Printable View
Svakako, jedan od najzanimljivijih fenomena, ne samo u fizici nego i u celokupnoj nauci jeste problem tamne materije.
Između ostalog, fizika elementarnih čestica i eksperiment u CERN-u imaju zadatak da reše ovu misteriju. U narednim redovima nećete dobiti odgovor na pitanje, šta je tamna materija. Ono što sledi jeste objašnjenje šta je to problem tamne materije i kom smeru idu istraživanja.
Po mnogo čemu godine 1932/33. bile presudne za dalji razvoj fizike, kako eksperimentalne tako i teorijske. Vladala je relativno jednostavna slika sa 3 elementarne čestice (elektron, proton i neutron), rešena je Šredingerova jednačina za jednostavnije slučajeve, spektri u atomskoj fizici su objašnjeni, zračenje takođe. U februaru 1932. Chadwick publikuje svoj rad u kome pokazuje postojanje neutrona, a sve to na osnovu eksperimentalnih radova bračnog para Žolio – Kiri i našeg Pavla Savića. U septembru iste godine Anderson otkriva i prvu antičesticu – pozitron. Broj elementarnih čestica se sada popeo na pet što je prilično dobro uzdrmalo naučnike. Usledile su godine istraživanja i otkriće stotine elementarnih čestica.
1933. godina je naravno bila godina debata i komentara na najnovija otkrića, ali je takođe i godina kada je otkriveno nešto što ne vidimo, ali čije pstojanje jednostavno možemo da naslutimo. Sve je počelo sa ekscentričnim gospodinom Zwicki-em.
Švajcarski fizičar Zwicky je 1933. godine radio na kalifornijskom tehnološkom institutu. U to vreme Zwicky je posmatrao zvezdano jato poznatije pod nazivom „Coma“ i pokušavao da odredi ukupnu masu jata posmatrajući galaksije na rubu jata. U te svrhe primenjivao je virijalnu teoremu. Kada je uporedio rezultat koji je dobio primenom virijalne teoreme sa rezultatom dobijenim na osnovu broja galaksija i ukupnog sjaja jata, dobio je rezultat koji je govorio da tamo postoji oko 400 puta više mase. Drugačije rečeno, gravitacija vidljivih galaksija jednostavno nije dovoljna da bi galaksije na rubu jata imale toliko velike brzine. Bilo je potrebno „nešto“ dodatno da obezbedi masu i gravitaciju. Zwicky je naravno odmah predpostavio da se tamo nalazi neka nevidljiva materija koja obezbeđuje gravitaciju. Ovaj problem je poznat pod nazivom problem nedostajuće mase.
Osnovi virijalne teoreme
S obzirom da je virijalna teorema bila osnovni alat gospodina Zwickya ukratko ćemo navesti samo osnovne pojmove vezane za virijalnu teoremu. Detaljnije razmatranje Virijalne teoreme je dato ovde.
U mehanici, korišćenjem virijalne teoreme dolazimo do opšte jednačine koja se odnosi na ukupnu kinetičku energiju sistema sa prosečnom ukupnom potencijalnom energijom . Matematički zapis teoreme je dat u sledećem obliku:
http://razbibriga.net/clear.gif
U navedenoj jednačini http://razbibriga.net/clear.gif predstavlja silu na k-tu česticu, a pozicija čestice je opisana vektorom http://razbibriga.net/clear.gif . Naziv virijalna je izveden od latinske reči vis što predstavlja silu, energiju i uveden je od strane Klauzijusa 1870. Navedenu teoremu je prvi koristio upravo Fritz Zwicky.
Važnost virijalne teoreme se ogleda u činjenici da se pomoću nje može odrediti srednja ukupna energija čak i za vrlo komplikovane sisteme kakvi se nalaze u statističkoj mehanici. Naime, u slučaju statističke mehanike, srednja ukupna kinetička energija je, prema teoremi ekviparticije, u funkciji temperature sistema, dok virijalna teorema ne zavisi od temperature i važi čak i za sisteme koji nisu u termičkoj ravnoteži.
