Mesec

Mesec je tamno nebesko telo i mogu se videti samo oni njegovi delovi koji su obasjani Sunčevim zracima. Ali, ako pogledate Mesec kada je ceo osvetljen, kada je pun, nećete, bar na prvi pogled, videti ništa naročito makar ga gledali i teleskopom. Svetlost na njegov disk pada pod pravim uglom te nema senki i ceo reljef se stapa sa pozadinom. Mesec tada izgleda savršeno gladak kao neka ogromna blještava bilijarska kugla i iskusni osmatrači će vam savetovati da ovu fazu prespavate, da pričekate koji dan dok Mesec malo ne ostari. Tada će se opet pojaviti senke i nas nebeski sused će pokazati svoje kratere, pukotine i planine.

Ali ipak, ne izbegavajte uštap. On je idealan za sticanje orijentacije na Mesecu. Sem toga postoje krateri koji se dobro zapažaju bas kada je Mesec u ovoj fazi.

Uzmite dakle teleskop ili dogled i pogledajte Mesec kad je pun. Prvo što ćete videti jesu Meseceva mora, velike sive mrlje koje su vekovima raspaljivale maštu ljudi. A odmah zatim zapazićete mnoštvo blještavo belih pega razbacanih bez ikakvog reda po celom disku Meseca. Izgledaju kao neki blješteći lampioni.

Jedna od ovih pega posebno privlači pažnju i ne treba ni opisivati gde se nalazi. Oivičena je sivkastim prstenom iz koga izviru pravi, vrlo dugi snežno beli zraci. Neuk osmatrač bi pomislio da je to južni pol Meseca, ali naravno nije. Bela pega je ustvari krater, vrlo lep, no pri kosom osvetljenju sasvim neupadljiv, jer se njegovi zraci tada ne vide i on se sasvim utapa u okolinu, u mnoštvo drugih kratera. Njegovo vreme je zato pun Mesec, tada on postaje kralj među kraterima baš zbog tih njegovih moćnih zraka.

Jedan zrak se pruža na jug-jugozapad i odlazi na drugu stranu satelita. Postavljen je ekscentricno u odnosu na krater, kao tangenta tamnog prstena. Drugi zrak je jasniji, ide ka severoistoku i nakon 1500 km uliva se u, sudeći po imenu, jedno božansko more. To je More Nektara (1. Mare Nectaris). Spada u kružna mora, a po veličini odgovara površini bivše Jugoslavije.

http://razbibriga.net/clear.gif

1. Mare Nectaris
2. Mare Serenitatis
3. Mare Frigoris
4. Mare Nubium
5. Oceanus Procellarum
6. Mare Humorum
7. Mare Imbrium
8. Sinus Iridium
9. Mare Fecunditatis
10. Mare Tranqullitatis
11. Mare Crisum

1. Tycho
2. Kepler
3. Copernicus
4. Aristarchus
5. Monets Recti i Tenerife
6. Platon
7. Atistoteles
8. Eudoxus
9. Alexander
10. Menelaus

Najduži zrak je planetarnih razmera. Pruža se od kratera prema sever-severoistoku. Ne možete ga pratiti celim putem jer je na nekim delovima već izbrisan, ali sasvim dobro ćete videti kako po sredini preseca More Vedrina (2. Mare Serenitatis) na severnoj Mesecevoj polulopti. I ovo more je kružnog oblika i vrlo je zanimljivo za posmatranje pri kosim zracima Sunca. Po veličini odgovara Poljskoj. Zrak ide i dalje, kroz severni moreuz Mora Vedrine, prolazi kroz Jezero Snova, zatim istocnom obalom Jezera Smrti i gubi se negde na krajnjem istoku Mora Hladnoće (3. Mare Frigoris).

Za orijentaciju pomenuta jezera nisu vam bitna, ali More Hladnoće treba da upamtite. Leži u sevarnoj polarnoj oblasti satelita, a pada u oči po veoma izduženom obliku od istoka ka zapadu. Kada mu je davao ime Ricoli ga je mogao nazvati i Crveno more jer po obliku i površini veoma podseća na naše zemaljsko Crveno more.

Pratićemo još jedan zrak. On se pruža severozapadno od kratera i vrlo brzo ulazi u More Oblaka (4. Mare Nubium), te prolazi blizu njegove zapadne obale. More Oblaka ima nepravilno kružni oblik a veliko je otprilike kao Velika Britanija.

Krater iz koga izviru svi ovi zraci zove se Tiho (1. Tycho). Ime mu je dao otac Meseceve nomenklature, Đovani Batista Ricoli, po danskom plemicu Tiho Braheu (1546-1601), najvećem osmatraču nebeskih tela do pronalaska teleskopa.

Tokom decenija Tiho je skupio ogromnu i veoma preciznu dokumentaciju o kretanju planeta. Nakon njegove smrti ova dokumentacija je dospela u ruke Keplera i ta transakcija se simbolicno vidi i na Mesecu. Onaj zrak iz kratera Tiho sto ide na severozapad, kroz More Oblaka, pruza se bas prema krateru Kepler (2. Kepler).

http://razbibriga.net/clear.gif

To je omanji krater, lep za osmatranje jačom optičkom napravom, ali za vreme punog Meseca videćete ga samo kao svetlu pegu. Ova pega je polazište snažnog spleta zraka koji međutim nisu ni toliko dugi ni pravi kao zraci kratera Tiho. Krivudavi su i izukrstani.

Johan Kepler (1571-1630), nemački astronom, bio je sjajan matematičar i genijalni teoretičar, jedan od velikana nauke koji omeđavaju epohe u istoriji civilizacije. 1600. godine postao je asistent kod Tiho Brahea, a kada je ovaj godinu dana kasnije umro, dopala mu je čitava Tihoova osmatračka dokumentacija. Dve decenije kasnije, nakon bezbroj pokušaja i nakon što je konačno raskrstio sa mnogim astronomskim predrasudama i zabludama, formulisao je tri zakona o kretanju planeta koji danas nose njegovo ime.

