Историја Срба - занимљивости

Пре него што се упалило светло
Соња Ћирић

http://razbibriga.net/clear.gif
Улица кнеза Милоша 1895. године

Шта прво урадите кад нестане светла? Побесните? Уплашите се мрака? Или смирено
одете по свећу, упалите је и уживате у сенкама које пламен шара по соби? Да ли тада
помислите: шта ако сијалица више никада не засветли? Шта би било да нема
електричне струје? Како би се живело без шпорета, фрижидера, телевизора, рачунара
– без готово свих уређаја око нас? Да ли је уопште могуће тако живети?

Одговор је – да. Истина, мало другачије него сад, али могуће је. Како, описано је и
објашњено на недавној изложби „Живот у Србији уочи електрификације” Музеја
науке и технике у Београду и Галерије науке и технике Српске академије наука и
уметности, чије су ауторке Зорица Циврић и Даниела Пејовић.

Пре него што се подсетимо како је то било, неопходно је објаснити неколико ствари.

Електрификација значи увођење електричне струје у јавну употребу, а време уочи
електрификације је време између 1893. године, кад је у Београду 6. октобра почела с
радом прва јавна термоцентрала једносмерне струје, до почетка тридесетих година
прошлог века кад су електрифицирани скоро сви градови, управна, привредна,
образовна и културна средишта у Србији. У историји, електрификација означава
индустријску и технолошку револуцију. На почетку се користила једносмерна
електрична струја, а кад се увидело да је њен домет мали, прешло се на наизменичну
струју.

Да Србија у овоме није каскала за светом, говори чињеница да је прва
хидроцентрала једносмерне струје изграђена 1880. године у месту Гранд Рапид у
америчкој држави Мичиген (напајала је шеснаест лучних лампи постављених у хали
тамошње фабрике столица помоћу водне турбине која је каишним преносом везана за
динамо-машину), а да је идуће године у Параћину изграђена прва мешовита централа
једносмерне струје која је имала погон и на воду и на пару како би осветљавала и
напајала машине у фабричкој хали текстилне фабрике браће Минх. Следећа је била
прва јавна хидроцентрала једносмерне струје на реци Градац у Ваљеву. Затим је у
Ужицу, на реци Ђетињи, подигнута прва јавна хидроцентрала наизменичне струје.
Радила је по Теслином полифазном систему. Дању је производила струју за погон
машина ткачке фабрике, а од заласка до изласка сунца снабдевала је грађанство и
јавну расвету. За изградњу ваљевске и ужичке централе, и већ поменуте прве јавне
термоцентрале једносмерне струје у Београду, заслужан је Ђорђе Станојевић – отац
електрификације Србије.

Живела електрика!

http://razbibriga.net/clear.gif
Жене шефују у кухињи: храна је припремана уз помоћ ручних направа за сецкање, резање, стругање, мешење и цеђење.

Изградња прве термоцентрале у Београду, у улици Скендербеговој број 51, почела је
1890. године. Тада је Београд имао 55.000 становника, био је најнасељенији град
Србије и, гледано данашњим очима, био је у мраку. Ево и зашто:

Поводом свечаности читања хатишерифа, документа којим је Србији потврђена
политичка аутономија 1830. године, у Београду је постављена улична расвета – два
фењера, један на Теразијама а други на општинској кући. Кад је 1856. године за
управника београдске општине постављен Никола Христић, набављено је још шест
фењера, дакле осам за цео град! Хиљаду форинти, колико је општина платила нове
фењере, надокнадили су станари 400 кућа које су се налазиле у улицама у којима су
фењери постављени. Следећи корак у осветљавању града, прво гасно осветљење,
збио се 6. октобра 1869. године поводом отварања нове зграде Народног позоришта.
За те потребе изграђена је гасара с погоном на дрва у близини позоришта, на углу
улица Доситејеве и Браће Југовића. Две гасне лампе којима је осветљена нова зграда
учиниле су је блиставом и раскошном. Прва електрична сијалица упаљена је у
Београду пре него што је изграђена термоцентрала на Дорћолу, захваљујући
појединачним изворима. Било је то у лето 1880. године, испред кафане „Код
Скупштине” Петра Јовановића Шапчанина, тамо где је сада зграда
Електродистрибуције Београд. Постављена је на стуб лучне лампе, а напајана је
струјом из генератора који је покретала локомобила. Замену гасног фењера
електричном сијалицом један део гостију поздравио је узвицима: „Живела
електрика! Доле фењери!”, а други су се штитили нагарављеним стаклом уверени да
се од електричне светлости може ослепети.

Дакле, електрична струја, „електрика” како је називана, споро је продирала у српску
свакодневицу 19. века. Говорило се да је унаказила град ружним стубовима,
бандерама, да је донела епидемију дифтерије због копања јама за подземне каблове
и изазвала несрећне случајеве због додира струјног кабла. Београђани су и у својим
домовима, као и на улици, били срећнији уз старе начине осветљавања, па је
електрична струја прихваћена тек током Првог светског рата.

У другим градовима било је још мрачније. У Новом Саду, на пример, 1878. године
било је 137 фењера. Они су паљени двадесет дана у месецу, а десет дана град је
осветљавала месечина. Суботичани су одбили да плате увођење јавне расвете, што је
предложила градска управа, с образложењем „не треба нам то осветљење, јер
поштен човек иде да спава рано, а битанга нека ломи главу”.

Према подацима из 1889. године, дакле уочи електрификације, било је 2098 кућа од
тврдог материјала и 3350 од слабе грађе. Преовладавале су приземне куће. До краја
19. века било је решено снабдевање водом, а почетком идућег века решено је и све
око канализације. То је довело до новог уређења простора, па је део куће постао
простор за кухињу, купатило и тоалет. Струју нису имали. У таквим условима, иако
то сада нама звучи невероватно, сасвим се лепо живело.

