Printable View
УМРИМО ДА УВЕК
ЖИВИМО ЗАЈЕДНО
Пише: Лазар Бојанић
Храброст уплашених, снага слабих
О том тајанственом, малтене натприродном човеку, складног склопа организма
(физичког и духа) причали су здепасти, четвртасти, кљасти, обични - уз ракију и
огњиште. Причао је и једноноги деда свом двоногом унучету и тако преносио мит и
легенду - херојством и подвизима једног човека против истог или јачег из турске
булументе, храбрио и себе и своје наследнике.
http://razbibriga.net/imported/2011/07/37_f1copy-1.jpg
У томе и јесте суштина и основни задатак витеза. Витеза - необичног, посвећеног,
изузетног, специјалног човека са светлим особинама који, јуначки, на мегдану, сабљом
аламком, крњи сабљу димискију и баца одсечену турску главу у доратову, или шарчеву,
или мрканову зобницу - чине не само подвизи и мегдани већ најобичнији људи који
имају бојазан, страх, мржњу, гнев, бес, и од свега тога, неком својом сељачком
интуицијом, спојени са земљом и својом приземљушом, храбре себе да и даље остану
као острво међу турском силом а да не скоче у неко језерце као лемури и подаве се.
Витеза чине приче обичних о витезу. Витез не може да одигра сам себе. Да одигра
витеза. Чак и да убије и бољег, у фер плеју, на мегдану, а раја о томе да ћути и не
прича - он није витез. Као што краља у позоришту не глуми онај који игра краља, већ
уважавање и страхопоштовање свите.
На пример, имамо витеза:
"Место шала бројанице
На врат стави витез млад
Челик мрежом покри лице,
Нит' је пред ким диже кад."
Или, кад се појавио мало друкчији:
"Ја се онда деси на вратима
кад се шете војвода Милошу:
красан јунак на овоме свету,
сабља му се по калдрми вуче,
свилен калпак, оковано перје,
на јунаку коласта аздија,
око врата свилена марама,
обазре се и погледа на ме..."
Или, кад би наишао још друкчији:
"Оде Милош низ поље широко.
Када дође ђе стоје дјевојке,
збаци с главе бугарску шубару,
скиде с леђа бугар-кабаницу,
засија се скерлет и кадифа,
засјаше се токе на прсима
и злаћане ковче на ногама
сину Милош у пољу зелену
као јарко иза горе сунце -
пак је простре по зеленој трави,
просу по њој бурме и прстење,
ситан бисер и драго камење.
Тад извади мача зеленога..."
Ако би се у ове три наведене ситуације сви присутни заценили од смеха, било би
јасно да је пред нама пајац, нека луда, неки камуфлирани ексцентрик. Али, ако међу
присутним, када наиђе таква шљаштећа појава, завлада мук, тајац и
страхопоштовање ако затрепере девојачка срца, умукне и шапат, онда је јасно да је
то витез.
Хтео сам да кажем, предање и приче обичних и уплашених витеза чине витезом.
Смрти има ал' пораза нема
Ко је витез?
Да ли онај који иде путем "што се мора то се и може".
Да ли Милош Војновић који, чији је задатак сналажење у ситуацијама то значи
спретност, посебност, одважност, вештину, ... који извлачи свога ујака ("женидба
цара Душана") кријући се од њега, да би га спасао од лукавих Латина, знајући да је
ујак, због сплетке неког типа који је опањкао његову браћу, отприкарио целу
фамилију?
Значи: оданост.
Да ли Бановић Страхиња који опрости ноћ под турским чадором - својој љуби и
поздрави се заувек са својом политички спретном тазбином?
Значи: праштање.
Да ли Иво Сенковић, који мења свога оца на мегдану са страшним Агом од Рибника,
стегне срце и нејаке песнице и доведе дотле, својим срцем, односно тиме што се
плаши а храбар, да Ага од Рибника исколачених турских очију дрекне:
"Не погибох од јунака већ од добра коња Ђурађева"!
Значи: срце, храброст.
Да ли болни Дојчин, који после десет година лежања (дворе га његова сека, и
његова верна љуба), обмотан чаршафима као египатска мумија, одсече Арапину Уси
главу, одбрани Солун, а онда одсече главу свом куму који га издаде, па ковачу
наблатину који није хтео за мегдан да поткује дору на вересију (већ је хтео да га кује
а да му љуба Дојчинова плати у натури) одруби главу и баци на солунску калдрму. И
мирно, без мржње, без беса, без ружних речи, оде кући и умре. Значи: не мрзи, али
је суров.
Да ли је Војвода Пријезда који, поражен од Турака, на бедему свога града, без
икакве наде , сам са својом верном љубом, коњем Ждра-лом и сабљом навалијом,
одлучује. Одсеца коњу главу:
"Јао Ждрале моје добро драго!
Та нека те турски цар не јаше!"
Па онда пребија сабљу навалију.
"Навалија моја десна руко,
Та нека те турски цар не паше!"
Па онда иде у дворе својој госпођи и витешки њој препушта коначну одлуку:
"О Јелице, госпођо разумна
или волиш са мном погинути
ил Турчину верна љуба бити?
Јелица каже:
"О Пријезда драги господару,
Морава нас вода одранила
нек Морава вода и сарани!
Па скочише у воду Мораву.
Предање је, са колена на колено, можда и друкчије причало, али Вук Караџић је
записао:
"Цар је Мемед Сталаћ освојио,
не освоји добра ни једнога.
Љуто куне турски цар Мемеде:
Град Сталаћу да те Бог убије!
Довео сам три иљаде војске,
а не видим него пет стотина.
А дошао је, да појаснимо, да би узјахао, коња Ждрала, опасао сабљу навалију и
прислонио се уз госпођу Јелицу.
Значи: постоји смрт, али пораза нема.
Погубити од себе бољега
А да ли је витез Влах Алија кога је убио, на једвите јаде, Бановић Страхиња, рвући се и
теглећи по планини Јелици у белој пени летњи дан до подне?
Да ли је витез Муса Кесеџија, кога је на превару убио Марко Краљевић?
Имали су одлике витеза и само једну ману - били су гангстери и разбојници свога
доба. Умало да буду витезови!
http://razbibriga.net/imported/2011/07/40_f1copy-1.jpg
Свети Ђорђе, рељеф на каменој плочи из манастира Ватопед, на Светој гори (12.
век): Свети Ђорђе био је заштитник витезова од којих су се очекивале пре свега
врлине храбрости, снаге, верности и побожности
Као Марко Краљевић који је имао богомдано све шансе - од препознавања очеве
сабље, преко врсног коња Шарца који пије колико и Марко (а добар коњ је одлика
витеза) преко цеђења суве дреновине (чврсте мишице), да се није у једно недељено
пре подне обрукао, када је на мегдан извазвао Мусу Кесеџију, јунака са три срца, а
на трећем гуја спава, који је лебдео између наргила и ћиламчета дувајући
анадолијски шит и такав надуван, сковитлао је Марка дотле да му је живот био
важнији од части и Марко зове - кога? - Вилу Равијојлу, своју посестриму, која
одвуче песмом са небеса пажњу Мусе Кесеџије (јер такав глас није чуо) и Марко га
ножем из потаје, подмукло убије.
