe akcente kakvih u
engleskom nema. Pa, njihov reprezent je Tom DŽons, "tigar iz Velsa", i dan-danas peva
nenadmašno.

KEDIV A KADVAN: Od svih keltskih jezika, živi su još samo irski i velšanski, škotskim se služi
mali broj stanovnika zapadne Škotske. Kad je počelo potčinjavanje velšanske kulture
engleskoj u 16. i 17. veku, kamrijski (velšanski) jezik počeo je da zamire i povlači se iz
gradova. Kasnije je oživeo da bi danas Velšani imali univerzitete sa nastavom i na svom
jeziku. To nije jednostavan jezik, najveći problem predstavljaju konsonantske i vokalne
mutacije. Složenice su im posebna poslastica: gomila se reč na reč i dobije, recimo, naziv
mesta u čijem imenu su sadržane sve njegove odlike - toliko krava, toliko svinja, i crkvica.

Moja knjiga je ujedno i prva antologija, prvi prevod bogate drevne kamrijske poezije.
Pogledajte ovaj stih iz 5. veka: "Mor truan, geniv mor truan. Aderiv am Kediv a Kadvan"..." -
"Tužan dan, bi tužan dan. Ne osta živ ni Kediv ni Kadvan..."

PROKLETA POLITIKA: Po povratku sa postdiplomskih studija iz Engleske, sa
magistraturom i 10 objavljenih radova, bila sam primljena za profesora u srednjoj školi,
pripravnika. Nisam bila predviđena za rad na katedri, još su mi rekli: Što ne ideš u
Hercegovinu?! U dupe na vašar! Prva posle rata doktorirala sam engleski jezik i
književnost, 1956, baš onog dana kad su Mađari napravili gužvu u Pešti. Kod mene je sve
bilo tako, s nekim kijametom, kroz iglene uši. Odbrana doktorata trajala je šest sati; pitali
su me sve moguće discipline, čak i to zašto prevodim gaverment kao državu? E, kažem, to
je 18. vek, tada je to značilo država, kasnije vlada.

Konkurišem za asistentsko mesto, ispostavi se da je bilo predviđeno za ženu koja je
tada bila politička ličnost, Ivanku Kovačević. Nastane strka, zovu me neki poslanici, kažu:
Povuci se, Ranka, ne možeš ti protiv nje! I ja se povučem, šta ću. Sa magistraturom i
doktoratom, tri godine čekala sam da bih dobila asistentsko mesto. Ali, bila sam uporna,
volela jezike i nizašta drugo nisam znala osim za nauku.

Jednog dana pozove me dekan Fakulteta Vučenov, kaže: Ranka, vi niste udati,
nemate decu i obaveze (kao da u životu nemam šta da radim), mislimo da vas pošaljemo u
Prištinu, da organizujete katedru za anglistiku. Hoću ja, kako ne bih kad imam entuzijazam
romantičara. Došavši tamo, odmah sam dobila vaške. Priština bogu iza nogu, a deca
zlatna, talentovana za jezike. Na kesama od bakaluka pisali su zadatke, bez greške. Dole
smo se lepo slagali, ko je ovo napravio - prokleta politika? Majmuni!

OD KARDIFA DO BEOGRADA: Zadesila sam se u Prizrenu baš u trenutku kad je reka
Bistrica odvalila deo svoje obale. Pred mojim očima pojavio se trodelni spomenik, deo
nekropole. Vidim natpis na iskvarenom latinskom (otac me je učio latinskom kao da ću biti
latinac), na trećem delu spomenika uočim reč: Praotcem - majko moja, pa to je starosrpski
sa tc. Ostale reči su na keltskom i hebrejskom. Ja se zanebesila, možete misliti pronaći
srpsku reč iz tog perioda? Po epigrafskom uređenju spomenika, on datira u rasponu od 1.
do 3. veka nove ere. Kakav 7. vek! Sloveni su došli ovde mnogo ranije nego što to tvrdi
"nemačka škola". Početkom naše ere jedan Srbin je sigurno bio ovde, dao je tu reč i ko
zna koliko još drugih.

Tako su se na kamenom spomeniku od pre skoro 2000 godina zajedno našle srpske i
keltske reči. To, samo po sebi, govori o srpsko-keltskoj životnoj paraleli - ovde su se sreli
Kelti i stari Sloveni. Nepobitna je činjenica da su Skordisci, keltsko pleme, negde oko
Beograda organizovali CIVITAS CELTORUM, na samom početku nove ere. Potvrdu toga
pruža i ovaj nadgrobni spomenik iz Prizrena.

VILA RAVIJOJLA: Kad sam završila svoj radni vek na Filološkom fakultetu (oko 500 radova
o vezama i uzajamnim uticajima srpske i engleske književnosti), mogla sam da se
posvetim onome što sam oduvek želela - proučavanju uzajamnih veza između Srba i
Kelta. Osetila sam da imamo mnogo zajedničkog, bliski su Slovenima, posebno nama.
Najpre sam se bacila na čitanje velikog velšansko-engleskog rečnika i iznenadila se kad
sam ustanovila koliko tu ima reči koje su i značenjem i izgovorom iste, ili veoma slične
srpskim.

Otkrila sam da su u nazivima 15 naših reka imena keltskih boginja vode i reka, kao i
keltske nazive mnogih gradova u Panoniji, koji se završavaju sa tina i tun.

Za lingvističku obradu koristila sam analitičko-komparativnu metodu i morfološke
spojeve po analogijskom obrascu. Čudesna igra reči.

Recimo, Morava: MOR plus AVA (sufiks za reku) - Mor je keltski prefiks za devojku,
zajedno daju: devojka-reka. Velšani su verovali u vile, kao i Srbi. Na kamrijskom se kaže:
njdžll, kao i kod nas ta reč znači priviđenje. Ime vila Ravijojla ne postoji u našem
susedstvu, ali zato na keltskom znači pomamna, razbludna ženska. Takva je, eto, bila
naša vila Ravijojla.

