Sulejman Velicanstveni

Da li ste culi za ovog sultana i koliko znate o njemu?

istorijska biblioteka

Сулејман I Величанствени (османски тур. سليمان; модерни тур. Süleyman) је био десети
султан Османског царства који је владао између 1520. и 1566. године. Био је човек
вишеструких талената: вешт војни стратег, велики законодавац, префињени песник и
страствени обожавалац своје једине законите супруге, Украјинке Рокселане. Због
велике реформе закона у муслиманској традицији је остао упамћен као Кануни
(Законодавац), док је у Европи био познат као Велики Турчин[1]. Наследио је
царство у успону које је током своје владавине проширио на три континента, борећи
се против Хабзбурговаца на Западу и против Месопотамије на Истоку. Када је ступио
на престо, један савременик га је описао као питомо јагње које је дошло на место
крволочног лава1, међутим, током своје дугогодишње владавине Сулејман ће успети
не само да очува велико царство које је наследио од свог оца, него да му дода нове
територије, тако да ће се Османско царство на крају његове владавине простирати
од Мађарске до Ирака и од Јемена до руских степа на истоку Каспијског мора, са
границама дугим укупно 12.000 километара[3].

Детињство и младост

Сулејман је био син султана Селима I и његове жене, Хафсе Хатун, која је вероватно
била кћерка тартарског кана са Крима, Менгли Гираја[4]. Хафса је имала 17 година
када се Сулејман родио — 6. новембра 1494. у Трапезунту на црноморској обали.[5].
Са седам година је послат у палату Топкапи где je стекао темељно образовање у
разним областима науке, историје и књижевности. Говорио је четири језика: арапски,
персијски, чагатај2 и српски[1]. Са 17 година постављен је за намесника града Кафе
(данас Теодосија), потом Сарукана (данас Маниса). Краће време је био на месту
управитеља Једрена. Такође је повремено заузимао и почасни положај султана у
одсуству свог оца који је стално био на освајачким походима.

Вест о очевој смрти затекла је Сулејмана у Маниси, где је вршио дужност намесника.
Селим I је након кратке, али изузетно плодне владавине изненада умро од неке
кожне болести коју је зарадио захваљујући претераном контакту с коњима. Царство
које је Сулејману оставио било је неупоредиво веће, јаче и богатије него што је било
200 година раније када је владао оснивач Османске династије, Осман I.

Када је Сулејман ушао у Истанбул и ступио на престо, побуњеници које је његов
отац поразио и војни заповедници су се понадали да ће моћи да манипулишу младим
принцем за когa су сматрали да нема ни искуства ни воље да влада. Међутим, за само
неколико наредних година своје владавине Сулејман је учврстио османску власт на
територијама које је његов отац освојио и обезбедио мир у огромном царству чије је
границе и сам почео да проширује, следећи пример својих претходника[7].

Унутрашња политика

Већ у првих неколико недеља владавине Сулејман је стекао репутацију праведног и
милостивог владара. Често је уважавао мишљења својих великих везира и са њима
остварио веома добру сарадњу, дајући им простора за самостално деловање. Кад је
ступио на престо задржао је на месту великог везира Пири Мехмед-пашу који је
важио за разборитог и мудрог човека. Под утицајем Пири Мехмед-паше Сулејман је
променио неповољне законе које је донео његов отац. Селим је у циљу уништавања
сафавидске привреде затворио све источне границе. Међутим, овај прекид
трговачких односа је с једне стране имаo погубне последице по османску привреду,
а с друге стране довеo је до многих злоупотреба. Сулејман је поново отворио
границе и уз одређена ограничења обновио трговину[7]. Две године касније, 1523,
Сулејман ће на место великог везира поставити свог пријатеља из детињства,
Ибрахим-пашу, који ће се током своје дуге службе показати као веома способан
везир и мудар саветник. Ипак постављање једног младог и неискусног роба на један
тако висок положај изазвало је много негодовања међу дворским званичницима, чак
устанака (Египат, 1524).

У току 46 година владавине, у Сулејмановом царству избило је неколико побуна. Већ
наредне године по ступању на престо, Сулејман је морао да утврди свој ауторитет —
беглербег Сирије и Палестине, Џанберди и Газали, покушао је да се осамостали.
Mеђутим, почетком 1521. године био је поражен[7].

