Србија као главна балканска држава

Србија као главна балканска држава
Владимир Ћоровић

С Милутином је Србија добила једног владара ретких особина. Његов велики
политички таленат, који га је показивао као правог потомка Немањиног, донео је
његовој држави неколико сјајних успеха. За његово време, сређена финансиски,
снажна војнички и добро вођена дипломатски, Србија постаде најмоћнија држава на
Балкану и знатно утиче на судбину целог суседства. Милутин је увек знао шта хоће и
имао је амбиција и потеза једног правог државника. Али, као што обично бива, он је,
идући за својим циљевима, гледао само своје интересе и био је себичан и
безобзиран до бруталности. Ради власти, коју не би испустио ни под коју цену, он је
газио преко свега; ни најрођенији му нису били поштеђени од свирепости, ако је
осећао да сметају његовим интересима. Јака личност, која је надилазила своју
средину, он је своју вољу често изметао у ћуд и од задовољавања те ћуди правио
понекад не само породична, него и државна питања. Његове очи, у индивидуално
рађеним портретима у Нагоричану и Грачаници, криве и мале, имају нечег лукавог и
пожудног, као две битне црте његовог карактера. Милутин је био велик владар, али
рђав као човек; Драгутин је, као личност, имао много више моралног осећања.

Милутинов пример, још више него Немањин, даје непосредан доказ, да државу јачих
размера не стварају људи сентименталних особина; ко и сувише води обзира о
другима упада у опасност да понекад помери своје. Српска црква, која је Милутина
поред свих личних грехова, и то за црквена схватања доста тешких, ипак прогласила
за свеца, учинила је то гледајући његове успехе и његово дело, које је неоспорно
било велико и трајно.

Промена на престолу у Србији, после Драгутинове абдикације, није утицала на
спољашњу политику у Краљевини. Не знајући за Сицилијанско Вече и немогућност
Анжујаца да наставе балканску акцију по првобитном плану, Милутин је, веран
савезу с њима, продужио рат са Византијом и заузео је Скопље, оба Полога, Овче
Поље, Злетово и Пијанец. Ова освајања од 1282. год. остају стална српска тековина.
Скопље домало постаје један од главних градова Србије, у којој су превлађивала
сточарска и ратарска насеља уз нешто трговачких и рударских. Српско продирање у
вардарску долину, које је први започео Немања последњих година своје офанзиве,
за време Милутиново постаје главни циљ српске експанзије. Са југа су, у исто време,
с успехом почели акцију против Палеолога и Тесалци. На савезничке односе између
Срба и Тесалаца као да није утицало ништа то, што је Милутин вратио кући своју
прву жену, кћер тесалског деспота Јована. На вест о овим нападајима крену се сам
цар Михајло, да сузбије и казни освајаче. Легенда каже, како су уплашене избеглице
уверавале цара, да му неће остати ни сам Цариград, ако не сузбије опасног српског
нападача. Цар је око себе прибирао повећу најамничку војску, али га у сред
припрема задеси смрт у селу Алагама код Радоста, 11. децембра 1282. год. Кренута
војска, у којој је било доста Татара, пошла је ипак на Србију и допрла до Липљана и
Призрена. Један њен део пошао је и даље, жељан пљачке и плена, али је љуто
настрадао у набујалом Дриму, кад је покушао да га на коњима преплива.

Иза цареве смрти српска офанзива, почетком 1283. год., обновљена је с већим
снагама. У акцији је учествовала војска и Милутинова и Драгутинова. Она је, у
смелом залету, допрла врло дубоко, све до близу обала Егејског Мора, код Атоса и
Кавале. Опљачкане беху читава струмска и серска област. Кад се Драгутин вратио
натраг, не могући да издржава ратне напоре, Милутин је ратовање наставио сам, иза
једног малог одмора, и 1284. год., помаган од суседних арбанашких великаша. Овог
пута он је заузео области дебарску, кичевску и поречку, а опустошио је крај око
Охрида; "није било кога да му се противи и да га укори", каже биограф краљев. Тако
су српска освајања у Маћедонији проширена с источног и на западни крај. Српске
државне границе помакао је Милутин овим срећним ратовањем до пред градове
Струмицу, Прилеп, Охрид и Кроју; највећи део Словенима насељене Маћедоније
дошао је под српску власт. Тежиште српске државне политике померило се према
истоку и југу. Рашка престоница и дежевски двор напуштају се и краљевска седишта
постају Приштина и Скопље. До Милутина Србија је гравитирала само према
Јадранском Мору; сад, овим новим освајањима, она се видно упућује према Егејском.
Док је Рашка претстављала српско средиште подручје, гравитација према Јадранском
Мору била је природна, тамо су водиле Неретва и посредно Морача и сви главни
стари путеви; Дубровник, Котор и Бар беху главне излазне тачке из унутрашњости.
Од Милутина средишња српска област постаје косовска висораван и подручје
Шар-планине; ту се стјечу путеви и правци и према југу, низ Вардар, и према истоку
према Брегалници, и према северу, низ Мораву, и према западу, одакле је добивала
своју главну етничку снагу.

Син цара Михајла, цар Андроник II (1282.-1328.), слаб и поводљив владар, није
имао снаге да спречи српску експанзију, која је за ово кратко време показала снажан
полет и ненадане успехе. Он је највећи део своје активности провео у дефанзиви, и
то понекад више у ставу молиоца, него што би одговарало још увек поштовања
достојној снази Византије. У осталом, било је и врло тешко сузбити српску
експанзију. Од Немањина времена Срби нису предузимали офанзива великог стила,
које би прошле народну снагу, исто као што земља није страдала ни од једне теже
непријатељске најезде, која би је бацила за дуг низ година у назадак. Прикупљена
народна енергија тражила је да се искористи. Код брђанских елемената, као што је
био српски у рашким планинама, има те неодољиве тежње да избије на чистину, у
пределе лакшег живота. Војничком продирању претходило је етничко; до XII века
мешовито становништво Косова и Метохије бива у XIII веку готово у већини
славизирано, односно србизирано; чак грађански елеменат у оно мало градова
Метохије и Косова добија осетан проценат српског живља. Трговачки обрачуни у
Дубровнику и Котору у другој половини XIII и првој XIV века показују тај словенски
прираст у довољној мери. Српском наглом јачању највише је допринело брзо
развијање српске финансиске снаге. Експлоатисање богатих сребрених рудника, у
Брскову, Руднику, Трепчи, Брвнику и другим местима давало је владару велике
приходе, који су употребљавани добрим делом за набавку добра оружја и добре
најамничке војске. С развијањем рударства развила се и трговина, у којој понајвише
учествује млетачки капитал. Повећани трговачки промет јачао је, са своје стране,
државни приход. Добивши тако јача сретства, српска држава је сасвим природно,
могла доћи и до свог јачег израза. Српски замах овога времена није с тога
искоришћени успех једног подесног момента, него унутрашња потреба једног
ојачаног организма.