KREATIVNOST: Svu svoju ušteđevinu potrošila sam na ovo istraživanje i dogodilo se da niko
u Srbiji nije hteo da mi objavi knjigu. Zafrkavali su me, kažu: Nemate neki seksi roman!?
"Ma, idite s milim bogom!" Došao jedan moj Hercegovac, iz "Glasa", iz Banjaluke, ponudio mi
je: Dajte to, profesorka, odmah ćemo objaviti. Doneo mi je veliki honorar -

4 000 maraka. Sutradan po noći, upali su u moj stan maskirani ljudi. Napravila sam se
da spavam, uzeli su mi taj novac, plus poslednju penziju.

Kad pomislim koliko sam odricanja imala radeći to istraživanje, osetim se kao kakva
tragična ličnost. Imam jednu rimu koja me teši: U nauci će ipak ostati moje ime, a neko
slomljeno srce tešiće moje rime. Znate, kreativnost je najveća sreća. To je potvrda
postojanja koja mi daje snagu. Ko god radi na širenju kultura, njihovim dodirima i
spajanjima, taj širi prijateljstvo među ljudima i utvrđuje bolju budućnost.

КЕЛТИ И СРБИ

ИЛИЈА М. ЖИВАНЧЕВИЋ


Данас се сматра да су келтски обичаји, језик и вера најбоље сачувани у Бретањи,
Велсу и Ирској. Келтисти су у ирским сагама открили највеће келтско божанство,
Луг, чије име носи велики број важних места као Лион, Lugdunum, итд. Помоћу тих
истих сага покушали су и да значај поменутога божанства објасне тражећи му право
место у верском систему Келта и круг његових пратилаца у митологији.

Иако готово влада сагласност да је Луг највеће келтско божанство, келтисти нису
сложни у схватању његове природе; јер, док једни, заједно са Џоном Рисом (John
Rhys), сматрају да је Луг сунчано божанство, дотле га други, са д'Арбоа де
Жибенвилом (d'Arbois de Jubainville), идентификују са римским Меркуром.

У чланку ''Le dieu Lug, la terre mere et les Lugoves'', y ''Revue Archeologique'' (1914, II
стр. 205—230) Ж. Лот (Ј. Loth), члан француског Института, изложио је дотадања
мишљења по овом питању и дао своје закључке. Према њему, своје мишљење да је
Луг сунчано божанство Рис поткрепљује доказима из ирске саге која се зове Смрт
Туиренине деце као и етимологијом саме речи Луг. Јер у поменутој саги, сјај Лугова
лица и чела био је сличан сјају сунца на заходу: било је немогућно гледати његово
лице, толико је сијало. А на другом месту, кад Луг скида кацигу, његово се лице и
чело засијају као сунце натоплијег дана жаркога лета. Бреас, син Балора, старешине
Фомора, народа који ратује са Луговим народом, каже: Чуди ме да данас сунце
изгрева на западу (Луг треба да је долазио са запада), а сваког другог дана на
истоку. — Боље је што је тако, кажу му други. — А, шта је друго? пита их Бреас. —
Сјај лица Луга Ламхфаде, одговорили су они.

Етимолошки, Луг би требало да се идентификује са Леом (Lleu), ca главним јунаком из
галског мабинога, романа о Мату аб Матонвиу, јер Леу галски значи светлост. Са
Рисом се у овоме слаже Педерсен (Pedersen), али је Лот побио ово мишљење
налазећи да између Луга и Леуа нема никакве сродности ни уопште ни етимолошки,
јер, вели, Лугу би требало да одговара галски lleuwu, 1öwu а не lleu.

Али, како не може етимолошки да се утврди идентичност Луга и Леуа, исто тако,
мисли Лот, Лугу не одговара ни она етимологија коју му даје Херикус (Hericus) у
''Животу св. Германа'' где каже: Lucduno .. quod sit mons lucidus. ''Lucdun'' Херикус
не пише ca g већ ca c, из чега излази, вели Лот, да је за њега етимологија речи Луг од
латинске речи lux — светлост, што није правилно.

Постоји у ирским текстовима Средњега века реч луг, други падеж лога, подударна са
именом овога загонетног божанства. Значење те речи још није одређено. У епуФлед
Крикренд јунак Loegaire има крик лава и дивљи ужас лога (други падеж од речи луг).
Виндиш (Windisch) ову реч луг преводи са ватра, али без одговорности. Овај луг је,
код Педерсена, идентификован са рисом, а и реч рис — lynх има корен lux —
светлост, од чега и долази његово име, јер има сјајне очи. У овом тумачењу са
Педерсеном слаже се и Куно Мајер (С. Меуеr), из чега би изишло да Луг није
божанство него животиња. Верујући и у овакву претпоставку, Лот закључује да је
могућно да је у времену пре ирских сага рис био у Луговом кругу.

У једном ставу епопеје ''Друга битка Мојтуре'', Луг игра најглавнију улогу.

Пред битку Луг жели да уђе у Тарине дворе. При улазу вратар га пита чиме се бави.
''Столарским занатом'', следује одговор. За овим се ређају и многа друга занимања.
Код Таре све то имају. Али краљ Нуаду га проба на игри шаха, где се Луг показује
непобедив и због тога га примају.

Пред пуштање у двор Луга зову Samhildánach, a samh се често везује за луг. Лот
сматра да Луг Ildanach значи Луг са многим даровима. Што се тиче речи samh Хв.
Стокс (Wh. Stokes) сматра да је то грчки префикс ама, према чему Samhildánach би
значило лично онај који има много дарова. Али из текста ирских сага ово значење не
може да се закључи. Једино значење које би могло да се да речи samh јесте лето.
Samhildánach би, дакле, значило лето са многим даровима које доноси. Јер, не треба
заборавити, вели Лот, да Samhildánach није епитет Луга. На четири места samh
замењује Луг, из чега је јасно да је за писца епопеје samh, лето, синоним Луга. Ова
епопеја је, свакако, каснијега датума, имајући на уму и игру шаха, а сматра се да
треба да је била позната у Ирској око XII века.