Postoji jedan izrazito lep i važan krater a koji se osobito dobro vidi ćak i skromnijim dogledom. To je Kopernik (3. Copernicus). Nalazi se nekih 550 km istočno od Keplera i toliko je uočljiv da ga ne možete promašiti (zapravo je uočljiviji od Keplera). Sam krater je veoma zanimljiv ali o njemu će jos biti reči jednom drugom prilikom, a sada ćemo se baviti samo onim što se vidi kada je Mesec pun. A vidi se krupna bela pega od koje se na sve strane širi gusta paučina od svetlih zraka.

http://razbibriga.net/clear.gif

Zraci Kopernika nisu tako jasno ocrtani ni tako dugi kao zraci koji izviru iz kratera Tiho. Nisu ni tako pravi. Pružaju se krivudavo, izlomljeni su i ispresecani i dobijate utisak da gledate na neku ogromnu i moćnu nervnu ćeliju koja širi svoja nervna vlakna daleko u prostor. Većina zraka dugačka je izmedju 50 i 100 kilometera, mada ih ima koji premašuju i 500 kilometara. Zapadni zraci se čine svetliji i snažniji. Oni kao da obasjavaju krater Kepler. U stvarnosti je i bilo tako. U Keplerovom delu vidi se uticaj Kopernikovog učenja. S druge strane to Keplerovo delo je dokazalo ispravnost osnovne Kopernikove zamisli o položaju planeta.

Ako pažljivo pogledate možda ćete uspeti da vidite sjajne bele pege tamo gde se zraci Kopernika i Keplera ukrštaju.

Nikola Kopernik (1473-1543) poljski astronom, jedan od osnivača moderne astronomije. Za razliku od učenja crkve u središte kosmosa stavio je Sunce zbog čega se ovaj sistem zove heliocentricni. Godine 1616. katolička crkva je stavila Kopernikovo delo u kome on iznosi svoj poredak nebeskih tala na spisak zabranjenih knjiga.

Ideju o heliocentricnom sisemu Kopernik je morao dobiti od Aristarha čije ucenje mu je bilo poznato. Aristarh (310-250) je bio prvi koji je tvrdio da se Zemlja okreće oko Sunca. Njegov krater (4. Aristarchus) na Mesecu ćete lako naći. Lepo se vidi kao blještava pega na tamnom bazaltnom tlu. Kao da je kredom neko zaparao taćku na crnoj školskoj tabli. Ta bela pega je najsjajnije mesto na čitavoj površini Meseca. Vidi se čak i kada je Mesec mlad pa nad čitavim tim predelom vlada noć.

I od Aristarha se pružaju svetli zraci što nam govori da je i ovaj krater još mlad. Zraci su diskretni, paučinasti i kao da streme baš ka Kepleru i Koperniku.

Ova tri kratera, Aristarh, Kepler i Kopernik, nalaze se na dnu ogromnog OkeanaBura (5. Oceanus Procellarum), najvećeg lunarnog mora. Njegova površina je oko dva miliona i sto hiljada kvadratnih kilometara, što odgovara površini Grenlanda, ili, ako vam je to zgodinije, ovaj okean je manji od Sredozemnog mora za 866 000 km2. Nepravilnog je oblika a njegove granice su jasne jedino na zapadu.

http://razbibriga.net/clear.gif

Ako krenete na sever od kratera Aristarh videćete da se Okean spaja sa Morem Hladnoće. Na jugu pak možete videti dva njegova velika zaliva. Levi, zapadni je More Vlage (6. Mare Humorum), a desni ili istočni je More Oblaka koji smo već posetili. A ako krenete severnim zracima kratera Kopernik uplovićete u More Kisa (7. Mare Imbrium).

Posle Okeana Bura More Kiša je najveće lunarno more. Površina mu je 860 000 km2 (poređenja radi Skandinavsko poluostrvo ima 777 500 km2). Prečnik Mora je oko 1250 km i to vam može poslužiti za ocenu razdaljina na satelitu. More je okruženo moćnim planinskim vencima Jura, Alpi, Kavkaz, Apenini i Karpati, ali ih pri punom Mesecu nećete videti. Videćete međutim male bele pege na severu mora, blizu obale. Ona zapadna, najizduženija je planinski venac koji je zbog svog oblika dobio latinsko ime Monets Recti, što bismo mogli prevesti kao Pravi Greben. Dužina grebena je oko 80 km (što je nekoliko kilometara više od naše Fruske Gore).

Nekoliko tačkica istočno od ovog grebena predstavljaju planine masiva Tenerife. Ovo egzotično ime dao mu je skotski astronom Pjaci Smit kada je na ostrvu Tenerife, visoko u planini, ispitujući uslove za teleskopska osmatranja, posmatrao Mesec (5. Monets Recti i Tenerife).

U blizini Tenerifa na Mesecu možda ćete videti i nekoliko usamljenih belih pega. To su izdvojene planine, ali o njima ćemo govoriti drugi put. Sada krenite zapadno od Pravog Grebena, otprilike sto kilometera, i doćićete do jednog velikog luka. Taj luk je malopre pomenuti masiv Jura. On čini uvalu zaliva kome je Ricoli dao dramanticno ime Zaliv Duga (8. Sinus Iridium), verovatno baš zbog oblika obale. Prečnik zaliva je 260 km.

http://razbibriga.net/clear.gif

A odmah iznad Tenerifa, ili preciznije severoistočno, sigurno vam je već pao u oči vrlo pravilan, elegantan taman krug. To je velika dolina okružena planinama. Ove planine pri punom Mesecu vide se kao veoma tanak svetao prsten, gotovo savršeno kružnog oblika. Uopšte, na čitavom Mesecu teško je naći tako pravilno građen krater i po tome on je možda i najlepša tvorevina koja se na našem satelitu uopšte može videti.

Ima nešto posebno interesantno sa ovim kraterom. Suprotno očekivanju, njegovo dno je najtamnije baš kada se Sunce nalazi visoko nad njim, kada ga ono najjače obasjava. Sa zalaskom Sunca ono postaje svetlije. U vreme kada su astronomi grozničavo tražili život van nase planete, nastala je teorija da u krateru postoji nekakva oskudna vegetacija koja buja u podne, a vene sa zalaskom Sunca. Da na Mesecu postoji život to bi moglo biti prihvatljivo rešenje.

Hevel je ovom krateru-dolini dao ime Veće crno jezero i s obzirom na veličinu i tamno dno to je bio korektan naziv. Međutim Ricoli je u skladu sa svojom idejom o nomenklaturi Mesečevih kratera ovaj nazvao Platon ( 6. Platon). I opet, s obzirom na veličinu, eleganciju i uočljivost ovaj krater je dostojan imena slavnog filozofa.

http://razbibriga.net/clear.gif

Platon (oko 429-347) je promišljao sva važna pitanja koja čovek uopšte može sebi da postavi (što je i inače bio manir svih antičkih mudraca), pa se tako zanimao i za kretanje nebeskih tela. Međutim njegov stav o poretku nebeskih tela i kreće li se Sunce oko Zemlje, ili je obrnuto, je sasvim nejasan - neki kažu možda i zato što je filozof dobro znao sudbinu Anaksagore i Sokrata.