Ako je sila između bilo koje dve čestice rezultat potencijalne energije oblika http://razbibriga.net/clear.gif, virijalna teorema poprima sledeću jednostavnu formu:
http://razbibriga.net/clear.gif
Primer za navedeni slučaj je sistem u kome je zvezda koja se održava zahvaljujući sopstvenoj gravitaciji i tada je n = -1 . Virijalna teorema je našla primenu u dosta slučajeva među kojima je i izvođenje Čandrasekarove granice za stabilnost zvezda patuljaka.
Zaključak virijalne teoreme i Cvikijevog rada
Dakle, prema virijalnoj teoremi, ukupna kinetička energija galaksije bi trebala da iznosi polovinu vezujuće gravitacione, međutim, čisto da ne bude dosadno, neko ili nešto se pobrinuo da ukupna kinetička energija u stvari bude mnogo mnog veća, što je eksperimentalno i utvrđeno. Što se tiče talentovanog gospodina Zwickiya, on je imao samo jedan problem: nije baš umeo da komunicira sa drugim ljudima što je često za posledicu imalo da njegovi radovi ne budu shvaćeni ozbiljno. Njegovo otkriće je čekalo da ponovo bude otkriveno više od četrdeset godina.
Peebls i Oestricker - Početak kompjuterske fizike
Zahvaljujući razvoju elektronike, već početkom 70 – tih godina prošlog veka, računari su bili sve prisutniji. Njihove dimenzije su se smenjvali od celog fudbalskog terena, na pola fudbalskog terena. Smanjivao se i broj ljudi koji su opskrbljivslo kompjuter sa nekoliko desetina na desetak. Ako je verovati profesoru Slivki, 1970 tih godina, kada je on počeo da se bavi računarima, hard disk kapaciteta 2MB je bio dimenzija dva današnja lap topa :). I takva je bila situacija sa računarima u vreme kada su Peeblso i Oestriker sprovodili svoja istraživanja. Peebls je bio fizičar, dok je Ostriker bio astronom. Zanimljivo je da je Peebls rekao da je astronomiju znao taman toliko koliko je slušao na ulici. Bilo kako bilo, to nije sprečilo njega i Ostrikera da izvedu svoja istraživanja.
1974. Peebls i Ostriker su pokušavali u to vreme da naprave simulaciju Mlečnog puta na računaru, a sam rad je bio otprilike nastavak njihovog rada iz 1973. kada su radili na problemu stabilnosti galaksija. Koncept je bio jasan i jednostavan: uneti u računar sve činioce galaksije koji su opaženi posmatranjem i napraviti njihovu odgovarajuću kombinaciju koja omogućava da simulacije funkcioniše.
Poput gospodina Zwickya i njih dvojica su imali jedan velik problem, a umeli su sasvim fino da komuniciraju sa kolegama. Njihov problem je bio u tome što kada god bi pokrenuli simulaciju, njihov model galaksije bi se urušio. Naime, simulacija se ponašala kao da ni blizu nije uračunata masa galaksije koja bi bila odgovorna za vezujuću gravitacionu silu. Peebls i Ostriker nisu znali o čemu se radi, jer su jednostavno u bazu podataka stavili potpuno sve što su mogli da detektuju pri astronomskim osmatranjima. Čak i pri najoptimističnijim unosima, dakle kada su u simulaciju stavljali masu koju nisu videli nego samo pretpostavljali, dobijali su rezultat kao da im fali 90% mase. Razbijali su glave dok nisu došli do rezultata Zwickyevog rada i odmah su shvatili. Problem je bio u tome: kako se pozvati na rad čoveka kojeg skoro niko ne shvata ozbiljno? Ipak, 1974. publikuju svoj rad i gotovo momentalno bivaju izloženi negativnim komentarima svojih kolega. To se jednostavno dešavalo i dešavaće se. Setimo se samo pronalaska lasera.
Spas Peeblsa i Ostrikera se javio u obliku rada Vere Rubin. S kraja 60 – tih i početka 70 – tih godina prošlog veka, Vera Rubin je određivala krive brzine tela koji su se nalazili na rubovima galaksija i dobila rezultate koji će potpuno potvrditi radove Zwickya i Peeblsa i Ostrikera.