Куће и станови имали су сав намештај и све направе које и ми сада имамо, али
урађене тако да раде без струје. Наравно, није било радија, телевизора ни рачунара,
али су се људи дружили и читали, и то не само по дану. Уместо сијалица са
ужареним влакном, у градовима су се све до половине 19. века користиле лукјерне,
уљане лампе које су у Србију доносили дубровачки трговци. У селима су, кад падне
мрак, палили луч и бакље од храстовог, церовог или лесковог дрвета натопљеног
смолом или катраном. Свеће које су тада као и сада израђивали воскари, биле су
омиљене, без обзира на то да ли су домаћег или увозног порекла – из Беча,
Дубровника или Земуна. Кнез Михаило је 1841. године приредио бал и за ту прилику,
први у Београду, наручио скупе „миликерц” свеће из Беча. Употреба свећа условила
је израду свећњака. У кућама обичног света коришћени су свећњаци од дрвета,
печене земље, лима или гвожђа, а имућне породице имале су свећњаке од месинга,
сребра, кристала и фајанса. Свеће су коришћене и за осветљавање пута: стављане су
у фењере које би људи носили на улици. У другој половини 19. века Београђани су с
лукјерни прешли на петролејске лампе. То је била лимена посуда купастог облика у
којој је, умочен у петролеј, горео фитиљ. Лампе су давале слабу светлост, димиле су,
а пламен се гасио приликом најмањег струјања ваздуха. Кад су усавршене
додавањем стакленог цилиндра који усмерава и штити пламен, све је било много
боље.

Бољи живот

http://razbibriga.net/clear.gif
Електротехничко и машинско стовариште у београдској Сремској улици, двадесетих година прошлог века.

Свака просечна породица у кухињи је имала готово све направе које има и данас,
али – ручне: миксер, млин за кафу, млин за шећер, машину за млевење меса, вагу за
јаја, кухињску вагу с теговима, пржионик за кафу, аван, модле за колаче, шприц за
тулумбе, оклагију, радлу за резанце, нож за сечење хлеба, пасирку за кромпир,
пресу за цеђење воћа, вадичеп, даску за сецкање... Кувало се на шпорету који је
загреван дрвима и угљем. Такви шпорети задржали су се и у већим градовима чак до
друге половине прошлог века. Плински шпорети појавили су се крајем 19. века, а
електрични тек у шездесетим годинама прошлог века.

Кад су крајем 19. века у Суботици, у предузећу „Браћа Голднер”, произведени први
ормани за хлађење, претече фрижидера, кварљиве намирнице више се нису чувале
по подрумима и сличним хладним просторијама. Ајскасне, како су названи ормани за
хлађење, изгледале су као некакве касе: масиван дрвени орман с дебелим вратима и
великом кваком, изолован од спољне температуре плутом и лимом, с посебном
преградом за лед и славином за испуштање истопљене воде. Лед су продавале
ледаxије које су на коњској запрези превозиле муштеријама табле леда.

Прве машине за прање судова појавиле су се крајем 19. века. Биле су од дрвета, а
покретале су се ручно, точком, помоћу кога је вода запљускивала судове у машини.
Иако је електрична машина одавно направљена, и дан-данас се судови најчешће перу
ручно.

Рубље се прало кроз неколико поступака и помагала и уз помоћ више људи, односно
жена. Пошто тада није било детерxената, прво је требало направити средство за
прање – цеђ и сапун. Пре него што је уведен водовод, требало је у кућу донети
велику количину воде и загрејати је на шпорету или у подложеном казану. Рубље је
откувавано у казану или потапано у корито, у воду у коју је додавана цеђ, а потом се
ручно трљало. Да би се што боље опрало, коришћено је дрвено ренде о које се
трљало рубље, и пракљача, алатка од дрвета којом се по њему ударало. У имућнијим
кућама рубље су прале праље, жене унајмљене само због тог посла. Пред крај века,
кад су почеле да се зидају стамбене зграде, једна просторија била је намењена за
вешерницу – заједничку просторију у којој су станари прали веш.

Пеглало се помоћу пегле од тешког метала. Изнад плоче којом се пеглало налазио се
простор за жар који је грејао плочу. Повремено, домаћица, или пеглерка,
размахивала би пеглом кроз ваздух како би се распалио полуугасли жар. Што је
пегла била тежа, то се боље пеглало. Наследила ју је пегла с металним умецима: док
је један грејан на шпорету, други, већ загрејан, стављан је у пеглу.

Све док купатило није постало обавезна просторија у кући, људи су се купали
помоћу лавора и бокала. Тада је корито замењено кадом, а вода је грејана у великом
казану који је ложен дрвима и угљем. Мушкарци су се бријали бријачем, а даме су
имале лепе и маштовите фризуре захваљујући колмајзу, претечи данашње пресе и
увијача за косу.

Дневна соба била је огледало куће, ту су примани гости, ту се у слободно време
окупљала породица. До краја педесетих година 19. века намештај је увожен зато што
га у Србији нико није производио. Био је то изузетно добар намештај, пун украса и
веома удобан. Обавезни део дневне собе био је грамофон, а у мање имућним кућама
– музичка кутија. Уз каљеву пећ у којој пуцкета ватра, омиљене мелодије с плоча, у
удобној фотељи и у пријатном разговору, опуштање је било загарантовано. Наравно,
ова прича никако не заговара идеју да се некада боље живело. Нама, савременицима
електричне струје, сигурно не би одговарало да немамо све ове уређаје, исто као
што се не може тврдити да би људи који нису имали ово што ми имамо, боље живели
са струјом. Сваком је вероватно најбоље у свом времену

Недоумице од пре 200 година
ПО ЕВРОПЕЈСКИ, БАТО!
Гордана Каћански

Расправа око васпитавања кнежевића започела је писмима, како се завршила не
знамо, али је сигурно да би мало људи у Србији имало храбрости да са кнезом
разговара „преко нишана“

Код кнеза Милоша није се могло тек тако свратити на кафу. И они који су становали
одмах преко пута његовог конака и били на високим положајима, кад би имали
нешто да му саопште, понекад би најпре написали писмо. Тада би као одредиште
одакле пишу написали „у месту“, а одговор би добијали такође са истом назнаком –
„у месту“. Кнез је примао и више од 3.000 писама годишње и на свако одмах
одговарао. Кнез и његов кабинет, то јест свита како се тада говорило, радили су
свакодневно и то веома много. Кнежева писма писали су писари јер сам кнез у
ствари није знао ни да чита ни да пише. Најпре би се по кнежевом диктату написао
концепт, па би се тај концепт преписао „на чисто“. Тако, постојали су
концептуалисти за писање концепата, и писари за писање лепим рукописом на
чисто.