Тело Мусино се копрцало по пољани, глава била око ногу Краљевића Марка, кад се
са трећег Мусиног срца пробудила змија. Која, отприлике, рече: Марко срећа твоја
што се нисам раније пробудила, развукли би те, Муса и ја, по овом пољу као свиња
масну торбу, и заспа поново.
Где је суштина? Вила Равијојла је рекла Марку Краљевићу; што се данас побратиме
обрука, па ме позва у помоћ, бисмо двоје на једнога?
Јер, витез - то је фер плеј, то је један на једнога.
НАЈВЕЋИ СРПСКИ ВИТЕЗОВИ
"А са чим ћеш изаћ пред Милоша?"
У књизи "Свети ратници", Предраг Миливојевић, аутор, прави градацију српских
витезова, стављајући на прво место почетника - најмлађег, а на последње највећег -
као што у каратеу иде степеновање појасева:
1. Јован Станојевић
2. Бановић Страхиња
3. Монах Авакум
4. Војвода Момчило
5. Бошко Југовић
6. Кнез Војислав
7. Жупан Мутимир
8. Старина Новак
9. Стојан
10. Зека Буљубаша или Голи Зека
11. Марко Краљевић
12. Војвода Синђелић
13. Карађорђе
14. Незнани јунак
15. Живојин Мишић
16. Деспот Стефан Лазаревић
17. Душан Силни
18. Болен Дојчин
19. Милош Обилић
Оклопници силни, без мане и страха
Краљевић Марко брани сиротињу, има коња Шарца (можда је његово битно
одређење што коњ није, како је уобичајено, белац - то открива неке "флеке" на
његовом витешком лику), и буздован, шестоперац златни (без златних симбола
светлости и сунца нема витеза!), па ипак он је пре тежња за достизањем витешког
мита, него витез; тежња за придржавањем правила витешког кодекса, је оно што га
чини борцем: он је више борац са самим собом, него са Мусом Кесеџијом.
Избрукавши се, јада се:
"Тешко мени, до бога милога,
Ђе погубих од себе бољега!"
Огрешење и кајање искупљењем христијанизација је витешког мита.
И Краљ Вукашин слично се каје кад погуби "од себе бољега", војводу Момчила, опет
уз помоћ "женетине" (није вила ама јесте неверна љуба Момчилова).
Српски витешки мит можда се по томе разликује од осталих: не чини победа витеза.
Витешки није ни на Косову победити, па чак ни пораз не смета познијем песнику, Милану Ракићу, да напише стих:
"Оклопници силни, без мане и страха"
Пораз није мана косовским витезовима.
А витешки, српски мит, као ниједан, признаје да од витеза има и већих, и јачих, и
бољих - српски витез није ни Супермен, ни Херкул, ближи је човеку него Богу,
припадају му и греси, и кајање.
Етика је српском витезу виши закон од закона победе и пораза.
Боље ти је изгубити главу него своју огрешити душу
Народни еп исфлекаће свог највећег јунака, Краљевића Марка.
Али ће његов морални подвиг овековечити у једној другој песми, где ће Марко
послушати савет Јевросиме мајке:
"Боље ти је изгубити главу,
него своју огрешити душу!"
Па ће Марко делити царство "ни по бабу ни по стричевима". Већ по правди бога
истинога!
"А мој бабо, Вукашине краљу!
Мало ти је сво твоје краљевство?
Мало ли је, остало ти пусто!
А ти стриче, деспоте Угљеша?
Мало ти је деспотства твојега?
Мало ли је, остало ти пусто"
Такав Марко Краљевић не издржа строги српски витешки кодекс погубивши "од себе
бољега". Највећи јунак српског витешког мита, не постаде витез.
А ништа у српском колективном памћењу, ни једно једино дело, песма, еп, роман....
никад се неће обрачунати са моралном строгошћу српског витешког мита - ето
тренутка да подсетимо како је један од кључних романа, на коме се заснива
европејска цивилизација, сав посвећен исмевању, и трагикомичности високих,
витешких моралних начела, у судару са реалношћу света. Наравно, "Дон Кихот",
Серван-тесов. Који трезвено прогласи Витеза Тужног Лика за луду, а за памет
приземног Јахача на магарцу, Санча Пансу, за свагда у Европи промовишући тријумф
"практичног ума".
У истој Европи, где ће народ неуспешног витеза, који суди "ни по бабу, ни по
стричевима" и дан дањи певати химну која почиње речима "Боже правде..." Молећи
од Бога не силу, не победу, не моћ, не превласт над другима, него само - правду. Да
и њему пресуда "бога истинога" буде "ни по бабу, ни по стричевима".
Витез се не боји смрти. Смрт је његов пратилац, верни саветник, дата околност,
навика.
Витез може да изгуби само оно што не може да се купи. Част и образ.
Витез својим психофизичким склопом добија оно што се не продаје - одело и оружје
противника.
Иво Сенковић после јурњаве са оцем Ђурђом, који га није препознао јер се обукао у
одело Аге од Рибника, каже:
"Родитељу Сенковић Ђурђу,
Почем би се могао познати
да сам био тамо на мејдану
кад с господом у диван изађем?
Господа ми не би веровала
да сам тамо био на мејдану,
да оданде обележја немам"
Нетко беше Страњихићу бане
То што млађани Иво осваја на мегдану рухо свог противника, да покаже доказ о
својој победи, уобичајено је у витешким митовима, не само српским: рухо, одело,
униформа...спољашни су знаци одабраних, које Мирјана Поповић назива "одећом
јунаштва".
Задобијање оружја у двобоју такође је уобичајена ствар. Оружје је персонификација
витезове моћи. Оно је наследно, кад говори о "ванвременском" витезовом пореклу,
оно обично садржи неку скривену, од вантелесних сила подарену способност.
Бановић Страхиња победи, и то му доноси готово божанске моћи.
Као победник, добија једну непрактичну (на први поглед доста бесмислену) награду.
"Свуд су броди, где год приђеш води".
Јер, "нетко бјеше Страхињићу бане"! И та моћ, коју му народни песник за подвиг
борбе, али још више за подвиг праштања, додељује - је ли то она моћ којом и
Мојсије раздвоји море штапом својим, да у земљу обећану поведе племе израељово?
Или је та вода она преко које се преносе душе мртвих, из царства пролазног у
царство вечног?
Којој вечности, којој земљи обећаној, упутио се усамљени витез, на свом ђогу, у
пратњи верног хрта Карамана (коњ је симбол неба, пас симбол подземног), да се
никад не врати у малену Бањску, крај Косова?