Године 1524. Ахмед-паша добио је на управу Египат, као компензацију за
постављање Ибрахим-паше на место великог везира. Ахмед-паша се одмах по
доласку у Египат (1524) прогласио за султана, те је Сулејман био присиљен да
пошаље трупе како би угушио устанак. Ова побуна је показала потребу за
реорганизацијом административне управе и одбране Египта, те је између осталог и у
ту сврху био послат Ибрахим-паша. Велики везир је стигао у Каиро крајем јула 1524.
године и за нешто више од годину дана успео да спроведе потпуну реорганизацију
египатског административног система — искоренио је злоупотребе, неправде и
корупцију и успоставио ред и мир, обновио је војне снаге на Суецу чиме је
обазбеђено снажније османско присуство на Црвеном мору[8].

Године 1526/28. у Анадолији ће се побунити Туркомани. Главни узроци ове побуне
били су незадовољство неразумљивом администрацијом и корупцијом државних
службеника. Ова буна је убрзо задобила велике размере и нанела велике штете
војсци намесника провинција. Буна је на крају ипак угушена, а Ибрахим-паша је опет
послат како би увео ред и мир и извршио реорганизацију административног система.
Ибрахим-паша је свој задатак тако добро обавио да је Анадолија била мирна скоро
цео 16. век[8].

Такође је било неколико побуна јаничара као и повремених устанака у Анадолији,
нарочито у последњим годинама Сулејманове владавине. Међутим, највећи део
Османског царства ће у току Сулејманове владавине уживати мир и просперитет
захваљујући реформи административног система којом је ефективно уклањао већину
узрока за незадовољство због ког је избијала већина побуна[9]. Сулејман је ставио
акценат на јавне радове: изграђени су многи путеви, школе, болнице, џамије,
водоводи. Посебну пажњу је посветио трима светим градовима — Меки, Медини и
Јерусалиму, као и престоници Истанбулу у коме је све јавне радове надгледао
велики османски артихтекта, Синан-паша[9]. Такође су цветали занатство и уметност,
нарочито поезија — и сам Сулејман је био веома префињени песник, аутор многих
љубавних песама посвећених његовој великој љубави, Украјинки Рокселани.
Британски оријенталиста, Е. Џ. В. Гиб је рекао да никада и нигде на свету па ни у
Турској, поезија није имала толику подршку као што је имала у Сулејманово
време[10].

Реформа закона, управе и школства

Док је у Европи Сулејман био познат као Велики Турчин или Сулејман Величанствени
захваљујући својим војним успесима, међу муслиманима је добио назив Кануни што
на турском значи Законодавац, захваљујући великој реформи закона.

У Османском царству на снази је било шеријатско право, свето муслиманско право
које се сматрало савршеним јер је дошло од самог Бога, па самим тим и
непроменљивим. Међутим, постојали су и тзв. кануни, то јест, закони које је издавао
сам султан из области кривичног права, земљопоседништва и опорезивања и
Сулејман је управо над тим законима извршио велику реформу између 1540. и
1541[11]. Сакупио је све законе које су издали султани пре њега, средио их, уклонио
дупликате, двосмислености и претеривања водећи рачуна да ни један не буде у
супротности са основним исламским законима и издао збирку нових закона под
називом Османски законик (тур. kanun‐i Osmani) који је био на снази више од 300
година[12].

Сулејман је смањио порезе на многе производе, унапредио је и побољшао Канун раја
(тур. Kanune Raya), тј. законе који су регулисали права и обавезе раје — друштвеног
слоја произвођача, како муслимана тако и немуслимана, који су били обавезни да
плаћају намете и дажбине на основу којих се држава издржавала[13]. У области
кривичног права, смањио је број оних преступа који су се кажњавали смрћу или
сакаћењем, и одредио је низ других казни за мање прекршаје и преступе.

У области образовања, Сулејман је такође унео многе новине. Повећао је број
основних школа (мектебе) на 14 у којима су муслимански дечаци учили да пишу и
читају као и основне принципе Ислама, као и медреса, религиозних школа у којима
су се стицала виша знања из области граматике, метафизике, филозофије,
астрономије и астрологије и којих је било укупно осам у Сулејманово време[14].