Ради поткрепљења ове етимологије — Луг, светлост, могло би се додати да
старокелтска реч ''лугра'' значи звезда луга. До овога су истовремено дошли и Лот и
Педерсен.

Поред многих других тумачења предлаже се тумачење Луга са гавран. Код Ираца као
код Гала, гаврани претстављају ратне чете. У извесним текстовима ирским, бог рата
је гавран. Де Жибенвил тумачи име једног друида који се помиње у животу светог
Сиарана (Ciaran) Lugbrand речју ''гавран Луга''. Али ирски бран (bran) вели Лот, као и
галски, има само једно n уместо два, што побија тврђење де Жибенвила.

У легендама гаврани Лугу доносе гласе о томе где се налази непријатељ, Фомор, који
се тумачи као божанство смрти. Сем овога и на лионском новцу налази се глава
гаврана. Исто тако је у Оранжу, у Француској, нађен медаљон из I века по Хр. на
коме је заштитник Лиона са скиптром, рог благостања и крај њега гавран на стени.

То су, углавном, докази из којих Рис изводи да је Луг сунчано божанство.

За де Жибенвила Луг није сунчано божанство. Ослањајући се на Цезара (De bello gall.
VI, 17) он сматра да је Луг Меркур, јер је и он многоструко обдарен као Меркур. У
једној песми из 14 века G. Fionn О' Dalaigh велича божанство Луг: ниједно створење
саздано од земље или воде, вели се у песми, не може се мерити по лепоти са њим;
његов глас је звучнији од струна са харфе најбољих уметника.

Луг је и лекар. У епопеји Tain bó Cúalnge он лечи Кукулинова сина, рањеног, а
Кукулина успављују његове чари, чари Луга, итд.

Извесним својствима Луг одговара Аполону, другима Меркуру, па и Марсу, услед чега
су Рис и Жибенвил и сагласни да је Луг сложено божанство.

По овако детаљном излагању Лот даје своје закључке.

Ако се хоће, вели, дубље да уђе у значење Луга и његове пратње, да се одреди
његово митолошко место и круг у коме се налази, онда се мора дубље ући у ирске
традиције. Само се помоћу њих може најприближније да реши проблем Луга, за чије
се битисање несумњиво зна из натписа и спомена. Хришћански редактори ирских
сага несумњиво су му дали својство самртника.

Но, има нешто што ни хришћанство није могло да збрише код Луга; то је његов
празник Лугнасад (Lugnasad), који и данас носи то име у крајевима галског, односно
гаелског језика, у Шкотској и на острву Ману. Иначе ирски текстови, а нарочито
Dindshenchas, што значи стара историја брегова, кажу да је Луг установио ову
свечаност у част Таилтие, Tailtiu, своје мајке. Таилтиу је кћи Могмора, велике
равнице, земље смрти, Шпанија по претпоставци. Она умире у августу према
Dindshenchas. Луг је установио празник у њену част. А сам Луг је обожаван нарочито
на бреговима.

На тој светковини закључивали су се и бракови, што је још и данас у сећању
становништва, нарочито из околине Келса (Kells), и одржавана је све до 1806 г. са
традиционалним играма, али су је власти забраниле. Ова свечаност празновала се
око самога гроба Таилтие. У Кармаку је била од нарочитог значаја. Народ је веровао
да ће му бити година берићетна, имаће напретка у свему и биће независан од
суседних племена ако је одржава, и она је у Кармаку одржавана сваке треће године,
на Лугнасад, 1. августа. — Значење речи ''насад'' је нејасно. Према Рису Лугнасад би
требало да значи Лугово венчање.

Лот у речи Tailtiu види корен tal ca значењем земља. Tailtiu je синоним речи Троган
(Trogan) по којој се и август зове. Према једном епу месец август се зове код Гаела и
Бритона Троган, а први август Брон Трогин (Bron Trogin). Брон Трогин значи
жалосни Троган и тумачи се тиме да се Троган жалости под теретом својих плодова.
Троган је име земље. И Лот непобитно утврђује, према разним текстовима, да је
Троган земља и да је код старих Ираца август посвећен мајци земљи, па је у њену
част и Луг установио свечаност на дан 1. августа. Развијајући даље тезу, Лот тврди да
је значење земље и Ирске исто, јер Ериу (Eriu), други падеж Ерен (Erenn), јесте
Ирска, а ириу (Irin), други падеж ирен (Irenn), је земља.

Култ Луга у Ирској свакако је био нераздвојен од култа земље. Она је његова мајка
хранитељка и зато је у њену част и установио свечаност коју празнују сва гаелска
племена.

У закључку, Лот се слаже са де Жибенвилом да је Луг Меркур, јер, вели, божанство
чије име и данас носе четрнаест утврђења, Лион итд., божанство чији је култ био
невероватно распрострањен нарочито код Келта на острвљу, није се могло изгубити
тако нагло, одмах по доласку Римљана у Галију, него је и даље обожавано, али је
добило само друго име — Меркур.

Мимо свих атрибута сунчаног божанства — и само генетичко име бога код Келта је
deivo-s, свакако у почетку придев небесни, светли — Луг је, вели Лот, и божанство
земље. што се види и из свечаности коју је у Ирској установио у част и славу земље.

Из овога излази даље, по Лоту, да су мистериозни Луговес једна врста матера из
пратње Луга. Још у 1885 г. Гајдоз (Gaidoz) je, вели Лот, одличним разлозима побио
де Жибенвилово гледиште, по коме је реч Луговес најобичнија и најједноставнија
множина речи Луг, и утврдио да су Луговес друга божанства. За Виндиша су Луговес
женска божанства, што иде у прилог тврђењу да су матере.