A istočno od kratera Platon, nesto više od 500 km (to je otprilike razdaljina izmedju Keplera i Kopernika) nalazi se Platonov najslavniji učenik i možda najpoznatiji filozof svih vremena, Aristotel (384-322) (7. Atistoteles). Iako razdvojeni stotinama kilometara ova dva kratera stoje baš kao Platon i Aristotel na Rafaelovoj slici Atinska skola - sred plejade čuvenih naučnika, filozofa i umetnika.

http://razbibriga.net/clear.gif

Krater Aristotel se ne vidi tako jasno kao Platon, ali uz malo truda vi ćete ga uočiti. To je veliki bledo siv krug, otprilike iste veličine kao i Platon. Pejsaž oko njega je taman jer je to dno Mora Hladnoće.

Gotovo 2000 godina, u Evropi, istina se merila po Aristotelu. Pronašao je ubedljive dokaze da su i Mesec i Zemlja loptasta tela, ali i da je Zemlja u središtu vasione.

Odmah ispod Atistotela možete videti još jedan, nešto manji, sivkasti krug. Nalazi se na kopnu i kontrast između njega i okoline nije velik ali se on ipak može zapaziti i kad je Mesec pun.
Ovaj krater je dobio ime Eudoks (8. Eudoxus), po grčkom astronomu Eudoksu (408-355), jednom od Platonovih učenika. Eudoks je utvrdio datume godišnjih doba, zatim da sunčeva (solarna) godina traje skoro šest sati duže od 365 dana itd.

Ispod Eudoksa možda ćete uočiti nešto tamniju mrlju nepravilnog oblika. Ona je test za vaše osmatračke sposobnosti i optički instrument kojim istražujete Mesečevu površinu, jer se zaista teško vidi. Ali ona je tu, na rastojanju nešto manjem nego što je razdaljina između Eudoksa i Aristotela.

Mrlja je velika ravnica ozidana planinama, ali zid je već znatno oronuo i čitav krater je deformisan. Zove se Aleksandar (356-323) (9. Alexander), po najvećem vojskovođi starog veka. Ali, čuveni vojskovođa svoje ime na Mesecu nije zaslužio osvajačkim pohodima (to uopšte ne bi bilo u duhu ideje o nomenklaturi Mesečevog reljefa) već helenizacijom celog tada poznatog sveta.

Ako Aleksandra niste uspeli da nađete ostavite ga za neku drugu, povoljlniju priliku, a sad se spustite do mora. To je More Vedrina koje vam je već poznato. Njegovom sredinom ide najduži zrak kratera Tiho. Krenite tim zrakom na jug i on će vas dovesti do blještave pege na samoj južnoj obali mora. Ovako iz daljine gledan pri punom Mesecu liči na snažnu upaljenu svetiljku. To je krater Menelaj (10. Menelaus), ali ako vam se učini da to vidite spartanskog kralja Menelaja kako u ratnoj opremi stoji na obali i snuje osvetu Parisu koji mu je oteo lepu Helenu, varate se. Junacima mitova nema mesta na Mesecu (videćemo da ovo pravilo ipak ima izuzetaka). Ovaj Menelaj je grčki geometar i astronom iz Aleksandrije koji je živeo oko sto godina posle Hrista i bavio se sfernom trigonometrijom.

Iz Mora Vedrina, ako spustite malo pogled uplovicete u More Tisine (10. Mare Tranqullitatis). Povrsina ovog mora je oko 438 000 km2 sto odgovara povrsini naseg Crnog Mora. Dno Mora Tisine, posebno u zapadnom delu, obiluje kupolama i brazdama sto ovo more cini izuzetno zanimljivim za posmatranje, ali sa jakim teleskopom i samo pri kosim suncevim zravcima.

A iz Mora Tišine ulazite u More Plodnosti (9. Mare Fecunditatis). Ovo more je nepravilnog oblika i nešto je manje od našeg Kaspijskog jezera - ima 337 000 km2.

http://razbibriga.net/clear.gif

I na kraju tu je veoma lepo i lako uočljivo More Kriza (11. Mare Crisum). Vidimo ga kao gotovo pravilan krug, ali to je zato što se ono nalazi na rubu Mesečevog diska i mi ga gledamo iskosa. Ono je zapravo ovalnog oblika, izduženo u pravcu istok-zapad. Veliko je oko 199 000 km2 što odgovrara površini Velike Britanije.

U ovoj šetnji po punom Mesecu posetili smo desetak kratera, jedan okean i nekoliko mora i planina. Za jednu noć to je možda i suviše. Možda neke kratere i niste uspeli da zapazite, ali to nije važno, videćete ih kasnije kad Mesec malo ostari. Važno je za početak da steknete orijentaciju. Pošto je Mesec uvek malo nakrivljen uzmite da Platon pokazuje sever, a Tiho jug. Ova dva kratera se inače nalaze vrlo blizu glavnog Mesečevog meridijana.

Potpuno pun Mesec zapravo ne možete videti. Onog dana kada terminator iščezne na zapadu, na severu ili jugu uz rub diska već se pojavila uska senka jer se Mesec nalazi severno ili južno od ravni ekliptike. Potpuno ceo Mesecev disk mogao bi biti osvetljen samo kada Mesec dođe u ravan ekliptike, tj. u jedan od čvorova. Ali on tada ulazi u Zemljinu senku, to je pomračenje Meseca, te tada nije uopšte osvetljen.

Natanak Meseca

Shodno ljudskoj prirodi da svemu traži uzrok i početak vrlo davno se nametnulo pitanje nastanka Meseca. Tokom istorije nuđeni su razni odgovori ali većina njih ima u najboljem slučaju samo književnu vrednost. Najpoznatije tumačenje ovog događaja je svakako ono po kojem je nas satelit nastao voljom Božjom četvrtog dana od početka stvaranja sveta. U sedamnaestom veku pedantni teolozi, izučavajući Sveto pismo, izračunali su da je ovo moralo biti 4004. godine pre rodjenja Hrista i to oktobra meseca!

Prva teorija

U novije doba stvorene su i druge terorije. Po jednoj Mesec je nastao daleko od Zemlje, od protoplanetarnog oblaka kao zasebno telo, mozda kao jedna od planeta Sunčevog sistema koju je kasnije svojom gravitacijom Zemlja zarobila i prinudila da se obrće oko nje.
Ova teorija polazi od razlike između Zemlje i Meseca u pogledu fizčckog i hemijskog sastava njihovih stena te zaključuju da je Mesec morao nastati na nekom drugom mestu. S obzirom na srednju gustinu Meseca to ne bi trebalo da bude izvan Marsove orbite pošto dalje planete imaju znatno nižu srednju gustinu (ispod 2 g/cm³) i građene su uglavnom od gasova (sa eventualno malim čvrstim jezgrom).