Сулејман је такође на наговор свог доктора, Јеврејина Мојсија Хамона, издао декрет
којим забрањује да се Јевреји оптужују за жртвовање хришћанске деце[15].


Освајачки походи

Сулејманов отац, Селим I, сва своја освајања усмерио је ка Азији. За само осам
година своје владавине је успео да помери границе Османског царства са Црвеног
мора и Индијског океана на западни Медитеран и Персијски залив, укључујући три за
муслимане света града: Медину, Меку и Јерусалим. Након освајања мамелучког
царства 1517. године, у Азији је још једино Сафавидска Персија остала као озбиљна
претња Османском царству. Али, на самрти, Селим је саветовао свом сину да се
окрене ка Европи. Сулејман је, међутим, проширио Османско царство у оба правца —
у подједнакој мери је предузимао походе и према Западу и према Истоку. Будући да
је био добар стратег, трудио се да никад не ратује истовремено на обе стране.
Обично би склапао мир на Истоку пре него што би кретао у освајачке походе на
Запад и обрнуто[1].

Своја прва освајања након ступања на престо усмерио је ка територији већ
ослабљене Угарске краљевине. Први на Сулејмановом путу био је Београд, стратешки
веома битно угарско утврђење на ушћу Саве у Дунав.

Пад Београда

Након пораза и пропадања српске, бугарске и византијске државе, на Балкану је
остала једино Угарска која је могла да буде потенцијална сметња османском
експанзионизму ка Западу. Сулејман је почео да спрема напад на Београд кога је још
1456. године безуспешно опседао Сулејманов прадеда, Мехмед II Освајач. Сулејман
је чврсто био одлучио да крене на Београд, још му је једино недостајао ваљан разлог
због кога би кренуо у поход, међутим, врло брзо су му га дали сами Угри.

На угарско-турској граници су се још од Селимовог времена стално дешавали мањи
инциденти. Сулејман је одмах по ступању на престо понудио Угарској обустављање
свих непријатељстава у замену за плаћање трибута. Угри, чврсто верујући да ће им у
случају потребе Аустрија прискочити у помоћ, бахато су одбили овај предлог, а
Сулејмановог изасланика вратили у Истанбул без ушију и носа. Сулејман је
искористио овај догађај као разлог за напад[16][17].

Половином маја 1521. Сулејман је завршио припреме и покренуо војску у правцу
Београда. Угарска држава је била готово у расулу и неспособна да се ефикасно
супростави османској војсци. Браниоци Београда пружали су жилав отпор, али због
недостатка људства и ратног материјала морали су да предају град 28/29. августа
1521. године. Вест о паду једног од најважнијих хришћанских упоришта громогласно
је одјекнула у Западној Европи. Хришћански свет је сваким даном постајао све
забринутији за свој опстанак пред налетима османског експанзионизма. Изасланик
Светог римског царства је забележио: Пад Београда је покренуо низ драматичних
догађаја који су на крају уништили Угарску. Његова директна последица су били
смрт краља Лајоша II у бици код Мохача 1526, заузимање Будима, окупација
Трансилваније, пропаст краљевства у успону и страх суседних народа да ће
доживети исту судбину…[18]

Пад Београда показао је неспособност угарске власти да се супростави
експанзионистичкој политици Османског царства које ће своју надмоћ показати
нешто касније и у бици на Мохачком пољу 1526. године. Након пораза и слома
Угарске, носилац хришћанске борбе против османског продирања у Европу постаће
Хабзбуршка монархија.

Заузимање Родоса

Иако је пут ка Европи, Светом римском царству и Бечу био сада потпуно отворен,
Сулејман се ипак прво одлучио да нападне Родос, острво у источном делу Егејског
мора које је било база витешког реда јовановаца. Османски султани су толерисали
хришћанску присутност у источном Средоземљу све док се то није почело косити с
интересима Царства. Након освајања Египта, оживела је трговина између Истамбула,
египатских лука и Леванта, те су јовановци на Родосу постали озбиљна сметња зато
што су вршили честе нападе на турске бродове са муслиманским ходочасницима који
су ишли у Меку и Медину и ометали трговачке путеве између Египта и Истанбула.
Поред овог стратешког разлога, Сулејман је имао и друге, политичке — јовановци су
били у дослуху са његовим непријатељима, сафавидским шахом и мамелучким
владарима[17].