Генерацијама су деца у школи учила из историје да је кнез Милош био неписмен. То
знају сви Срби, и писмени и неписмени. Да је кнез Милош био неписмен, уопште није
било важно: отприлике, као кад би за неког садашњег политичара високог положаја
рекли да не зна да користи рачунар. Јер, за биографију овог кнеза најважније је
било да је упорним и вештим дипломатским радом успешно обновио српску државу.
А било је важно и то што сматрао да деца треба да се школују, па је на сваки начин
подстицао давање прилога за школе. На пример, предлагао је да се онима који пишу
тестамент дискретно каже да нешто новца оставе и за школе. Познато је да је за
његове владавине у Србији уведена штампарија, да је штампан лист „Новине српске“,
да је подстицао пренумерацију, то јест претплату, па су и писмени и неписмени били
обавезни да се претплате на новине.

Читајући писма која је кнез примао, видимо да су била веома учтива, штавише,
снисходљива, без обзира шта у њима пише – молба, тужба, жалба, обично
обавештење. То да су писма била снисходљива мислимо данас, али тада, пре скоро
двеста година, тај тон био је уобичајен. Кнез није трпео критику. Долазило је у обзир
само да, ако му се нешто супротно његовој замисли предложи, оконча речима „па
како Ваша воља буде“. Написавши оно славно писмо оштре критике владавине кнеза
Милоша, Вук Караџић је више месеци оклевао да му га пошаље.

Кад оно један обичан учитељ осмелио се да кнезу „у месту“, из Пожаревца у
Пожаревац, напише и пошаље једно писмо које је веома разљутило кнеза. Био је то
учитељ кнежевих синова, Георгије Зорић. Кнежевић Милан имао је тада четрнаест, а
кнежевић Михаило десет година и обојица су била писмена. Знали су и да читају и
да пишу, а учитељ Зорић био је упослен више за њихово васпитање него за додатно
образовање.

Дакле, Георгије Зорић, нашао је за добро да 22. јула 1833. године упути једно
поучно писмо кнезу Милошу. Он је најпре поучио кнеза да се све просвећене државе
Европе брину о васпитању омладине, а навео је и разлог: „Од васпитања зависи све
– срећа и несрећа народа“. Затим је навео три вида васпитања: умствено, физичко и
морално. Предмет умственог васпитања јесу науке, предмет физичког јесте чување
здравља и укрепљење тела, а морално васпитање исправља нарав младежи. Потом је
подсетио кнеза да му је он, приликом ступања на дужност учитеља, рекао: „Ради
како те Бог учи“. Ово је кнез поновио и у фебруару те, 1833, године. Уз то, кнез је
додао: „Нећу да ми се ико меша у твој посао“. Тада је учитељ Зорић удвостручио
напоре у раду. Васпитавао је српске кнежевиће још ревносније уверен да од доброг
васпитања будућих владалаца Србије зависи њена срећа (то јест Србије и Срба).

Учитељ Зорић настојао је да сва три вида васпитања – умствено, физичко и морално
– иду упоредо. Ипак је моралном васпитању дао извесну предност. Унаточ великом
труду, чуо је да кнез понекад негодује баш због моралног васпитања својих синова.
А учитељ Зорић желео је чути само похвале и одобравање никад негодовање, па
сада моли кнеза да му одговори да ли жели да се кнежевићи васпитавају на
европејски или на азијатски начин? Додао је: Ако се азијатски начин васпитања буде
тражио од њега, учитеља, он има част јавити кнезу да му је сасвим непознат и ни у
ком случају није у стању носити терет звања азијатског васпитача. А ако кнез одобри
да се кнежевићи васпитавају по европејски, онда учитељ Зорић покорно моли да се
кнез ослони на учитељево дванаестогодишње искуство васпитача.

У истом писму, учитељ Георгије Зорић истакао је да се усуђује покорно напоменути
да 500 талира плате нису довољни за његов рад и труд. Прошле године кад се око
тога погађао с кнезом, имао је одећу, али ове године више је нема, истрошила се и
исцепала, па му је потребна и већа плата. С овом платом, на крај не може изаћи.
Нада се у великодушије кнеза.

Кнез је на писмо одговорио 27. јула 1833. године, писмом заведеним под бројем
2.522. Учитељево писмо означио је као представку. Та представка, каже кнез, био му
је повод да и он тражи нека изјашњена од учитеља Зорића.

„Питате ме желим ли да се моји синови европејским или азијатским начином
васпитавају. Овако просто и грубо обраћајући ми се, ви сте правила пристојности
пренебрегли, правила која Вама као васпитачу није требало из очију изгубити. Е, ја
сад хоћу да ми кажете који је то азијатски начин васпитања! Мени је досад само
један начин васпитања познат био – онај којим просвећена Европа младеж
васпитава, онај којим остали предели света, где луча (светлост) просвећења допире,
омладину васпитава. Сви они иду за тим да ум младих образују, а срце облагодаре.
Где овога нема, ни васпитања нема. Спомињете азијатско васпитање, а у истом писму
велите да Вам је сасвим непознато. Бојим се да тако не буде и с оним другим
васпитањем, европејским, с којим се толико поносите. И зато, не задовољавајући се
само Вашом самохвалом да сте током 12 година науку о васпитању савладали, желим
да видим и доказ сведочанством да сте науке учили. Желим да знам какав сте успех у
школовању имали. Доказе о томе одмах ми доставите. Желим сведочанство“.