Краљ Милутин је нарочито саблажњавао савремени свет својим поступцима према
женама. У том погледу за њ није било никаквих препрека ни обзира. Своју прву жену,
тесалску принцезу, која му је родила сина Константина, вратио је просто кући. Оженио
се други пут својом пријом, сестром своје снахе Катарине, Драгутинове жене,
Јелисаветом, коју је завео као калуђерицу. Од ње је добио кћер, којој је дао чудно име
Царица. И њу је отерао после кратког времена и већ 1284. год. венчао се са Аном,
ћерком бугарског цара Ђорђа Тертерија. Данас не знамо, да ли је овде била по среди
нека страст или какав политички рачун. Ђорђе Тертерије, чију су земљу Татари пленили
неколико пута и чију је врховну власт он признао 1285. год., није у овај мах био неки
значајнији политички чинилац. Тертеријева се политика састојала у то време у том, да
тражи споразум на све стране; можда је он гледао да придобије Милутина овом
брачном везом, из које је рођен Стефан Дечански.

У браничевској области беху се осилила два бугарска великаша, браћа Дрман и
Куделин. У Ждрелу на Млави, у данашњој горњечкој клисури, беху се они утврдили,
одметнули од сваке власти и узнемираваху и српско и мађарско суседство. У
њиховој војсци налажаху се као полупљачкаши а полунајамници људи разних
народности, а понајвише Бугари, Татари и Куманци. Озлојеђени на њих Мађари су
почетком 1285. год. упутили против њих једну војску да их казни. Њиховом примеру
следовали су мало касније и Срби. Краљ Драгутин, као непосредни сусед, покушао је
сам да их казни, али им није могао учинити ништа, јер су се били одлично утврдили
у иначе тешко проходном кланцу. Драгутин је, по свој прилици претрпео пораз, јер
Дрман и Куделин пређоше одмах у нападај против њега и заузеше му извесне крајеве.
Драгутин позва Милутина на договор у Мачковце на Морави и замоли га за помоћ.
Милутин се одазвао. Уједињена српска војска ушла је потом у Браничево, потукла и
протерала пљачкаше и њихове господаре, и завладала читавом облашћу. Браничево
је предато Драгутину; тада је први пут дошло под српску власт и остало у њој цело
време после тога.

После овог пораза Дрмана и Куделина решио се видински кнез Шишман, који је можда
имао неких веза с њима или полагао право на њихово подручје, да се обрачуна са
Србима. Изненада, не зна се тачно које године, продро је он све до Хвосна, а
намеравао је, међу осталима, да опљачка пећску архиепископију. Али ту је претрпео
пораз од српске војске, која је дохрлила однекуд с југа, и морао се нагло повлачити.
Срби су се дали у потеру за њим и гонили су га све до Видина. Шишман се с муком
пребацио преко Дунава, док су Срби заузели видински град. Са леве обале реке послао
је побеђени кнез људе, да моле краља за преговоре. Мир је склопљен на основи: да
Шишман призна врховну власт српског краља, а као јемство имала је бити Шишманова
женидба са кћерју једног српског велможе. Доиста, Шишман је доскора узео кћер
великог жупана Драгоша, а доцније његов син Михајло Милутинову кћер Ану, коју
доцније писци зову народски и Недом.

Ово ратовање Срба по Браничеву и видинској области доведе их у сукоб с татарским
ханом Ногајем. Ногај, који је имао посебну област од подручја данашње Румуније, од
Железних Врата и Дунава, до иза Крима, у извесној још не утврђеној вези са Златном
Хордом у Русији, био је моћан господар и знатно је утицао на политичке прилике у
земљама северног Балкана. Пред њим је побегао у Византију бугарски цар Тертерије
и био замењен у власти војводом Смилцем, као новим бугарским царем под
врховном влашћу Ногајевом. У суседним руским областима његова се реч слушала
без поговора. Византиски цар Михајло Палеолог дао му је још 1273. год. своју једну
кћер за жену. С тога је, приликом царева спремања против Срба 1282. год., његовој
војсци дошао у помоћ и један већи татарски одред. Силни Ногај, који је имао раније
сукоба и са Пољацима и са Мађарима, био је спреман да напане и Србе, јер је он од
Срба освојена подручја, нарочито видинску област, сматрао као своју домену. За тај
нападај он је већ кренуо и војску. Милутин, кога су обавестили о Ногајевој снази,
уплаши се и понуди преговоре. Врло је вероватно, да је краљ том приликом дао
обавезе, да не мисли предузимати никакве даље акције у тим областима. Као залогу
за своју добру вољу упутио је Ногају као таоца свог сина Стевана са неколико друге
деце из властеоских кућа. Они су остали међу Татарима све до Ногајева слома и
погибије, кад је дошло и до распадања његове државе. Хронологија тих догађаја још
није утврђена; датуми се разилазе у крупној мери.

Кад су настале међу Татарима међусобне борбе, одлучио се бугарски цар Смилец да се
ослободи њихове врховне власти. Да то постигне он се обратио за помоћ краљу
Милутину. Споразум између Срба и Бугара имала је да утврди брачна веза између
Милутинова сина Стевана и Смиљчеве кћери Тодоре. Али се Смилац није могао
одржати.

Њега је срушио с власти Тертеријев син Светослав у заједници с Ногајевим сином
Чеком (Чаком), кога је после Светослав дао убити. Шта се догодило после са Смилцем
није познато; сигурно је само то, да се Милутин није ради њега одлучивао ни на какве
оштрије мере; он је у то време био заузет крупним преговорима са Византијом.

После погибије мађарског краља Ладислава (+1290. год.) настадоше у Мађарској
велике борбе око његова наследства. Сва се земља поделила у два табора: за
последњег Арпадовца Андрију III "Млечића", у пола однарођеног и непопуларног
"домаћег" принца и за анжујског принца Карла Мартела, сестрића краља Ладислава,
а сина краља Карла II. За анжујску страну беше добар део моћнијег хрватског
племства и с почетка и краљ Драгутин и његов син Владислав, њихови сродници. С
тога Владислав добија од анжујске стране 19. августа 1292. год. војводство целе
Славоније сем области које су већ припадале кнезовима Водичким и Франкопанима.

Међутим, мало после те награде, Владислав као да је дошао у ближи додир са
краљем Андријом; бар се, 1293. год., венчао са његовом нећаком Костанцом из
познате млетачке породице Морозини. Из смрти Карла Мартела (+1295.), напуљски
анжујски двор поставио је као свог новог кандидата Мартелова сина, Карла Роберта.
Драгутин овог пута није био за тог новог кандидата и правио му је сметње.

У том мутном времену од 1290-1300. год., бан Павле Шубић, пошто је већ имао
Далмацију и један део Хрватске у својој власти, баца очи и на Босну. Он предузима
неке ближе непознате војне походе у босанске земље и 7. априла 1299. год. јавља се
први пут с новом титулом "господара Босне". Изгледа да је то била нека лична
узурпација Павлова, јер упада у очи да о Босни нема помена у повељи од 4. августа
1299. год., којом Карло Напуљски потврђује сва права и области Шубића. Ако је и
добио штогод од босанских земаља, то је с почетка могло бити само на западним
странама. На истоку, област Соли и Усора држао је краљ Драгутин, а у средишњој
Босни изгледа да се бар још тада држао Драгутинов зет Степан Котроман.