У пролеће 1522. године, Сулејман је послао флоту коју му је отац оставио ка Родосу.
Из Истамбула је кренуло неких 400 бродова, а сам Сулејман је кренуо копненим
путем преко Мале Азије са војском од 100.000 људи како би стигао на супротну
страну острва[19]. Након пет месеци опсаде, 22. децембра 1521. године, јовановци
су предали острво под часним условима: Сулејман им је дозволио да напусте острво
и оду у Европу, уз обећање да се више никада неће вратити у те крајеве. Неколико
година касније, јовановци ће прекршити ово обећање и вратиће се као малтешки
витезови на острво Малту коју им је поклонио заклети Сулејманов непријатељ, Карло
V[17].

Освајањем Родоса Сулејман је источни Медитеран претворио у османско језеро.
Једино је још Кипар остао независан и то само зато што је Млетачка република за
њега плаћала трибут[17].

Нови походи на Угарску. Опсада Беча 1529. године

У јуну 1523. године Сулејман је дозволио Пири Мехмед-паши да се повуче са
положаја великог везира и на то место поставио свог друга из детињства,
Ибрахим-пашу, грчког роба пореклом из Епира који је у том моменту био
достојанстве ник другог реда. Ово је проузроковал о многа негодовања међу другим
достојанстве ницима, што је 1524. довело до побуне Ахмед-паше у Египту, па је
Ибрахим-паша био послат да угуши побуну, смири ситуацију и изврши реформу
администрат� �вног система, што је овај и учинио с великим успехом. У марту 1525.
године избила је побуна јаничара те је Ибрахим-паша био позван да се хитно врати у
Истамбул. Други разлог је био зоштравање ионако већ напетих односа између
Угарске и Османског царства након низа пограничних инцидената. Сулејман је хтео
да крене у поход на Угарску чиме би уједно смирио и јаничаре јер би им тај поход
обезбедио богат ратни плен[8].

Сулејман је с војском кренуо из Истамбула 23. априла 1526, а до сукоба је дошло
већ 29. августа на равници код Мохача. У овој бици угарска војска је била потучена
до ногу у року од два сата, а сам угарски краљ, Лајош II, изгубио је живот у овој
бици. Сулејман се након битке упутио ка Будиму и 11. септембра је ушао у град, где
је на место бездетног Лајоша II поставио војводу Трансилваниј� �µ, Јована Запољу[8],
који је постао вазал Порте. Сулејман је потом морао да посвети пажњу устанку у
Анадолији, те је оставио Угарску у борбама око престола на који је претендовао
надвојвода од Аустрије, Фердинанд, брат Карла V и Лајошеве удовице, Марије од
Угарске.

Већ следеће године Фердинанд је на Сабору у Пресбургу био проглешен краљем
Угарске, те је кренуо у поход на Угарску, заузео Будим и потукао Запољу и збацио га
с престола. Сулејман је две године касније, 10. маја 1529. године, у пратњи
Ибрахим-паше кренуо у помоћ свом вазалу и 8. септембра исте године освојио Будим
и вратио Запољу на угарски престо.

Кад је средио прилике у Угарској, Сулејман је упркос поодмаклом добу године
решио да настави пут за Беч. Са собом је имао војску од 120.000 људи[8]. Подно
бечких зидина стигао је 27. септембра 1529. године. Фердинанд се повукао унутар
зидина града који је бранило неких 20.000 војника[8]. Очи целе Европе су биле
упрте у Беч, од чијег је отпора зависила судбина хришћанског света, међутим, након
мање од месец дана безуспешне опсаде, Сулејман је 16. октобра решио да се повуче
и врати у Истанбул[8].

