Printable View
КОЛЕВКА ИЛИ ГРОБ
Иван Јовановић
http://razbibriga.net/clear.gif
Колевка савременог вампира је Балкан, нарочито онај део који настањују Срби. Овај
став поткрепљује и податак да је током средњег века цар Душан неколико пута морао
да шаље војску у села која је захватио страх од вампира, како су забележили
дубровачки трговци.
Реч вампир једина је реч српског порекла која је постала заједничка свим светским
језицима. Овај израз први пут је забележен у једном извештају из 1725. године
упућеном бечком двору, где се говори о сељаку Петру Благојевићу из данашњег
Кисиљева, код Пожаревца, који се повампирио и усмртио девет особа, укључујући и
свог сина, пре него што је месни свештеник позвао тадашње аустријске власти да
помогну селу против вампира. У присуству два царска официра и службеника
аустријске власти, Благојевићев гроб је откопан и леш му је спаљен, након што се
утврдило да не показује никакве знаке распадања, а на уснама су му наводно били
видљиви трагови свеже крви.
Осамнаести век био је обележен страхом од вампирске пошасти која ће похарати
Европу, што је највероватније довело и до настанка првих вампирских прича
почетком деветнаестог века.
Управо два најважнија дела у историји вампирске књижевности објављена су крајем
19. века. Реч је о романима „Кармила” (1872), ирског писца Шеридана Ле Фануа и –
наравно – „Дракула” (1897) Брема Стокера. Ова два романа учврстила су уверење о
вампиру као сексуалном манијаку и грабљивцу.
Од Холивуда до Њу Орлеанса
Прва половина 20. века била је у знаку холивудског вампира. Тако је публика
научила на вампира с чудним нагласком, у старомодној одећи, који прогања девице и
гине на глуп начин од руке јунака који на крају филма увек спасава немоћну и јадну
девојку од сила таме и мрака. Ова представа о вампирима као неморалним и помало
приглупим европским чудовиштима задржаће се дуго и у филму и у књижевности. Тек
ће крајем седамдесетих година доћи до првих корака ка књижевним вампирима из
женског пера, какве данас знамо.
Године 1976. објављен је сада већ култни роман америчке списатељице Ен Рајс, под
насловом „Интервју с вампиром”. У свом роману она је знатно одступила од тада
постојећег обрасца и вампира приказала као усамљеног антијунака, романтичног и
прелепог бесмртника обдареног моћима које се разликују од вампира до вампира и
прилично одступају од уврежене представе. Наиме, за њене вампире крстови, бели
лук и дрвени кочеви нису кобни. Додуше, сунце и ватра могу да их убију или да им
нанесу изузетно снажан бол. Не могу да се претворе у шишмише или вукове, али неки
од њих могу да лете, а већина их је снажнија, спретнија и бржа од обичних
смртника. Рајсова је прва у књижевност увела да вампири како старе тако стичу нове
моћи, те њени вампири с вековима добијају моћ да читају мисли обичних људи и
млађих вампира, да снагом ума померају предмете или да их пале.
Романи Ен Рајс постигли су толики успех да се, махом на основу њих, развила
читава једна поткултура младих с особеном музиком, шминком и стилом облачења,
усредоточена на Њу Орлеанс, град у који Рајсова смешта своје најзначајније приче.
Читаве „Вампирске хронике”, како је њен серијал романа назван, врте се око вампира
Лестата (што је и наслов другог романа у низу). Једна од основних поставки које су
од Рајсове и од њеног Лестата преузеле све потоње списатељице јесте и та
насртљива и изопачена вампирска сексуалност, па се често дешава да је у
савременим вампирским романима из женског пера сексуалност тема над темама,
којој је подређено све остало.
Својим радом Рајсова је отворила врата и другим списатељицама. Челси Квин Јарбро
убрзо је након Рајсове романом „Хотел Трансилванија” почела серијал о вампирском
грофу Сен-Жермену.
http://razbibriga.net/clear.gif
Угледни касапин из Смедерева Тихомир Хаџираспоповић за кога се у 19. веку
веровало да је вампир
http://razbibriga.net/clear.gif
Глогов колац из једне етнографске збирке
Свежа крв
На самом крају осамдесетих и почетком деведесетих година неке нове
списатељице ступају на сцену. Године 1989. Ненси Колинс објављује „Наочари за
сунце ношене у мраку” за који је добила награду „Брем Стокер”, која се додељује за
најбоља остварења жанра страве и ужаса. У свом серијалу Колинсова прати
доживљаје Соње Блу – проститутке која је постала полувампир и из романа у роман
свети се вампирима који су је преобразили убијајући их сребрним ножем.
Тања Хаф објављује убрзо свој први роман у серијалу „Крв”, по ком је снимљена
серија „Крвне везе”. Њена јунакиња је бивша полицајка Вики Нелсон, која је морала
да напусти посао услед постепеног губитка вида. Поставши приватни детектив, током
једне истраге сусреће Хенрија Фицроја, вампира и писца историјских љубавних
романа, што му лепо иде од руке, будући да је заправо ванбрачни син енглеског
краља Хенрија Осмог.
На крају, године 1993. Лорел Хамилтон објављује први роман у серијалу о Анити
Блејк (објављен и код нас) „Грешна задовољства”, који ће покренути нову револуцију
у вампирској књижевности и показати се значајним макар колико и серијал Ен Рајс
седамдесетих и осамдесетих година.