За време ових борби око мађарског престола краљу Драгутину није запала нека
виднија улога. Извесни подаци говоре за то, да је био на страни свог пашенога; то
показује, сем донекле држања његова сина, нарочито препорука напуљског двора
Драгутину и његовој жени, да помогну Карла Роберта, који се с почетка 1300. год.
спремао да пређе у Далмацију, а одатле у Мађарску. После се видело, да Драгутин
није испунио те наде, бар не с почетка. Исте 1300. године кнез Ђуро Шубић доиста је
и превео Карла у Спљет, а 1301. год. је умро краљ Андрија. Тако је Карло остао
једини претендент.

Он је, природно, био обавезан Шубићима и за овај мах обасуо их је својом милошћу.
Њима за вољу, потврдио је њихову сроднику кнезу Хрватину и његовој браћи
босанску област доњих крајева. Сам бан Павле уступио је свој део Босне свом
млађем брату Младену 1301. год. Павлов син Младен, зван иначе и Младен II,
спомиње се 1304. год. као кнез "Трију Поља и читаве земље кливањске".

Мађарски епископат беше навукао на се гнев папе Бонифација VIII, што није помагао
његова кандидата Карла Роберта и што је и после смрти Андријине тражио краља за
Мађаре на другој страни. Да поправе свој положај, они дођоше на мисао, да
предложе папској курији борбу против јеретика у Босни, и то и духовну и физичку.
Као много пута раније, и сада је Босна имала послужити као вентил за опасну
напетост у Угарској. До борбе је доиста и дошло, само је она испала сложенија и
тежа него што се надало у мађарским круговима. У ту борбу уђоше и Шубићи. Год.
1302. стајали су један против другог босански бан Стеван Котроман и бан Младен
Шубић и то чак на међи босанске државе, у области око Дрине. Стеван се свакако
повукао у област свога таста, краља Драгутина. У јуну 1304. бан Младен је погинуо
од "неверних јеретика". Борбу је наставио његов брат Павле и имао је успеха; од
почетка 1305. год. он се зове "господарем читаве Босне", коју даје на управу свом
сину Младену II. Како се Карло Роберт држао тад потпуно уз Шубића, то је краљ
Драгутин охладио и према њему, поред свих сродничких веза и препорука, и чак му
правио неприлике на граници и међу великашима.

Хумску земљу држао је чврсто краљ Милутин од 1284. год., кад је Драгутин, добивши
северне области, уступио требињски крај мајци краљици Јелени, и кад је Милутин
запосео остале крајеве хумске земље. У њима је он као намесника поставио свог
сина Констатина. Краљ Милутин је током 1303-4. преговарао с баном Павлом и имао
с њим чак и један састанак у Вруљи близу Макарске. Према Хуму Шубићи нису ништа
постигли, он је и даље остао неокрњен у српској власти. Краљ Милутин, видели смо,
наставио је политику свог оца и брата у погледу савеза с Анжујцима. Краљ Карло
беше упутио у Албанију свог сина Филипа Тарентског, да управља том облашћу. Али
Филип беше слаб да одолева византиским нападајима, који пред крај XIII века беху
постали прилично успешни. Он је око 1295. год. био изгубио чак и Драч старо
исходишно место анжујских потхвата против Византије. Од Византинаца га је
преотео и држао кратко време краљ Милутин. Год. 1296. град је био у српској
власти. Кад је и како упуштен не да се поуздано утврдити.

Грцима је било јасно, да треба одвојити Милутина од Латина, да би ове могли
сузбити с Балкана. Удружени Срби и Латини претстављају опасност чије се све
могућности не даду сагледати. С тога се у Цариграду одлучују, после неуспеха
њихове офанзиве против Срба, под вођством способног и хваљеног Михаила
Главаса, да Милутина задовоље признавањем уступања највећег дела оних области
које је освојио и да га тако, по могућности, придобију на своју страну.

Као вођа посланства српском краљу би упућен крајем децембра 1298. год. Теодор
Метохит, доцније велики логотет, човек вешт и проницав, који је, идући пет пута у
Србију ради краљеве женидбе, сам забележио своје врло занимљиве утиске с
Милутинова двора. Из једног његова писма добро смо обавештени како је у Србији
постојала јака опозиција против споразума с Грцима; људи су говорили да је мир
потребан Византији, а не победничкој Србији. Један део Грка, као Котаница, који се
беху придружили Србима, бојао се краљева споразума с царем и радио је против
њега. Код неких Срба, којима је ратни плен и пљачка знатно увећао приходе, било је
опирања из чисто материјалних разлога. Краљ Милутин био је, међутим, лично
вољан да преговара. Као печат уговора имала је и опет да буде једна женидба. Цар
је раније био понудио краљу своју сестру, удовицу трапезунтског цара Јована II.
Краљ Милутин беше пристао, али се византиској дами није ишло у непознату и за њу
варварску земљу, а сем тога хтела је да остане у Трапезунту уза сина Алексија, који
се није слагао са ујаком. Да не би увређени краљ ради тог отказа прекинуо све везе,
до којих је Грцима било много стало, цар Андроник понуди сад Милутину своју кћер
Симониду, још младо дете од пет година. Овај четврти брак краљев, и то с дететом,
само је појачао опозицију Срба против тог споразума и код властеле и код једног
дела клира; незадовољства је било и код Грка. Опозицију цариградског патријарха и
његових једномишљеника цар је морао да ублажава другим уступцима и изјавом, да
је своју кћер просто жртвовао да изради отаџбини преко потребни мир. Сем тога,
било је и покушаја суседних владара, да се осујети споразум између Срба и Грка,
који би могао знатно изменити односе на Балкану. Стари савезници Милутинови,
епирски Грци, односно синови тесалског деспота Јована, наваљивали су на Милутина
писмима и порукама да не верује Цариграду и да, у тешњој вези с њима, настави
почети посао на рушењу цариградских властодржаца. С друге стране јављали су се
са својим понудама и Бугари. Удовица цара Смилца, пореклом Гркиња, иако већ у
роду с Милутином, као ташта његова сина, обратила се сада Милутину са предлогом
да је узме за жену и тако добије и Бугарску Царевину. Метохит казује, како
усплахирена удовица и њени помагачи "шаљу сваки час поруке и изасланике,
преклињу краља да има пре њих на уму и да се не узда у царева обећања, јер нису
искрена нити ће се остварити". Али Милутин оста непоколебљив.

Брак са византиском царском кћери ласкао му је сујети, чинио му се као награда за
његове политичке успехе и дизао му углед према брату у питању краљевског
наследства. Год. 1299. дошло је до коначног споразума. Србија је задржала освојене
градове, тобоже као мираз уз цареву кћер, али се заклетвом везао краљ на ново
пријатељство и узајамно су дати таоци. На сред Вардара, после Васкрса 1299. год,
краљева трећа жена би, као да је какав кривац, предата Грцима, ради њихове веће
сигурности, а с њом Котаница и српски таоци. На истом месту предали су Грци
Симониду и своје таоце. Милутин је сам дочекао своју младу жену; кад је прешла
Вардар он је сјахао с коња и клекао пред њу. Брак са Аном раније је проглашен
незаконит, да би се Милутин, мимо црквене одредбе, могао венчати и четврти пут.
Тако је Стеван, Милутинов син из тог брака, посто одједном незаконито дете.