Поход на Беч је одредио крајње границе до којих је османска сила могла да досегне.
Османлије ће поново опседати Беч у више наврата — сам Сулејман ће опет покушати
1532. Међутим, одустаће и пре него што је стигао до града — војска је стигла до
Граца у септембру, сувише касно за наставак ратовања. Разлози неуспеха су у оба
случаја били истоветни — Османлије су били лоше снабдевени животним
намирницама и лоше време их је натерало да за собом оставе тешку артиљерију.
Трећа, такође безуспешна опсада се десила 1683. године. Уопште сви османлијски
покушаји су се свели на бесконачне и узалудне маршеве који никад нису успели да
резултују у одлучујућој бици и који су били исцпљујући и прескупи за обе стране.

Турци су у међувремену заузели све тврђаве у западној Угарској за шта нису биле
потребне јаке снаге. Након тога, започели су преговори у Истамбулу чији је резултат
био потписивање мира и споразума по којем су Фердинанд и Запоља задржали
територије које су имали крајем 1529. године, с тим што су обојица плаћали данак
Сулејману[20].

Ратови са Персијом

Након консолидовања освајања на европском тлу Сулејман је своју пажњу окренуо
ка Истоку, где је сафавидска Персија представљала сталну претњу. У зиму 1523.
године Сулејман је успео да склопи мир са сафавидском Персијом, међутим, врло
брзо овај мир ће бити нарушен[20]. Године 1524. умро је персијски шах Исмаил и за
собом оставио десетогодишњег Тахмаспа на престолу. Дошло је до унутрашњих
сукоба око тога ко ће владати у име малолетног шаха, а земља је ушла у период
нестабилности која је одговарала Османлијама. Године 1528. емир који је постао
намесник Багдада одбио jе да призна власт персијског шаха, а затим је показао
спремност да се покори Сулејману[20]. Међутим, он је убрзо убијен, а Сафавиди су
загосподарили земљом. Сулејман је сматрао да полаже права на Багдад, међутим,
пошто је био заузет на западним границама царства, није могао ништа да предузме
по том питању. Други проблем био је везан за Шереф-бега, емира Битилса. Олам
Такалу, сафавидски намесник Азербејџана, приклонио се током 1530/31.
Османлијама[20]. Његови лоши односи са емиром Битилса приморали су овог да
затражи помоћ од персијског шаха. Шах Тахмасп стао је на страну Шереф-бега што је
Сулејману дало још један повод за отпочињање рата. Привремено смиривање сукоба
за Хабзбурговцима дало је Сулејману могућност да се посвети походу на Исток[20].

Османска војска на челу са великим везиром Ибрахим-пашом имала је задатак да
поврати Битилси и Табриз. Очекивало се да ће овај поход бити брз јер сафавидски
гарнизони још нису били спремни за одбрану од османске артиљерије[20]. Ипак
емири Акојунлуа, који су се после свргавања своје династије склонили на османску
територију, успели су да наговоре Ибрахим-пашу да промени циљ похода и да се
упути у унутрашњост Персије. Убрзо је Ибрахим-паша био принуђен да позове
Сулејмана у помоћ и овај се придружио походу 1534. године. Османске трупе
продирале су у Персију, а шах Тахмасп је избегаовао отворени сукоб. Због бројних
непогодности Сулејман је одлучио да крене ка Багдаду, који је био један од
првобитних циљева похода и у који је ушао без битке у новембру 1534. године[20].

Заузимањем Багдада Сулејман је потврђен као вођа муслиманског света и легитимни
наследник Абасидског калифата. Територијални резултати двогодишњег похода за
Османлије су били заузимање арапског дела Ирака, Ерзерума и Вана — циљ је био
постигнут, међутим, османска војска је претрпела велике губитке[20].

У овом периоду се десио још један веома важан догађај — 15. марта 1536. године
Ибрахим-паша је био убијен. Разлози због којих је пао у султанову немилост нису
познати, мада се наслућује да је делимично за то било крив релативни неуспех
похода на Исток, као и дворске интриге у којима је предњачила Сулејманова
супруга, Хурем султанија (Рокселана)[20].

Нови сукоб са Персијом уследио је 1548. године. Принц Елказ Мирза је затражио
помоћ од Османлија против свог брата Тахмаспа. С друге стране, Хурем султанија је
такође заговарала рат јер је хтела да њен зет Рустем-паша добије прилику да се
истакне у борби[21]. Као и претходног пута, Тахмасп је избегавао отворени сукоб,
повлачио се ка Азербејџану како би присилио османску војску да проведу зиму у
области Кавказа. У овом походу Османлије су поново заузеле Табриз и Ван без
отпора, а освојено је још неколико утврђења у Анадолији и Грузији, да би се војска
вратила у Истанбул 1549. године[21].