Да не буде чак ни утеха нама, које одасвуд плаве воде, а нигде нам нису броди.
Да ли је било Косовске битке
Да није било витеза требало га је измислити, што је народ ( они четвртасти, килави,
здепасти, кљасти и обични) и чинио.
Од када је Вук Караџић записао предање и препричавање, па тако укротио машту
нове гене-рације да надзида претходну и увелича витеза још више, да би себе
охрабрио још више - витезова нема. Више не мора ујка да цупка на колену ујкино
мало и да му се прича прича. Да му касету или књигу, а то ујкино мало мрзи да
прочита, па тако никада не сазна које одлике чине витеза.
На крају се поставља питање: да ли је витезова икада и било?
Да ли је српски витез само утешна, усмена али ипак књижевна, слика коју су
створили слепци унутрашњим видом обдарени?
Можда су постојали, а можда и нису, Витезови округлог стола, њихови фриволни
турнири, трескања буздованима по лименим оклопима противника, за намирисану
мараму из груди платонских драгана, које су својом пути другима припадале, и
ћириба-ћирибу мађионичарски трикови њихових дежурних чаробњака. То је
проблем Енглеза.
Можда су постојали Нибелунзи, њихова снага препуна таме, у валкирском лету према
свеопштој смрти и ништавилу, уз тутањ вагнеровске буке, јачи од живота, само зато
што су постојали слуге смрти? То је проблем Немаца.
Проблем нас, Срба, са витештвом и витешким митовима, много је тежи: није у дилеми
да ли су постојали, ни у одговору на то питање. Наш проблем поставља се већ самим
питањем!
На енглеском, то питање звучи као теорија.
На немачком, потврдни одговор значи две узастопне европске кланице, два светска
рата.
А на српском, оно не значи да ли су витезови постојали, него - да ли смо ми
постојали!
Снага Немаца биле су панцир дивизије, снага Енглеза колоније и морнарица.
А ми, да смо на земљи имали ишта јаче од онога што смо имали у миту - зар би се
смели назвати небеским народом?
Цинично схватање историје, по коме народи имају само два пута, "или љигаво пузе,
или сурово газе", нашло би довољно примера и у српској историји - наравно да има
још мање безгрешних народа, него безгрешних људи.
Али...
Глупог ли питања: Да ли је упште било Косовске битке?
Витезови за одбрану, плаћеници за освајања
Косовска битка срж је српског витешког мита, али и много више од тога (њена
важност као историјског чворишта вероватно је прецењена - Србија ће живети и
после Косова и достићи свој цивилизацијски врхунац под владом Деспота Стефана, а
Смедерево Ђурђа Бранковића највећи је утврђени град Европе свог времена) - срж
националног мита којим се формира архетипски светоназор читаве нације, она осна
тачка око које се одвија кристализација целокупног српског националног бића.
Питање: како то да је највећи српски пораз у историји подигнут на епски ниво, у
небеске висине националног бића, а једна друга битка из тог времена, можда једна
од најзначајнијих српских победа, Битка на Велбужду, није у епу завредела ни
једног јединог стиха.
Знамо ли детаље о победама српског оружја, којима су Урош, Милутин, Дечански и
Душан ширили границе средњовековне Србије? Где су ти хероји, те војсковође, чија
имена и борбени подвизи - очигледно, павши на "слепу мрљу" српског ока -
остадоше незапамћени? Уместо омиљене теорије о "мазохистичком" карактеру нације
српске, позваћемо се на чињенице које више славу прате од победа. Српска
феудална војска (скуп властеле - витезова, од којих је свако на челу своје "војске"
показала се у освајачким подухватима непоуздана. Највеће српске победе постигли
су - плаћеници!
Орбини, на пример, описује битку код Велбужда и, помињући да је Дечански имао у
служби 1300 Немаца, од којих је било 300 витезова, каже да је управо ова
формација разбила језгро бугарске војске која још није била до краја развијена у
фронт, и разбивши га, разјурила Бугаре у општу бежанију. Хвалећи енергичност
престолонаследника Душана, који је командовао тим нападом он заслуге за победу
приписује немачким витезовима, који су, долазећи да ратују за плату, били заклети
на верност српским владарима.
Једно касније историјско искуство из Првог светског рата, - катастрофалан пораз
Тимочке дивизије кад је, форсирајући Саву понтонима, кренула у продор на
територију непријатеља (Срем је тада био аустроугарски) - као да потврђује
"непоузданост" српске војске у освајачким походима. Утолико поузданије кад је
ангажована у одбрамбеним и ослободилачким акцијама.
Само је одбрамбена битка, као што је била Косовска, могла да уђе у витешки српски
еп. Јер, витез се не бори ни за територије, ни за плен, него за спровођење високих
моралних начела, "божанских закона", на земљи.
Немачки витезови, победници на Велбужду, имали су војничку етику, српски
оклопници, поражени на Косову, ратовали су витешком етиком.
Са чим ћемо изаћ' пред Милоша
Косовска битка ући ће у легенду по највећем од свих српских витезова, Милошу
Обилићу, чији подвиг ће генерацијама бити недостижан национални идеал исказан
Његошевим прекором савременицима:
"А са чим ћеш изаћ' пред Милоша."
Али, она неће значити само наговештај краја једног света, једне државе и једне
државотворне филозофије, ни краја српског феудализма, већ и наговештај краја
витешких времена.
"Оклопници силни без мане и страха,
Хладни ко ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка
Заљуљано царство сурвало се с вама...
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна"
Тачније, витез, српски, који је у себи сједињавао стварност и мит, отишао је у
"царство небеско" - у народну поезију.
Остаће још витез над витезовима, Деспот Стефан Високи, први витез европског "Реда
Змаја", на челу својих, у црно обучених оклопника (у знак жалости за палим кнезом
Лазаром) - који је стекао такву витешку славу какву неће имати нико наш ни пре ни
после њега, што борењем, што командовањем, а што својим сребрњацима - да
оформи "српску витешку школу", где ће похрлити стотине европских витезова,
жељних да их Деспот додирне мачем по рамену и додели им право да змаја ставе у
свој грб.
Оно што следи биће - певање уз гусле.
Српска војска, састављена по принципу "витешког вођства", показаће се слабије
вођеном од турске, којом се командовало из једне главе. А тешки оклопници
изгубиће, први пут у историји, битку са турским јаничарима - пешадијом, обичним
"прашинарима". Витешки мач за две руке, дефинитивно ће се показати као слабије
оружје од турске "сабље димискије". Силовит продор оклопника Вука Бранковића,
поразиће Јакубово крило турских коњаника, али ће се запетљати и заглавити у
турској комори, лукаво постављеној на њиховом путу. Влатковићеви Босанци ће се
повући "са врло мало губитака". Пашће и Лазарева света глава... Оклопници ће
полако одлазити у историју ратовања, али ће отићи као витезови - као сила којој се
нико и ништа не може супротставити у чеоном судару, који се - по савету турског
стратега Ефросин бега - могу победити само "бежањем" и маневрисањем да им се
пешадијом и лаком коњицом приђе с бока или с леђа.