Šta je to krivà brzine i pronalazak Vere Rubin
Posmatrajmo naš Solarni sistem. Ako nacrtamo zavisnost brzine planeta od rastojanja od centra rotacije (a to je naravno Sunce), dobijamo grafik kao što je dat na slici, kriva A. I to se naziva krivà brzine.
http://razbibriga.net/clear.gif
Dakle, posmatrajući od planete najbliže Suncu do planete najdalje od Sunca vidimo da brzina rotacije eksponencijalno opada kako se udaljavamo od Sunca. Vodeći se istim principom, isto bi trebalo da važi i ako posmatramo nebeska tela na rubovima galaksija ili ako posmatramo galaksije na rubovima jata galaksije. Kako se udaljavamo od centra galaksije, brzine nebeskih tela/galaksija bi trebalo da opadaju. Međutim, ono što je Vera Rubin otkrila jeste da brzine na rubovima galaksija ne opadaju, nego čak i rastu kao što je dato na prethodnoj slici, kriva B. Zaključaj je vrlo jednostavan: da bi tako nešto bilo moguće potrebno je mnogo više mase u takvom sistemu nego što mi možemo da detektujemo. Naime, kada se u obzir uzme sva masa, sve zvede, planete, nebeska tela,.... koja vidimo, jednostavno se ne dobija dovoljno mase koja može da drži na okupu galaksije pri takvim brzinama.
Iako su mnogi mislili da se kod rada Vere Rubin radi o greškama, ona je insitirala na tome da su osmatranja izvršena besprekorno i objavila rad 1975. Odmah nakon objavljivanja sproveden je niz osmatranja koja su samo potvrdila teze o tamnoj materiji, i ne samo potvrdili, nego otkrili nešto još čudnije.
HALO
Zahvaljujući krivama brzina došlo se do još jednog zaključka vezanog za prostiranje tamne materije u galaksiji ili jatu. Naime, utvrđeno je da se i sakupljen gas na rubovima galaksija/jata galaksija takođe kreće brzinama pri kojima data galaksija ne bi mogla da bude stabilna. Ovo nagoveštava da se tamna materija pruža oko galaksije poput oreola (eng. Halo – oreol), kao što je prikazano na slici. (Na slici levo je data usamljena galaksija, a na slici desno galaksija sa oreolom oko nje)
http://razbibriga.net/clear.gif
Masa i energija
Taman kad smo pomislili da ne postoji ništa više toliko zbunjujuće od koncepta tamne materije, dogodi se nešto... pa, još tamnije – tamna energija. Naime, što se tiče budućnosti našeg svemira prema svim teorijama postoje tri logične mogućnosti: naš svemir može da se širi do u beskonačnost, može da se zaustavi sa širenjem (tkzv. Statički svemir) ili može da se uruši. Naravno od sve tri mogućnosti, nekako naopasnije po nas deluje poslednja navedena. Navedene tri mogućnosti budućnosti našeg svemira su došle u trenutku kada su se fizičari zapitali kuda ceo svemir ide. Razmišljajući logički, prva mogućnost dolazi kao posledica toga da jednostavno ne postoji dovoljno gravitacije da zaustavi širenje svemira i da će on da se širi u beskonačnost nekakvom konstantnom brzinom. Druge dve mogućnosti su eventualna posledica da u univerzumu postoji dovoljno gravitacije da obuzda širenje kosmosa i jedna je varijanta da postoji taman toliko gravitacije da zaustavi širenje kosmosa i da on tako „statičan“ opstaje dok je druga varijanta da gravitacija prevlada širenje svemira i da se svemir uruši u singularitet kao što to čini i zvezda koja je potrošila svoje gorivo i ne može više da parira sili gravitacije. Bilo kako bilo, ono što je bilo vrlo logično za pretpostaviti u prvom planu jeste da i ako se kojim slučajem svemir širi, on bi trebao to da čini ili konstantnom brzinom ili usporavajući. Naravno, ovo je još jedan od bezbroj trenutaka u fizici kada eksperiment kaže totalno suprotno u odnosu na pretpostavku. Naime, primećeno je različitim ekesperimentima da se svemir širi ubrzano i ne samo to. I Galaksije se udaljavaju jedna od drugih takođe ubrzano!