Анита Блејк је аниматор – оживљава зомбије за најразличитије правне потребе – али је
и ловац на вампире, што јој дају овлашћења савезног шерифа. Свет у коме она живи је
стварност паралелна с нашом, али стварност која садржи вампире, вукодлаке,
људе-пацове, авети, виле и сва остала створења којих се ваља плашити. У том свету
жена је у још горем положају него у нашем. Изгледи да постане жртва (или храна) још
су већи. У том свету Анита Блејк живи и ради, често сарађујући са специјалном
полицијском јединицом на расветљавању злочина који су у вези с натприродним и који
су по природи стравичнији и крвавији од оних у којима с обе стране учествују само
људи.
http://razbibriga.net/clear.gif
Бели лук – лек за сва времена
Сумрак
Послуживши најпре као узор за настајање многих снажних и самосталних
јунакиња вампирских романа, пустоловине Аните Блејк сада доводе до стварања
књижевног правца у коме се највећа пажња посвећује љубавној вези између
јунакиње и њеног вампира. То може да иде од нежне романтичне приче у којој она
њега покушава да искупи и да својом светлошћу потре векове неупокојеног битисања
у тами – па до готово порнографских прича у којима се као учесници смењују разна
натприродна бића, па често и више њих истовремено (из неког разлога,
списатељицама је омиљена комбинација леденог вампира и врелог вукодлака).
Овај трен искористила је Стефани Мајер. Мора се рећи да су она и њено
стваралаштво један од два књижевна феномена који су обележили почетак новог
миленијума. Романи о Харију Потеру поставили су темеље склоности ка фантастици
међу читалаштвом, а Мајерова је те темеље веома успешно надградила, обраћајући се
пре свега читатељкама које су с Харијем Потером почеле да се друже као деца, да би
израсле у тинејџерке кад се то седмокњижје окончало. Преузевши формулу од Лорел
Хамилтон, Мајерова је своју јунакињу учинила изврнутом копијом Аните Блејк. Док је
Анита рањива на метке и понеко хладно оружје, Бела је рањива на то шта њен
вампирски љубавник мисли о њој, да ли је воли или не, шта околина о њој мисли, па
и на то које ће место на топ-листама заузети њен омиљени бенд.
Крај?
Вампир је далеко одмакао од својих зачетака у словенској митологији. Мењао се под
утицајем хришћанства, сусрета са западном цивилизацијом, промена у америчком
друштву и положају жена у савременом свету. Вампир је од чудовишта, живог леша,
постао најпре партнер па потом и љубавник. Нема сумње да ће се еволуција вампира
наставити с еволуцијом људског друштва.
Последњи забележени случај вампиризма у Србији одиграо се 1923. године у
Београду, кад се веровало да у тадашњој Босанској улици број 61 обитава вампир. У
кући је одржана литургија како би се одагнало зло створење. Овај случај остао је
упамћен као „Случај београдског вампира”.
Treba primetiti da Balkan nije postojbina vampira. Bića koja nastavljaju da žive nakon smrti u telesnom obliku poreklom su sa Bliskog Istoka. Svakako najpoznatiji vampir svih vremena je Isus Nazarećanin, koji je nakon smrti nestao iz groba sa sve telom. :)
:krsti:Citiraj:
Prvobitno napisano od Zazijavalo
Zazi, Isus nije bio vampir, to su te pogrešno naučili :lol: Isus je iz neke druge priče, a zna se dobro kome su vampiri poslužili kao maska, od 18. veka pa naovamo :lol:Citiraj:
Prvobitno napisano od Zazijavalo
У завичају првог српског вампира
Петар Милатовић
Како се укиселио Петар
http://razbibriga.net/clear.gif
Село Кисиљево, надомак Великог Градишта, прво је место у ком је Европа сместила
првог вампира с нашим именом и презименом, и то још далеке 1725. године. Шта се
овде отад променило и шта о томе данас мисле мештани...
Прва, шалоозбиљна двоумица, намерника који се запутио у село Кисиљево, десетак
километара од Великог Градишта и на самој обали Сребрног језера, била је да л’ да,
за сваки случај, у један џеп гурне чен белог лука а у други, бар, глогово палидрвце
јер би штап сувише упадао у очи?! Никад се не зна. Можда тај Петар Благојевић (или
Плогојевиц), после скоро три столећа, одлучи да му за „односе с јавношћу” више
нису неопходни посредници. Можда је довољно да, коначно, он сам сачека новинара
и са свог имена скине љагу која се за њим бескрајно дуго вуче? А можда је за све
ово време нешто научио и од свог славног комшије, с ону страну Дунава? Кад може
Дракула, или Влад III Цепеш, што не бисмо и ми?! Као да су он(и) бољи вампири од
нас!?
А поменути Петар, не без разлога, уселио се у новине скоро век пре него што се
појавио први број „Новина србских” које је покренуо Димитрије Давидовић (1813). И
ове новине су, као касније Давидовићеве, излазиле у Бечу. У броју 98, лета 1725,
месни „Воссицхе Зеитунг” објављује запањујући извештај проткан неверицом и
зебњом. Читаоци су били збуњени редовима који су следили.
Наиме, у тексту је била подробно описана појава вампира у селу Кисиљеву, срез
Рамски. Ту је умро неки Петар Плогојевиц (Благојевић?!), а после њега још десет
особа у истом селу, што младих што старих. Боловали су само по двадесет и четири
сата, а на самрти су изјављивали да им је у сну долазио покојни Петар и давио их, па
од тога морају умрети. Његова жена у међувремену је побегла у друго село где се,
наводи дописник бечких новина, пожалила да јој је долазио мртви муж и тражио
своје опанке. Сељаци, преплашени али спремни да се ухвате у коштац са злом,
одлуче да отворе гроб. Иако су их сеоски старешина и свештеник одвраћали од тог
безумног чина, они учине по своме.
У помињаним бечким новинама писац текста наводи речи старешине села који је ипак
стигао на гробље и ту затекао откопано тело покојног Петра Плогојевица
(Благојевића?!):
„Прво, нисмо осетили ни најмањи задах од овог тела, нити из његова гроба, нити
онај општи мртвачки мирис. Тело, сем носа који је био нешто спљоштен, остало је
потпуно свеже. Кост, брада и нокти уместо већ опалих израсли су нови. Уместо старе
коже, која је постала светлобела, појављује се нова свежа кожа. Лице, ноге и руке
тако су очувани да нису могли бити бољи ни за живота. У његовим устима приметио
сам с највећим изненађењем мало свеже крви коју је по општем казивању исисао из
оних које је уморио. Уопште, нађени су сви знаци које такви људи треба да имају...