Druga teorija

Druga teorija polazi od sličnosti Zemlje i Meseca baš u njihovom hemijskom sastavu te nastanak ovog satelita locira u blizini nase planete. Istraživanja zadnjih decenija su pokazala da između Zemlje i Meseca razlike i nisu toliko krupne koliko je to izgledalo u prvi mah kada su uzorci tek počeli pristizati sa Lune, odnosno da se one mogu objasniti i u slučaju nastanka Meseca u komšiluku. Ono što međutim ne može da objasni ova teorija jeste začuđujuće mala količina gvožđa na Mesecu. Ako je Mesec stvoren u okolini Zemlje morao bi biti građen od istog materijala kao i Zemlja te bi morao da ima bar približno isto toliko gvožđa koliko i Zemlja. A to nije slučaj. S druge strane doneseni uzorci Meseca neobično podsećaju na materijal spoljnog omotača Zemlje.

Treća teorija

Ovo je bilo odlučujuće za kreiranje treće teorije po kojoj je Mesec dete Zemlje. Na neki način on je stvoren od delova naše planete. Ideja je zapravo dosta stara. Prvi ju je izneo Vilhelm Henri Pikering 1907. godine, a zatim su je prihvatili i neki drugi istraživači među kojima i Dž. H. Darvin (sin "onog" Darvina) po kome se Mesec na prelazu arhaika i proterozoika otrgao od naše planete sa mesta gde se danas nalazi Tihi okean. Moderna varijanta ove teorije objašnjava i paradoks sa gvožđem. Naime u procesu formiranja Zemlje gvožđe i drugi teški elementi tonuli su prema dnu, tj. ka centru planete, a lakši elementi su se premestili u gornje slojeve. Deo ovih slojeva se kasnije odlepio od planete da bi se od njega formiralo novo telo - naš Mesec. No, kako je došlo do odvajanja ovog sloja od planete? Prema jednoj verziji taloženje gvožđa u središtu Zemlje izazvalo je ubrzanje njene rotacije oko sopstvene ose, a brza rotacija je zatim dovela do jake centrifugalne sile koja je poput praćke nestabilne površinske slojeve odbacila u svemir.

Konačan scenario

Danas se međutim kao prihvatljivija navodi druga verzija. Po njoj celokupan scenario nastanka Meseca izgleda otprilike ovako. Nakon što se gvožđe u dobroj meri već koncentrisalo u središtu planete Zemlja se sudarila sa nekim telom čija je masa bila deset ili nešto više puta manja od mase Zemlje. Danas takav sudar nije verovatan jer je Sunčev sistem u međuvremanu uredio orbite svojih većih tela, ali je u ono vreme sigurno bilo mnogo objekata čije su se putanje ukrštale.
Sudar o kome je reč bio je kataklizmičan. Izazvao je strahovitu eksploziju od koje se površinski omotač Zemlje razneo u okolni prostor i zatim pretvorio u oblak vrele prašine. Visoka temperatura je istisnula svu vodu iz oblaka od koga se zatim formirao satelitski roj ćvrstih čestica koje su se međusobno privlačile i lagano lepile jedna na drugu. Zatim su se stvorile grudve. Najveća je privlačila ostale i tako je rasla. Konačno nastalo je novo nebesko telo, Zemljin satelit. To još nije bio Mesec kakvog danas vidimo na nebu, ali je već imao izvesnu moć. Izazivao je plime na Zemlji i usporavao njenu rotaciju. Zbog toga je po zakonima mehanike počeo da se udaljava od Zemlje. Na putu u dalje orbite kupio je ostatke satelitskog roja i uvećavao se, uvećavao....
Sve ovo se dogodilo pre 4.6 milijardi godina. Mesec ne može biti mlađi od toga jer su njegove najstarije stene stare toliko, 4.6 milijardi godina. A ne može biti ni stariji jer je i čitav planetni sistem otprilike toliko star. Najstariji meteoriti su nastali pre 4.6 do 4.7 milijardi godina.

Šta je bilo dalje?

Najranije doba Meseca bilo je obeleženo dramatičnim zbivanjima. Snažan pljusak velikih meteorita obrušavao se po satelitu neprestano pola milijarde godina. To su bile preostale stene iz satelitskog roja oko Zemlje i bezbroj drugih krhotina koje su lutale međuplanetarnim prostorima. Pri svakom udaru oslobađala se ogromna energija od koje se tlo topilo tako da je cela površina Meseca gorela i ključala od vreline. Spoljni omotač je bio pretvoren u vrelu lepljivu kašu istopljenih stena.

Raslojavanje
Dvesta miliono godina vrio je ovaj omotač a za to vreme tvari manje gustine izbijali su u gornje slujeve, dok su druge su tonule. Zatim je Mesec počeo da se hladi jer se broj meteorita koji su ga bombardovali vremenom smanjivao. Tokom hlađenja omotač se lagano raslojavao na koru i gornju mantiju.
Tokom ovog raslojavanja važnu ulogu u formiranju kore igrala je naša planeta. Pod uticajem njene gravitacije teže tvari Meseca premeštale su se ka Zemlji i zato je centar mase satelita danas pomeren za oko dva kilometara ka nama. Zato je i kora Meseca tanje na strani koja je okrenuta našoj planeti, a što ce imati značajne posledice u kreiranju reljefa čitavog satelita.

Elementi
U kori Meseca se koncentrisao aluminijum i kalcijum i tu su tokom hlađenja nastali minerali plagioklasa i anortizitne stene. U gornjoj mantiji zadržalo se gvožđe i magnezijum. Kasnije će od ovih elemenata nastati minerali piroksen i olivin, te stene balzata.

Krateri
Iako je bombardovanje meteorita je sve više slabilo, oni su ipak pljuštali još 300 miliona godina. No sada su već udarali o čvrsto tle i ostavljali su svoje tragove. Lomili su i drobili Mesečevu koru, stvarali prve trajne kratere i duboke pukotine. Izmrvljene stene, izbčene iz kratera pod slabom gravitacijom Meseca rasejavale su se daleko na sve strane i lagano taložile po čitavoj površini.