У Солуну, на састанку између Андроника и Милутина, то је пријатељство добило још
тврђу везу. У својој једној повељи манастиру Хиландару Милутин спомиње с
поносом, да је на мачу добио јужну Србију, али не без сујете истиче и то, како је
постао зет грчког цара, који му онда даде "онузи земљу у прћију".

Ова промена Милутинове политике изазвала је незадовољство не само код
пријашњих савезника, него и у његовој рођеној земљи, и у самој његовој породици.
Краљица Јелена, мајка Милутинова, побожна старица није била задовољна ни са
краљевим политичким држањем, ни са његовим необичним браком. Милутинови
поступци показивали су безобзирност једне врло тврде, сујетне и себичне душе.
Грци су, изгледа, знали нешто о том јер су од Милутина изрично тражили да се на
уговор о миру закуне и Јелена. Милутин се извињавао мајчином старошћу и даљином
и тегобом пута. Ово тражење Грка да краљица мајка уз краља буде јемац мира
свакако је важан доказ за политички значај и утицај Јелене. Милутиново држање
оштро је осуђивао и његов брат Драгутин. Има вести, да је већ тада помишљао и на
оружан сукоб, прозирући очевидно и друге планове Милутинове, али се уздржао,
бојећи се помоћи византиске војске коју је Андроник за тај случај ставио на
расположење, немајући довољно потпоре у тада растрованој Мађарској и на другој
страни заузетим Напуљцима. Сем тога, и његов зет, Стеван Котроман, био је угрожен
од Павла Шубића, па је требало обратити пажњу и на те ствари.

Први, кога је погодила ова промена Милутинове политике био је Дубровник.
Млечани, врховни господари мале републике под Срђем, беху почели огорчен рат са
Ђеновом, савезницом Византије. Да помогне новој тазбини српски краљ је употребио
оштре мере против Дубровника, коме раније беше признао сва права и повластице
дотле уживане. Он је 1301. год. дао по Србији позатварати дубровачке трговце, а
Дубровчани на то заузеше Мљет и блокираше ушће Бојане. Дубровачки трговци из
Брскова тужили су се 8. маја 1302. својима на мору, како се, "у овој земљи зло
чини". Млетачким заузимањем дошло је 14. септембра 1302. год. до мира, по ком
краљ поново "створи милост граду Дубровнику".

Са Милутином и новом политичком ситуацијом била је веома задовољна цариградска
дипломатија. Њој је савез са Србијом дошао у прави час. Да је, место споразума,
морала настављати рат са Србима или, из опрезности, држати у Европи веће
гарнизоне, она би имала у Малој Азији тешкоће, које би, можда, била у немогућности
да отклони, а камоли да савлада. Јер у ово време почиње брзо продирање Турака
према малоазиској обали. Ојачали као вазали селџучког икониског султаната, Турци,
под својим вођом Османом, рођеним 1258. год., постају активни већ од краја XIII
века. Још 1288. год. потукли су они Грке код Мелангине и пренели тамо своју
престоницу, потурчивши и саму варош у Караџахисар; а 1301. год. пала је у њихове
руке и Никомидија. После распада икониског султаната Турци почињу да стварају
нову малоазијску државу. То стварање могло је бити само на рачун Византије. После
ударца, који су 1301. год. код Бафејона задали Турци византиском
престолонаследнику Михајлу, та је опасност постала јасна за све државнике у
Цариграду. Цар Андроник, да би с више изгледа одолевао Турцима, узе под најам
једну јаку дружину шпанских ратника, "Каталане", који су дотле служили као
најамници у борбама по Италији. У борби с Турцима Каталани су с почетка имали
успеха, али већ после две године проведене у византиској служби они, пусти,
недисциплиновани и острвљени крвљу, обрћу 1305. год. своје оружје против својих
изнајмитеља, истина не без византиске кривице, јер, не беху солидни у плаћању. У
току тих борби, озлојеђени Каталанци превозе се у Европу, на Галипоље и после на
Касандру, и почињу одатле пустошење суседних области. Служили су једно време и
једним делом и као најамници код Бугара. Од њихових насртаја био је, негде 1307.
год., угрожен и манастир Хиландар, који је пожртвовано, с много напора, одбранио
игуман Данило, чувени писац житија српских краљева и архиепископа, захваљујући
добрим делом и помоћи коју му је послао краљ Милутин, у људима и новцима.
Биограф Данилов пише како "тада није било наћи ниједну стазу куд би се могло
мирно проћи, него борбе и ратнике". Краљева помоћ уништила је један део
пљачкаша, а други су се, после извесног времена, повукли у стару Грчку.

Сем са Турцима у Малој Азији, Грци су имали великих тешкоћа и са Бугарима, са
којима се беху заплели у један дуг а не много срећан и сигуран рат, који су 1307.
год завршили са великим попуштањем. Краљ Милутин, пратећи пажљиво развој
догађаја, почео је сумњати у могућност одржања Византије као озбиљног политичког
чиниоца. Нимало сентименталан, он је с тога одмах ушао у везе с онима, који су
могли доћи у обзир као евентуални пријемници њених поседа. У првом реду беше то
анжујски двор. Обнова Латинског Царства беше поново стављена на дневни ред. Брат
француског краља Филипа IV, Карло Валоа, беше се оженио унуком латинског цара
Балдуина II и са њом добио у мираз титулу њеног деда. Помаган од брата и извесних
других елемената на западу, он се почео да спрема на рат и да тражи везе ради
нападаја на Византију. Напуљски двор пратио је све те припреме са симпатијом. Драч
је опет од 1305. год. у власти Филипа Тарентског, сина Карла II, који се спрема и на
даља освајања. Већ у лето 1306. год. покушао је Милутин, преко скадарског
епископа, да понуди савез Филипу. Био је, наравно, с обзиром на његову моћ, радо
примљен. 6. августа те године одредио је Филип свог канцелара, који је имао
примити заклетву од краља, а у јесен се и сам лично састао са Милутином. Краљ
Карло је одобравао те везе и потврдио је уговор. Сем са Филипом, Милутин је ушао у
везе и са самим Карлом Валоа. Марко Лукарев из Дубровника и Трифун Микаели из
Котора отишли су, као његови посланици, папи и "цару" Карлу у Француску, да и с
њим склопе савез. На француском двору се, природно, јавио интерес за српску
краљевину и један њихов човек, један доминикански калуђер, би упућен у Србију, да
је ближе сагледа и проучи. Његов извештај с тога пута, писан почетком 1308. год.,
очуван је и садржи занимљивих података, иако је писан са мржњом на краља
Милутина и ради њега намерно са неколико неистина.