Може бити да се расправа око начина васпитања кнежевића наставила усмено,
уколико се учитељ усудио да кнезу Милошу у очи сручи питање о жељеном начину
васпитања – европејском или азијатском. Али, тешко да је било тако. Ни храбрији од
учитеља нису са кнезом Милошем разговарали „преко нишана“. А нама ће остати
питање на које ни учитељ ни кнез Милош нису имали одговор – шта је то европејско,
а шта је азијатско васпитање деце?

http://razbibriga.net/imported/2011/...817405_n-1.jpg


Стефан Урош I, отац краља Милутина, приказан је као фалсификатор млетачког новца и
смештен у пакао у Божанској комедији Дантеа Алигијерија, јер је ковао новац по
угледу на млетачки грош, само што је српски грош био за једну осмину лакши од
млетачког

На краљевској свадби југословенског краља Александра I Карађорђевића и румунске
принцезе Марије 8. јуна 1922. након свадбеног ручка нестала је половина кашика,
виљушака и ножева тако да је после тога на двору решено да се свечани обеди са
толиким бројем званица у будућности избегавају.

У српској историји је први пут титулу вожда понео Свети Сава као "вожд отачаства на
благоверије" почетком 13. века, а последњи вожд је био Ђорђе Стратимировић, вођа српских
револуционара у Угарској 1848.

Краљевски пар Србије, Александар Обреновић и Драга Машин, током 1900, када се
веровало да је краљица трудна, из читаве земље примио је велики број дарова
намењених новорођенчету, укључујући и 43 колевке


Југословенска краљица Марија од Хоенцолерн Сигмарингена, супруга Александра I
Карађорђевића, добила је у детињству надимак Мињон пошто се вечери када се родила
9. јануара 1900. у опери у Готи у Немачкој, где је боравила у том тренутку њена
породица, приказивала истоимена опера.

Бивши краљ Србије, Милан Обреновић (на слици), по својој жељи сахрањен у
фрушкогорском манастиру Крушедол на територији Аустроугарске, а трошкове
спровода платио је цар Франц Јозеф.

Свети Сава је личност из српске историје о којој је написана најобимнија литература.

Да је током десет година самосталне владавине краља Србије Александра Обреновића
(1893—1903) промењено дванаест влада, док је сам монарх извршио четири државна
удара.

Велики везир Мехмед-паша Соколовић, пре него што су га османске власти одвеле од
куће путем данка у крви, био ученик, а затим и писар у манастиру Милешева где је
његов ујак био калуђер.

Карађорђе се 1817. вратио у Србију преко Русије и Аустрије кроз које је путовао са
лажним руским пасошем који је гласио на име Анастасија Николића.

Свети Сава је установљен као школска слава на предлог Атанасија Николића, ректора
Лицеја у Крагујевцу 2. јануара 1840. године одлуком Совјета Књажевства Србског и
исте године прослављан у Крагујевцу и Београду.

Краљ Стефан Урош II Милутин (1282—1321) је током своје дуге владе користио
разнородне ратнике-најамнике: Кумане, Турке, Осете и Латине из Италије.

Проти Матеји Ненадовићу као узор за први закон устаничке Србије послужила је
Крмчија светога Саве.

Председник владе Кнежевине Србије, Илија Гарашанин, морао је да се задужи код
капетана Мише Анастасијевића како би ишколовао своја два сина.

Краљевина Србија је у Првом светском рату изгубила преко 50% мушког становништва
или безмало четвртину (22,4 %) укупног становништва које је имала пре избијања овог
сукоба.

Српски краљ Константин Бодин у Скадру 1096. примио је грофа Рајмунда од Пија,
једног од вођа Првог крсташког рата, и побратимио се са њим.

Вук Караџић је 1823. започео студије хирургије на универзитету у Лајпцигу, али је
након похађања вежби из анатомије после неколико месеци напустио студије.

Кнез Михаило Обреновић 1839. примио је Карађорђевог сина, будућег кнеза Александра
Карађорђевића, за свог ађутанта.

Гајење кромпира у Кнежевини Србији одомаћило се у периоду између 1818. и 1821.
захваљујући мерама кнеза Милоша Обреновића.

Највећи рудник средњoвековне Србије, Ново Брдо (у близини данашње Приштине) први
пут се спомиње у изворима 1326. године.

Деспот Стефан Лазаревић (1389—1427) проглашен је за свеца 500 година после своје
смрти 19. јула 1927. године.

Српска народна изрека Прошао као Јанко на Косову потиче од успомене на Другу битку
на Косову из 1448. када су Османлије тешко поразили угарског војсковођу Јаноша
Хуњадија (Сибињанин Јанко у народној традицији).

Први телефонски разговор у Београду, а и у Србији, обављен је 14. марта 1883.
године, само седам година након Беловог проналаска телефона.

Краљ Милан Обреновић је наложио да се метак, који га је промашио у београдској
Саборној цркви током Илкиног атентата 1882, обложи рубинима и брилијантима и да
му се од тог зрна олова направи игла за крaвату.

У војску Кнежевине Србије шајкашка капа тј. шајкача уведена је 1870. и потом све до
краја 19. века било је силом потребно терати прост народ да скине фес и носи шајкачу.

Кукуруз је почео да се гаји у српским земљама током османске владавине тако да је
један од назива за ову житарицу у народу био "турско жито".

У периоду од обнове Пећке патријаршије 1557. до 1587. за патријархе су бирани
рођаци османског великог везира Мехмед-паше Соколовића и то овим редом: Макарије
(1557—1574), Антоније (1574—1575) и Герасим (1575—1587).