Odmah se postavlja pitanje kako objasniti situaciju u kojoj imamo sledeće: naš zbunjujući svemir se širi sa sve većom brzinom, galaksije se udaljavaju jedne od drugih, a opet postoji stabilnost samih galaksija. Na račun koje energije se svemir širi, a galaksije ostaju stabilne. Krivac je kratko i jasno... i tamno – tamna energija.
Najdirektnije dokaze za postojanje tamne energije pružaju posmatranja supernova tipa Ia. Ono što je problem jeste određivanje rastojanja. U te svrhe traže se „standardne sveće“. Standardne sveće su objekti u svemiru čiji je stvarni sjaj poznat. U odnosu na njihov sjaj mi upoređujemo sjaj posmatranog objekta i takvim mehanizmom procenjujemo rastojanje. Najbolje standardne sveće su supernove tipa Ia iz prostog razloga što su veoma sjajne i vidljive milionima svetlosnih godina. Konzistentnost apsolutne magnitude supernovi tipa Ia se objašnjava modelom starog belog patuljka. Beli patuljak je zvezda koja dobija masu od zvezde pratilje i raste sve dok ne dostigne tačno definisanu Čandrasekarovu granicu. U trenutku dostizanja ove granice, zvezda je nestabilna i eksplodira kao supernova tipa Ia sa karakterističnim sjajem. Posmatrani sjaj supernove se crta na grafiku u funkciji od crvenog pomaka iste i predstavlja mehanizam pomoću kojeg se utvrđuje brzina širenja. Za očekivati je bilo da se svemir, koji se sastoji od materije kakvu mi poznajemo, širi sa opadajućom brzinom, ali, kao što je ranije navedeno, dobijeni su rezultati da se svemir širi ubrzano. Dobijeni rezultati se objašnjavaju postuliranjem tamne energije čija je specifičnost da ima negativan pritisak.
Neke metode detekcije tamne materije
Nadalje je potrebno navesti i objasniti neke metode detkcije tamne materije. Prvo, ipak, treba navesti dva tipa detekcije:
- posredna (direktna) i
- neposredna (indirektna)
Naravno, ne bi li što lakše zaključili šta znači posredna, a šta neposredna detekcija koristićemo se primerom, a ko baš hoće, može posle da formuliše definiciju :) Posredna detekcija tamne materija bi bila direktna detekcija čestica koje čine tamnu materiju, dok je neposredna detekcija tamne materije u stvari detekcija uticaja koju tamna materije ima na okolne objekte. Kako još uvek nismo u stanju da detektujemo čestice koje čine tamnu materiju iz prostog razloga što još uvek ni ne znamo od čega se u stvari sastoji tamna materija, koristimo sledeće metode neposredne detekcije:
- Barijonske akustične oscilacije,
- Prebrojavanje jata galaksija i
- Slabo gravitaciono savijanje
Treba napomenuti da postoji još dosta načina detekcije tamne materije, a mi ćemo za sada reći nešto o navedenim načinima detekcije.
Barijonske akustične oscilacije
Od momenta kada inflacija prestane, Univerzum je ispunjen jonizovanom plazmom. U takvoj situaciji svemir možemo posmatrati kao barijon-fotonski fluid i kroz takav fluid talasi pritiska se prostiru brzinom http://razbibriga.net/clear.gif. Od početne fluktuacije gustine, šireća sferna perturbacija se prostirala približno do 370000 godina posle Velikog Praska, do trenutka kada su elektroni i protoni formirali neutralni vodonik. U ovom trenutku talasi pritiska su prestali da se šire i zamrznuti su u distribuciju materije. Ukupna razdaljina do koje su dospeli http://razbibriga.net/clear.gif, se naziva zvučni horizont i materija je povezana sa ovom karakterističnom veličinom. Fizika BAO je dobro razrađena. Vrednost faktora http://razbibriga.net/clear.gif je izračunata da iznosi http://razbibriga.net/clear.gif od strane WMAP ( Wilkinson Microwave Anisotropy Probe). Zvučni horizont nam stoga služi kao standardni lenjir za daljinska merenja. Na graficima je dat primer spektra na kome se posmatraju barijonske akustične oscilacije.
http://razbibriga.net/clear.gif
Prebrojavanje jata galaksija
Jata galaksija su najveće strukture u Univerzumu koje su pretrpele gravitacione kolapse i one služe u principu kao markeri za ona mesta koja su posedovala najviše fluktuacija gustine u ranom Univerzumu. U te svrhe dobre rezultate daje Gravitacion modelovanje -tela, čime se u stvari meri odsustvo jata na nebu. Ovo je osetljivo u odnosu na tamnu energiju zato što je funkcija mase osetljiva na amplitudu fluktuacija gustine.