И поред тога што је детаљно и савесно претресао и ирске саге и друге радове о
проблему, еминентни научник Лот у њима, дакле, није нашао несумњивих података
за идентификовање келтских божанстава Луга и Луговеса, што значи да Ирска, иако
сматрана као ризница келтизма, нема у овом конкретном случају тих несумњивих
података.

Да ли је било потребно више продубити Херикусову етимологију, појављену у речи
Lucdun..?

У латинском језику, поред luc као корена речи lux, јавља се luc као корен речи lucus,
ca значењем гора, шума, а однос латинске речи lucus према келтској Луг не само није
довољно испитан, него није уопште ни испитиван, иако је она употребљена баш у
митолошком смислу.

У Germania, IX, lucos... consecrant; XXXIX Est et allia luco reverentia, a на многим
другим местима Тацит говори о лукусу као светој шуми.

Сем lucus-a, према Тациту (German. XI), in commune Hertham id est Terram mater..
colunt, из чега је јасно да је поред lucus-a, као светог места, тадања Германија
обожавала и Hertham, мајку земљу.

Из овога се, даље, поставља питање да ли је и реч lucus латинског порекла или је,
као Hertha, страног, па на туђ корен додат наставак luc-us, и тиме латинизирана? Ми
знамо, Lugdun додат латински наставак. Ми, даље, знамо и из Лота на пример, да
Лугдун није латинско име већ је на келтски за претварање г у к, што се, свакако,
јавља и код речи Lugdun, Lucdun, где је очевидно да је Lugdun и у једном и у другом
виду истог, келтског порекла. Из овог је, даље, свакако несумљиво да су luc и lug
једно исто.

Ово, разуме се, још не смета да luc буде корен од lux а не од lucus.
Да проверимо Тацита.
Кад lucus налазимо у Тацитовим извештајима као велико, веома велико германско
светилиште, а Hertham, Terram mater, као обожавану in commune у Германији,
морамо, ако су његови извештаји тачни, и данас наћи у германским племенима макар
индиција и о једном и о другом. Јер, факат да германски радници у облику луг нису
ништа открили у германским језицима, не треба да значи да појам не треба
потражити и у другојачем облику.

У R. А., t XX. р., 1924 у чланку Fanum et simulacrum dans la vie la plus ancienne de saint
Samson, који је читава ризница података, Лот је написао и ове редове:

Порекло шведске шуме Тиведен (Tiveden) било је предмет контроверзе скандинавских
лингвиста. Та је контроверза остала без икаквог резултата све до појаве еминентног
келтисте из Кристијаније С. Marstrander-a. Он је утврдио да Tiveden значи шума
богова, да је сложена из старе норвешке речи тивар — богови, у множини, и од вед,
шума. Германски облик је тива виду. Порекло јој је идентично са средњоирским де —
фид, деид, божанска шума.

Тацит је, дакле, имао право. Постоји и данас његов lucus код германских племена,
али само у германском називу. Но, иако се овим потврђује да је Тацитов извештај о
шуми као светом месту код Германа тачан и да су Тацитов lucus и германски tived,
тива виду итд. исто, ипак се не утврђује да су Луг и lucus, односно Луг и Тивед исто.

Не треба заборавити да и за Цезара и за Тацита Германија није етнографски појам,
већ географски. Она је Средња Европа и читава кошница разних народа. А, и код
једног и код другога, Германи, етнографски узети, играју споредну улогу према
другим племенима, која нису, етнографски, Германи у данашњем смислу. Из утврђене
чињенице да је Тацит знао за свету шуму у Средњој Европи, и из чињенице да је није
означио германским појмом Тивед, тива виду итд. као што је означио Hertha и
објаснио латински, већ појмом lucus, требало би да значи да је он у Средњој Европи
и тада нашао келтска племена од којих је и појам узео. Међутим, опет код,
еминентнога Лота (R. A. t. XX. serie. V. 1924) ми налазимо и следећу реченицу: ''Le
deiuo — uidu celtique, le tiva vidu germanique, c'est le bois sacre, ou Celtes et Germains
allaient invoquer la divinite. . .'' из чега излази јасно да lucus није ни старокелтски ни
германски појам.

Чији је? — српски.
Где га је Тацит нашао?

Рим је свој политички престиж одржавао обавештајном службом и кад је била
разбијена организација његове милитаристичке власти, ову службу је преузела
црква. Њени мисионери су уходили разне народе и о њима слали својој врховној
власти доставе. Тако су, у раном Средњем веку, у Средњој Европи, поменути Срби,
Сјурби, Сораби, Сураби, Сараби. Њихови остаци се и данас тамо налазе. Њихово
средиште, према Егинхарду, (L. Leger, Les anciennes civilisations slaves, p. 121,

Payot) било је између Лабе и Сале, одакле су падали на Туринг, а њихови остаци
данас се налазе на граници између Сакса и Пруске, у Лужици, и зову се Лужички
Срби.

Лужица је деминутив од речи Луг. Али, сем ње, као што су, према Лоту, у Галији,
четрнаест утврђења добила име по Лугу, тако су и у свима словенским земљама
многа места добила назив такође по Лугу: Луже, Лужна, Лужец, Лужани, Лужанки,
Лужнице, итд. (К. Кадлец: Првобитно словенско право пре Х века, 1924 г., стр. 13., у
преводу Т. Тарановског). Код Кадлеца се, истина, ови називи погрешно тумаче као
каљуге, али је та погрешка дошла услед непознавања правила о претварању г у ж,
што се, уосталом, јавља и у формирању француског језика.

Дакле, Тацит је Луг нашао у Германији, код Словена, Срба, из Средње Европе.