А ратовање "с леђа" није био стил витезова.
Остаће још речи Лазарове, пред битку:
"Јер, боља нам је смрт у подвигу, неголи живот у срамоти, боље нам је у борби смрт
од мача примити, него плећа непријатељима нашим подати!"
Које се завршавају ускликом:
"Умрећемо, да увек живи будемо!"
Српски Витешки Кодекс
Саставила: Мирјана Поповић Радовић
ПОРЕКЛО ВИТЕЗА
- Витез се рађа или од родитеља витезова или је полубожанског порекла, од једног
родитеља божанске припадности (бића, животиње, биљке) а другог смртног.
- Дете смртног човека може да одрасте у витеза ако је на рођењу било под
посеб-ним сакралним околностима даривано неком натприродном моћи, особином
или му је остављено јуначко завештање.
- Витешко порекло се мора знати и памтити. Чува се у легенди о рођењу хероја,
односно "чудесног детета" ("дивине цхилд"), или "видовитог детета" у српској
митолошкој терминологији, преко јуначких песама и прича, као свако "тајно знање
предака".
- Генеалошко стабло витеза значајно је, у вези је са местом рођења, простором и
временом, као врстом "сакралне територије", односно гениуса лоци.
ОДГАЈАЊЕ И ОБУЧАВАЊЕ ВИТЕЗА
- Витез расте у природи поред родитеља витеза или учитеља-витеза, далеко од
профаних садржаја свакидашњег живота и настамби.
- Витез се учи да воли природу и да може да буде њен равноправни део. Витез се не
плаши природних појава ни животиња, он са њима разговара као са људима. Витез
познаје ознаке годишњих доба и биље. Витез познаје планинске изворе и реке.
- Витез вежба своје тело у издр-жљивости, може да пешачи, да подноси хладноћу и
врућину. Витез брзо трчи, сналази се у простору.
- Витез умерено једе, храни се природном храном и пије само изворску воду и вино.
- Витез сам гради своју кућу и прави једноставне делове свога покућства.
- Витез учи да јаше најбрже коње, познаје им ћуд и уме да их лечи и гаји.
- Витез учи да гађа из лука и стреле, да рукује мачем и сабљом, да се користи
буздованом.
- Витез зна своје генеалошко стабло и познаје подвиге својих предака.
ИМЕ ВИТЕЗА
- Име витеза је његова душа. Име у себи скрива порекло, назив је неке доминантне
витезове особине, повезано је са топонимом, местом из којег је витез. Име може
потицати и из неког витешког боја.
- Име витеза се памти и оглашава у песмама и причама.
- Име витеза наставља се у именима његових потомака да би се витешко порекло и
на тај начин чувало.
- Иницијали витешког имена утискују се у његово оружје: сабљу, штит.
ОСОБИНЕ ВИТЕЗА
- Витез је снажан и витког стаса.
- Витез је хитар и брзо се одлучује на делање.
- Витез је храбар јер све предузима сам и ослања се само на себе и своју снагу.
Витез је спреман да ризикује живот ако то околности намећу.
- Витез је мудар и у приликама које то захтевају прерушава се и скрива свој
идентитет да би избегао лукавства и подвале.
- Витез је смео, улази у неочекиване сукобе и збуњује на тај начин противника.
- Витез је частан, држи задату реч и обећање, не подваљује у двобоју, побеђује
часним средствима.
- Витез поштује противника и не користи неповољне ситуације по њега да би га
победио.
- Витез је истинољубив и никада не попушта ни пред рођацима, ни пред
пријатељима, већ суди о стварима према савести.
- Витез није лаковеран и не прича много са људима, само са пријатељима.
- Витез је поносан и не трпи увреде. Никоме се не уклања и ни пред ким се не савија.
- Витез није покоран, држи до своје личности и захтева лепо опхођење према себи.
- Витез се не хвали својим подвизима, они сами за себе говоре.
- Витез је веран пријатељ и одан побратим.
- Витез не издаје тајну и своје поверљиве саучеснике.
- Витез поштује старе, посебно родитеље.
- Витез је спокојан и верује у себе и своје вредности.
- Витез је способан да трпи заштићен својом духовном величином.
- Витез више воли кратак и узбудлјив живот него дуг и монотон.
- Витез је упоран у остваривању својих племенитих циљева.
- Витез је спреман да призна своју грешку, и опрости другима.
- Витез се супротставља свакој обести и насиљу.
- Витез сматра највишом вредношћу љубав и слободу духа.
- Витез је непоткупљив и не придаје значаја материјалним добрима.
- Витез живот сматра за активно учествовање, непосредност.
- Витез преузима личну одговорност за своја дела и чинове.
- Витеза не обесхрабрује пораз.
- Витез се диви лепоти и има естетски смисао.
- Витез се не плаши дубоких и преданих осећања, има снаге за велике љубавне
страсти.
- Витеза не привлачи власт над људима, већ независност.
- Витез верује у духовне вредности и хуманост.
ПОСТОЈАЊЕ ВИТЕЗОМ
- У момачком добу витез је спреман на витешке подвиге и путовања.
- Витез у ритуалима најбрже одгонета загонетна питања.
- Витез помаже незаштићеним и нејаким, извршава прве племените задатке.
- Витез задобија љубав лепоте девојке, бори се на турниру за њу.
- Витез прима завештање од родитеља или учитеља, сазнаје своје витешке циљеве.
- Витез добија име по месту свога рођења или по подвигу по којем се прочује.
- Витез добија очеву сабљу или му је сакује познати ковач.
- Витез добија коња и даје му име.
- Витез се препознаје по унутарњим, духовним тежњама бића.
- Витез слуша предања, зна песме и приче, учи да пева и свира, учи да плеше.
- Витез се учи говорништву, лепом изражавању и уљудном обраћању.
- Витез се учи да лови дивљач.
ПОНАШАЊЕ ВИТЕЗА
- Витез се држи усправно у седлу и када хода.
- Витез гледа у очи саговорника и говори сликовитим језиком.
- Витез се бори када је време битке, а када је време весеља, весели се.
ОПРЕМА ВИТЕЗА И ИЗГЛЕД
- Витез има лепо и скупоцено одело, кацигу на глави и лице покрива визиром.
- Витезов коњ је покривен и украшен, а поред коња има сокола и пса.
- Витез посебно бира своје оружје, или га добија од другог витеза као јуначко
завештање.
- Оружје витеза прави се посебно за њега, као и одело.
- Витез носи са собом амајлију девојке коју воли.
- Витезова опрема је складних боја и од драгоцених материјала: злата, сребра,
крзна, перја.