Љубомир Ковачевић, чувени српски историчар, био је једини српски министар чији је
син погинуо у Балканским ратовима. У складу са овом чињеницом парадоксално звучи
оптужба романтичарских и неоромантичарских историчара о издаји српског народа
коју Ковачевићу приписују.

У средњем веку су у Котору и Дубровнику глагољицу називали "ћурилица", а ћирилицу
"српским писмом".

Према одредбама Рударског законика деспота Стефана Лазаревића (1389—1427) удатим
женама било забрањено да продају хлеб, со и воће. Ове делатности су биле
резервисане само за удовице које су се на тај начин издржавале.

Новац српског краља Стефана Радослава (1228—1234) највероватније је кован у Солуну,
престоници његовог таста Теодора I Анђела, епирског деспота и солунског цара.

Кнез Михаило Обреновић је за Вукову збирку народних приповедака записао бајку Чардак ни на
небу ни на земљи онако како ју је слушао од својих дадиља.

Фудбалска репрезентација Југославије је на Прво светско првенство у фудбалу које
је било одржано у Уругвају 1930. године путовала поштанским бродом пуних 18 дана.

Исидора Секулић, српска књижевница, према Дејану Медаковићу, одбила је да
потпише Апел српском народу (документ из августа 1941. године којим је српска
елита требало да подржи колаборационистичку владу) са образложењем да је у
питању политички документ и да она, пошто жене у Србији немају политичка права,
не може да потпише документ политичке садржине.

У Београду је 1929. године живело 126.315 мушкараца према 99.755 жена. Ова
разлика била је посебно изразита у Топчидеру где је на 4.987 мушкараца долазила
671 жена. Ово се тумачи чињеницом да је добар део становништва долазио у Београд
на рад док породице нису водили са собом што је била битна карактеристика
београдксе демографије између два светска рата.

Мелит из Сарда први је забележени хришћански ходочасник у Свету земљу иако је
пракса посећивања места живота и страдања Исуса Христа сигурно постојала и раније.
Мелит je Палестину посетио 160. године а касније је пракса ходочашћа постала широко
прихваћени модел исправног хришћанског понашања. Једна од најзнаменитијих
ходочасница из раног периода историје Цркве била је света Јелена, мајка цара
Константина Великог, за коју се у традицији везује проналажење Часног крста, једне
од најзначајнијих хришћанских реликвија. Интересантно је напоменути да иако широко
прихваћена и охрабривана пракса обиласка Свете земље никада није у хришћанству
доктринарно уобличена, попут доктрина које у исламу регулишу обилажење
муслиманских светих места Меке и Медине.

Вук Стефановић Караџић је у толикој мери инсистирао да у Српски рјечник уђу само
оне речи присутне у живом народном говору да у њега није унео реч предговор којом
је насловио увод у дело али ни реч рјечник како је цело дело насловљено.

:haha:

"Zanimljiva istorija Srbije" od ponedeljka u "Blicu"

| 22. 10. 2011. - 11:34h | Komentara: 0

Novi veliki serijal “Zanimljiva istorija Srbije” kreće od ponedeljka u "Blicu". Svakoga dana čitaćete o istinama, zabludama i nepoznatim činjenicama iz naše prošlosti. Da li su se Srbi doselili na Balkan u 7. veku ili su oni najstariji evropski narod? Da li su Srbi zaista krivi za izbijanje Prvog svetskog rata? Koliko volimo vođe i koliko bi nas bilo da nije bilo ratova? Ovo su samo su neka od pitanja kojima ćemo se baviti u ovoj seriji.
http://razbibriga.net/imported/2011/...ver=1319277038 Istoričarka Dubravka Stojanović

Za neke ideje o položaju i ulozi Srba kroz istoriju mnogi krive udžebnike.



- Ono što je prisutno u školskim udžbenicima je mitska matrica u kojoj se prenose mitske ideje poput one da nema vaskrsenja pre smrti. Ili da su svi otišli zajedno u smrt, svesno se žrtvujući za otadžbinu. Na taj način se hvali ideja o kolektivnoj žrtvi i to u knjigama iz kojih deca uče istoriju - analizira za "Blic" istoričarka Dubravka Stojanović.

Ona kaže da pravljenje mitova nije karakteristično samo za naš narod.

- Gotovo svaki narod ima svoje mitove. Eto, na primer, na Blakanu svi imaju svoju veliku državu u srednjem veku, te je tako logično da svi vode poreklo i postoje još od srednjeg veka. I to zaista nije nešto neobično. Pitanje je samo na koji način politička elita tih zemalja, pa tako i naše, koristi takva verovanja svog naroda - objašnjava istoričarka Stojanović.

Ona ističe da svi žele da veruju da su bolji nego što jesu.
- To je kao da verujete u “zlatno doba” i nadate se da će ponovo biti tako - navodi Dubravka Stojanović.

Srbi su u srednjem veku jeli zlatnim viljuškama
http://razbibriga.net/imported/2011/...ver=1319276998 Srednjovekvni grad Maglič

U srpskoj javnosti se tokom 20. veka učvrstilo uverenje da je srednjovekvna Srbija bila mnogo civilizovanija i bogatija od savremenih zapadnih država.

Kao važan argument u prilog tome spominjan je istorijski susret između velikog župana Stefana Nemanje i cara Fridriha Barbarose u Nišu 1189. godine.
Tada je vladar Svetog Rimskog Carstva navodno jeo rukama, dok je njegov srpski sagovornik koristio zlatnu viljušku.