Slabo gravitaciono savijanje
Koncentracije mase savijaju fotone iz okolnih izvora na njihovom putu do posmatrača na Zemlji, što ima za posledicu da vidimo okolne izvore na pozicijama pomerenim od prave pozicije. Stepen savijanja zavisi i od mase uzročnika savijanja i od razdaljine između posmatrača, sočiva i izvora.
Uglove savijanja u principu nije moguće posmatrati, iz prostog razloga što nismo u mogućnosti da posmatramo nesavijenu poziciju. U retkim slučajevima, savijanje je dovoljno jako da savije dva odvojena različita snopa zrakova što posmatrač registruje kao dve (ili više) različitih slika istog izvora i na osnovu toga može da zaključi uglove savijanja. U uobičajnijem slučaju slabog savijanja, može se izmeriti gradijent ugla savijanja zbog toga što bilo kakva anizotropija u ovom gradijentu ima za posledicu da kružne galaksije vidimo kao blago eliptične.
Odličan primer gravitacionog savijanja je dat na slici:
http://razbibriga.net/clear.gif
Gde smo sada
I tako nakon relativno jednostavne slike sa tri elementarne čestice i zablude da možemo da registrujemo sve što postoji u univerzumu došli smo do tačke u kojoj imamo stotine elementarnih čestica, još tragamo za jednom koja će nam objasniti masu i tragamo za nečim što ne vidimo. Neko ko nije fizičar bi cinično rekao: “perspektivno“, a mi veselo kažemo: „kvarkovi imaju baš lepa imena“ :).
Još kada su Peebls i Ostriker vršili svoje simulacije i najoptimističnija ubrajanja kojekakvih nebeskih tela za koja se samo slutilo da postoje su davali rezultat da Univerzum čini svega 10% onoga što možemo da vidimo, a ostatak dele tamna energija i tamna materija. Najsvežiji proračuni daju rezultat prikazan na slici:
http://razbibriga.net/clear.gif
Pretpostavke o činiocima tamne materije
Naravno da je naše shvatanje tamne materije daleko od nivoa razumevanja, tokom godina istraživanja u oblasti fizike čestica pojavile su se neke ideje o tome šta bi moglo da čini tamnu materiju. Postulirano je više kandidata za činioce tamne materije, od kojih je jedna podela na barijonsku i nebarijonsku tamnu materiju. Nebarijonska tamna materija se može podeliti na tri tipa:
- vrela tamna materija,
- topla tamna materija i
- hladna tamna materija.
Ako se tamna materija sastoji od gomile lakih čestica koje ostaju relativističke neposredno pre rekombinacije tada se može nazvati vrelom. Najbolji kandidat za vrelu tamnu materiju su neutrini. Toplu tamnu materiju bi predstavljale manje prisutne čestice od neutrina koje interaguju još slabije od istih i imaju masu reda veličine 1 eV. One se nazivaju toplim zato što imaju nižu termičku energiju od masivnih neutrina i postoji nekoliko kandidata za njih: gravitini i fotini su neki. Bilo koje čestice koje postaju nerelativističke vrlo brzo su kandidati za tkzv. hladnu tamnu materiju i za ovaj slučaj postoje mnoge čestice kandidati uključujući i supersimetrične čestice.
Pogledajte kako tamna materija utiče na našu galaksiju
S. Kostić, M. Radović | 23. 09. 2011. - 11:02h | Foto: AFP |
Pogledajte video koji pokazuje spiralni oblik naše galaksije i dve njene manje satelitske galaksije, Veliki i Mali Magelanov Oblak.
http://razbibriga.net/clear.gif
Sateliti opkružuju glavnu galaksiju i, tokom tog procesa, izazivaju spore talase u njoj.