Planine
Ponekad bi se Mesec sudario i sa mnogo većim telom od običnog meteorita, sa ponekim planetoidom. Ovakvi sudari pustošili su ogromne prostore i iz osnova menjali reljef satelita. U trenutku sudara snažna eksplozija izbacivala je velike količine materijala u okolni prostor, tlo se topilo, a udarni talas se prstenasto širio. Stvarali su se glomazni bazeni duboki nekoliko kilometara i široki vise stotina, pa i hiljada kilometara. Od istisnutog materijala oko bazena su nastajale planine visoke nekoliko hiljada metara. Ove planine su stare od 3.9 do 4.1 milijardi godina pa se računa da je to starost i bazena. Od tih bazena koju stotinu miliona godina kasnije nastaće Meseceva mora.

Rude
Verovatno je u to vreme, pre četiri milijarde godina, završeno vertikalno raslojavanje rastopljenog omotača. Pojavile su se rude bogate alkalnim metalima, fosforom, radioaktivnim elementima i retkim zemljama. Možda se tada formiralo i Mesečevo ferosulfidno jezgro u kome je temperatura bila viša od tačke topljenja. Moglo je nastati i magnetno polje skoro iste jačine kao i Zemljino.

Mora
Zatim su se bazeni ispunili tamnom bazaltnom lavom. To je bilo sto i vise miliona godina nakom stvaranja bazena. Kora je tada već uveliko bila ohlađena i čvrsta, ali ispod nje su se još uvek nalazili rastopljeni delovi omotača. Bila je to magma koja je pod velikim pritiscima tražila svoj put ka površini. Izbijala je tamo gde je kora bila najtanja: u bazenima na nama bližoj strani. Probijala se kroz pukotine koje su nastajale od udara meteorita i razlivala se puneći bazene bazaltom. Tako su nastala Mesečeva mora. Na daljoj strani Meseca gde je kora deblja, lava je uspela da potopi samo najdublje bazene. Zato ta strana oskudeva morima. Poslednja erupcija lave velikih razmera bila je pre 3.7 milijardi godina. Zatim se Mesec ohladio do velikih dubina i udarci meteorita više nisu mogli da probude vulkane.
Ali, u morima lava se hladila još skoro pola milijarde godina. Stare kratere na dnu bazena ona je potopila i izbrisala skoro svaki njihov trag, a novi nisu mogli da nastanu dok god je lava bila žitka. Kada se konačno ohladila, pre nešto više od tri milijarde godina, veliki meteoriti su već gotovo presahli. Zato je u morima tako malo velikih kratera. Ali ovih manjih ima isto koliko i na kopnu.

Regolit
Meteoriti manjih razmera su i dalje rovarili površinu Meseca i pravili na njemu kratere, često jedan preko drugog i uglavnom manje preko većih jer velikih meteorita gotvo da nije više bilo. Skoro svi krateri su kružnog oblika jer telo koje padne na tlo velikom brzinom ne rije po njemu nego eksplodira i raspada se zajedno sa okolnim materijalom.
Od eksplozije izmrvljene i isitnjene stene lete zrakasto u stranu i hiljade kilometara i zatim lagano padaju na tle. Vremenom su fina zrnca stena prekrile ceo Mesec i od njih je formiran prašinast sloj regolita. Kako je erozija na Mesecu sasvim slaba jer nema ni vode ni zraka na njemu, izbačeni materijal iz kratera ostaje kao zaleđen tamo gde je pao. Geološki - Mesec je već odavno mrtav. Poslednji važni događi dogodili su se pre možda milijardu godina. Naravno, ako izuzmemo vasionske brodove koje su Zemljani poslali na njegovu površinu.

Udaljenost

Koliko je Mesec daleko? Ako čovek hoće da bude precizan onda na ovo pitanje ne može da da jedan odgovor već najmanje dva.

Mesec naime stalno menja svoje rastojanje od Zemlje jer se oko nje ne okreće po kružnoj već po eliptičnoj putanji. U jednom fokusu ove elipse nalazi se Zemlja i na našem crtežu to je tačka F1. Kada Mesec stigne u tačku M1 tada je rastojanje od njegovog centra do centra planete najmanje i iznosi 363 300 kilometara. Ova tačka se zove perigej. Tačka M2 zove se apogej i u njoj je Mesec najudaljeniji od centra Zemlje, 405 500 kilometara. Iz ova dva podatka možemo dobiti treći: srednju udaljenost Meseca. Srednja udaljenost je aritmetička sredina najveće i najmanje dajine. Ona iznosi 384 400 kilometara i ako za razdaljinu Meseca od Zemlje treba da navedete samo jedan podatak koristite ovaj.

http://razbibriga.net/clear.gif

To je inače put u koji stane trideset Zemljinih kugli, a koji peške mozete da predjete za 8 godina i 280 dana, ako idete pet kilometara na sat i naravno ako idete stalno, bez odmora. Istu razdaljinu svetlost prevali za 1.28 sekundi.

Pošto znamo srednju udaljenost Meseca možemo priblžno izračunati i obim njegove putanje (oko 2.5 miliona kilometara).

Linearni ekscentricitet
Srednja udaljenost je jednaka dužini velike poluose (a). Ova poluosa određuje veličinu čitave elipse, a izduženost elipse zavisi od razmaka izemeđu fokusa. Razume se da će elipsa biti izduženija ukoliko je razmak između fokusa veći. Nas međutim interesuje polovina ovog razmaka jer ona govori koliko je jedan fokus udaljen od centra elipse (presek velike i male ose, tačka D). Ovaj podatak možemo dobiti ako od najveće razdaljine oduzmemo najmanju i rezultat podelimo sa dva. Izlazi da je to 21 100 km. Toliko je znači Zemlja pomerena od centra elipse. Ovaj razmak se zove linearni ekscentricitet Mesečeve eliptične putanje oko Zemlje.

Numericki ekscentricitet
Sada možemo da izračunamo i numericki ekscentricitet Mesečeve elipse. To se radi tako što linearni ekscentricitet podelimo sa dužinom velike poluose (a). Dobićemo da je e=c/a=0,0546... itd, ili, zaokruženo, numerički ekscentricitet Mesečeve orbite oko Zemlje je 0.055 (ne pitajte samo čega 0,055 - to je bezdimenziona veličina).

Numerički ekscentricitet je dakle mera izduženosti elipse. Među satelitima, prema dosadašnjim saznanjima, najveći ekscentricitet ima Neptunov satelit Nereida (e=0.75), a Saturnov Tetis, zatim Marsov Deimos itd. najmanji (e=0); putanja prvog je veoma izdužena, dok je putanja ovih drugih kružnica.