Пошто смо ја и поп све ово видели, народ је у највећој хитњи заоштрио један колац
и њиме пробо мртваца посред срца. При овом бдењу појавила се сасвим свежа и
црвена крв која је потекла и кроз уши и на нос... После су, по обичају за овакве
случајеве, спалили тело и претворили га у пепео...”.
http://razbibriga.net/clear.gif
Старина Бранислав Стојановић памти приче новијих времена
Слични примери су се ређали и многи су то почели да приписују (уобичајеном)
новинарском претеривању. Све док власт - на основу бројних и прилично поузданих
обавештења - није схватила да је ђаво однео шалу и да ће, следствено томе, однети
и део власти на пре седам година освојеном подручју.
Наиме, крајем децембра 1731. године Врховна команда у Београду морала је у
Медвеђу, у од Кисиљева не тако удаљеном јагодинском округу, да пошаље комисију
састављену од бербера и аустријских официра јер су извештаји с терена говорили да
су се тамо заиста појавили вампири. И овлашћени стручњаци, после пажљиве и
помало аветињске претраге гробова, „нађу да збиља вампира има. Цигани најпре
подсецају главе, па онда и главе и телеса спале, а остало баце у Мораву”.
Вампири се у Медвеђи појављују и наредне године и, сад уз помоћ бечког лекара
Јохана Фикингера, аустријске власти из Београда поново шаљу „једног медика и
једног хирурга”. У гробовима које су им мештани показали затекли су мртваце
нераспаднуте и после много година боравка у земљи. То је додатно уверило чланове
комисије да је Србија стварно земља вампира. (Тада, Румунију још нико озбиљно
није узимао у разматрање. Дракула је још чекао свог писца Брема Стокера, Ирца који
га је крајем 19. века сместио међу корице романа.)
Тек тада је Европом завладао ужас. Списи и дисертације почели су да ничу као из
воде, а (некако) с пролећа 1732. године питање вампира стиже и пред Академију у
Берлину. Запенушани гласови траже да се Србија стави у карантин, да ти живи
мртваци не могу никуд из постојбине. На срећу, победили су трезвенији, они који су
поверовали научном објашњењу да су разлози за заустављање распадања у већ
озлоглашеној Медвеђи (Кисиљево овог пута није поменуто) природни и педолошки:
земља је на том месту песковита и сува и то је једноставно мумифицирало мртваце.
Ипак, реч вампир стигла је у Европу и до данас остала једина која је ушла у већину
светских језика с назнаком да је српског порекла. Она се, пак, у писаном облику у
нашем језику први пут појавила 1784. године у књизи „Совјети здравога разума
Доситеем Обрадовичем сложени, прва част, у Лаипсигу...1784”. У њој једна реченица
гласи: „Не да нам епископ ни вампире ископавати”...
http://razbibriga.net/clear.gif
Једино спомен-обележје на коме је видљиво исписано презиме јунака из давнашње
аустријске хронике
Легенда вели да је село Кисиљево настало по сећању на неког Руса, неког Кисиљева.
Преци данашњих мештана живели су тада у оближњем Смрекову и онда их је куга, или
слична грозна болештина, натерала да побегну на посед где је рибарио и живео тај Рус,
тај Кисиљев који је умео да помогне оболелима. Других података наслоњених на
предање нема, али није немогуће ни да је име, хајде да замислимо, настало и на кисео
израз мештана кад их је неко питао о „оном покојнику који је жени тражио опанке”.
Истина, име Кисиљево помиње се још 1467. године у једном турском дефтеру, али ко
зна, можда су још и они имали неке везе или чули неку причу о неком пређашњем
Петру?! Уосталом, није ли се сеоски старешина у оном тексту из часописа „Воссицхе
Зеитунг” поверио новинару речима да су „нађени сви знаци које такви људи треба да
имају”. А како је то могао да зна ако није имао непосредна или пренета искуства са
сличним случајевима, значи с нечим што се већ збивало?!
Данас у Кисиљеву, месту које је званична Европа прво именовала кад је у питању
појава вампира у Србији, мало ко зна о тој далекој прошлости кад су на помен
њиховог давнашњег претка уважена бечка господа забринуто вртела главом, а даме
цијукале као да им је управо миш протрчао поред ногу. Од 170 домаћинстава постоји
само једна породица која носи презиме Благојевић, о Плогојевицу, ни у црквеним
књигама, нема никаквог помена. Данашњи Благојевићи немају појма, никад чули, с
гнушањем одбијају да је тај „опанчар Петар”, ако и то новинари нису измислили,
могао да се презива као и они.
О њему понајвише зна Мирко Богичић, шеф Месне канцеларије и човек који управо
завршава рукопис о историји Кисиљева. А у њему, у том рукопису, постоји и део који
се тиче Петра Благојевића, некадашњег јунака бечких новина. Не зна ни он много
више од тих старих и делимично сачуваних и преписиваних записа јер, вели, и
овдашњи свет памти као канаринац, само оно што је певано јуче, даље је далеко.
Покушао је да у црквеним књигама нађе трагове постојања тог Петра, али није успео
пошто ти списи нису старији од сто година, а других писаних трагова овде нема.
Нема их ни на гробљу, где најстарији видљиви споменици сежу до половине 19. века.
http://razbibriga.net/clear.gif
Мирко Богичић, хроничар села, у потрази за надгробним обележјима на запуштеном
делу месног гробља.
Памти, међутим, причања свог деде Живе да је неки Миле Поповић много волео да се
вози позади на (воловским и коњским) колима и да је увек, обично по ноћи кад су се
враћали у Кисиљево, скакао тврдећи да види неку утвару, неког вампира, и да је то
неко ко је тек умро. А није, тај Миле, био ни шаљивџија ни пијанац, већ озбиљан и
човек од речи. Све до шездесетих година века за нама трајала је та његова
„видовитост”.