Na ljudskoj vremenskoj skali, ti talasi izgledaju kao statička osnova u galaktičkim periferijama.
Ono što je čudno, međutim, jeste da su sateliti previše laki da bi imali dramatičan efekat. Astronomi su nedavno demonstrirali da se njihova gravitacija znatno pojačava tamnom materijom.
http://link.brightcove.com/services/...=1165451106001
Magelanovi oblaci nisu jedini sateliti Mlečnog puta, dokazali su astronomi, koji su izbrojali oko dvadesetak.
Ovaj video pokazuje njihovu trodimenzionalnu poziciju, relativnu u odnosu na prostor galaksije, gde leže Sunce i ostale zvezde.
Ovde je misterija u tome zašto nema više satelita - po pravilu, naša galaksija bi ih trebalo imati na stotine.
Slounov Digitalni Pregled Neba, koji je skenirao regiju koju je prikazala ružičasta kupa, delimično je popunilo praznine pronalazeći još desetak satelita. Sateliti su sačinjeni većinom od tamne materije.
Ostatak tamošnjih satelita mogao bi biti potpuno nevidljiv.
http://link.brightcove.com/services/...=1165547424001
Veličina galaksije i tamna materija
by Nikola Marković
Proučavajući kretanje jata galaksija na Kalifornijskom institutu za tehnologije 1934. godine Švajcarski astrofizičar Fric Zvicki je primetio da je njihova masa prema njegovim posmatranjima oko 400 puta manja od one potrebne da bi se galaksije kretale onom brzinom kojom se inače kreću. Ovaj jako „težak“ problem Fric je rešio pretpostavljajući postojanje posebnog oblika materije danas poznatog kao tamna materija.
Danas se pretpostavlja (zna) da tamna materija čini 23 % ukupne mase svemira ( 4% čini nama vidljiva materija a ostatak je još čudnija tamna energija) kao i da bi otkrivanje same prirode tamne materije bio jedan od najvećih uspeha moderne fizike i kosmologije jer je postojanje tamne materije najbitniji element održanja teorije velikog praska koja koja kaže da postoji mnogo glaksije koje čini samo tamna materija koje još uvek nisu detektovane kao i da je tamna materija imala veliku ulogu u evoluciji kosmosa. Za sada postoje pretpostavke o sastavu tamne materije prema kojima se ona ne sastoji od čestica standardnog modela elementarne fizike (elektroni, protoni, neutroni…) već se kao mogućnosti navode aksioni , sterilni neutrini i WIMP (Weakly Interacting Massive Particles).
nastavak:
Iako još uvek nije otkrivena priroda tamne materije polovinom prošle godine astronomi odeljenja za teoretsku fiziku i kosmos univerziteta u Granadi predvođeni Eduardom Batanerom u saradnji sa odeljenjem za primenjenu matematiku uspeli su da utvrde raspored tamne materije i u galaksiji. Oni su na osnovu funkcije gustine tamne materije uslpeli da opišu promenu njene koncentracije u galaksiji. Time je praktično omogućeno da se pomoću jednačina i funkcija opišu karakteristika tamne materije i dobiju mnogo pouzdaniji rezultati koji su do skoro bili utemeljeni na simulacijama. Najbitnija stvar koja se postiže ovom metodom je bolje razumevanje veličine galaksije kroz razvijanje funkcije gustine kojom opisuje kako se menja raspodela tamne materije od centra galaksije. Naime , kada se univerzum posmatra kroz tamnu mateiju on je mnogo veći nego aso se posmatra kroz vidljivu materiju a gustina tamne materije je maksimalna u centru i postepeno opada sa udaljavanjem od njega.
nastavak:
Ovo istraživanje je bitno jer uvodi sasvim novo poglavlje u proučavanje galaktičke dinamike i naravno tamne materije. Profesor Bataner kaže da ovi rezultati ne mogu da otkriju pravu prirodu tamne materije ali da omogućavaju definisanje njenog ponašanja kao i da sa sadašnjim informacijama mogu da odrede neke osnovne parametre kao na primer temperaturu.