Подударност келтског луга са српским није обична језична случајност, јер и сви
други појмови који означују Лугов круг имају еквиваленат у српском језику. На
пример епопеја ''Друга битка Мојтуре'' у којој Луг жели да уђе у Тарине дворе. Тара
је једна од најлепших планина у Западној Србији, а ако је келтски Луг, као српски,
шума, онда у овом конкретном случају треба да се персонификује долазак пролећа
или лета на Тару. У келтској епопеји келтски Луг има епитет Samhildánach, а и сам
Лот samh тумачи као Лето.

Код Срба гавран је ратни гласник, кобан. Он иде са придевом вран, али се
употребљава и сам придев, као супстантива што је запазио још Ј. Грим.

''Полетела два врана гаврана,
Са Мишара, поља широкога...
Ја два врана, два по богу брата''.
(Бој на Мишару, Вук, IV).

И ово одговара келтском и галском bran, код кога се, уместо српског в, јавља б, што
је готово правило, јер је и Gabriel српски Гаврило.

И Фомор, везан са гавранима као гласницима смрти, потпуно је објашњив на
српском. Јер, готово правило је да словенска реч, прелазећи у германски језик, у
замену за словенско п добија германско ф. На пр. реч volks, folk je словенска. У
старијем словенском, данас у руском, она гласи полк, плк. Код Срба, где је извршена
вокализација сугласника л, плк се јавља као пук. Имајући ово на уму, фомор се
објашњава сам по себи. Враћањем у Словенство, он губи германско ф и добија своје
словенско п. Такав, он је помор — помор је српска реч и значи потпуно изумирање.
Везан за спев из епа који се објашњава може да значи јесен, када у лугу све вене и
мре. Лако су, затим, објашњиве и тако велике чари луга као и његова музикалност,
јер у њему живе славуји, а и име Кукулин се јавља у српским именима Куделин и
Кулин.

Поставља се питање може ли се помоћу српског језика објаснити Lugnasad. Насад
или расад, у српском је сађење. Лугнасад може бити сађење луга, дрвећа.

А шта је Bron Trogin? Жалост јесени?

Тацит Germ. (IX) вели: ''pars Sueborum et Isidi sacrificat'', a y R. H. R. livre C. 1929 у
чланку L'Eleusinisme et la disgrâce des Danaїdes, CH. Picard. наводи, према наводу,
један став из Плутархове расправе о Изиди и Озирису.

Плутарх нас обавештава, вели Пикар, да, у његово време, и у извесним местима
Грчке, сејања су била пропраћена погребним обредима; зрно затрпано у земљу
оплакано је као мртвац.

Ако се у извесним местима Грчке, у Изидином култу, култу земље, сејање
оплакивало, зашто, у том истом култу, не би било оплакивано и у другим крајевима
Европе? Онда би Lugnasad било време сејања и оплакивања тога сејања. А венчање
је том пригодом најпре симболично, а затим и реално — закључивање бракова. Сем
овога у словенској митологији јавља се Тројан, коме још није одређено место.
Могућно да он одговара Трогану, утолико пре што Срби често мешају г и ј, на пр.:

Јал'ће ми је царе поклонити,
Јали ћe ми на мејдан изићи —

где је употребљена реч мејдан у место речи мегдан. — Марко Краљевић и Арапин,
Вук II, бр. 65.

Код Келта, даље, са Лугом се јавља и Мајка земља — Tailtiu, корен tal.
У српском језику површина земље зове се тле, а постоји израз: добити тал.

У (Germ. XXVI) Тацит каже: ''Agri, pro numero cultorum ab universis in vices occupantur,
quos mox inter se, secundum dignationem, partiuntur.. .''

Из овога се види и то да се код Срба још до данас сачувало, у термину, сећање на
некадањи режим дељења земље — тла, тала, кад је код Словена земља била општа
својина.

Има још један инетересантан моменат. Лот сматра да се земља, ириу, идентификује
са Ирском — Ериу, други падеж Ерен. У Србији, баш Тара се налази у крају у коме
живе Ере, а не треба смести с ума да и Hertha садржи ер.

Остало би да се реч dun објасни на српском.

Код Келта дун претставља тврђаву, утврђење. То келтско утврђење било је двојако:
1.) или се градило земљаним насипима и каменом око места за становање, 2) или се
место становања или одбране, град, ограђивало, поред земљаних насипа, и кољем.
Оваквим келтским утврђењем служио се Цезар код Алезије, где се плот зове cippes
(De bello gall. VII, 73).

Код Словена, код којих је градски систем био необично развијен, град је био опасан
оградом или од земље или од коља (L. Leger, Les anciennes civilisations slaves, p.
29—30). Ова ограда од земље и камена, келтски дун, и данас се код Срба зове беден,
што се јасно види и у народној песми Краљевић Марко и Вуча џенерал, Вук. IV, ред
111—13,

Пошетала Владимировица
Мила снаха Вуче џенерала
По бедену града Вараждина,
а дала је и реч бетон. Друга врста ограде — Цезарев систем cippes — постоји и данас.
Cippes је српска реч, цепке — цепанице, коље, плот.

Према овоме, келтски дун одговара српском беден, а систем cippes одговара систему
ограђивања цепаницама, плотом. А ни факат да се луг јавља у упоређењу са сунцем
није стран за нашу народну поезију, где су таква упоређења честа:

Сину Милош у пољу зелену
Као јарко иза горе сунце

(Жен. Душанова, Вук. II, ред. 564—5). А Лавада би одговарало Ливади, пропланку у
Лугу.

Помоћу изложених момената средина келтског Луга потпуно је објашњена средином
српскога луга, а, најзад, келтски Луговес би био први падеж множине од речи Луг,
што одговара српском лугови.

Персонификације луга вршила је црква и у Ирској и свуда, као што је и у Француској
вршила специјалне персонификације са матрама. Таквим персонификацијама је
подлегао и Крапе (Кrарре — R. A., t XXX, V serie, p. 102, 1931).