Разумљиво, дуже памти осамдесет шестогодишњи Бранислав Стојановић, по
сопственим речима најстарији пчелар у Србији јер је с тим медоносним инсектима
још од 1927. године. Зна он за Саву Савановића, по приповестима Милована Глишића
првог српског вампира, али мање зна о свом мештанину Петру Благојевићу. Тек да се
некад давно, препричава већ препричано, причало о неком вампиру за кога су се
занимали и људи у униформама, ништа више. Да ли је овде касније било нових
вампира? Како да не! Најпознатији вампир била је Баба Ружа или Ружа Влајна. То је
било између две светске војне. Она се упокојила, али је после волела да с тавана
плаши људе бацајући на њих многе (заборављене) ствари. И старији су је се
прибојавали, али и њоме плашили децу због неваљалства.
Чак је и месни попа Ђока у цркви упорно читао молитве не би ли је отерао с овога
света. Он је имао и посебног разлога пошто су његове три кћери (Мира, Дара, трећег
имена не може да се сети) просто лудовале јурећи Баба Ружу кроз село и завлачећи
се, особито ноћу, по многим таванима где су очекивали да је нађу и ухвате. Шта се
даље збило не зна, сећа се само да се одједном све умирило и да више, осим за
доконих седељки у зимским ноћима, нико у Кисиљеву није помињао свог таванског
јунака.
За крај ове кратке приче није наодмет поменути ни размишљање реченог шефа Месне
канцеларије. Вели Мирко Богичић, с ћувика на Сребрном језеру загледан у
плавичасту измаглицу румунских планина, да би и овде у Кисиљеву могли да
направе сличну туристичку атракцију. Зашто је, па, Дракула бољи, и успешнији,
вампир од нашег Петра? Постојање нашег вампира потврдили су озбиљни и стручни
људи, нема лажи нема преваре. И онда би овде - попут оних тамо „Дракулиних
медаљона” или „вампирског вина” који се служе у националном ресторану у
(измишљеном) дворцу Бран у Карпатима - могли да понуде, рецимо, „Петров рибљи
паприкаш” уз „вампирску лозовачу” и „Благојевићев сир у уљу”. А коме устреба, ту су
и венци белог лука, а ни глог није тешко набавити.
Било како било, Петар Благојевић није искористио прилику да новинару сам, без
посредника, исприча како је то онда стварно било. Можда се ипак уплашио оног чена
белог лука и глоговог палидрвца који су вребали из џепова његовог имењака,
потписника ових редака.
Vampiri su bolesnici!
Legende o vampirima, tako popularne među ljubiteljima horora, zapravo su zasnovane na
čistoj istini. Ljudi koji se užasavaju dnevne svetlosti, imaju žute zube nalik očnjacima,
nokte slične životinjskim i alergiju na beli luk stvarno postoje, da ne pominjemo one koji
nose pretežno crnu odeću, imaju implantirane očnjake i noću ujedaju starije dame
(ponekad pređu na mlađe). Uzgred, činjenica da napadaju starije dame nije nikakav mit; u
regionu Kalinjingrada je jedan tinejdžer ubio dvoje penzionera tokom specijalne vampirske
ceremonije. Najokrutniji događaj zbio se u Velikoj Britaniji pre 4 godine. Tada je
sedamnaestogodišnji tinejdžer zaklao svoju komšinicu, iščupao joj srce i ispio krv da bi
stekao besmrtnost.
Gotovo svaka nacija ima legende o vampirima koji noću progone ljude i piju im krv. U tim
legendama vampiri su okrutna, bezdušna, poluraspadnuta stvorenja. Na primer, u
slovenskoj mitologiji postoji verovanje da vampir neće pobeći iz groba ako se u njega baci
kukuruz. Vampir će, veruje se, čitavu noć biti zauzet brojanjem kukuruznih zrna.
A onda se imidž vampira promenio. Danas je to enigmatski seksi superstar koji poseduje
neobične osobine: voli krv, mrzi beli luk i boji se sunca. U srednjem veku je legenda o
vampirima dopunjena informacijom da se oni boje svete vode. Ta je priča ostala mit sve
dok 1963. godine britanski lekar Li Ajlis nije došao do zapanjujućeg otkrića: vampir-
vukodlak nije ništa drugo do žrtva genetske patologije po imenu porfirija.
To je veoma retka bolest – ima je jedna od 20 000 osoba. Telo ne proizvodi crvena krvna
zrnca i u krvi osobe nema dovoljno kiseonika i gvožđa što na sunčevoj svetlosti izaziva
raspad hemoglobina. Kada se osoba obolela od porfirije izloži suncu, na koži će joj se
uskoro pojaviti čirevi i rane i može vema brzo umreti. Bolest takođe može izazvati
deformacije nosa, ušiju i hrskavica; prsti počinju da se savijaju; koža oko usta postaje
suva i otkriva desni koje poprimaju žućkastu boju jer se porfirin taloži na zubima. Beli luk
koji stimuliše stvaranje crvenih krvnih zrnaca u telu zdrave osobe, izaziva pojačavanje
simptoma kod obolele osobe. To je sve praćeno oštrim i jakim bolovima, pa tako porfiričari
često pate i od mentalnog invaliditeta.
Kada se sumiraju svi simptomi ove bolesti, dobija se verna slika TV vampira. U Francuskoj
je, na osnovu simptoma koje je opisao doktor Ajlis, u 17. veku više od 30 000 ljudi
proglašeno vukodlacima. Svi su obešeni. Češki arheolozi su otkrili groblje iz 11. veka (o
čemu je i Treće oko pisalo). U grobovima je pronađeno 13 osoba sa vezanim rukama,
odsečenim glavama i grudima probijenim drvenim kocem.