Dalji tok istraživanja se svodi na primenjivanje znanja dinamike galaksija kroz matematičko modeliranje odnosno definisanja deskriptivnoh funkcija koje predstavlljaju osnovu dinamike tamne materije.
Kako sva uobičajena materija deluje gravitaciono privlačno i tako usporava širenje svemira, ovo ubrzavanje ukazuje na novi sastojak svemira koji deluje u suprotnom smeru i tera ga da se širi sve brže. Taj je sastojak naziva se tamna energija.
Šta je ona zapravo i koje je njeno poreklo je još uvek nepoznato, ali postoji nekoliko mogućnosti. Najpoznatija od njih je da je ta tamna energija tzv. kosmološka konstanta koju je još davno u svoje jednačine uveo (pa odbacio) A. Einstein.
Objavljeni su rezultati merenja temperaturnih nejednolikosti u kosmičkom pozadinskom zračenju. Te nejednolikosti zavise od geometrije svemira i merenja ukazuju da je svemir približno ravan. Kako je iz direktnih merenja gustine materije u svemiru poznato da te materije ima premalo tj. da bi po njoj samoj svemir morao biti zakrivljen, nužno je dodati tu "tamnu energiju" koja nadopunjuje delovanje materije i "izravnava" svemir. Istovremeno, ti rezultati pokazuju da će se širenje svemira večno nastaviti.
http://razbibriga.net/clear.gif
Merenjem veličine hladnih i toplih mrlja na fotografijama pozadinskog zračenja moguće je odrediti geometriju svemira. Kosmološke simulacije predviđaju u slučaju ravne geometrije (one koja se uči u školi) dominaciju mrlja veličine otprilike jednog stepena (dole sredina).
S druge strane, ukoliko je geometrija prostora zakrivljena, zakrivljivanje putanje zraka svetlosti će deformisati sliku. U pozitivno zakrivljenom svemiru (u kojem paralelni pravci konvergiraju jedan drugom) svemir će delovati kao lupa i strukture će izgledati veće od jednog stepena (dolje lijevo). Nasuprot tome, u negativno zakrivljenom svemiru (u kojem paralelni pravci divergiraju jedan od drugog) strukture će izgledati manje (dole desno).
Poređenje ovih modela sa fotografijama projekta BOOMERANG (gore) sugeriše da je svemir približno ravan.
Kad se sve sabere, ispada da u svemiru postoje tri glavne vrste tamne materije.
Kao prvo, postoji "obična" tamna materija koju sačinjavaju objekti sastavljeni od obične barionske materije (protona i neutrona). To mogu biti proto-zvezde koje su prelagane da bi svetlile, neutronske zvezde, crne rupe, itd. Vidljive zvezde čine oko pola procenta ukupne mase/energije svemira, a ova obična tamna materija oko 4-5 posto.
Zatim postoji nebarionska tamna tvar, sastavljena od još nepoznatih čestica (možda supersimetričnih WIMP čestica) koja sačinjava oko 30-40 posto ukupne mase/energije svemira. Preostalih 50-70 posto pripada onda toj tamnoj energiji.
Naučnici kažu da su sigurni 99 odsto da je naše Sunce okruženo tamnom materijom, teorijom koju je prvi izneo švajcarski astronom tridesetih godina prošlog veka.
Fric Zviki je smatrao da su jata galaksija ispunjena misterioznom tamnom materijom koja ih drži na okupu. Otprilike u to vreme, Jan Ort iz Holandije otkrio je da je gustina materije oko Sunca skoro dvostruko veća, što bi se moglo objasniti samim prisustvom zvezde i gasa.
Međutim čak i danas nije poznato da li tamna materija stvarno postoji ili ne.
Sada je međunarodni tim, na čelu sa istraživačima Univerziteta u Cirihu, razvio novu teoriju i napravio simulaciju Mlečnog puta da ispita svoju metodu zasnovanu na merenju mase.
Oni su otkrili da su tehnike korišćene u proteklih više od 20 godina bile jednostrane, te da su bile usmerene na to da potcenjuju količinu tamne materije u univerzumu.
Naučnici su stoga razvili novu tehniku koju su primenili na pozicije i brzinu hiljade narandžastih patuljastih zvezda tipa K blizu Sunca i dobili nove mere gustine lokalne tamne materije.