Šta nam govori ekscentricitet Mesečeve orbite? Ona je bez sumnje eliptična, ali njena izduženost nije naročito velika. Gotovo da je kružna. Smanjite je 10 milijardi puta i nacrtajte je na komadu hartije pa ćete videti. Posao zapravo nije vredan truda jer će razmak između fokusa elipse biti svega nekoliko milimetra i trebaće vam dosta truda da na kraju nacrtanu putanje ipak ne vidite kao kružnicu. Zbog toga se ova putanja u udžbenicima iz praktičnih razloga crta ili kao kružnica, ili pak kao naglašeno izdužena elipsa, već prema potrebi, a jedino se ne crta kako stvarno izgleda. (Uopšte to je karakteristicno za astronomiju da i najpreciznije tvrdnje i najveće istine dokazuje potpuno netačnim crtežima).

Međutim, ma koliko da je mala razlika između Mesečeve putanje i kružnice ona u stvarnosti nije bez značaja. U perigeju Mesec nam je bliži za 42200 km nego u apogeju i to čak može i da se vidi, jer se na različitoj udaljenosti menja prividni prečnik Meseca.

Prividni prečnik
nekog tela je prečnik kako ga vidimo sa Zemlje. Ovde se dakle ne radi o stvarnoj, apsolutnoj veličini tela, već o veličini koju doživljavamo gledajući dato telo. Tako je prividno Mesec iste veličine kao i Sunce, iako je u stvarnosti prečnik Sunca 400 puta veći od prečnika Meseca.

Kolika je prividna veličina Meseca? Možemo reći da je prividno Mesec zaista velik kao dinja kako se dugo govorilo u našem narodu, ali postoji i druga merna jedinica. To je lučni stepen. Lučnim stepenima merimo ugao koji zahvata disk nebeskog tela posmatrano sa Zemlje. Ova veličina, kad je u pitanju Mesec varira u zavisnosti od razdaljine Meseca. U perigeju ona iznosi 33'31" a u apogeju 29'22". Na srednjoj udaljenosti prividni prečnik Meseca je 31'05". Ove razlike se naravno utvrđuju odgovarajućim mernim instrumentima, ali ima situacija kada se one mogu uočiti i golim okom. To će biti slučajevi za vreme različitih pomračenja Sunca.

Siderički mesec

Ako imate dovoljo strpljenja dok posmatrate Mesec možete učciti njegovo kretanje među zvezdama. Zepravo čini se kao da se zvezde po nebeskom svodu brže kreću od Meseca, te ga u tom kratanju prestižu. Međutim, kretanje zvezda po nebu je ilizuja, posledica obrtanja Zemlje oko svoje ose. Zvezde su za naše oko nepomične. Istina je dakle da Mesec putuje nebom i prolazi kroz sazvežđa.

Uočite jednu zvezdu u blizini Meseca sa njegove leve strane, prema istoku. Već za jedan sat videćete da joj se Mesec približio. Za jedan sat Mesec pređe put koji je otprilike jednak njegovoj prividnoj širini, nešto više od 30'. Sutradan možete videti da je u odnosu na zvezdu Mesec prevalio veliki put od 13°. Za dva, tri dana on je već zaplovio u drugo sazvezđe.

http://razbibriga.net/clear.gif

Poput Sunca i Mesec se kreće po zodijaku, ali je od Sunca mnogo brži. Sunce se po nebu krece oko 1° na dan i zato mu treba čitava godina da prođe kroz sva sazvežđa zodijaka. Mesec isti posao završi za tačno 27 dana, 7 sati, 43 minuta i 11.47 sekundi. Naravno, za to vreme je napravio i tačno jedan krug oko Zemlje.

Ovaj vremenski period obilaska oko Zemljine kugle, pošto se meri u odnosu na zvezde zove se siderički mesec (lat. sidereus = zvezdani).

Brzina Meseca

Lepa boginja Selena je, kaze priča, svako veče u svoje nebeske kočije uprezala dva bela konja i zatim lagano putovala nebom. U svetlu današnjeg znanja o dužini Mesečeve staze oko Zemlje rekli bismo da su Selenini konji morali ići na mlazni pogon jer put od preko 2.4 miliona kilometara za svega 27.3 dana može se preći samo velikom brzinom. Ovu brzinu možete i sami da izračunate. Ona iznosi 1.023 kilometara u sekundi, a to je brže od puščanog zrna i otprilike jednako brzini modernih aviona lovaca.

Treba međutim znati da ovo nije konstantna brzina Meseca, vec prosečna. Po drugom Keplrovom zakonu o kretanju planeta radijus vektor planete u istim vremeskim razmacima opisuje jednake površine.

http://razbibriga.net/clear.gif

Primenjeno na kretanje Meseca to izgleda ovako. Radijus vektor je zamišljena linija koja povezuje centar Zemlje sa centrom Meseca. Povrsine M1-Z-M2 i M3-Z-M4 su jednake, a Mesec opise lukove M1-M2 i M3-M4 za isto, jednako vreme. Kako je luk M1-M2 duži od luka M3-M4 to znači da je brzina Meseca oko perigeja veća nego u blzini apogeja.

Zbog promenljive brzine Meseca sve veličine koje ovde navodimo, a koje zavise od te brzine jesu samo prosečne veličine.

Od zapada ka istoku

Ima jedna posebno zanimljiva stvar u vezi kretanja Meseca oko naše planete. Iz iskustva znamo da Mesec izlazi na istoku, zatim plovi nebom ka zapadu, zalazi i sutradan se ponovo rađa na istoku. To je svima poznato. Ali, možda vam je već zapelo za oko kretanje našeg satelita među zvezdama. Kako to da se Mesec koji izlazi na istoku, a zalazi na zapadu, kroz sazvežđa kreće u suprotnom smeru, od zapada ka istoku?

http://razbibriga.net/clear.gif

Stvar je u obrtanju Zemlje oko svoje ose. Ma koliko brzo Mesec jurio po svojoj putanji on, za posmatrača na Zemlji, zaostaje u kretanju po nebeskom svodu. Uzmite da kroz prozor vašeg stana posmatrate kako se na istoku pomalja Mesec i kako on odmiče ka zapadu. Ali vi, vaš prozor i stan predstavljate samo jednu tačku na Zemljinoj kugli. Za 24 časa vi napravite pun krug, 360° oko Zemljine ose. Za to vreme Mesec prevali tek delić svog puta, svega 13° od svoje putanje oko Zemlje. Posledica takvog kretanja sada je jasna - čini se da on ide ka zapadu.

Mesec kasni

Zamislite da se nalazite na Zemlji u tački A našeg crteža i da je Mesec u kulminaciji. Nebesko telo je u kulminaciji onog trenutka kada prolazi kroz meridijan, a meridijan je zamišljen luk koji prolazi kroz zenit u pravcu sever-jug.