Porfirija nije zarazna bolest ali je nasledna: ako jedan od roditelja boluje od porfirije,
postoji 25 odsto verovatnoće da će je imati i dete. Danas oboleli od ove bolesti dobijaju
specifičnu terapiju – injekcije na bazi krvne plazme. Nažalost, porfirija nije istražena niti se
može izlečiti. Velikim farmaceutskim kompanijama se ne isplati da finansiraju dugogodišnja
medicinska istraživanja koja bi dovela do pronalaska adekvatne terapije, jer je bolest retka
i teško da će zaraditi koliko zarađuju, na primer, na lekovima za pojačavanje seksualne
potencije koje će sigurno kupiti ogroman broj ljudi.
Oči u oči sa živim vampirom
Piše Zlatimir Pantić
http://razbibriga.net/imported/2011/...20Pantic-1.jpg
Dimitrije Strajinović (četvrti sleva)
Do sada smo bezbroj puta, iz priča naših sagovornika, čuli da se ponegde i ponekad
pojavljuju vampiri i to u različitim oblicima, ali da postoje živi vampiri, to smo prvi put čuli
od čoveka sa Bukove Glave nadomak Donjeg Milanovca. Čiča Dimitrije se, svojevremeno,
ne samo družio već i srodio sa tim vampirom, pa je preko dana sa njim - kao čovekom
išao na posao, a uveče odlazio u kafanu, kao sa nestvarnim bićem, odnosno vampirom.
Zaista je čudan ovaj naš svet, pogotovo ljudi koji veruju u sve i svašta. Njihove priče
mogu da budu istinite, ali i pomalo iskrivljene ili nadograđene nekim ubeđenjem ili
viđenjem. Ponekad se ti ljudi sažive sa svojom pričom, pa događaj svuda i na svakom
mestu prepričavaju, kao da to ponovo doživljavaju.
Zaštita od demona
U svakom selu u Timočkoj krajini, uvek će se naći na desetine starijih ljudi koji će ubedljivo
ispričati kako su videli ili, bar, čuli zvuke vampirskih nestašluka u vidu lupnjave, urlikanja i
dozivanja. Sve te priče su veoma slične, jer se uvek svode na isto - da se slušalac oduševi
vampirskom hrabrošću, ali u isto vreme i zaplaši. Te priče se gotovo uvek ispredaju u
večernjim ili ponoćnim satima, kad se i veruje da vampiri polaze u svoje pohode i kod
svojih žrtava. Ako niko drugi, a ono deca u sve to poveruju, pa posle i ona prepričavaju
na svoj način i veoma dugo pamte.
Važno je znati kako da se od vampira zaštitite i odbranite. Vračara Jovanka Dodonja iz
Jabukovca kaže da vampir najčešće svraća tamo gde je kao čovek živeo, ali može da se
“javi” rodbini, prijateljima i komšijama. Zato, prema Jovankinim rečima, ovi mogu da se
zaštite na sledeći način: kad primetite vampira, treba da uzmete kadionicu i u nju stavite
stare krpe i zapalite. Posle okadite kuću i sve pomoćne zgrade u dvorištu i to učinite tri ili
devet puta. Ako vampir dođe i naredne večeri, treba da pokupite njegovu zaostalu odeću i
obuću pa da je spalite negde na raskršću, zakopate blizu groblja ili bacite u nabujalu reku.
Ako bude toliko bezobrazan pa nastavi da dolazi, onda treba otići kod neke vračare ili
bajalice, kako bi ga one mađijanjem proterale ili ulovile.
Vračare ponekad i same učestvuju u ritualnom poduhvatu trajnog eliminisanja ovog
demona. Kad i to ne pomogne, one donose odluku da se pokojnik otkopa, pa da mu se u
grudi zabode glogov kolac uz nalivanje crnog vina u kojem su prenoćili tamjan i vosak.
Posle toga će vampirski duh zauvek nestati.
Čudo nad čudima
Čiča-Dimitrija Strajinovića, sedamdesetšestogodišnjeg starca, sreli smo u kolibi
baba-Darinke, poznate vračare iz ovih krajeva. Kad smo ušli u sobu, on joj je prepričavao
jedinstveni događaj iz svog nesvakidašnjeg druženja sa živim vampirom. Iskoristili smo
priliku da bismo ovu priču doslovce zabeležili.
-Pre četrdesetak godina, radio sam kao šumski radnik na Ravnoj gori u blizini Majdanpeka.
Bilo je više ljudi iz ovog kraja, a među njima i neki Mihajlo-Mika. Bio je čudan čovek.
Ponekad je mogao satima, pa i danima da ćuti, a ponekad je govorio više od svih nas
zajedno. Činilo nam se da je došao sa onog sveta, jer se čudno oblačio i neobično
izgledao. Saznao sam da je, još kao mladić, ubio nekog svog prijatelja. Da je bio u
zatvoru, to nam je često govorio, ali nam nikad nije rekao zbog čega je robijao. Od drugih
ljudi sam saznao da je motiv za ubistvo bila švaleracija. Tačnije, on je odlazio kod neke
raspuštenice kod koje su odlazili i drugi muškarci. Jedne noći, Mika je kod svoje prijateljice
sreo tog poznanika i opomenuo ga više ne dolazi. Ali, iduće noći, njih dvojica su se ponovo
sreli kod iste frajle. Kad ga je primetio, Mika se sklonio iza obližnje štale, a u rukama je
imao poveći kolac. Kad je onaj pokucao na prozor, Mika je munjevito izleteo iz svog
zaklona i sa nekoliko udaraca usmrtio prijatelja-rivala. Posle toga, odmah se predao miliciji i
sve priznao. Zbog zločina je bio osuđen na petnaest godina robije, ali je odležao dvanaest.