O ovom susretu se, međutim, pouzdano zna samo da se dogodio, a viljuške su u danasnjem obliku stigle u Evropu tek u 16. veku.

http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/284...deljka-u-Blicu

Naslov me obradovao, al kad Dubravku videh :nene: hvala, ali ne hvala ....

http://www.4shared.com/document/5HtP...a_Istorija.htm

НАЈБОЉИ СВЕТСКИ ИСТОРИЧАРИ: Шта су други писали о античким Србима

http://srbin.info/2013/12/11/najbolj...tickim-srbima/

Hrvatski istoričar Jakovina: Da Srbi nisu 1918. spasili Hrvate, Hrvatska danas ne bi postojala!


http://web-tribune.com/spektar/hrvat...stojala-video#

НАУЧНИЦИ ЗАПРЕПАШЋЕНИ: У Винчи имали централно грејање и уређене градске улице

Наше наивне претпоставке да стално напредујемо, често демантују свакодневни догађаји, али и научници који нас враћају у прошлост. Овога пута крећемо у легендарну Винчу, београдско приградско место где је рођена истоимена култура по којој смо познати у свету.

Саговорник нам је кустос Драган Јанковић, археолог који са много љубави прича о својим Винчанцима који су постојали на овом простору у доба неолита, пре више од седам хиљада година. Када га пажљиво слушамо, чини се да смо у многим својим навикама знатно лошији од њих…

КУЋЕ И КОМФОР

- Остаци кућа које ископавамо на налазишту показују да су у неолиту људи имали врло високу културу становања – каже Јанковић.

- То поткрепљујемо остацима кућа које су имале површину од 20 до 80 квадратних метара, имале су од две до пет соба, а на зидовима термоизолацију. Малтерисане су смесом од лесног блата и плеве. То је данас „хит материјал“ у градњи ексклузивних кућа. Тако се испоставља да су Винчанци пре толико много миленијума користили материјал којим се данас граде најскупље куће.

Житељи овог насеља су на кућном поду имали дрвене греде, између којих су, опет, наносили слој блата и плеве, а завршно, изнад њега стављали су слој глине коју би додатно углачали. Тако би добијали исполиране патосе које су лако одржавали.
- У кућама прављеним у доба од 5.300. до 4.300. године пре нове ере нисмо налазили огњишта, што значи да су они још у то време имали затворене пећи – додаје Јанковић све невероватније податке. – У свакој кући смо пронашли по једну пећ, а у некима чак и у свакој соби по једну, што говори да им нису служиле само за спремање хране, већ и за грејање.

Куће су прављене у низовима, стварајући својеврсне улице, и све су имале исту оријентацију, од североистока ка југозападу. Занимљиво је да су између њих постојали само уски пролази, широки око 1,5 метара, односно да куће нису имале окућнице, нити дворишта.

Ова чињеница, уз друге детаље указује на то да је Винча у неолиту била прво градско насеље. Њени житељи бавили су се и трговином. Остају нам питања која Јанковић ниже једно за другим: зашто су људи у неолиту имали вишу културу становања него у нека каснија времена, па чак и у средњем веку, иако су живели хиљадама година раније?
- То је за многе збуњујућа чињеница. Зашто је дошло до толиког пада код каснијих култура – пита се наш саговорник и нуди одговор.

- Објашњење је да током целог неолита није било већих сукоба, односно ратова, и да је цео тај период познат по најдужем трајању мира у историји људске цивилизације. То је доба од 6.500 до 4.300 године пре нове ере. Око 2.000 година није било рата!

Археолози ово поткрепљују чињеницом да су сва насеља из тог времена грађена на отвореним просторима, без икаквих озбиљнијих одбрамбених фортификација. Такође, током археолошких ископавања нису наишли ни на какве остатке оружја.
- У средњем веку, пет хиљада година касније, када гради кућу, човек првенствено размишља о заштити. Он је све подређивао одбрани од евентуалног агресора. А у неолиту, он је првенствено размишљао о комфору.
Говорећи о винчанској култури, не причамо само о овом јединственом насељу, као и насељима која су се простирала на значајном делу површине данашње Србије, већ и о једном сасвим нестварном времену, које многима није познато, а још мање им је јасно.
- Управо то време велики римски песник Овидије назвао је „златним веком људског рода“ – подсећа Јанковић. – Просто је фантастично да је у Античко доба постојала свест о том, њима далеком времену. Винчанска култура постојала је миленијумима пре Овидија, а писаних трагова које би Римљани могли да користе – није било. Ипак, постојала је јасна свест о томе да је некада постојало такво време током којег људи нису војевали и међусобно се убијали.

ДУХОВНА КУЛТУРА

Прастари Винчанци су били врло развијена духовна цивилизација. Према мишљењу научника, имали су своју митологију, а на основу археолошких налаза не може да буде уочена било која врста доминације. Није било ни матријархата ни патријархата, односно није постојала институционална доминација једног пола.
- Људи из неолита су освојили све вредности којима савремена цивилизација тежи: животу без рата и без доминације! Зато прича о њима није само прича из далеке прошлости, већ и прича наше будућности.
Наш саговорник отворено закључује да „ми тек треба да усвојимо неке вредности које су они већ тада освојили“.
- Мени је то на неки начин „дирљиво“ – колико савремени човек уопште не прихвата чак ни могућност живота без рата и доминације. Тако нешто модерни човек сматра утопијом.
- Међутим, ако је једном нешто постојало, онда то није утопија – изричит је Јанковић.- То је нада да је могуће да нешто слично поново заживи.

Логично је да се запитамо зашто су људи у неолиту живели без ратних сукобљавања, а наш саговорник наводи више разлога за то. Винчанци су почели да се баве и пољопривредном производњом хране, па су ловишта престала да буду стратешки простор, односно више нису била ограничени природни ресурс кога треба бранити. Ко год да је хтео да се бави пољопривредном производњом, могао је да искрчи одређену површину и да од ње направи обрадиву. Постојали су неограничени природни ресурси, па није било потребе за борбом за превласт над њима.

- Појављују се вишкови хране и других производа, а они омогућавају развој трговине. Логика оног времена била је да онај човек преко брда, као и онај преко реке, није могући непријатељ, већ је потенцијални купац. И апсолутно је добродошао.
Дабоме да би било погрешно идеализовати то време, и тадашњег човека, али су у том и таквом друштву очигледно постојале неке вредности које су данас нама недокучиве.