Dakle, okrenite se ka severu, u mislima spojte zenit (on se nalazi tačno iznad vaše glave), sa tačkom horizonta na krajnjem severu i dobijete meridijan. Kada Mesec preseče taj meridijan on je u kulminaciji. U tom trenutku to je i najviši njegov položaj na nebu pošto već sledećeg momenta on počinje da se spušta ka zapadu.

http://razbibriga.net/clear.gif


Dakle vi ste u tački A a Mesec u trenutku kulminacije u tacki A'. Za 24 časa, pošto se zajedno sa Zemljom okrenete oko njene ose, vi ponovo dodjete u tačku A. Za to vreme Mesec je iz tačke A' prevalio svoj put od oko 13° i sada se nalazi u tački B'. On, znači jos nije presekao vaš meridijan. Isprednjačio je i vi morate da ga stignete, tj. da pređete tih njegovih 13°. Jedan stepen Zemlja rotirajući se prevali za četiri minuta (360° Zemlja pređe za 24 sata, odnosno za 1440 minuta) što znači da joj za luk od 13° treba još oko 50 minuta i to je vreme za koji Mesec svakog dana "kasni". Ako želite da sledećeg dana posmatrate izlazak Meseca morate imati ovo na umu jer ćete inače na nebu videti samo zvezde.

Ovo je međutim teorija. U stvarnosti Mesečevo vreme kašnjenja se stalno menja i gotovo nikada nije 50 minuta. To je zbog toga što brzina Meseceve revolucije oko Zemlje nije konstantna. Ona je najveća oko perigeja, a najmanja oko apogeja. Zato se i kašnjenje Meseca menja od nekih dvadesetak minuta pa do jednog i po sata.

Mesečeve mene

To da po nebeskoj sferi Mesec načini pun krug za 27 dana i nešto sati, a što zovemo siderički mesec, nije novo otkriće. Za to su znali još Haldejci. Ali ne baš svi Haldejci već samo oni koji su se bavili astronomijom. Običan čovek nikad nije imao smisla ni strpljenja za duga osmatranja neba i kako je po prirodi praktičan, on je za svoje potrebe posmatrao mnogo uočljiviju pojavu - Mesečeve mene.

Mesec je tamno telo, on ne zrači svoju svetlost i zato možemo da vidimo samo onaj njegov deo koji obasjava Sunce. Kako opet Mesec stalno menja svoj položaj u odnosu na Zemlju i Sunce taj deo će, posmatrano sa Zemlje, svakog dana izgledati drukčije. Kažemo - Mesec prolazi kroz mene ili faze.

http://razbibriga.net/clear.gif

Kao početni momenat za posmatranje promena ovih faza uzima se obično trenutak kada se Mesec nalazi između Sunca i Zemlje (položaj M1 na crtežu). Ta faza se zove mlad Mesec, ali nju nećete moći da vidite pošto je Zemlji tada okrtnuta neosvetljena strana Meseca (istovremeno Mesecu je okrenuta osvetljena strana naše planete i Seleniti da postoje mogli bi na svom nebu da gledaju u punom sjaju "punu" Zemlju). Ponekad se međutim zna desiti da Mesec u ovoj fazi pokrije Sunce pa onda možemo da vidimo njegov tamni disk, ali do ove situacije dolazi retko. Najčešće Mesec prolazi ispod ili iznad Sunca.

nastavak:

Zanimljivi prizori nastaju tek nakon nekoliko dana kada Mesec na putu oko Zemlje odmakne prema istoku. Tada se može videti njegov uzan, ali svakim danom sve širi srp (M2 i M3). Ispupčena strana srpa je okrenuta Suncu ali vi dobro pogledajte njegovu suprotnu, ugnutu stranu. Ivica te strane je granica između osvetljenog i neosvetljenog dela Meseca, između svetlosti i tame, između dana i noci. Ta tanka linija koja razdvaja dan od noć na Mesecu zove se terminator i baš njega ćemo u svim fazama posmatrati. Vrhovi srpa su rogovi Meseca, a zamišljena prava koja ih povezuje zove se linija rogova. U ovoj fazi rogovi su okrenuti ka istoku.

Preko dana Mesečev srp je teško uočljiv jer ga zasenjuju zraci Sunca. Možemo ga dobro videti tek kad Sunce zađe i to na zapadu, blizu tačke zalaska. Sa gledanjem treba požuriti jer će uskoro Mesec i sam da nestane iza horizonta.

nastavak:

Obratite pažnju na figuru Meseca koju vidite tih prvih dana nakon faze mladog Meseca. Pada u oči blještavi beli srp, ali sem njega možete uočiti i preostali deo Mesečevog diska. To je onaj deo na kome jos vlada noć, ali tu noć razbija neka slaba sivkasta svetlost i kao da je čitav predeo u sumraku. Ova svetlost zove se pepeljasta svetlost, a ona potiče od naše planete (ako se sećate ovaj fenomen je razjasnio Leonardo). To su zapravo Sunčevi zraci koji se odbijaju od Zemlje i obasjavaju Mesec. Zemlja na ovoj razdaljini prilično snažno blješti. Svetlost koja se od nje odbija i pada na Mesec osmdeset puta je jača od najjace mesečine na Zemlji.

Pepeljasta svetlost se ne može videti u sledećim fazama Meseca jer se Mesec polako premešta na noćnu stranu Zemlje.

nastavak:

Kada od mladog Meseca prođe nešto više od sedam punih dana nastaje faza koju zovemo prva četvrt (M4). Sada je osvetljena čitava desna polovina Mesečevog diska, a terminator se poklopio sa linijom rogova. U ovoj fazi Mesec izlazi u podne, a zalazi u ponoć. Čoveku koji poznaje kretanje Meseca nije potreban ni sat ni kompas jer i vreme i strane sveta on čita sa neba gledajući Mesec.

http://razbibriga.net/clear.gif

Nakon prve četvrti osvetljena površina Meseca se i dalje povećava. Mesec "raste" kažemo. Svakim danom terminator sve više uzmiče pred Suncem. Na mestima preko kojih prolazi sviće dan (M5 i M6).

A dve nedelje od mladog Meseca, uveče kada Sunce zađe, na nebu se pomalja pun Mesec u svom najvećem sjaju (M7). Ceo je obasjan Sunčevim zracima i njegova svetlost je tada najjača. Ona razbija i najgušći mrak i pravi senke na Zemlji. Ova faza se drukčije zove uštap.

nastavak:

Kad je uštap Zemlja se nalazi između Sunca i Meseca. Zemlji je okrenuta cela osvetljena Mesečeva strana, a Mesecu cela neosvetljena strana Zemlje. Kada bi stvarno postojali mali beli čovečuljci na Mesecu za njih bi nasa planeta tada bila u fazi mlade Zemlje i ne bi je videli. Samo ponekad bi Zemljina senka presla preko njih i oni bi govorili da se Sunce pomračilo. Za nas Zemljane to je pomračenje Meseca.