Posle robije se nismo dugo sretali sve do početka sedamdesetih, kad je na Ravnoj gori
otvoreno veliko radilište za seču i prevoz ogrevnog drveta i balvana. Ozbiljno sam se plašio
Mike, jer nisam mogao da zamislim da radim, jedem i spavam sa čovekom - ubicom. Svi
smo spavali u jednoj baraci, na slamaricama koje su bile na zemljanom podu. Mika je uvek
spavao sa moje desne strane, pa je utoliko moj strah bio opravdaniji.
Jedne noći, nekolicina nas je rešila da ode u Rudnu Glavu. Tamo su proslavljali neku
svadbu, pa smo hteli da se uz muziku proveselimo i vidimo se sa poznanicima, ali i da malo
popijemo. Samo je Mika ostao da spava u baraci, pa sam zbog toga bio slobodniji i veseliji.
Na svadbi smo se lepo proveli, a ja sam dobio i dva piva koja sam polako ispijao.
Negde iza ponoći, spustio sam se dole prema reci, zbog ličnih potreba, kad sam druge
strane reke ugledao Miku. Zvao me je da pređem kod njega. Udrvenio sam se od straha,
te više nisam mogao da zakoračim, ni da progovorim. Ne mogu da poverujem da je onaj
zlikovac i ubica došao ovde, pa još čekao da se pojavim i krenem ka njemu.
Razmišljao sam da li da se vratim nazad, ili nekog pozovem u pomoć, ali je Mika zagazio u
reku i prešao na drugu stranu, gde sam stajao kao ukopan. Kad se zaustavio na oko pola
metra od mene, ispružio je desnu ruku u znak pozdrava. I dalje sam nepomično stajao
kad mi je Mika prišao, obuhvatio me oko pasa i poveo nazad preko reke. Na drugoj obali,
lagano me je spustio da bih mogao da sednem, pa je i sam seo pored mene. Ćutali smo i
gledali se. Izvadio je paklicu cigareta i pružio mi. Do tada nisam pušio, ali sam morao da
uzmem kako ga ne bih naljutio. Izvadio je i upaljač, pa ga je prvo prineo meni. Dugo smo
pušili i ćutali, a onda je Mika počeo da priča o svojoj surovoj sudbini.
Vampir, ali živi
Dok mi je govorio o sebi, na mahove sam pomišljao da je to pravi Mika i da je ovamo
došao odmah posle nas, pa pošto ga je bilo stid da zbog svoje prošlosti ide među ljude,
rešio je da nas sačeka na zaravni pored obližnje reke. Ali, nije bilo tako, ja sam se tu
grdno prevario. Njegovo lice, koje sam mogao da vidim samo delimično i to uz pomoć neke
ulične svetiljke, neprestano je menjalo boju i izgled. Čas je bilo belo kao kreč, čas modro,
a čas crno. Oči su mu igrale i takođe menjale boju, a nos se povećavao i smanjivao. Kad
sam se pribrao i pomirio sa sudbinom, bolje sam ga osmotrio. U jednom momentu sam
pomislio da je pored mene sedeo čovek sličan Miki, ili neki njegov rođak koji je umro i sad
se povampirio.
Te noći je Dimitrije morao da sedi sa Mikom ili Mikom-vampirom puna dva sata, sve dok
nije prošlo vampirsko vreme - od ponoći do dva sata. Posle toga se Mika nečujno i bez
pozdrava povukao. Povukao se i Dimitrije, ali njegov izgled nije odavao normalnog čoveka.
Kolege drvoseče su se krstile dugo i iščuđavale zbog njegove prestrašenosti i čudnog
ponašanja. Usput im je Dimitrije sve po redu ispričao, ali mu nisu poverovali.
-Ismevali su me čitavim putem - jadao se čiča Dimitrije - i neprekidno pričali kako sam se
napio i prespavao dobar deo noći. Nikako nisam uspevao da ih ubedim u ono što sam
svojim očima video, pogotovo kad smo ušli u baraku i videli Miku kako spava tvrdim snom,
u istom položaju u kojem je bio i kad smo otišli na slavlje. Svi su mi se smejali i na moj
račun smišljali svakojake zavrzlame i smicalice. Čak ni ja sebi nisam mogao da objasnim
šta se zapravo događalo sa mnom u Rudnoj Glavi i da li sam bio pri čistoj sveti i zdravom
razumu.
Sutradan smo zajednički radili na utovaru ogrevnog drveta u prispele kamione. Mika je
radio bez zastoja, a ja sam neprekidno motrio na njega, ne bih li primetio nešto sumnjivo.
Ovi su i dalje zbijali šale na moj račun, ali su vodili računa da to Mika ne primeti, jer su ga
se svi plašili, ne zbog toga što sam pokušavao da im dokažem da je vampir, nego zbog
toga što je bio ubica.
Neobično druženje
Naredne večeri, izabrali su me da čuvam kamione i posečena drva. Postao sam čuvar na
radilištu. Zapalio sam cigaretu i ušuškao se u jedan žbun, planirajući da malo odremam.
Negde oko ponoći, ugledao sam čoveka sa zapaljenom cigaretom kako mi se približava.
Najpre sam pomislio da je to neko od vozača došao da obiđe kamione, ali čim mi je prišao
na nekoliko koraka, prepoznao sam Miku. Opet mi je pružio desnu ruku u znak pozdrava,
ali mu ja nisam pružio svoju. Savio je jedno mlado stablo da bi mogao da sedne i počeo
da priča: 'Vidiš, moj Dimitrije, šta ti je život?! Zar moja duša ne bi mogla da se odmara
kao i svačija, nego mora svake noći da tumara i traži utehu i smiraj? Ti to ne možeš da
razumeš. Ne možeš, jer nisi podigao ruku na čoveka kao ja. Svestan sam da moja duša
noću nije u telu, jer je đavo odvodi tamo gde je i mene odveo onog dana kad sam u
rukama držao kolac i njime ubijao mog prijatelja. Moja duša više nikada ne može da bude
deo mog tela, a pogotovo noću, kad se duša i telo potpuno razdvajaju i udaljavaju. Kad
grane sunce i đavo ode na počinak, onda i mene ostavi na miru, pa se malo primirim i
samo naizgled budem normalan čovek. Znam da me svi prezirete, ali ja svoju grešku ne
mogu da ispravim. Sad se kajem, mada mi to nište ne vredi.'