Јасно је, дакле, да Луг није бог већ свето место, шума, гора. Као такав, као света
шума, он се код Срба задржао и до данас, у називу Света Гора, у којој је
средњовековним Србима био усредсређен верски живот.

Откуда Келтима српски Луг?

Келте не треба схватити као етничку целину. Келтој - Грци су звали светле, беле
људе са негованом косом. Према овоме грчка племена из средоземног базена
називала су Келтима беле људе из Средње Европе, северце, из чега је опет јасно да
тадања средоземна племена нису била бела. А Цезар (De bello gall. I, 1) Келтима
назива сва племена келтске Галије између Белгије и Аквитаније.

Историчари тврде да су се Келти налазили на падинама Алпа и у Дунавској долини
(Средња Европа) још у камено доба; да су Умбри, алпијски Келти, падали на Италију
у бронзано доба, а проналаском гвожђа постали непобедиви, и мисли се да су
силазили до Грчке око 1450 г. као Хомерови Ахајци, носећи гвожђе, наките,
одликујући се спаљивањем мртваца, и стилом који се зове геометријски; да су се у

седмом веку пребацили преко Рајне и заузели Галију, где су у шестом веку постали
врло моћни; одатле пали на Шпанију и заузели је до Кадикса, а истовремено
направили и поход на Италију; да им је године 390 најпре пала Алиа у руке, а затим
Рим, који су напустили, а задржали Северну Италију. Том приликом њихови пукови
били су подељени — једни су били у Италији други су ушли на Балканско
Полуострво и запосели његов северни део. Да су, други пут, око 280 г., у заједници
са Илирима, заузели Маћедонију, Тесалију и Фокиду, а године 279 потисли су их
Еолци. Из Тракије су били потиснути 220 год. а да су допирали на Исток до Мале
Азије, на запад до Британских Острва.

Нека њихова племена — Трокми, Толистобомани и Тектосади била су нека врста
латинских савезника, али их је Август потпуно присајединио 189 г. и Галију
претворио у покрајину.

Данас се сматра, као што смо напоменули, да су се њихови обичаји и језик у многоме
и највише сачували у Бретањи, Велсу и Ирској.

Ово надирање Келта, белих људи са Севера на Шпанију, Италију итд., оставило је
трага и у називима места и у митологији. У називима места у базену Средоземног
Мора, нису ретка имена Бело, Болонија итд. Бело је српска, или ако се хоће, келтска
реч, и означава светлу боју. Овом речју Французи су почели да означују лепо, јер
њихов стари облик bels, бел, вокализујући као и у српском у истој речи, л у о, добио
је bé-o bé-au опет као у српском. И из овога је јасно да су та места добила име по
белим, лепим, насупрот мургастима, ружним људима.

Отуда је борба Келта са Римом борба белих племена са небелим племенима. Борба
Келта у Шпанији је такође борба белих са небелима, исто и у Грчкој, итд. Ово се
нарочито очитује у случају Рима приликом пунских ратова. За успешан исход рата са
свакако небелом Картагином Рим је принуђен да узме нову веру, култ земље,
еминентно келтски култ, култ ''нордијаца'', из чега је јасно да су бели у Риму били
постали надмоћнији, услед чега је и наступило разрачунавање са Картагином.

Од пунског рата Римску државу треба сматрати као келтизовану — белу — у
приличној мери, али не потпуно, што је и било повод њених сталних преврата и
нереда.

У овој борби светлих Севераца, носилаца песме и апстрактног бога, и тамних људи
са Средоземнога Мора, борба Јелисеја и Атине, Еумолпа и Еректеја, Голијата и
Давида, Келта и Римљана па затим и келтизованих Римљана и Картагине, — и јесте
тајна коју, у најновије време, наслућује т. зв. нордијска концепција.

Тек после пунских ратова јављају се Анали Тита Ливија, који је пореклом из Умбрије,
еминентно Келт, и ти Анали, нарочито о оснивању Рима, испредени су из неримских
легенда. Отуда и неримски мит о ноћним састанцима Нуме и нимфе крај извора у
светој шуми, која није римска. Али келтизам у римској држави је променљиве
судбине и зато, касније, Тацит, иако је и сам из Умбрије, не помиње lucus као
установу за коју знају и Римљани, него као установу искључиво средњоевропску.

Из овога видимо да lucus није латински појам, а утврдили смо да није ни германски,
па ни старокелтски.

Луг, израз највеће келтске светиње је, дакле, несумњиво српска реч. Али не само
ово. Сва келтска племена поређана код Цезара (De bello gall.) носе српска имена:
Брановићи, VII, 75; Лемовићи (Ломовићи) VII, 75; (и код Тацита Герм. XI 19);
Беловици II, V, VIII; Латовићи I, као и имена келтских вођа: Думнори (кс) ћ ;
Оргентри (кс) ћ; Верцигентори (кс) ћ; итд.; а, као што је већ напоменуто, за ознаку
Немаца и Цезар и Тацит се служе словенском речју — Nemetes — Nemates.

Из овога се поставља питање откуда код Келта српски Луг и српска имена и има ли
између једних и других, Келта и Срба односно Келта и Словена, каквог сродства,
или је било узајамног утицаја, посредног или непосредног, у којим крајевима света,
и у коме добу?

Srbi i Kelti potomci istog pradede
Piše:Zoran Nikolić

http://razbibriga.net/imported/2011/09/3-1.jpg

Genetska istraživanja kažu da, od svih evropskih naroda, najsličniju strukturu krvi imaju
Srbi i Velšani. Naši preci su bili neobično bliski sa Keltima, koji su pradede mnogih
današnjih naroda u Evropi. Štaviše, mnogi stručnjaci će reći da su se Kelti sa našeg
podneblja stopili sa slovenskim narodom. Uostalom, srpska prestonica je grad koji ima
višemilenijumsku istoriju, ali istina je jedna – sagradili su ga Kelti.