- Јасно је да је и у то доба било насилних људи, јер је то у бити човека као врсте – објашњава научник.
- Међутим, у њиховом систему вредности насиље је било готово неприхватљиво и они су успевали да маргинализују све оне који би насиљем хтели да дођу до оног што им не припада. А погледајте наш данашњи систем. И данас је у нашем систему вредности насиље званично неприхватљиво, међутим нисам баш сигуран да је тако. Данас су ратови постали легитимно средство за остваривање циљева.

НОВО, ЛОШИЈЕ ДОБА
Шта се догодило са овом културом и шта ју је одагнало са историјске сцене? Једно ново доба које је уследило после неолита.
- Носиоци винчанске цивилизације су први у свету топили бакар. А он је, опет, био толико вредан и скупоцен, да се њиме искључиво трговало. Вичанци су га посматрали као трговци, а не као технолози. И тада су отворили Пандорину кутију. Простори на којима се налазе рудници бакра постају стратешки простори, а бакар огроман природни, али и стратешки ресурс. То је довело до потребе да се контролишу простори на којима се налазе рудници. Тако настају сукоби, али и померања, односно сеобе ондашњих племена.
Полако креће бакарно, а за њим и бронзано доба и на свету је све више оружја. Метал и његова масовна производња омогућавају стварање огромне количине оружја и оруђа.
А мучено човечанство схвата да су отимачина и рат много бржи начин зараде. И ето, тако остаде до дана данашњег… А стручњаци се ипак надају да ћемо једном да досегнемо до оних вредности винчанске културе које су једном давно постојале.
Благо вама…
Пре неколико година стручна група италијанских археолога посетила је налазиште у Винчи, и тада су дуго разговарали са Јанковићем. Размењена су многа стручна знања, па ипак једна реченица је остала урезана у памћење нашег саговорника.
- Замислите, Италијани, на чијем простору се налазе најважнији остаци старог Рима, људи чији археолози увек имају препуне руке посла, после посете нашем локалитету рекли су ми: „Благо вама, ви имате Винчу! Завидимо вам.“
СВЕТСКИ ПУТНИЦИ
Трговачки путеви наших предака из неолита данас изгледају невероватно. Наш Винчанац одлазио је до Карпата, тамо узимао обсидијен, вулканско стакло, који је веома оштар и који је, када се разлиста, био изузетно оштро сечиво. Са њиме је одлазио пешице низ Мораву до Егеја и доносио накит, чије остатке данас археолози ископавају на налазишту, баш као и предмете из Средње Европе.
- Са Авале су доносили цинабарит, који је продукт руде живе и од њега су добијали црвену боју којом су фарбали тканине. А таква боја била је у оно време изузетно драгоцена.
НЕОЛИТСКИ ОСТАЦИ
Винча није једино налазиште из доба неолита у Србији. У Београду и његовој околини „успомене“ на житеље из овог доба, око пет миленијума пре Христа, остале су „посејане“ на Калемегдану, Бањици, у околини Младеновца и у Барајеву. Археолог Адам Црнобрња лоцирао је изузетно налазиште у Стублинама код Обреновца, које је вредно посебне приче, а са друге обале Саве, оваквих места има и у околини Јакова.
- Наши преци из Винче су први топили бакар – додаје Јанковић. – То откриће говори да прва металуршка револуција није настала на Блиском истоку, како се донедавно мислило, већ управо на овом, нашем простору.
РАШИРЕНЕ РУКЕ
Фигурине које су током протеклих сто година ископане на налазишту у Винчи изузетне су због много разлога. Све оне приказују ликове са великим очима, што означава пажњу и бригу, а готово све имају раширене руке.
У доба када ратови нису постојали, раширене руке симболизовале су срдачност и добродошлицу према свима који би „ушли у видокруг“ наших Винчанаца.

ВАСИЋ, ХАЈД И „ЛЕЈДИ“
Милоје Васић је наш први школовани археолог који је титулу доктора ове науке стекао у Немачкој. Управо он је одлучио да у Винчи започне ископавања 1908. године, где је открио ово спектакуларно налазиште.
Васић упознаје Британца Чарлса Хајда, који почетком 20. века у Бирмингему води свој часопис и који у то време слови као велики поборник слободе штампе. Будући да је био добростојећи, заинтересовао се за Васићев рад и решио да му помогне финансијски како би могао да допре до београдског неолита.
Посредник у овом послу била је Кетрин Браун, Енглескиња која је словила као велики пријатељ Срба, па је остало предање да је једна од најлепших фигурина које је Васић ископао управо због ње понела име „Лејди“.

izvor

Veruje se da je ovo najstarija fotografija srpske vojske. Na njoj su pripadnici srpske konjice sa komandantom Kostom Vučevićem 1854. godine

https://scontent-vie1-1.xx.fbcdn.net...b9&oe=58B0E4E9

Naši neobični saveznici
Da li ste znali da su se na Solunskom frontu, u okviru francuskih snaga, borili i odredi vojnika iz VIjetnama?!
https://scontent-fra3-1.xx.fbcdn.net...8a&oe=58CAFD6D