ОРУЖЈЕ СРПСКИХ ВИТЕЗОВА
http://razbibriga.net/imported/2011/07/45_f3copy-1.gif
Зашто су Венецијанци сматрали да је "српски мач" најбољи
Постојало је активно и пасивно оружје.
Активно оружје, служи за напад и регулисање противника, а пасивно у
које спадају штит, шлем, оклоп, ради одбране и сигурности витеза од нападача.
Активно оружје су: мачеви, сабље, батине и штапови, палице, партизана, буздован,
бојна секира, лук и стрела џилит.
Постојале су две основне врсте мачева које су временом и праксом трпеле извесне
корекције. Прва врста су дугачки, тешки мачеви који се користе са обе руке. Друга
врста су танки и краћи, погодни за борбу једном руком.
Од почетног, кратког и широког, мегдани и туче су га кориговали у све дужи и ужи,
наоштрен са обе стране и прилагођен више бодењу него сечењу. У доба Немањића су
се користили тешки, велики мачеви који су држани са обе руке а јабука на крају
дршке је служила да мач не испадне из руке од силине ударца.
http://razbibriga.net/imported/2011/07/46_f1copy-1.jpg
Мач модела "скијавоне" (словенски мач) био је јако цењен у Европи 16. века. Носила га
је гарда млетачког дужда. Одликује га балчак који се завршава "мачјом главом",
штитник за целу руку, и уски жљебови по средини. Мач је једносекли, а при врху
обострано наоштрен. Ово оружје настало је од мача који је кован и "дизајниран" у
Србији. Српски штитник је био једноставнији, крстаст, повијених кракова на доле
http://razbibriga.net/imported/2011/07/45_f4copy-1.gif
Реална је претпоставка да је мач настао од ножа. Продужавањем ножа, пошто су
антички мачеви били кратки. У средњем веку, у српске земље су стигли дугачки, за
обе руке, германски мачеви, које су доносили најамници. Имали су угравиран цртеж
вука, што је био заштитни знак немачке радионице из града Пасау. Том типу су
припадали и мачеви типа "СЕМПАХ", који су на дршкама имали јабуку троугластог
облика. Пошто су тада, изгледа, санкције друкчије функционисале, експорт-импорт
предузећа су радила тако да су српски војници и витезови били опремљени мачевима
набављаним из Венеције, тј. Млетачке Републике. Временом је, изгледа, произвођач
почео да фушари, тако да су у Србији почеле да раде прве ковнице мачева. Познат је
српски мач са округлином на дршци. Дечанска хрисовуља говори о неком мајстору
који прави мачеве и зове се Богдан Мачар, а живео је у селу Чабићу, које је
припадало дечанском властелинству. Други мајстор је био Дојак Мачаревић. У
Призрен, 1332. године, долази дубровачки мачар Мартоло, ванбрачни син
дубровачког властелина Петра Госивала са својим синовима. Мачеви које су они
правили припадали су медитеранском типу, са јабуком на дршци, који се често
виђају данас на фрескама и у музејима.
Мачеве су носили сви - од пастира до цара. Разлика је била у квалитету мача. Зато су
мачари и били посебна врста мајстора.
Временом експорт-импорт предузеће за мачеве се претвара само у експорт
предузеће. То се догодило у првој половини XIV века, када су српска машта и
искуство усавршили производњу мачева, тако да се већ 20. јуна 1391. године у
Дубровнику спомиње "Српски мач". Помиње га у свом тестаменту дубровачки мачар
Добрич: "деле дое спаде сцхиавонесцхе". "Српски мач" је имао лака улегнућа по
бочним ивицама и горњој површини а на средини је био проширен. На дршци је имао
хоризонталну овалну јабуку, а крсница је благо повијена наниже. После пада Србије
крајем XV и почеткомXVI века, производњу ових мачева преузимају у мало
измењеном облику Венеција и градови у далмацији, а носе их сви становници
источне обале Јадрана. Најлепши примерци данас могу да се виде у Дуждевој палати
у Венецији као чувени и популарни "скијавоне" - словенски, тј. српски мач.
Сабља се појављује знатно касније од мача, њоме се борило једном руком, била је
лакша од мача а кривина је била прилагођена за сечење а не за бодење. Због
истањености морала је да буде одличног квалитета да се не би ломила. Чувена
сабља димискија - пореклом је из Дамаска. Аламанка коју носи Дојчин ковала се у
Немачкој. Навалија војводе пријезде и сабља Новака ковача коју је носио краљ
Вукашин (а препознао је Марко Краљевић код Турчина који му је погубио рањеног
оца по томе што су на њој била угравирана три слова ришћанска: једно слово Новака
ковача, друго слово Вукашина Краља, треће слово Краљевића Марка, биле су
домаће. Новак је сабље ковао само највећим јунацима. Пошто је био комерцијалан,
као сваки занатлија и мајстор, исковао је и сабљу Муси Кесеџији. Сабље су биле
обележје племства, порекла, традиције.
Копље је било прво оружје у употреби витезовима и постојале су две основне врсте.
Дугачко до пет метара, за одбијање противника, рушење са коња и пробијање оклопа
- све зависно од тога шта му је био штит, односно како је био окован грожђем - од
шиљка, преко разних маштовитих комбинација до халебарде.
Друга врста је кратко копље за бацање.
Доста мегдана по народним песмама витезови су покушали да реше копљем, али су
на крају ипак морали да се лате сабљи и мачева и буздована шестопераца.
Одбрамбена оружја витеза су била штит, шлем и оклоп. Оклоп је био направљен од
правоуга-оних плочица, постављених као црепови на крову и обложених тканином.
Спомиње се да су оклопници деспота Стефана Лазаревића у бици код Анкаре, 1402.
године, носили црне оклопе. Византинац Дука описује српске трупе у црним
челичним оклопима. Оклопници су морали да буду изузетно снажни и добро
навежбани људи.
Штит је прављен од дрвета и окиван металним оплатама, од округлих и малих стигли
су до димензија да покривају готово половину борца. Цару Душану је Млетачка
република дозволила да извезе штитове израђене на словенски начин, а то су били
штитови који су прављени у Србији. Шлемови су допуњавали гвоздени сјај витезова и
можемо их видети на грбу кнеза Лазара, на његовом новцу, накиту а у XV веку шлем
се налази и напечатима деспота Стефана и деспота Ђурђа.
ВИТЕШКЕ ПОРУКЕ СВЕТОГ САВЕ
"Нико ленив није никад постигао победу"
Филозофску подлогу борења, етичке, моралне и витешке принципе изградио је код
Срба Растко Немањић. Главне одлике његове идеологије су биле хуманост, борба за
правду, неагресивност, самоодбрана и - хришћанска вера витешка.