Последњи поход против Персије Сулејман је предузео 1553. године након што је шах
заузео тврђаве на северној обали језера Ван. Шах је поново применио тактику
избегавања отвореног сукоба. Рат је завршен споразумом из Амасије 1554. године.
Овим споразумом завршени су Сулејманови походи у Азији. Повратио је Табриз,
осигурао Багдад, доњу Месопотамију, ушћа Тигра и Еуфрата као и део Персијског
залива. Шах зе обавезао да неће вршити упаде на османску територију[21].

Северна Африка и Медитеран

Други фронт на ком су се сукобљавали интереси Хабзбурговац а и Османског царства
био је западни Медитеран. Турски гусари и корсари у служби Османског царства
нападали су шпанске и италијанске обале и бродове. Као базе су им служиле обале
Северне Африке, посебно Тунис и Алжир. Међутим, Сулејман је схватио да за премоћ
на Медитерану мора имати јаку флоту, те је 1533. године именовао берберског
корсара, Хајрудина Барбаросу, за адмирала турске флоте. Барбароса је успео да
унапреди османску флоту која је сад имала више бродова него све медитеранске
силе заједно[22], што ипак није спречило Карла V да освоји Тунис 1535. године.

Барбароса је заступао идеју о рату са Млецима, тако да су први сукоби избили 1537.
године. Како Сулејман на копну није имао већег успеха, Барбароса је наставио борбу
на мору. Код Превезеа 25. септембра 1538. Барбароса је однео убедљиву победу над
Светом лигом коју су сачињавали Папска држава, Шпанија, Млетачка република,
Краљевина Напуљ, Краљевина Сицилија, Ђеновљанска република, Велико војводство
Тоскана, војводства Савоје, Парме и Урбина, као и малтешки витезови, познатији као
јовановци[23]. Овом победом Барбароса је обезбедио турску превласт над
Медитераном. Триполитаниј а, Тунис и Алжир постале су аутономне провинције
Османског царства. Карло V је покушао да избаци Турке из Северне Африке 1541.
али није успео[24]. Турци су држали Црвено море и Персијски залив све до 1554.
године када је потругалска флота однела победу и преузела примат над овим водама.

Године 1544. Шпанија је објавила рат Француској, те је француски краљ, Франсоа I,
тражио од Сулејмана помоћ. Сулејман је послао 100 галија под Барбаросино� �
командом који је 1543. године освојио Ницу. Године 1544. склопљен је мир између
Француске и Шпаније, тако да је и Франсоин савез са Сулејманом постао сувишан и
као такав престао да постоји. Малтежани су 1551. предали Триполи у Либији, а 1555.
је пала Бургија, шпанско упориште у Африци.

Године 1560. Пијале-паша је освојио острво Ђербу од Шпанаца, а 1565. је предводио
чувену опсаду Малте, острва које је Карло V 1560. године дао јовановцима,
витезовима које је Сулејман истерао са родоса 1522. године[23]. Турска флота која
је бројала 181 једрењак, 25.000 људи. Опсада је трајала од 20. маја до 11.
септембра и у почетку је изгледало да ће се хришћанска катастрофа са Ð*одоса
поновити, међутим, Карло В је послао појачање из Напуља, те су Османлије биле
принуђене да се повуку. Већ следеће, 1566. године, Пијале-паша је заузео острво
Хиос, последње ђеновљанско упориште у архипелагу[23].