Beograd je prvi put bio „Grad Singa“ (Singi Dun) koji je dugo posle rimskog osvajanja
nosio romanizovano ime Singidunum. Kelti su se selili Evropom i naseljavali mnoge njene
važne oblasti. I danas postoji Keltska unija, koja okuplja narode čije poreklo je sačuvano u
obliku bliskom izvornom, a među njima se, pored pomenutih Velšana, izdvajaju Škoti, Irci,
Bretonci, Gali...

FRULA I GAJDE – ZAJEDNIČKI INSTRUMENTI

Ovi neobični podaci govore da su Marko Kraljević i Asteriks bili rmpalije koje su „sišle sa
istog kalupa“. Veseo, ali dobro „naoružan“ naučnim potvrdama ove teze, za „Treće oko“
govori poznati muzičar Aleksandar Petrović, poznatiji kao Aca Seltik, lider muzičke grupe
„Ortodoks Kelts“. Kada je nedavno svom sinu Stefanu Vuku pokazao sliku slovenskog
boga Peruna, mališan je odmah odgovorio: ”Isti Asteriks”!

- Srbi i Kelti imaju više od 4.000 zajedničkih reči koje su ili potpuno iste, ili veoma
podsećaju jedne na druge – počinje priču Aca Seltik. - U prestonici Velsa Kardifu, dugo je
predavala slavistiku ugledna profesorka Ranka Kuić koja je strastveno proučavala ovaj
fenomen. Ona je autor više od 5.000 strana studija o fenomenu „Srba kao Kelta“. Bila je
zagovornik teze da smo narod istog porekla, odnosno, da u najmanju ruku potičemo iz
istog korena.

Kelti, prema rečima našeg sagovornika, nisu nestali sa istorijske scene, već su se neki
značajni njihovi delovi smešali sa našim stanovništvom. Primera radi, mi imamo planinu
Taru, a svi irski kraljevi bili su krunisani na planini koja postoji u ovoj zemlji, a nosi isto
ime! Mi svoje Užičane zovemo Ere, dok je staro, izvorno ime za Irsku takođe – Era...

Petrović se poziva i na tvrdnje Jovana Deretića, a kako tvrdi, sve je više onih koji se slažu sa
njegovim mišljenjem da su Kelti samo deo slovenskog korpusa. Postoji mišljenje da su oni
predstavljali jurišne jedinice, takozvanu “čeljad” u tadašnjim slovenskim vojnim formacijama.
Prema Petrovićevim rečima, oni su sačinjavali prve slovenske “specijalne jedinice”.

- Da se vratimo muzici – nastavlja naš sagovornik. - Srpski nacionalni instrumenti su frula i
gajde. Mada trubu danas tretiramo kao narodni instrument, ona na naše podneblje stiže tek
u 19. veku. Sa harmonikom je slično. Sa druge strane, u Irskoj je ova tradicija identična.
Tako se dešava da su kompletni melodijski sklopovi srpskog i irskog entosa isti ili slični u
gotovo 70 odsto slučajeva! Triler, koji je svojstven našem melosu, gotovo na identičan način
postoji u irskom, samo je drugačije pozicioniran u okviru kompozicije.

KORENI SU MNOGO DUBLJI

Petrović je pratio istoriju i tradiciju oba naroda kojima se posvetio. Jednog, iz kojeg potiče,
i drugog, sa kojim je bezmerno blizak. On kaže da u nauci danas postoje teze kako na
genetskom nivou imamo zapisanu istovetnu informaciju o našem zajedničkom pretku, jer
su se naša dva naroda na Balkanu spojila u jedan.

- Tako sam, na primer, u različitim keltskim izvorima pronašao podatke da se na
beogradskoj Karaburmi nalazi najveće antičko keltsko groblje u Evropi. Čak su postojale i
precizne karte koje to podvrđuju. Takođe, u Srbiji postoji legenda o četiri keltska
konjanika koja su ujahala u planinu Juhor i nikada nisu izašla iz nje. Do pre nekoliko
godina, ova priča je tretirana kao obična legenda. Međutim, predanje je dobilo potvrdu
posle jedne hajke na lisice u ovom kraju. Kada su lisicu isterali iz jazbine, preplašena
životinja iznela je u čeljustima deo uzengije, koja je bila sastavni deo opreme jednog od
konjanika. Dabome, keltske... Arheolozi su uskoro imali naučnu potvrdu koja je jedno
staro, narodno predanje pretočila u naučnu istinu.

Nedavno je kod Zrenjanina otkriveno nepoznato keltsko groblje. Prema informacijama našeg
sagovornika, očekuje se da će ovo nalazište potvrditi da prisustvo ovog naroda kod nas
potiče iz mnogo dublje prošlosti nego što zvanična nauka pretpostavlja.

- Istina može da bude samo jedna i do nje jednom moramo doći – zaključuje Petrović. -
Mnogo je onih koji danas sasvim otvoreno govore kako su savremenu, modernu istoriju
pisali Germani i da su nam “dali” mesto za koje misle da nam pripada. Mnogo je onih koji
su danas okrenuti traženju prave istine i stvarnih korena našeg porekla.

Karakterom i običajima smo veoma slični Ircima. Petrović kaže da je to bezbroj puta osetio
na ličnom primeru, družeći se sa različitim muzičarima keltskog porekla. Jedan njegov
poznanik je iz Irske došao u Novi Sad, gde se oženio. Kada su ga pitali kako će se
prilagoditi novim običajima i načinu života, ovaj je lakonski odgovorio: “Zašto bih se
prilagođavao, vidite da smo svi isti“?!