- Gledao sam ga i prosto mi je bilo žao, ali i dalje nisam verovao u ono što sam gledao i
slušao. Kad je prošlo dva sata, došunjao sam se do barake i provirio unutra. Mika je
spavao kao zaklan, tamo gde sam ga sinoć video. Vratio sam se nazad u svoje gnezdo,
razmišljajući o njegovoj ali i mojoj sudbini. Niko ga nijedne noći nije video osim mene.
Zato su mi se svi rugali i ismevali me, govoreći kako sam ja vampir, a ne Mika koji spava
nepomično i ne uznemirava nikog.
Kad je baba Darinka saslušala čiča-Dimitrija, rekla mu je da je to zaista bio pravi živi
vampir, koji nastaje od duša velikih grešnika. Takve duše nemaju mesta u ljudskom telu,
već su doživotno osuđene da noću lutaju, prestravljuju ljude i navode na čuđenje. Preko
dana su normalni ljudi, ali ih zato noć pretvara u nečastive - nestvarna i demonska bića.
Najpoznatija srpska reč – vampir!
Piše:Z. N.
Kad pritisnemo dugme TV aparata, gotovo svakodnevno slušamo žalopojke kako mi, jadni
Srbi, skoro da nemamo brendove kojima bismo se predstavili belosvetskom tržištu. A ako
je nešto dotuklo nevinog TV konzumenta, onda je to, svakako, vapaj za ajvarom i duvan-
čvarcima. Ajvar nam maznuli Slovenci, a ove druge nikako da sačinimo kako red nalaže, pa
da se i mi, više, probijemo na tu opčinjavajuću belosvetsku pijacu...
Pomislio bi čovek da smo načisto naopaki. Nesposobni. Eto, (ako izuzmemo Teslu,
Milankovića i još nekoliko sportista), teško možemo da budemo konkurentni u bilo čemu.
Pa nije uzalud upravo ovde nastala izreka: „Kad se Srbin utopi u reci, pronađu ga
uzvodno...“
A da li je baš tako? Opsednuti gorepomenutim đakonijama, zaboravili smo još jednu
„naopaku“ stvar, kojom smo uspeli da zavadimo ondašnji „kulturan svet“, pa je na velika
vrata jedna naša reč ušla u engleski jezik. Jezovita reč, pred njom se tresla Evropa -
vampir!
Ovo je jedina reč koju je iznedrio naš jezik, a da se odomaćila u svetu kao pojam bez
sinonima. Vampir je uvek – vampir.
CARSKA KOMISIJA
Tragajući kroz istoriju „vampirizma“, dolazimo to doga da je, od četiri najpoznatija
dokumentovana slučaja koja su se dogodila u svetu, makar dva iznedrila Srbija.
Da bi se ovi slučajevi „naučno“ dokumenovali i obradili, čak dva puta je carska austrijska
komisija izlazila na teren, koji je tada pripadao ovoj državi, da bi utvrdila kako su se
neumireni pokojnici obračunavali sa onima koji su ostali da žive iza njih.
Interesantno je i to da su se oba slučaja dogodila u približno isto vreme, u 18. veku. I oba
u Srbiji. Slučajeve vampira Petra Blagojevića i Arnolda Paola uzeli smo kao parametre, jer
su ih potvrdile ovlašćene carske vlasti. A oni su imali autoritet, s njima se nije šaliti... Da
ne bi ispalo kako se radi o nekakvoj srpskoj ujdurmi.
Dakle, u selu Kisiljevu, nadomak Srebrnog jezera kod Velikog Gradišta, 1725. godine u
anale je ušao tek upokojeni Petar Blagojević. I danas postoje meštani ovog sela koji se
naježe pri pomenu njegovog imena. Deset nedelja posle njegove smrti, u roku od samo
sedam dana, u selu je naprasno umrlo devetoro ljudi. Na samrtničkom odru svih devetoro
je reklo kako im Petar dolazi u snove i davi ih. Svi su umrli po istom scenariju.
Predanje kaže da se, posle njegovog upokojenja, i njegova udovica žalila seoskim vlastima
kako joj ovaj stalno dolazi u snove, pa je nesrećnica na kraju pobegla u drugo selo u
strahu od povampirenog Petra.
Nemajući kud, meštani su se obratili nigde drugde nego u Beč, odakle je stigla carska
komisija da bi utvrdila šta se u Kisiljevu događa. Pred zvanicama najviše vlasti, uz
prisustvo lokalnog sveštenika i meštana, otkopali su Blagojevićev grob i imali šta da vide...
I pored toga što je proteklo 10 nedelja, komisija je u grobu pronašla neraspadnuto telo,
kao da je sahranjeno pre nekoliko sati. Kad su mu zaboli glogov kolac u grudi, iz usta,
nosa i ušiju potekla je krv. U međuvremenu su mu izrazito porasli brada i nokti.
Kako je red nalagao u takvim situacijama, posle probadanja glogovim kocem telo je
spaljeno, a pepeo bačen u reku.
Predanje kaže da su od tada u ovom mestu prestale da se događaju misteriozne smrti.
Epilog ove nesvakidašnje priče je izveštaj austrijske komisije od 23. avgusta 1725.
godine. Tada je u Berlinu objavljen rad o ovom čudnovatom događaju, a u njemu se prvi
put zvanično pominje reč „vampir“.