Свети Сава пише:
"Па ако би нешто од овога некима изгледало таково да је најслабије, ипак, боримо
се, претрпимо, поднесимо храбро, присилимо мало себе. Јер свет не остависмо ради
одмора и раскоши, него ради старања и борбе по могућству ради примања обећаних
добара. Присилимо, дакле, себе, као што је речено, присилимо јер у царство небеско
продире се на силу, и они који се отимају о њега успевају да га уграбе. Јер нико
ленив није никада постигао победу, нити је когод спавајући и сањајући победио
свога ратног непријатеља; оних су победни венци који добро трче, који се труде,
који се боре, који издрже трудове од борби. Кроз многе невоље каже Господ, ваља
нам ући у царство небеско. Зато молим све вас, владајте се као што доликује позиву
вашем, поставите телеса ваша света Господу, волите се међусобно, добро трчите
пред лежећу вам трку, што је добро, што Бог воли, то помишљајте. Што сте чули и
научили не одступајте то да чините. Браћо, време је прекраћено, сећајте се душа
ваших и не заборављајте наше смерности у молитвама вашим."
ВИТЕЗ ЗМАЈА ПРВОГ РЕДА
Властела из Европе хитала је у Србију, да их за витезове прогласи Деспот Стефан
Син Цара Лазара и књегиње Милице, последње Немањићке, деспот Стефан
Лазаревић, сјајан дипломата и војсковођа, вешт играч у политичким играма, човек
који после битке код Анкаре 1402. године, поново осамостаљује српску државу,
висок, леп, физички изузетно снажан, ексклузивно образован, имао је своју школу
борилачких вештина. Борилачки ауторитет није стекао причама већ биткама, а
основни принцип му је био постићи победу са што мање погинулих и рањених. Чак и
у бици против Та-мерлана, коју његов зет Бајазит губи, Стефан Лазаревић добија.
Добија поражену битку, јер са својим оклопницима прави лом по татарској војсци и
са минималним губицима се враћа кући.
Посебну пажњу посвећује борилачким вештинама, и реформисању војске.
Постаје чувен по својој вештини и у западним земљама, и самим тим и магнет за
младе витезове, који преваљују дуг пут до деспота Стефана Лазаревића да би их он
обучавао и оне који заслуже произвео у витезове. Да неког вла-стелина Деспот
Стефан рукоположи у витеза, већ у старту то је значило славу али и огромну обавезу
да мора да се понаша према правилима деспотове школе, у којој је дипломирао, да
буде хуман, да чува људске животе, да воли људе и да се бори против зла.
Деспот Стефан је чувао културна достигнућа Немањића, а војска га је посебно
интересовала, тако да је направио радикално кориговање војног састава. Укинуо је
феудалне одреде и увео регуларну, стајаћу војску. Војне обавезе нико није био
ослобођен, чак и ако је то покушавао зидајући манастире и помажући их у најлепшој
традицији Немањића. Први заводи порез манастирима, да би имао новац за
издржавање и наоружавање своје стајаће, одлично наоружане, навежбане и добро
мотивисане војске.
Деспот Стефан Лазаревић је био припадник чувеног витешког реда "Змаја" који је
1408. године установио угарски краље Жигмунд Луксембуршки. Била су двадесет и
четири члана првог реда ордена "Змаја" а на првом месту је био Деспот Стефан
Лазаревић. Припадници овог реда имали су право да на свом грбу прикажу зеленог
змаја, који репом држи врат а на склопљеним крилима има црвени крст.
ОКЛОПНИЦИ СЛАВНИ, БЕЗ МАНЕ И СТРАХА
Да ли је витезу потребан јастук?
Јаничар Константин Михаиловић, који је побегао у Пољску из турске војске, написао
је књигу "Турска хроника", са циљем да Пољаке упозна са начином турског ратовања.
Србе је саветовао:
"Кад се спремате у борбу са Турцима морате се лако наоружати да бисте лако с
оружјем могли руковати, јер су у том погледу Турци далеко изнад нас. Ако га гониш
тада ће ти утећи, а ако он тебе гони, онда му нећеш умаћи. Турци су због лаког
наоружања увек хитри, а ми смо због тешких коња и тешког наоружања увек лењи,
јер кад много имаш на глави, тежак ти је и дух, уз то не видиш и не чујеш добро на
све стране, а због тешког оружја не владаш рукама нити самим собом. Кад наш
ратник падне с коња, пропао је, јер нема ко да му помогне да поново узјаше: он сам
без помоћи то не може учинити."
Константин, јаничар у оставци, прожет српским родољубљем, узноси више духовну
величину него физичку снагу. Хришћане саветује како да се боре против Турака,
цитирајући говор њиховог противника султана Мухамеда својим војсковођама:
"Зато вас опомињем, славни витезови и моји драги другови", - говори сељак - "не
бојте се непријатеља, нарочито онога чију снагу нисте никад упознали, да му тиме
већа одважност не би постајала, већ посаветовавши се лагано и без страха,
стављајте на себе сигурно оружје против пијаних и лењих хришћана, не осврћући се
нимало на то што их је много и што су побуњени, не сумњајте у исход битке; али
упознајте обичаје тих људи, видећете да су гадни, троми, бојажљиви, сањиви и
лењи, навикнути на необично уживање, кад су трезни без јастука не умеју да спавају,
без раскалашности весели не умеју бити, као и без јакога пића, без пијанства не
умеју да владају, само речима ратују, не делом, немају никаквог поретка војног, нити
знају какве занате... Не подносе глад, хладноћу, врућину, рад, опомену, иду пода се,
са женама једу, на високом седе и лежу у топлом, једу и пију много, а хладно се
боре, чега ви, најдражи витезови немате, не жалите живота и рана, мало спавајте и
то без јастука, на тај начин ћете се васпитати, да читаву вечност издржавате, земља
вам је јастук, клупа лежај, зато неће бити ничег грубог, напорног, тешког што вам се
неће учинити сувише лако."
Следи објашњење да демагог Мухамед описује благодати више цивилизације на тај
начин изазивајући своје полудивље војсковође на освајање управо тих тековина!
Номадима је јастук стварно био превелик терет, али ради транспорта. А борилачку
снагу и праву силу, најбоље су му показали управо хришћани, Срби.
Који су се, мали и сами, читав један век (нејасно је како ће Србија пасти на Косову),
тачније век и по, опиру, витешком снагом, турској бројној и премоћној сили.
Извор: Српско наслеђе, Број 4, април 1998.
Редовници змајевог одличја
Марко Алексић
Средњовековном Србијом, као и највећим делом тадашње Европе, путовали су
бројни витезови, а њихови животи и догодовштине били су узбудљиви и достојни
прича. Један од најславнијих витезова био је Стефан Лазаревић за чије се подвиге и
ратничку вештину чуло не само на нашем континенту него и много даље. Помало у
његовој сенци, али такође познат по храбрости и још по нечему, био је његов
савременик и вршњак Ђурађ Бранковић. Иако различити по карактеру, делили су
исту судбину ратника, пустолова и владара.