Српски краљ претстављен је као непоуздан, развратан и суров. Пишчеве симпатије су
на страни католицизма пријатељскијег краља Драгутина, који је још и у роду са
Анжујцима. Краљ Милутин се сад тобоже боји напуљског двора, јер би му краљ
Карло, као католик, могао отети Приморје, у ком је већина незадовољних католика; а
друго он се боји још и тог, да стварањем Латинског Царства не изгуби своје
тековине, које су га довеле до близу Солуна. Али се Карло Валоа није обазирао на
тај извештај. Он је 27. марта 1308. склопио савез са краљевим посланицима близу
Мелена. Главна тачка тог савезног уговора било је заједничко освајање Византиске
Империје "против Андроника који влада тим Царством и његових наследника". Тим
уговором Карло је потврдио Милутину као српски посед ове земље и градове, које је
раније добио од Византије и држао у својој власти: читаву област између Прилепа и
Просека, Овче Поље до Штипа, дебарску област до реке Маће и кичевски крај до
"Хокерије", који су сви, по тврђењу посланика, доносили краљу свега 5.000 флорина
годишње. Врло је важно за ове територијалне потврде, да их Милутин не тражи за
Скопље и Полог, које свакако сматра као неспорне у сваком случају; док се за Штип
каже у ратификацији уговора, да га краљ држи за се и за своје наследнике, "нити
желимо обавезати се претекстом поменуте заклетве (на уговор) да ћемо га
напустити". Тим уговором Милутин је обећао прећи у католичку веру и своју кћер
Царицу, рођену с мађарском принцезом Јелисаветом, дати за Карлова млађег сина,
исто Карла. На Милутина је свакако делова и успех анжујског принца Карла Роберта,
који је, иако некрунисан, већ током 1307. год. постао стварни господар Угарске.
Папа Климент V веровао је тврдо у то обећање и писао је на више страна (патријарху
у Градо и прокураторима фрањеваца и доминиканаца), да приведу у дело краљево
прелажење у римску цркву и да му, као знак папине пажње, предаду његову заставу.
С Милутиновим посланицима стигла су у Србију и два француска свештеника, као
цареви изасланици, да приме од краља потврду уговора. Милутин их је примио и
потписао уговор 25. јула 1308. год. у шатору код "Голих Хума". Много доцније, тек у
децембру 1313., потврдио је тај уговор и француски краљ Филип.

Верујући у озбиљност тих планова Милутин је, одбацивши обзире према византиском
двору, још те исте године прешао у нападај. Кренуо је војску у старом правцу, према
Солуну и Егејском Мору. Од каталонских савезника Турака, који су с њима заједно,
пљачке ради, прешли у Европу, Милутин је узео у најам један део чета: 1.000
коњаника и 500 пешака. Вођа те најамничке војске беше неки Мелик или, како га
Данило зове, Мелекиљ, Турчин, који је, служећи хришћанске владаре, постао и сам
хришћанин. С том војском Срби нападоше и солунску област, али бише одбијени.
Разуздана руља најамника обрну се, после тога, против самог Милутина. Али их овај
савлада и оштро казни; Мелик би убијен, а његово братство разјурено и премлаћено.

После извесног времена Милутину је постало јасно, да је западни антивизантиски
план више дело авантуристичке фантазије, него реалних припрема. Његов страх од
нове најезде Латина на Балканско Полуострво показао се као неоснован. Успеси
Филипа Тарентског у Албанији беху незнатни и без већег утицаја на балканске
односе. Кад је то уочио, Милутину није дуго требало да промени своју политику и да
се врати својим грчким пријатељима. Кад је то извршио не да се тачно определити,
али свакако још 1309. год. У то време, 1309. год., папа Климент V прешао је у
Авињон и довео тим до пуног изражаја сукобе у римокатоличкој цркви, који су
владали између Талијана и Француза. Ти сукоби слабе углед папе и спречавају у
осетној мери, њихов рад већег политичког замаха.

Кад је исте те године папа проклео Млетачку Републику учинио је само то, да је један
од највећих чинилаца у балканској политици био излучен из сарадње с њим, и то,
наравно, на његову штету. Карло Валот, човек од више комбинација, мало после
савеза са Србима, беше, заједно с братом, ушао у преговоре да дође и до немачке
царске круне, која је, погибијом краља Албрехта (1. маја 1308.), остала без свог
носиоца. Доцније, он је потпуно заокупљен унутрашњим питањима Француске. На
промену краљеве политике можда су вршили известан утицај Млечани, који су били
огорчени на папу и Французе. Они као да упућују Милутина и на покрете против
Албаније, односно, против тамошње анжујске власти. У једном писму Млетачке
Републике краљу од 10. маја 1309. год., Урош се зове "краљ Србије, Хума, Дукље и
Албаније." То је први помен Албаније у титули српског краља. Тај назив можда није
употребила као прва српска канцеларија, него млетачка, али је њим обележена
видна линија у Милутиновој балканској политици и с тога је и важан и
карактеристичан.

Краљ Милутин није могао одмах предузимати веће акције у Албанији. Било је важних
питања и на другој страни. Требало је помагати, најпре, Византији у борби против
Турака. Једно турско оделење, као оно Меликово и од прилике исте снаге, беше под
вођом Халилом засело у Галипољу и по примеру Каталина вршило пљачке по читавој
Тракији. Византија сама није могла да их савлада; тек са српском помоћу они су
1312. год. били потпуно уништени. Из захвалности према Србима цар Андроник је,
међу осталим, поклонио Хиландару село Куцово. Ово је био први хисториски сукоб
између Срба и Турака, на европском тлу.

Али није био и једини. Турско продирање у Малој Азији узимало је све више маха.
Нису ту били у питању мањи или већи пљачкашки одреди, него свесна експанзија
једне младе и добро огранизоване државе. Грчке војске нису могле да одоле турским
ударцима и претрпеле су више пораза. Грци су већ гледали Турке где се
приближавају Никеји и Бруси и где их опасују једним снажним ланцем. Византија је,
осећајући се сама слабом за борбу с њима, тражила савез на више страна. На Србе је
рачунала као на хришћанске и сродничке пријатеље. Краљ Милутин одазвао се
позиву свог таста, цара Андроника, и упутио је 1313. год једну српску војску, са
доста властеле, у Малу Азију, под вођством великог војводе Новака Гребострека.
Срби нису хтели да се подвргну грчкој команди, него су сачињавали посебно
оделење. Њихово ратовање у Малој Азији било је успешно; чак у Нагоричину, у
манастиру Св. Ђорђа, унесено је у црквени натпис како краљ "у то лето изби Турке",
док Данило говори о тамошњим српским победама у самим суперлативима.

У ово време краљ Милутин има и две тешке кризе у породици. Између њега и његова
брата Драгутина односи одавно нису били искрени и срдачни. Милутин је био
себичан и једном добијену власт очевидно није хтео испуштати из руку. Драгутин је
желео да престо осигура свом сину, а то је према таквом Милутину могао постићи
само силом. Сем тога, Драгутин је осуђивао Милутинов последњи брак и сам по себи,
и ради веза са Византијом. Безимени извештач од 1308. год. изрично каже, да је међу
браћом избио рат и разлаз ради неслагања у питању о престолу, који је трајао још и
те године.