VISIUM ET REPERTUM
Drugi srpski vampir se proslavio toliko da je o njemu raspravljala i prosvetiteljska Evropa,
mada nama danas to gotovo nije poznato. Njegovo ime je Arnold Paole. Bio je austrijski
vojnik koji je u Medveđi kraj Trstenika upoznao lepu Srpkinju u koju se zaljubio i sa kojom
je posle imao i porod. U to vreme, početkom 18. veka, Austrija je vodila ogorčene borbe
sa Turskom oko prevlasti na Balkanu, a Arnold je, zajedno sa mnogim Srbima koji su bili u
austrijskoj vojsci, ratovao protiv Osmanlija, da bi ga jedno od vojevanja dovelo do
Kosova. Tamo ga je, kaže predanje, spopao vampir kojeg je Paole oterao, ali ne zadugo.
Ovaj ga je stalno progonio.
Arnold Paole poginuo je 1727. godine, sahranjen je u Medveđi, ali pet godina posle toga
ovo mesto u trsteničkoj opštini postaje centar veoma čudnih i misterioznih događanja.
Kažu da se povampirio i udavio čak 16 žrtava, ne birajući da li su žene, deca ili odrasli
muškarci. Sve te sablasne smrti pripisane su njemu.
Opet se dešavala srpska misterija, i opet je, ovog puta 12. decembra 1731. godine, u
Srbiju došla carska komisija, ovog puta u Medveđu. Na njenom čelu bio je dr Johan
Flakinger.
Predanje kaže da je obavljena ekshumacija, kako je Arnold na usnama imao krv, i da se
posle probadanja glogovim kocem čuo strahovit krik. Odmah po iskopavanju, leš je odnet
prema Moravi gde je spaljen, a pepeo je rasut u reku.
Predsednik komisije dr Flakinger, po povratku u Beč 1732. godine napisao je izveštaj
Visium et repertum u kojem detaljno opisuje ovaj događaj, a iste godine ga je preneo list
London journal. Tada se srpska reč „vampir“ pojavila i zvanično i konačno u engleskom
jeziku.
U prosvetiteljskoj Evropi onog doba ova vest odjeknula je uz veliku pompu. Ostalo je
zabeleženo da su čak i Volter i Žan Žak Ruso bili na čelu onih koji su ovu vest smatrali
neverovatnom, dok se drugi deo javnog mnjenja odredio prema svemu kao prema
„naučnom dokazu o postojanju vampira“.
U spletu brojnih verovanja i mitova o vampirima, važan je onaj koji govori da bi naši stari
često pokojnika makar bocnuli iglom ili trnom kako bi bili sigurni da se neće povampiriti. U
moderno vreme aktivirano je još jedno verovanje da su danas svi već primili makar po
jednu vakcinu ili injekciju u životu, a da je na taj način i opasnost od vampirizma u znatnoj
meri iščezla.
Ipak...
Ostavljamo vam na sud ovu priču i odluku da li ćete verovati u vampire ili ne. Ako posle nje
ipak nešto bude ostalo, to će biti sigurna istorijska činjenica da je „vampir“ originalni srpski
brend, a da su Rumuni zbog Drakule od takvog brenda napravili biznis.
Ako ipak budete pronašli dovoljno razloga da verujete u istoriju, možda ovu priču nije
trebalo da čitate pred spavanje.
A ako već jeste, želimo vam mirne snove...
Ništa bez Save
Bez premca najpoznatiji srpski vampir bio je Sava Savanović iz mesta Zarožje, po kojem
je Milovan Glišić napisao pripovetku Leptirica, a Đorđe Kadijević snimio istoimeni film.
Savanović je u svom selu imao vodenicu u koju se često vraćao i posle smrti, praveći
kojekakve vampirske pakosti. Meštani su na kraju rešili da spale vodenicu i podignu je na
drugom mestu, a predanje kaže da se posle toga i Savanović povukao.
RTS u potrazi
Koliko je zaista jako predanje o Arnoldu Paolu, čiji je vampirizam uznemirio ondašnju
Evropu, najbolje govori činjenica da je grupa studenata iz Beča pre tri godine dolazila u
Medveđu da bi obavila istraživanje o njegovom životu i misterijama u vezi sa njim.
To je posvedočila i ekipa televizijskog serijala „Misterije Srbije“, autora Marijane Terzin i
Radeta Popovića. Ovaj serijal je emitovan u 13 emisija na RTS, a već je nagrađivan zbog
originalnog pristupa čuvanju etnološkog blaga i narodnog nasleđa Srbije.
Čaušesku ga nije voleo
Drakulino ime prepoznatljivo je svuda u svetu i od njega su Rumuni napravili pravi brend.
Istorijski, ovaj lik izgrađen je po vladaru koji se zvao Vlad Treći, vladar kneževine Vlaške
od 1466. do 1476. godine. U isotriografiji zabeležen je kao Vlad Drakula ili Vlad Cepeš.
On je bio primljen u tajni viteški Red Zmajeva za odbranu hrišćanstva od Otomanske
imperije, koji je osnovao mađarski kralj Sigismund, potonji car Svetog Rimskog Carstva. U
Rumunskom jeziku reč za zmaja, ali i za đavola je – drakul.
Ovaj vladar je u narodu zapamćen po još jednom nadimku – Cepeš, što je rumuska reč za
kolac. Prema turskim izvorima, nadimak je dobio, jer se vrlo surovo obračunavao sa
zarobljenim turskim vojnicima posle jedne od bitaka koje je vodio sa Osmanlijama koji su
nadirali u Vlašku. Naredio je da nekoliko hiljada zarobljenika jednostavno nabiju na kolac –
što je bila “omiljena” kazna Osmanlija za hrišćane...
Drakula, ili Cepeš umro je u Bukureštu 1476. koji je u međuvremeno postao njegova nova
prestonica. Sahranjen je u manastiru Snagov na ostrvcetu na istoimenom jezeru,
udaljenom oko 20 kilometara od današnje rumuske prestonice.
U vreme komunističkog vladara Nikolae Čaušeskua, mit o Drakuli nije spominjan, jer je to
bilo najstrože zabranjeno.