Безбрижно детињство Стефана Лазаревића нагло је прекинуто 1389. године кад је
после погибије оца, кнеза Лазара, у Косовској бици наследио српски престо. Једна
од четири његове сестре, Мара, била је удата за Вука Бранковића. Кад је он умро у
турском заробљеништву 1397. године, породичним пословима убрзо је почео да
управља један од тројице његових синова – Ђурађ. Тако су Лазаревићи и
Бранковићи били две најутицајније породице у Србији, тада вазалу моћног Турског
царства. На турском престолу седео је искусни султан Бајазит који је настављао
освајања у Европи. Међутим, с Далеког истока Турској и Бајазиту приближавала се
велика опасност.
Монголски кан Тамерлан, попут његовог претходника Џингис-кана, створио је највеће
царство свог доба, од Кине и Индије до Персије и старе Месопотамије. На његовом
освајачком путу нашло се и Турско царство. До одсудне битке дошло је 1402. године
код града Ангоре (данашње Анкаре) у Малој Азији која се сматра једном од највећих
битака читавог средњег века. Кад су се две огромне војске постројиле једна наспрам
друге, на левом крилу турских снага налазио се српски кнез Стефан Лазаревић. Међу
више хиљада Срба, под његовом командом био је и одред тешких оклопника Ђурђа
Бранковића. Иако млад, Стефан је већ био славан као витез.
http://razbibriga.net/clear.gif
Љути оклопници
Своје прво велико ватрено крштење, Стефан Лазаревић имао је седам година
раније, у бици на Ровинама 1395. године. Тада се, са свега осамнаест година, као
турски вазал борио раме уз раме са славним и прекаљеним ратницима Марком
Краљевићем и Константином Драгашом. Осокољен том победом против Турака,
угарски краљ Жигмунд сакупио је наредне године велику војску крсташа и кренуо у
нови рат. До одсудне битке дошло је код града Никопоља на Дунаву, у данашњој
Бугарској, а на турској страни опет је морао да учествује и кнез Стефан. Крсташка
војска била је бројнија и боље опремљена, састављена од витезова и ратника из
бројних европских земаља, највише из Француске. Управо они су и почели битку
снажним али несмотреним јуришом, желећи да слава победника припадне управо
њима. Турски борбени редови повијали су се пред налетом једне од најбољих
коњица тадашње Европе. Бајазит је у битку слао своје најелитније трупе из
Анадолије и Румелије, а због разједињености и неразумевања у шареним крсташким
снагама, Французима није стизала неопходна подршка. Коначно, кад је у битку ушла
одморна српска тешко оклопљена коњица на челу с кнезом Стефаном, крсташима
више није било спаса. Историчари се слажу да је управо овај јуриш запечатио
њихову судбину и одлучио питање победника. Жигмундова војска почела је да се
распада и бежи преко Дунава. Са собом су понели и глас о храбром српском кнезу и
његовим љутим оклопницима.
http://razbibriga.net/clear.gif
Преко седам мора
У зору 28. јула 1402. године на бојном пољу у Малој Азији, пред Стефаном,
Ђурђем и њиховим Србима стајала је најмоћнија војска тог времена. Поред Монгола
и њихове чувене коњице, индијских слонова и камила, у њој је било мноштво
различитих народа, животиња и ратних справа. Битка је почела јуришом монголске
коњице на лево турско крило, али овај налет разбила је српска тешка коњица. Како
бележе византијски и персијски хроничари, у бици код Ангоре Срби су показали
велико јунаштво. Кад су турски редови већ почели да попуштају, Стефан је, на челу
свог одреда оклопника, успео да се пробије до опкољеног султана Бајазита који је и
даље упорно одбијао да се повуче. Коначно, и последњи отпор Турака је сломљен, а
Бајазит заробљен и одведен у ропство где је убрзо и умро. Према једном
персијском спису који се данас чува у граду Самарканду, међу бројним
заробљеницима било је и Срба. Кан Тамерлан наредио је да се сви посеку, једино је
поштедео Србе јер није „видео бољих јунака” од њих. Након Бајазитове смрти, у
Турској су наредних година владала мутна времена борбе за његовог наследника у
које су биле уплетене и готово све хришћанске државе на Балкану. Србија је тако за
тренутак могла да одахне, а угарски краљ Жигмунд искористио је ову прилику да
младог српског кнеза учини својим савезником. На повратку из Мале Азије, Стефан
Лазаревић стигао је у Цариград где су га дочекали као славног витеза, приредили му
сјајан дочек и овенчали га највећим византијским достојанством после царског,
титулом деспота.
У Цариграду се Стефан укрцао у велику ђеновљанску галију којом су се он, његов
брат Вук и одабрани витезови упутили ка Србији. Међутим, на путу млади српски
деспот морао је да обави још једну важну ствар. Након што је напустила воде
Мраморног мора, галија је скренула и пристала у луку Митилену на острву Лезбос, у
власти ђеновљанске трговачке породице Гатилузи. Ту се Стефан упознао са својом
вереницом Јеленом Гатилузи, кћерком господара Лезбоса. Српски ратници уживали
су у гостопримству домаћина, али је убрзо дошло време да се отисну на море и
пожуре кући. Након дугог путовања кроз Егејско, Јонско и Јадранско море, крајем
септембра пристали су у луку Бар и коначно крочили на своје тло. Ту су их дочекали
Стефанова старија сестра Јелена и њен муж, господар Зете Ђурађ Балшић. Међутим,
вести које су их сачекале нису биле добре.
После битке код Ангоре Ђурађ Бранковић остао је близу попришта битке где је
покушавао да откупи свог брата Гргура из монголског заробљеништва. Али, пораз
Турака и нове околности које су уследиле оживели су и старо ривалство између
Лазаревића и Бранковића. Ђурађ је хтео да искористи Стефаново приближавање
угарском краљу да се, уз помоћ Турака, коначно домогне српског престола.
Стефановим пријатељима у Цариграду пошло је за руком да испослују да се Ђурађ
стави у притвор све док Лазаревићи не дођу у Србију и не учврсте власт. Али,
спретни Ђурађ успео је да поткупи тамничаре и да с пратњом копненим путем похита
и стигне у Србију пре Стефана. Успут је обезбедио и војну помоћ јаких турских
одреда.
Са својим оклопницима и Зећанима, које му је дао зет Ђурађ Балшић, Стефана је пут ка
двору у Крушевцу водио преко Косова. Ту, код места Трипоље, недалеко од манастира
Грачаница и близу места славне битке, чекали су их Бранковићи с јаким турским
снагама. На месту где је Србија тринаест година раније изгубила слободу, а Стефан и
оца, сада је морао да се бори против рођака Бранковића и Турака. Овог пута насупрот
њему стајао је достојан противник, Ђурађ, један од ретких који се није плашио
Стефановог мача, човек кадар и спреман на све.
Хроничари су забележили да се битка код Трипоља завршила без победника. На
једном крају бојишта Стефан је разбио многобројније турске снаге и нагнао их у бег.