U ovoj fazi Mesec je cele noći na našem nebu. Tek u zoru, kada se na istoku pojavi Sunce on zađe za horizont.

A već sledeće noći Mesec više nije pun. Na njegovom disku pojavila se senka i kažemo: Mesec opada. Sledećih dana ovo postaje sve uočljivije (M8 i M9). Terminator sad pokazuje mesto gde na Mesecu počinje noć.

nastavak:

Treće nedelje od mladog Meseca terminator se ponovo poklopio sa linijom rogova (M10). Sada je već pola Mesečevog diska u mraku, a osvetljena je njegova leva strana. Ova faza se zove poslednja (ili druga) četvrt. Mesec je izašao u ponoć, a zaći će u podne.

Nakon poslednje četvrti tama guta sve veći deo Mesečevog diska i osvetljeni deo sve više dobija oblik srpa (M11 i M12). Osvetljeni deo je okrenut Suncu, ali rogovi sada gledaju na zapad. Mesečev srp ima oblik ćirilicnog slova "S" (ili latiničnog "C") pa po tome odmah možete znati da jeMesec tada "star", da opada. Vreme izlaženja Meseca je sve bliže zori i izlasku Sunca, a njegov srp je sve tanji. Mesec ponovo dolazi iznad dnevne strane Zemlje i ona ga sve snažnije obasjava odbijenim zracima Sunca. Opet ćemo na Mesecu videti pepeljastu svetlost i noćnu stranu Meseca (M12).

Uskoro potom, provešćemo neko vreme bez mesečine i Meseca. Mesec je istina tu, ali po danu i okrenut nam je njegov neosvetljeni deo pa ga ne vidimo. On je ponovo u fazi mladog Meseca. A već sledećeg dana počeće novi ciklus Mesečevih mena.

Sinodički mesec


Da bi prošao kroz sve faze Mesecu je potrebno 29 dana, 12 sati, 44 minuta i 2.78 sekundi. Ovaj vremenski period se zove sinodički mesec pošto predstavlja zbir svih Mesečevih mena (sinodički dolazi od grčke reči u značenju zbirni, skupštinski). Ono što međutim zbunjuje jeste da u toku ovog ciklusa, dakle za 29.5 dana, Mesec načini ravno jedan krug oko Zemlje, a ranije smo tvrdili da je za taj krug Mesecu potrebno 27.3 dana, to jest jedan siderički mesec. Čitava stvar je utoliko interesantnija što su obe ove tvrdnje tačne i lako se mogu proveriti. Za jednu su dokaz mene, a za drugu zvezde.

http://razbibriga.net/clear.gif

Da bismo shvatili otkud potiče razlika između sideričkog i sinodičkog meseca potrebno je da kretanje Meseca oko Zemlje dovedemo u vezu sa kretanjem Meseca i Zemlje oko Sunca. Ovo drugo kretanje ima za posledicu da se položaj Meseca i Zemlje prema zvezdama posle izvesnog vremena više ne podudara sa njihovim položajem prema Suncu.

Uzmimo da je Mesec u fazi punog Meseca (tačka M1) i da u tom položaju, gledano sa zemlje, poklapa neku udaljenju zvezdu. Kroz 27 dana i nešto sati Mesec će napraviti jedan krug oko Zemlje i ponovo će poklopiti datu zvezdu (položaj B na crtežu). Ali za tih 27 dana i Zemlja i Mesec su na putanji oko Sunca prevalili određen put tako da u trenutku kada Mesec poklopi zvezdu on još nije dospeo u fazu punog Meseca. Za to mu je potrebno da stigne u polozaj M3 što traje oko dva dana i pet sati.

Siderički mesec, dakle, predstavaja vreme kruženja Meseca oko Zemlje s obzirom na zvezde, a sinodički s obzirom na Sunce.

Sinhrona rotacija


Dok se okreće oko naše planete Mesec se istovremeno obrće i oko svoje ose. Ova dva kretanja su sinhronizovana tako da se za jedan krug oko Zemlje Mesec tačno jedanput okrene i oko svoje ose. Kažemo, period Mesečeve revolucije oko Zemlje jednak je periodu njegove rotacije. Posledica ovakvog kretanja je poznata - naš satelit nam uvak okreće jednu istu stranu i zato na njemu vidimo uvek jedan isti pejsaž.

Do sinhrone rotacije Meseca došlo je u davno doba kada se pod uticajem Zemlje centar mase Meseca pomerio ka našoj planeti. Međutim sinhrona rotacija nije karakteristična samo za našu Lunu. Među satelitima Sunčevog sistema to je uobičajena pojava.

http://razbibriga.net/clear.gif

Rotaciju Meseca, isto kao i njegovu revoluciju, možemo posmatrati u odnosu na zvezde i u odnosu na Sunce. U prvom slučaju ono je jednaka sideričkom, a u drugom sinodičkom mesecu. Pošto se trajanje dana na nekom nebeskom telu određuje prema Suncu to znači da jedan dan na Mesecu traje, zbog sinhrone rotacije, isto koliko i sinodički mesec: 29 dana, 12 sati, 44 minuta i 2.78 sekundi. Naravno, ovo je prosečno vreme izraženo u zemaljskim vremenskim jedinicama.

Osa rotacije Meseca prema ravni ekliptike ima naklon od 88°.5 te na tu ravan stoji gotovo pod pravim uglom. Otuda na Mesecu nama smene godisnjih doba.....

Anomalistički mesec


Oko Zemlje Mesec ide po eliptičnoj putanji. A ta elipsa i sama ima svoje kretanje. Ona se rotira u svojoj ravni i to u smeru kretanja Meseca oko Zemlje. Ovo rotiranje se manifestuje kao kretanje velike ose Mesečeve putanje. Osa (podsetimo se, ona spaja perigej i apogej) za godinu dana prevali put, u ravni elipse, od nesto preko 40°, a za pun zaokret treba joj 8 godina i 310 dana.

http://razbibriga.net/clear.gif

Zbog obrtanja ove elipse period prolaska Meseca kroz čitavu stazu nije jednak sideričkom mesecu. Ako posmatramo dva uzastopna prolaska Meseca kroz perigej videćemo da je taj period nesto duži od sideričkog meseca i da traje 27.554551 dana. Ovaj vremenski period se zove anomalistički mesec.