AMBASADORKA LJUBAVI I POŠTOVANJA

Strastveni istraživač, Ranka Kuić, našla je zaista impresivne podatke i veze između našeg i
velškog naroda. Mi ćemo koristiti ustaljene termine, mada je ona (sasvim ispravno) ovaj
današnji deo Velike Britanije nazvala Vejlz. Nju su, na brojnim naučnim usavršavanjima i
tokom kontakata sa meštanima nazvali Ranka – Velšanka.

U knjizi Crveno i belo, srpsko-keltske paralele iznosi nekoliko dirljivih, ali i neverovatnih
podataka. Njihov jezik je, kako je zabeležila, izuzetno težak, i sada ga je u velikoj meri
potisnuo engleski. Ipak, sačuvana je njihova drevna poezija koja uveliko podseća na naš
kosovski ciklus. Njihovi junaci Kamri, uoči velike bitke sa Englezima u kojoj su brojčano
potpuno podređeni, hrle u boj „za slobodu zlatnu, jer više vole carstvo nebesko“, a u isto
se zaklinju i Lazarevi vitezovi. I jedni i drugi pre bitke prisustvuju večeri tokom koje polažu
zakletvu knezu na vernost.

A Skordisci, keltsko pleme koje ima velike direktne veze baš sa Kamrima, pre oko dve
hiljade godina osnovalo je prvo naselje na teritoriji današnjeg Beograda. Kuić je veoma
ponosna i na, kako kaže, epohalno otkriće nadgrobnog spomenika u okolini Prizrena, gde
su se na trodelnom natpisu našli istovremeno latinski, keltski i srpski zapisi! To je vreme iz
doba Kelta, dakle od pre dva milenijuma, a jasno je čitljiva srpska reč „praotac“.

Skordisci su bili najčešće konjanici koji su jezdili našim planinama prema Delfima i odatle
nazad, pa mnogi naši toponimi nose njihova imena. Pošto Velšani u svom starom jeziku
koriste višesložne reči, ne možemo da odvojimo dovoljno mesta za precizno objašnjavanje
svih pojmova, ali evo objašnjenja za neke od njih. Bagrdan (od reči koje se čitaju kao
Bad-Gre-Din) znači „mnoštvo čopora konja i ljudi“, Juhor je „granična oblast sa jelenima“,
mesto Kladovo na keltskom se čita kao Kladva, a ono je oznaka za groblje... Ovu tezu je
gospođi Kuić potvrdio legendarni arheolog Dragoslav Srejović. Apatin je u prevodu
„sinovljeva tvrđava“, Knin je „grad mladih“, Mislođin „grad štedljivih“, Negotin „tvrđava
ratnog pohoda“, a Paraćin „otporna tvrđava“. U Škotskoj postoji reka Bojana, a naziv joj
potiče od reči „boan“ koja se odnosi na pleme Boi. Dunav je mogao da bude „reka boginje
Danu“,

I u Velsu, na kamrijskom jeziku, za dostojanstvenika kažu „ban“ isto kao i kod nas, naš i
njihov „dim“ su isti, reč „breg“ se čita i piše na potpuno identičan način, naša „krv“ je
njihova „krav“... Kada u kamrijskom jeziku neko „skrene“ kažu da je „dilead“, dok je kod
nas „dileja“. Naša „dizgina“ kod njih je „dizgvina“. Prilog „gore“ ili „gornji“ kod njih je samo
„gor“, a „gunj“ je „gun“. U Srbiju se tokom sumornih dana spušta magla, a u Velsu
„maglad“. Palica im je „paled“, a gozba „gozb“. Reči za purpur potpuno su identične, a
planeta im je „planed“. Iste reči koristimo i za rad, a i kod njih se dete, baš kao i kod nas –
rodi.

Starom, kamrijskom jeziku i našem, srpskom, preti ista sudbina. Naši dedovi ne bi mogli
da razumeju zašto smo izrekli stupidariju ako smo već transparetno bili na hepeningu
odmah posle brifinga. Ili, zašto smo umesto zdravorazumskog odgovora očekivali nekakav
respons? Da li su Srbima i Kamrima nestajanje i stapanje u nekakav moderni svet koji će
pričati samo jednim jezikom zajednički usud?

EKSPERIMENT

Redakcija Naučnog programa Televizije Beograd obratila se svojevremno Ranki Kuić sa
molbom da im protumači nazive nekih mesta u Srbiji na kojima su arheolozi upravo
pronašli ostatke keltske materijalne kulture.

- Zamolila sam da mi ne kažu šta su pronašli, a ja ću proučiti nazive tih mesta i reći im šta
bi, na osnovu njihovih imena, takvi toponimi mogli da predstavljaju – zabeležila je Kuić. -
Tražili su da im objasnim upravo reči Bagrdan, Juhor i Blagotin. Rekoh, Bagrdan
predstavlja mnoštvo čopora konja i ljudi, Juhor je granična oblast sa jelenima, a Blagotin
bi trebalo da se nalazi ispod predvodnikove tvrđave.

Kolege iz televizije bile su bukvalno zaprepašćene. Jer, nedugo pre toga, arheolozi su im
javili kako su u oblastima koje proučavaju našli predmete koji ukazuju na veliki broj konja i
ljudi, vođinu tvrđavu i neku vrstu granične oblasti u kojoj su, očigledno, živeli jeleni!

PITOMCI

Od Kelta koji su se selili kroz Evropu nastali su Bohemi i Moravci u Češkoj, Belovuci u
Nemačkoj, Lombardi u Italiji, Belgi, Bretonci, Irci, Velšani, Škoti...

SVETI PATRIK

Kao lider muzičke grupe “Ortodoks kelts” Petrović je imao sijaset neobičnih kontakata, ali
jedan ga je posebno obradovao kada je nedavno dobio elektronsku poštu iz Sjedinjenih
Američkih Država. Javio mu se jedan poštovalac koji je deo irske pravoslavne populacije.
Tako mu je i napisao: ”Ja sam pravoslavac. I ja sam Kelt!”