Али, на повратку из потере затекао је брата са свега двадесетак коњаника који су
једва успели да преживе борбу с Ђурђем и његовим оклопницима. Међутим, и то је
било довољно да Лазаревићи коначно стигну у свој Крушевац и поврате власт у
земљи.
Човек с девет живота
Иако је положај Србије након те бурне 1402. ојачао, године које су уследиле носиле
су нова искушења. У међусобним биткама четворице Бајазитових синова за очев
престо, деспот Стефан често је био одлучујући фактор. Пријатељство с угарским
краљем Жигмундом омогућило му је сигурност и помоћ са севера. Престоницу је из
Крушевца преселио у Београд који је велелепно обновио, а 1408. године постао и први
међу витезовима Реда змаја.
http://razbibriga.net/clear.gif
За то време Ђурађ и Бранковићи наставили су да живе на танкој оштрици мача.
Чувајући оно мало поседа који су им још остали, учествовали су у турским сукобима
час на једној, час на другој страни. Ова ризична игра, која их је водила од града до
града и од бојишта до бојишта, морала је да однесе и жртве. Ђурђев млађи брат
Лазар страдао је у тим сукобима, а старији, Гргур, сит оваквог живота, замонашио се
у манастиру Хиландар где је провео остатак века. Ђурађ, међутим, као да је имао
девет живота. И док су у овим смутним временима живот губили и султанови синови,
везири, паше и владари вазалних хришћанских држава, он је успевао да се извуче и
из недаћа које су изгледале готово безизлазне.
Крајем 1411. године Ђурађ је био у табору Бајазитовог сина Мусе који је опседао
Селимврију, стари грчки град на обалама Мраморног мора. Двојица од четворице
Бајазитових синова већ су била мртва, а Стефан и Ђурађ остали су једини живи
мушки чланови својих породица. Муса или „разјарена звер”, како су га називали, већ
је погубио на десетине паша, бегова и хришћанских владара. Сумњајући и у Ђурђеву
верност, наредио је да му се на заједничкој вечери у храну стави смртоносни отров.
Ђурађ је, међутим, увек са собом носио противотров који је на време испио и вечеру
завршио само с тешком мучнином. Чувши то, бесни Муса наредио је да Србин не сме
жив да дочека јутро. Бранковић је то сазнао на време. Пре него што је сванула зора,
Ђурађ и његови људи јурнули су на зидине опсађеног града, а кад су стигли до капије,
она се неочекивано, али по претходно припремљеном Ђурђевом договору с Грцима,
отворила и примила бегунце. Све се то одиграло пред очима запањеног Мусе и његове
војске који су у неверици посматрали овај несвакидашњи призор.
Ту зиму Ђурађ је провео у Селимврији, а на пролеће се, са својих 150 витезова и
њихових коња, укрцао на венецијанску галију и дочепао сигурног Солуна.
Заваравајући турске заседе, прерушен, са свега петорицом својих одабраних људи,
почетком јесени 1412. године коначно је стигао у Србију.
Помирење сестрића и ујака
Те године Муса је био посебно суров према својим официрима и савезницима, што
је на крају довело до савеза хришћана и незадовољних Турака против њега. Већ
следеће године уједињена војска, коју су предводили четврти Бајазитов син Мехмед
и Ђурађ Бранковић, сукобила се с Мусиним снагама у бици под планином Витошом у
Бугарској. Искусан и хладнокрван војсковођа, Ђурађ је јуришом својих оклопника
одлучио битку. Муса се дао у бег али је убрзо ухваћен и погубљен. Нови турски
султан постао је Мехмед који није заборавио велику помоћ Срба и до краја
владавине био им је наклоњен.
Међутим, жртве које су у овим вишегодишњим борбама претрпели и Лазаревићи и
Бранковићи коначно су их натерале на помирење. Кад је Ђурађ затражио опроштај,
деспот Стефан му је великодушно пружио руку помирења. И не само то, Ђурађ је
убрзо стекао потпуно деспотово поверење и верно му служио све до његове смрти,
1427. године. Пошто није имао деце, Стефан је за наследника прогласио свог
сестрића Ђурђа Бранковића. И није погрешио јер је Ђурађ био храбар и мудар
владар, какав је уосталом био и на бојном пољу, попут свог рођака, великог
супарника и још већег пријатеља, једног од најславнијих европских витезова свога
доба, Стефана Лазаревића.
СРБИ НА ДВОРУ КАНА ТАМЕРЛАНА
http://razbibriga.net/clear.gif
Србе заробљене у бици код Ангоре монголски кан Тамерлан је ослободио и
вратио им коње и оружје. Задржао је само седамдесет градитеља и зидара јер су му
Византинци рекли „да су Срби вешти као и мајстори из Венеције”. Одвео их је у
далеки град Самарканд где су изградили велелепне дворове, храмове и мостове.
Попут Марка Пола, који је код Кублај-кана боравио 130 година раније, ови српски
неимари уживали су велики углед на монголском двору где су се и оженили
угледним самаркандским кћерима. Забележено је да су били родом из Крушевца,
Призрена, Скадра, Скопља, Новог Брда, Полимља, Зете, Топлице, Ибра и других
крајева Србије. Најбољег међу њима, Рађена Беривојевића, „који хтеде погинути, а
не хтеде примити ислам”, кан је оженио својом заробљеницом, кћерком руског кнеза
Калоте којој је, такође, била милија њена православна вера од живота. Након
неколико година живота хиљадама километара далеко од Србије, Тамерланови
наследници дозволили су им да се врате у домовину.
ГОСПОДАРИ ЛЕЗБОСА
Франческо Гатилузи био је господар острва Лезбос у Егејском мору. Годину дана
пре него што ће се његова кћерка Јелена Гатилузи 1405. године удати за српског
деспота Стефана Лазаревића, он је умро, а његова смрт сматра се једном од
најнеобичнијих на свету. Једне октобарске ноћи у спаваћој соби убола га је шкорпија и
господар Гатилузи почео је да виче и позива у помоћ. На ове повике, многобројна
послуга похрлила је у његову собу. Под превеликим теретом дрвени под убрзо је
попустио, а господар Лезбоса пао је с другог спрата свог дворца и погинуо. Убод
шкорпије није био смртоносан.
СТЕФАНОВ МАЧ ЗА ПОНОС
http://razbibriga.net/clear.gif
Стефанов углед у Европи био је толики да су хроничари забележили како су млади
угарски племићи долазили у Србију и сматрали највећом чашћу да их српски деспот
прогласи за витеза. Занимљив је и случај кад је угарски краљ и немачко-римски цар
Жигмунд од Стефана тражио неколико његових ратника да учествују у походу против
хуситских устаника у Чешкој како би заплашио непријатеље вешћу да стижу љути
српски оклопници. Да ли због тога или не, тек том приликом устаници су одлучили да
избегну битку и повуку се.