Нови сукоби са Хабзбурзима

Године 1540. умро је Јован Запоља, што је изазвало нове сукобе Османског царства
и Хабзбурговац а. Фердинанд је опсео Будим у циљу да спречи крунисање Јовановог
сина Јована Жигмунда, рођеног две недеље пре очеве смрти, за новог угарског
краља, али је убрзо подигао опсаду. Сулејман је 1541. дошао у Будим и Угарску
ставио под директну османску власт до пунолетства Јована Жигмунда, што је значило
да се Угарска претворила у турску провинцију. Била је подељена на 12 санџака и
обезбеђена снажним гарнизонима у циљу одбране од Хабзбурговац а који су следеће
године извршили напад на Пешту. Године 1543. Сулејман је организовао поход у
коме је освојио Естергом (Острогон), СекешферхерР²Ð°Ñ€ (Столни Београд) и део
западне Угарске. Следеће године је заузет и Вишеград и учвршћена одбрана целе
провинције. Преговори са Фердинандом су завршени 19. јуна 1547. године
склапањем петогодишњег примирја[23]. Овај споразум је веома важан јер су га
потписали Сулејман и Карло V, у палати Ð*устем-паше. Карло V га је потписао 1
августа, а Сулејман 8. октобра[1]. Овим споразумом Фердинанд је признао турска
освајања у Угарској, а Турци су заузврат признали Фердинанду титулу великог
везира[1]. Такође, Аустрија је морала да плаћа трибут Великој Порти[23].

Али само пар година касније, избили су нови немири у Угарској. Намесник Порте
који је владао Угарском у име Јована Жигмунда, кардинал Мартинуци, био је веома
амбициозан и желео је да га султан призна за угарског краља, те је подигао народ и
задобио подршку Хабзбурговац а. Ову побуну су на крају угушили беглербег Ð*умелије
и будући велики везир, Мехмед-паша Соколовић и будимски беглербег, Ахмед-
паша[23].

Интриге око наслеђа

Последње године Сулејмановог живота прошле су у суровим породичним сукобима и
интригама у којима је предњачила Сулејманова омиљена супруга, Хурем султанија
или Рокселана. Рокселана је била робиња пољско-украјинског порекла, кћерка
украјинског попа коју су заробили Татари у Рутинији и продали на пијаци у
Истамбулу. Мисли се да јој је право име било Александра Лисовска. Врло брзо је
постала омиљена султанова робиња, а потом и његова жена. Рокселана је Сулејману
родила пет синова и једну кћерку: Мехмеда (1521), Мириму (1522), Абдулаха,
Селима, Бајазита (између 1523. и 1526) и Џихангира б(1531)[27]. Абдулах је умро
као дете, 1526. године, у некој од епидемија које су напале харем, док је најстарији
син, Мехмед, умро 1543. године у 21. години живота од богиња[27]. Међутим,
Сулејман је имао још једног сина, Мустафу, којег му је родила прва жена, Ђулбехар
(Gülbahar) и према томе имао је првенство над Рокселаниним синовима. Осим тога,
Мустафа је имао и подршку Ибрахим-паше, који је такође био један од Рокселаниних
непријатеља и чијем је паду највероватније допринела сама султанија.

Рокселана је прво уклонила великог везира. У ноћи између 14. и 15. марта 1536.
године, Ибрахим-паша је убијен. На његово место је постављен Ајас-паша, али након
неких пет година, место великог везира заузео је Рокселанин и Сулејманов зет,
Рустем-паша Опуковић (пореклом из Далмације), захваљујући Рокселаниним
напорима. Рустем-паша је одмах почео да ради на Мустафиној пропасти — раширио
је гласине како Мустафа планира заверу против сопственог оца. Сулејман је 1553.
године, док је био у походу на Сафавиде, позвао свог сина да разјасни ствари,
међутим, чим је млади принц ушао у султанов шатор, био је нападнут и
задављен[25][26]. Џихангир је убрзо потом умро у Алепу[23], како се наводи од туге
за својим полубратом[29]. Преостала двојица Рокселаниних синова, Бајазит и Селим,
веома брзо су се сукобили након Рекселанине смрти 1558[28]. Сулејман је подржао
Селима који је уз помоћ оца поразио свог брата 1559. године. Бајазит је са своја
четири сина потражио уточиште код персијског шаха Тахмаспа[29]. Међутим, што
захваљујући притисцима, што великој количини злата, шах је наредио да се Бајазит
удави заједно са својим синовима[23]. Бајазит је имао још једног сина од једва три
године који је остао с мајком у Бурси. Сулејман је наредио да се и он усмрти, како
би уклонио и најмању могућност борбе око престола након његове смрти[30].