Византинци су, још приликом удаје Симонидине, дали Милутину нешто помоћних
чета да би се успешније бранио од Драгутина, за кога су знали да је непријатељ те
везе и политички и јер је она имала да подигне Милутинов престиж. Борбе у Босни
почетком XIV века између Шубића и Драгутинова зета Стевана и састанци Милутинови
с Павлом Шубићем у то време можда су с тим у вези. Ратовање између браће имало је
мањих и већих пауза. Једно посредовање познатог писца Данила између оба брата
забележено је у време кад је Данило био хиландарски игуман, по свој прилици негде
између 1305.-7. год. Кад је Милутин упутио своју војску у помоћ Грцима, Драгутин га
је напао поново. Српска властела, којој је Милутин натурио своју вољу и која је
осуђивала његове ћуди, прешла је у већини на Драгутинову страну. Милутина је из
врло тешка положаја спасло свештенство. Оно је зазирало од Драгутинових веза са
западом, док је Милутин, мада суров и безобзиран, задужио српску цркву обилатим
прилозима, зидањем и оправљањем многих манастира и јачањем свештеничког
сталежа. Вођа Милутину оданог свештенства беше познати биограф Данило, човек
вешт, окретан и с пуно знања, који је некако у то време постао епископ бањски.

Њему је Милутин поверио своје велико благо на чување. С тим новцем, на дукате,
Милутин је прикупио најамничку војску, састављену од Турака, Татара и Осета, и
спремио се на прави рат. Али од тог домаћег рата плашила се цела земља.
Свештенство се живо заузе да се распра стиша и да дође поново до споразума.
Хиландарски игуман Никодим би упућен од оба краља и сабора српске земље у
Цариград, цару Андронику и патријарху Нифону, очевидно с мисијом, да тамо јави за
текст споразума и вероватно добије неку санкцију. Драгутин је овом приликом
проширио своју област и добио је Рудник; да ли је било још неких других промена
није познато. Као симбол измирења дошло је подизање манастира Бањске на
повлашћену игуманију, о чему је издат заједнички чувени Светостефански Хрисовуљ,
са учешћем оба краља. Псеудоброкар, непријатељски расположен према Милутину,
казује исход читава спора овако: Милутин је у борби остао побеђен. "А по том
Стефан (Драгутин), смиловавши се на крв свога брата, опрости му, и по својој драгој
вољи подели краљевину са својим братом." Пошто је умро Драгутинов син Урошиц,
то је други син његов, Владислав, имао наследити очеву област, а Милутин да остане
краљ Рашке као синовчев вазал. Ако је, под притиском, доиста пристао на то,
Милутин ни једног часа није помишљао да ту обавезу доиста и одржи.

Други сукоб имао је Милутин са сином Стеваном, рођеном из брака са Аном
Тертеријевом. Како је био поништен краљев брак с његовом мајком, Стеван се,
одједном, обрео као незаконити син. Неки страни писци и зову га тим именом. Да је
то морало вређати младог принца и охладити његове односе са оцем разуме се само
по себи. Како је Милутин употребио Симониду полно још као неразвијено дете и
покварио јој материцу, то је било јасно да ће тај брак остати неплодан. Царица
Ирина, ташта Милутинова, жена врло амбициозна и предузимљива, обасипала је
Милутина разноврсним поклонима са нескривеном намером да његов престо осигура
једном од својих синова. Она је послала с тога у Србију, негде иза 1308. год.,
најмлађег сина Димитрија, али се тај наскоро вратио. Младом грчком принцу учинила
се српска држава сувише сурова. Да ли је после тога царица извела други, исто тако
неуспео, покушај са старијим сином Теодором, који је постао монфератски господар,
како то прича један грчки хроничар, није сасвим поуздано. Међутим, готово је ван
сумње да се утицај таштин на Милутина није ограничио на само то једно питање. Са
Симонидом је дошло и нешто грчке дворске пратње и она је сигурно уносила своја
схватања и навике у српски двор. Да то није могло проћи без протеста српских
дворских лица и властеоских породица не треба ни истицати посебно. Најогорченији
је био краљев син, Стеван, који је најновијом очевом женидбом изгубио највише.
Оглашен за незаконитог губио је изгледе на власт или суделовање у њој; а покушај
са Димитријем казивао му је, да то оглашавање није била проста формалност, него
да ће се из ње извући све правне последице. У Зети, где је био намесник очев, око
њега се почела купити незадовољна властела. Можда је ту било и опозиције
западњачког приморског елемента против византофилске политике краљеве. Који је
био непосредан повод Стевановом устанку није познато, као ни тачно време кад је он
избио. Милутин пожури с војском да угуши побуну. Пред очевом силом Стеван се
повукао иза Бојане. Данило прича, да је Милутин понудио тад сину преговоре и да је
овај, дирнут, отишао оцу и молио за опроштење. Кад га се дочепао, у Милутина није
било милости.

Он је Стевана дао оковати, одвести у Скопље и тамо ослепити; онда га је,
убогаљена, послао у Цариград, свом тасту, заједно са женом и два сина, Душаном и
Душицом. Сва је срећа била за Стевана што очева наредба о ослепљењу није до краја
извршена. Крвник, који је имао да то учини, био је поткупљен и није пробо
несрећном краљевићу зенице. Бојећи се оца, Стеван је то крио за читава његова
живота и стално носио завој. У Цариграду, цар Андроник је имао саучешћа према
Стевану, коме је тамо умро млађи син, и са своје стране није чинио ништа, што би
отежавало судбину изгнаника и заточеника.

Не знамо како је краљица Јелена примила вести о овим стварима; можда их није ни
дочекала. Умрла је у дубокој старости 8. фебруара 1314. год. Пред крај живота
примила је у Скадру монашки чин, и то православни. Сахрањена је у својој
задужбини, манастиру Грацу, где је по љутој зими пренесена из свог двора, из
Брњака.

Мало после мајчине смрти разболео се и краљ Драгутин. Осећајући крај живота он се
покалуђерио и добио име Теоктист, пошто је од раније показивао извесне аскетске
склоности и осећао потребу да своје тело кажњава ради грехова младости. Умро је
12. марта 1316., наџивевши сина Урошица, а сахрањен је, не као и син му у његову
манастиру Ариљу, него у Ђурђевим Стубовима код Раса, у Милутиновој области.
Милутин је Драгутинову наследнику Владиславу оспорио не само право на врховну
власт у Рашкој, него и на очев део државе. Он је одмах упао с војском у синовчеву
област, ухватио је Владислава и бацио га у тамницу.

Његову област, сем Босне, припојио је својој држави. С краљем Драгутином нестало
је у Босни и његова зета бана Степана. Степанова жена мора да бежи с децом из
земље, и то, судећи по том што су једни побегли у Дубровник, а други у Медведград,
у великој журби. Дубровник се после често хвалио, како је прогната баница на
његовом подручју нашла склоништа и заштите. Можда су с тим у вези Милутинови
нападаји на Дубровник 1317/8. год., који су обустављени заузимањем Млечића.

У Босни се, на рачун Котроманића, проширио бан Младен II Шубић, који их је, у
главном, и потиснуо, видећи да се после Драгутинове смрти нема ко заложити за
њих. Само бан Младен није знао да очува тековине свог оца. Осион и прек он је
изазвао против себе најмоћније хрватске племићске породице, као Франкопане,
Курјаковиће, Бабониће, Нелипиће, неке приморске градове као Трогир, и босанске
племиће Хрватиниће и Миховиловиће. Мађарском краљу Карлу Роберту, који се и
иначе носио мишљу да крши моћ великаша, добро је дошло ово огорчење против
бана Младена, и он се брзо решио да бана потпуно ослаби. Вероватно, да поправи
свој положај и добије нове присталице, бан Младен је довео у Босну за бана Стевана
II Котроманића, сина Стевана I. Дубровчани су се после хвалили, да је у том било и
њихове заслуге. Нови босански бан, који је био бистра глава и врло вешт политичар,
био је с почетка потпуно зависан од Младена, готово само његов намесник. Бан
Младен је, на пример, молио папу за дозволу да се Степан може венчати са кћерју
кнеза Мајнхарда Ортенбуршког, с којом је био у сродству. Папа се одазвао тој молби
писмом од 18. јула 1319. год.