Šta je kralj Milan rekao Rusima kad su hteli Bugarima da daju Niš

http://niskevesti.rs/wp-content/uplo...a-daju-nis.jpg

Počelo je srpskim ustankom u Hercegovini, a moglo je da se završi sa Nišom u bugarskim rukama. Tako su, barem Rusi i velikobugari hteli da bude. Srećom, umešala se Austrija, umešala se Nemačka, a umešao se i Milan Obrenović rečenicom koja je zlatnim slovima upisana u srpsku istoriju i to zaslugom Stevana Sremca
Bilo je leto 1875. godine, početak jula, kada je Hercegovinom odjeknula moćna nevesinjska puška, pre nego što se proširila na Bosnu, i uzdrmala sultanov tron u Carigradu.
Događaji su se potom nizali kao na traci: Srbija i Crna Gora ulaze u rat protiv Otomanskog carstva da bi pomogli braći preko Drine, potom Rusija ulazi u rat i oslobađa Bugarsku te primorava Osmanlije da u predgrađu Istanbula potpišu Sanstefanski sporazum i stvore Veliku Bugarsku. Austrija i Nemačka staju na stranu Srbije i primoravaju Rusiju i Tursku na Berlinski kongres.
Zašto su Austrija i Nemačka stali na našu stranu, i zašto protiv Rusije?
Zar nam Rusi nisu večito bili braća i prijatelji?
Zar će nas Germani braniti od braće Slovena?
Idemo redom. Prvo, ni Beč ni Berlin nisu stali na stranu Beograda iz ljubavi, jer tako nešto ne postoji u geopolitici; samo naivni ljudi misle da se spoljna politika vodi srcem: naprotiv, vodi se mozgom. Stali su na našu stranu jer nisu želeli da Rusija ima tako moćnog agenta na Balkanu, što bi Velika Bugarska svakako bila.
http://niskevesti.rs/images/vesti/20...le-kula-01.jpg

Rusija je pre San Stefana planirala da Velikoj Bugarskoj da nezamislivo veliku teritoriju: današnja Bugarska, plus Niš, Pirot, Vranje, Prištinu, Prizren, Povardarje, Ohrid, grčku Makedoniju, grčku Trakiju, i tako dalje… U pitanju je teritorija Bugarske egzarhije, pravoslavne crkve otcepljene od Carigradske patrijaršije pod sultanovim patronatom, i debelo proširene zahvaljujući obmanama lokalnog stanovništva u Makedoniji i istočnoj Srbiji te nameštenim plebiscitima.
Bio je to združeni rusko-bugarski plan, koji je predstavljao veliki šok za rusofilski nastrojene Srbe koji su to prestali da budu kada se pročulo šta se dešava. Iznenadni i snažni talas rusofobije je preplavio osvešćenu i iz slovenskog sna probuđenu Srbiju, koja je sve do tog trenutka bila ubeđena u bratstvo i jedinstvo sa tronom u Sankt Peterburgu (setite se samo sna Svetog Petra Cetinjskog o obnovljenom Dušanovom carstvu na čijem je tronu trebalo da sedi upravo ruski imperator).
Knez (od 1882. kralj; uzgred budi rečeno, podigli smo se na nivo kraljevine zahvaljujući dogovoru sa Austro-ugarskom da nećemo tolerisati podrivanje njihovog ustavnog poretka) Milan će se ubrzo okrenuti Srednjoj Evropi što se tiče spoljne politike (naša ekonomija je i tada, kao i pre toga, kao i sada, vezana gotovo isključivo za centralnoevropski prostor), ne želeći više da robuje pogubnoj slovenskoj sentimentalnosti koja je od samog početka bila imperijalistički instrument najveće nacije u našoj lingvističkoj skupini.

http://niskevesti.rs/images/vesti/20...le-kula-02.jpg
Kuća u San Stefanu u kojoj su Rusi Bugarima dali pola Srbije. Foto: Wikimedia Commons/A. Fabbretti

Rusi su naravno morali znati da će nas ovo posvađati sa Bugarima sa kojima smo sve do tog trenutka sarađivali; možda su zato sa ovim i pokušali, iako je još uvek bila živa ideja o zajedničkoj državi koju je sa Bugarskim odborom u Bukureštu potpisao knez Mihailo Obrenović desetak godina ranije. Zavadi pa vladaj: isto ponašanje kao i ono bečkog dvora.
Bilo kako bilo, šta god bio rezon koji je stajao iza ovakvog ponašanja ruske vlade, zanimljiva je anegdota koja se desila kada se pročulo šta Rusija planira da da Bugarima a na uštrb Srbije.
Naš čuveni pisac Stevan Sremac ovako je opisao šta je uradio Milan Obrenović neposredno pre San Stefana. On je naime odveo ruskog konzula do Ćele-kule u Nišu (grada koji smo mi oslobodili) i rekao mu:

http://niskevesti.rs/images/vesti/20...le-kula-03.jpg
Ćele-kula u Nišu. Foto: Wikipedia/(WT-shared) Kulmalukko at wts wikivoyage

“Evo, ekselencijo! Kada Rusi načine još jednu ovakvu Ćele-kulu od srpskih glava, i ovu moju povrh njih metnu, tek tada će Bugari dobiti Niš!”
I uspelo je. Rusi su odustali od davanja Niša Bugarima, ali su im ipak dali Pirot i Vranje. Posle Berlinskog kongresa sva tri grada će završiti u našim rukama, a Bugari će ostati u potpunosti kratkih rukava. Valja ovde naglasiti i da se Rusija 1914. godine iskupila za ovaj greh (i sve ostale grehe učinjene nam u poslednjih 200 godina), mada je diskutabilno zbog čega je tačno ušla u Prvi svetski rat. Ipak, poklonu se u zube ne gleda.
Inače, ako neko ne zna (a iskreno se nadamo da takav ne postoji), Ćele-kulu podigao je Husid-paša od 952 lobanje srpskih junaka koji su poginuli junački u Bici na Čegru, u kojoj je veliki Stevan Sinđelić opalio u punu burad baruta i time izazvao smrt 16.000 Osmanlija i nešto malo preostalih Srba. Namera Otomana je bila da time zastraše Srbe. Efekat je bio potpuno obrnut.
Francuski putopisac Alfons de Lamartin zapisao je 1833. godine pri poseti ovom spomeniku: “Neka Srbi sačuvaju ovaj spomenik! On će naučiti njihovu decu koliko vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujući im po kakvoj su je cenu platili njihovi očevi”.