Након Сулејманове смрти, наследио га је Рокселанин син, Селим, који ће у историји
остати познат као неспособан и развратан владар, у току чије владавине ипак није
било озбиљнијих пропуста само захваљујући напорима и способности великог
везира Мехмед-паше Соколовића.

Покровитељ уметности

За време Сулејманове владавине, Истамбул је постао центар визуелне уметности,
музике, поезије и филозофије у исламском свету. Доба Сулејманове владавине се
сматра златним добом Османског царства не само у политичком и економском
смислу, већ и у погледу османске уметности. Период Сулејманове владавине се
сматра најкреативнијим периодом у историји Османског царства. Скоро све форме
исламске културе везане за Османско царство потичу из тог периода. Сулејман
међутим, није био само покровитељ уметности у свом царству — следећи традицију
да сваки султан мора имати неки изучен занат, и сам био вешт филигран, а такође је
писао поезију на персијском и турском под псеудонимом Мухиби (што на турском
значи љубавник или драги пријатељ)[31].

Занатлије и уметници свих профила су се окупљали у палати Топкапи,
административном, политичком и културном центру Османског царства. У оквиру
палате Топкапи, налазилa су се царски еснафи уметника и занатлија, познати као
Заједница надарених (тур. Ehl-i Hiref)[31]. Делатност тих еснафа је била веома
разноврсна, као и њихови припадници који су потицали из најразличитијих делова
царства и започињали каријеру као шегрти, да би се временом уздигли до места
мајстора[31]. Сви чланови еснафа били су веома добро плаћани на свака три месеца
у складу са својим положајем и нивоом умећа. У најранијим документима који се
односе на Заједнице надарених, а који потичу из 1526. године, забележено је
постојање 40 удружења са преко 600 чланова[31], да би се до краја 16. века број
чланова попео на 2.000[31]. Чланови Заједнице надарених су били најбољи и
најутицајнији уметници у царству који су стварали сјајна уметничка дела која су
рефлектовала спој исламске, европске и турске традиције. Сам султан је надгледао
радове и богато награђивао оне који су се по његовом мишљењу истицали лепотом и
умећем3.

Дворски сликари који су били задужени за осликавање и илуминацију текстова за
султанову библиотеку називали су се nakkaşhane и били су најмаштовитији уметници
у царству — створили су посебан стил и тематику, карактеристичне само за османску
уметност[31], који су се убрзо проширили и на остале гране уметности — текстил,
таписерије и керамику. Један од типичних дворских декоративних стилова је саз
(тур. saz) којим се представљају дивље животиње и митолошка бића као виле и
анђеле. Један од најспектаскуларнијих примера ове технике је Сулејманов јатаган
(кратки бодеж) који је између 1526. и 1527. године направио Ahmed Tekelü, творац
овог стила[31].

Сулејман је такође иградио многе цивилне и верске објекте као што су школе,
болнице, јавна купатила и џамије. Најважније и највеличанственије архитектонско
дело које је Сулејман наредио да се изгради је свакако Сулејманија (тур. Süleymaniye
Camii), верски комплекс чији је архитекта био Синан-паша[32], кога су многи
називали и османским Микеланђелом и који је водио већину архитектонских радова
за време Сулејманове владавине. Сулејманија је друга по величини џамија[32] у
Истамбулу чија је градња почела 1550. и завршила се седам година касније, 1557.
Данас је то верски комплекс у коме леже посмртни остаци Сулејмана и његове
супруге, Рокселане[32]. Постоји веровање да четири минарета на четири угла џамије
симболично говоре да је Сулејман био четврти султан који је владао у Истамбулу, а
десет балкона значе да је био десети султан Османске династије[32].

Купола Сулејманије висока је 47 метара и има пречник од 27 метара. Материјали који
су коришћени су мермер и гранит украшен дрворезом, бисерима и слоновачом[32].
Цела џамија је покривена црвеним теписима за молитву усмереним ка Меки[32].
Поред џамије се налазе турбета (гробови) Сулејмана и Рокселане, а у истом
комплексу се такође налази и турбе архитекте Сулејманије, Синан-паше, који је,
према веровању, толико водио рачуна о квалитету грађевине да, ако би се десио
земљотрес, џамија се не би распала него би у једном комаду пала у море[32].