Питање о наследству Драгутинових земаља, које су биле мађарско лено, доведе до
сукоба између Мађарске и Србије. Краљ Карло енергично је устао против Милутинова
присвајања тих крајева. Он је, по препоруци папиној, створио против њега читаву
коалицију и организовао је нападе са више страна. Сем са севера из Мађарске,
против Србије се јавише непријатељи и из Далмације, које је водио Младен Шубић, и
из Албаније, где су Анжујци имали своју странку. Положај Милутинов беше прилично
тежак. Али је Србија већ била толико ојачала, да је из те борбе изишла не само без
губитака, него у неколико и као победница. Први су почели непријатељства
противници с југа. Српска властела из Стона, три брата Бранивојевића, почеше
одмах с нападајима на суседне области Шубића, гледајући у бану Младену отвореног
противника. Од 10. априла 1318. год. почео је он да се зове, уз све дотадашње
титуле, још и "главним господаром хумске земље". Милутин се, у истом духу борбе,
прозва "краљем Хрватске". У рату који се водио 1318/9. год. бан Младен је рђаво
прошао и добио је мир тек посредством Дубровчана, пошто је морао дати таоце и
међу њима и рођеног брата, омишког кнеза Гргура. У зиму 1318. год. знало се у
Риму, да је против Милутина устао и Филип Тарентски и читав низ арбанашких првака
под вођством три брата Мусакија. Папа Иван XXII соколио је 1319. год. одметнике и
борце против Срба и обећавао им своју помоћ. Покрет је изгледао доста широк. Као
непријатељи Срба помињу се многи арбанашки прваци као Павле Матаранго, Виљем
Аријанит, Владислав Гонома, два брата Блиништа. Али Милутин се одржа и на тој
страни. Мађари су напали на Милутина са севера, у Мачви и Београду. Једна војска
продрла је до Колубаре, а друга је на јуриш узела Београд и запалила га. Али нити је
прва могла да иде даље од Рудника, ни друга даље од Космаја. Краљ Карло је
позивао папу, да крене у акцију остале владаре католичког света, како би са
њиховом помоћу могао да продре до мора и освоји сву Милутинову државу.
Очевидно је, да он не би тражио ту туђу помоћ, да је сам имао довољно снаге да
изиђе на крај са Милутином. Папа, љут противник шизматичког краља, за кога каже
да је "у свему непријатељ хришћанске вере", развијао је доста живу делатност да
створи гвоздени обруч око њега. Поред писама упућиваних албанским главарима и
бану Младену, он је, после молбе мађарског краља, стао позивати и чешког и
пољског краља и друге неке немачке кнезове, да помогну Мађаре и католичку ствар
против "рашког неверника".

Сви ти људи имали су, међутим, пречих брига код куће, а нису налазили ни довољно
разлога да се упуштају у ту далеку и по њих бескорисну експедицију. С тога, цела
ова акција оста без последица. У запису из 1319. год. на сребрном олтару што га је
дао поставити у храму Св. Николе, у Барију, штованом код Срба још од Немање,
Милутин је са извесним поносом дао забележити, да је господар земље "од мора све
до реке великог Дунава". Србија је, довољно јака и стабилна, с успехом могла
издржати ову знатну пробу оптерећења.

Јак и безобзиран у својим државничким акцијама, Милутин је такав исти био и у
породичним односима. Суров, циник, човек само своје воље. Од њега и његове
љубоморе пропиштала је и Симонида, која се све више развијала у лепу жену. Краљ
није више био млад да би освајао; а ни раније док је био млад, изгледа да никог није
обавезао својом љубављу. Невољен ни од ког, отуђен од најрођенијих, он је имао
незавидну јесен живота. Симонида је чак и бежала од њега. Искористила је мајчину
смрт, 1317. год., да се врати сама у Цариград. Отуд није нипошто хтела у Србију. На
претње Милутинове отац је силом натера да пође тамо. На путу, Симонида у Серезу
прими монашки чин само да се спасе од Милутина. Али њен брат, деспот Костантин,
који је добро знао шта би бесан Милутин могао да уради после тога на штету
Византије, раздера сестрину монашку ризу и предаде Симониду Србима, без обзира
на њен плач и јаук. Милутин је доскора, око 1320. год., под утицајем свештенства, а
нарочито архиепископа Никодима, опростио најзад сину Стевану и дозволио му да се
врати у Србију. Претварајући се да је потпуно слеп, Стеван је умирио оца и добио од
њега на управу жупу Будимље, где је повучен живео чекајући своје време.

У Византији је цар Андроник од 1320. год. имао тешке кризе у породици и држави.
Те године умро је његов син и наследник Михајло, а заменио га је као наследник
престола његов син Андроник. Овај није марио свог тврдицу деда и нестрпљив,
одмах је зажелео да старца потпуно потисне с власти. У грчком друштву, склоном
сплеткама, у ком стари цар ни иначе није уживао много симпатија, он је нашао доста
одзива и створио јаку странку, која је била готова да одмах загази у борбу. На челу
унукових људи био је паметни и препредени доместик Јован Кантакузен. У пролеће
1321. год. дошло је у Византији до отворене борбе. Бугари су држали страну старога
цара. Милутин се колебао. У време озбиљне напетости он је послао свог изасланика,
калуђера Калиника, да позове натраг 2.000 куманских најамника, које је зет био
позајмио тасту за борбе на истоку. Калиник је ушао у преговоре с младим царевићем,
коме би српска помоћ решила цело питање и који је с тога живо желео. Милутин,
ником поуздан пријатељ, показивао је склоност да напусти таста, само је желео да се
претходно састане с младим Андроником негде близу границе и да се с њим погоди
за цену помоћи. Како се сукоб између деда и унука у лето 1321. год. привремено
смирио, а како се увиђавнијим људима у Цариграду чинило опасно српско и
бугарско посредовање у целом том спору, то је и питање о Милутиновој помоћи
било за извесно време одложено. У брзо потом Милутина је нестало за увек.
Изненада, 29. октобра 1321. год., он је умро у Неродимљу, по мишљењу лекара од
апоплектичког удара, једва коју недељу иза завршетка своје лепе Грачанице и пошто
му је стари таст, да га одобровољи, и из захвалности, уступио манастир Св. Николе
код Сера. По Милутиновој смрти краљица Симонида вратила се у Грчку и умрла је
као калуђерица у манастиру Св. Андрије.

Милутин је дигао Србију до главне балканске силе. За његова времена српска држава
се нагло развила у свима правцима: и културном и економском и војничком. Њене
границе обухватиле су први пут браничевску област на северу, а трајно је у њен
састав ушла северна Маћедонија са Скопљем као новом престоницом. Мачва с
Београдом, дата Драгутину као мађарско лено, постаје све више српско подручје.
Милутин се не може огласити за великог само због његових оскудних моралних
особина; иначе, после Немање то је свакако најкрупнија политичка личност Србије
кроз цео XIII век, односно личност која је за Србију државнички највише учинила.
Једино је Свети Сава јача духовна вредност од њега. Напретку Милутинове државе
свакако је много доприносило и то, што се у њој усталила његова власт за скоро
четрдесет година, па се у тако дугом року могла доследније провести извесна
консолидација прилика и ојачати ауторитет централне власти поред свих њених
незгодних страна.

С Милутином је нарочито дошао процват црквене уметности и књижевности као јасан
знак општег полета земље. У његово време радила су три велика писца наше
књижевности: Теодосије, оригинални прерађивач врло популарне Доментијанове
биографије Св. Саве и писац службе и похвале Св. Симеону и Св. Сави; епископ
Данило, краљев политички помагач, вешт и као човек и као писац, који је дошао на
мисао да даде читав низ биографије српских краљева, својих савременика (краљева
Драгутина и Милутина и краљице Јелене) и српских архиепископа (од Арсенија); и
архиепископ Никодим, дипломата Србије у традицији Св. Саве, чији је велик
поштовалац, који је 1319. завршио свој важни превод типика Св. Саве Јерусалимског.

Сам је Милутин тражио и помагао преписивање богослужбених књига и рад око њих.
Једно лепо еванђеље, рађено по његовој жељи 1316. год. и од њега поклоњено
Карејској ћелији Св. Саве налази се и данас, одлично очувано, у ризници манастира
Хиландара.

Нарочито је заслужан краљ Милутин за нашу црквену архитектуру. Он је од свих
наших владара највише подигао и обновио цркава и манастира, и то не само у
Србији. Наши стари летописи бележе, да је он владао 42 године и подигао 42 цркве.
Његове две најсјајније задужбине у земљи јесу: још и данас у целини очувана
Грачаница, последње његово дело, и од Турака разрушена Бањска. За ову другу
говорио је Андра Стефановић, познати стручњак у старој српској црквеној
архитектури: "По својим доста великим дименсијама, по техничкој савршености, по
лепоти размера, по богаству орнаментике, по архитектонским облицима
најсавршеније и најпрецизније изведеним, по лепо смишљеним и оригиналним
капителима, ову грађевину стављам на прво место од свих грађевина у романском
стилу подигнутих на српском земљишту. Колико је мени познато, сувремено
талијанско грађевинарство може показати примерке само већих дименсија од ове
старине српске, али се ова грађевина у свему осталоме може по техници и естетици
да равна са најсавршенијим талијанским грађевинама свога доба. И не само то, него
је техника тако савршена, да слободно могу рећи да ни данашња техника не би могла
показати што савршеније од ове грађевине, у погледу прецизности израде, лепоте
размера и лепо смишљене и органски изведене грађевине".

Петокубетна у византиском стилу грађена Грачаница, зидана с укусно сложеним
редовима опека међу камењем, нема иначе друге спољашње декорације, али оставља
врло леп утисак оплеменошћу својих линија и размера и хармонијом целине. Њен се
облик данас често употребљава у модерној српској црквеној архитектури. Од других
цркава које је Милутин издигао и обновио у земљи важније су: Бородица Левишка у
Призрену (1306/7.), и Тројеручица у Скопљу; храм Јоакима и Ане у Студеници
(1314.), Св. Никита у скопској Црној Гори, Св. Константин у скопском граду и др.
Упада у очи повелик број цркава посвећен Св. Ђорђу: у Нагоричину (1313.,
живописан 1318.), на Серави, Св. Ђорђа-Горга, у Ораховици у Дабру. С мајком је
обновио из темеља католички стари манастир Св. Срђа на Бојани. Год. 1293. сазидао
је данашњу главну цркву у Хиландару, пошто је порушио стару Немањину; проширио
је конаке и читав манастир заштитио градом. Близу мора, на месту старе Самарије,
подигао је град с пиргом, Хрусију, да би бранио прилаз Хиландару од разбојника с
морске стране. Још и данас очувани високи пирг близу морске обале почео је већ са
врха да се руши. Сем у Србији Милутин је зидао и помагао цркве и у другим
крајевима. У Солуну је подигао цркве Светој Тројици, Св. Николи и Св. Ђорђу и
царски двор, а обдарио је цркву Св. Димитрија. У Серу је створио обитељ Св. Јовану;
у Цариграду је дао подићи једну цркву у чувеном манастиру Продрому. Милутин је
основао и у јерусалиму манастир Св. Арханђела као склониште за српске хаџије и
као афирмацију српске државе и на тој, у хришћанству тако штованој, старини. И ту
је пошао трагом Св. Саве, који је први подигао тамо мали манастир, откупивши једну
ћелију. Милутинова дарежљивост проширила се и до Синаја. Ту је, у славном
манастиру Богородичином, подигао храм Св. Стевану, коме је посвећена и Бањска. У
том манастиру постојала је, као и у Јерусалиму, лепа збирка српских рукописа од
XII-XVI века, која још није подробније проучена, али која је, срећом, прилично
сачувана. У Цариграду је Милутин подигао и једну велику болницу, с много кревета,
и купио за њено издржавање много села; сабрао је у њу веште лекаре и дао им
добру плату, да би стално били уз болеснике. У тој болници постала је наскоро
школа за учење медицине; или боље, она је добила карактер једне медицинске
клинике.

Све те штедре поклоне могао је краљ Милутин да чини захваљујући својим великим
приходима од нових, добро искоришћаваних рудника. Теодор Метохит у свом опису
краљева двора казује, како им се Милутин претставио сав накићен. "Око тела имао је
више накита од скупоценог камена и бисера, колико је год могло да стане и сав је
трептио у злату. Цео дом блисташе свиленим и златном украшеним намештајем."
Грчко посланство, храњено обилато најразноврснијим јелима, добивало је храну на
златним и сребреним тањирима и посуђу. Краљ је посланицима поклонио "своје
најлепше хаљине, које је само један пут носио и опасао нас је појасима које је тек
један пут пасао." Често их је звао за своју трпезу. Оволика дарежљивост долазила је,
вероватно, нешто и отуд што је краљ хтео да се истакне пред грчким посланицима, у
часу кад се преговарало да постане царски зет, али је добрим делом постала и црта
његова карактера, омогућена лепим приходима.

У дубровачким књигама има нешто података о њиховом трговачком промету са
Србијом на почетку Милутинове владе. По рачунању Г. Чремошника 1282. год. роба,
коју су српски трговци, поглавито из Брскова, узели у Дубровнику на кредит, – у
колико су обрачуни очувани или уопште забележени – износила је 13.206 солида и
11 гроша. Било је свакако и робе која се узимала за готово или у размену и на
кредит који није уписан. Год. 1325. промет се знатно развио и износио је око
160.000 перпера годишње. Како је добар део српске трговине ишао и преко Котора и
Бара, то је сума промета свакако већа. Али и овако, према дубровачком делимичном
рачуну, види се лепо како је тај развој био доста брз и све већих размера.