- Sigurno smo 99 odsto da ima tamne materije blizu Sunca – rekla je vođa studije Silvija Garbari. – Ovo bi mogao da bude prvi dokaz postojanja diska tamne materije u našoj galaksiji, ili bi to moglo da znači da je oblak tamne materije zbijen, pojačavajući gustinu lokalne tamne materije. –
- Ukoliko je tamna materija osnovna čestica, milijarde takvih čestica će proći kroz vaše telo dok završite s čitanjem ovog članka – rekao je koautor studije Džordž Lejk.
Fizičari se nadaju da će svake godine uhvatiti samo nekoliko ovih čestica, eksperimentima tipa XENON i CDMS.
izvor: www.blic.rs
Naučnici koji se nadaju da će u utrobi bivšeg rudnika zlata u Južnoj Dakoti uspeti da detektuju tamnu materiju, očekuju da bi prve podatke mogli da dobiju već u februaru.
http://www.blic.rs/data/images/2012-...ver=1353504327
Fizičar Džeremi Mok pored "Ksenonovog" velikog podzemnog detektora
Veliki "Ksenonov" detektor tamne materije spušten je početkom meseca u dubinu od gotovo 1.600 metara u rudniku zlata u Lidu u Južnoj Dakoti (SAD). Odatle bi mogao da izoluje tamnu materiju iz kosmičkog zračenja, što je nemoguće postići na površini Zemlje.
Ukoliko sve bude teklo po planu, prikupljeni podaci mogli bi da pruže odgovor na večito pitanje o vasioni i njenom poreklu.
- Možda ćemo otkriti nešto fantastično - kaže Hari Nelson, profesor fizike na Univerzitetu u Kaliforniji.
http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Ve...tamne-materije
Naučnici kažu da su sigurni 99 odsto da je naše Sunce okruženo tamnom materijom, teorijom koju je prvi izneo švajcarski astronom tridesetih godina prošlog veka.
Fric Zviki je smatrao da su jata galaksija ispunjena misterioznom tamnom materijom koja ih drži na okupu. Otprilike u to vreme, Jan Ort iz Holandije otkrio je da je gustina materije oko Sunca skoro dvostruko veća, što bi se moglo objasniti samim prisustvom zvezde i gasa.
Međutim čak i danas nije poznato da li tamna materija stvarno postoji ili ne.
Sada je međunarodni tim, na čelu sa istraživačima Univerziteta u Cirihu, razvio novu teoriju i napravio simulaciju Mlečnog puta da ispita svoju metodu zasnovanu na merenju mase.
Oni su otkrili da su tehnike korišćene u proteklih više od 20 godina bile jednostrane, te da su bile usmerene na to da potcenjuju količinu tamne materije u univerzumu.
Naučnici su stoga razvili novu tehniku koju su primenili na pozicije i brzinu hiljade narandžastih patuljastih zvezda tipa K blizu Sunca i dobili nove mere gustine lokalne tamne materije.
- Sigurno smo 99 odsto da ima tamne materije blizu Sunca – rekla je vođa studije Silvija Garbari. – Ovo bi mogao da bude prvi dokaz postojanja diska tamne materije u našoj galaksiji, ili bi to moglo da znači da je oblak tamne materije zbijen, pojačavajući gustinu lokalne tamne materije. –
- Ukoliko je tamna materija osnovna čestica, milijarde takvih čestica će proći kroz vaše telo dok završite s čitanjem ovog članka – rekao je koautor studije Džordž Lejk.
Fizičari se nadaju da će svake godine uhvatiti samo nekoliko ovih čestica, eksperimentima tipa XENON i CDMS.
http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Ve...mnom-materijom
Повратак тамне материје
http://elementarium.cpn.rs/wp-conten...ck-screen2.jpg
На самом почетку, ваљало би читаоцу скренути пажњу на неколико елементарних фактора који утичу на правилно разумевање научних открића и динамику истих, а такође напоменути и самим новинарима који извештавају о одређеном новоистраженом научном феномену.
Дакле, читаоци, увек имајте на уму два појма: 1) коначан опсег осетљивости одређене технологије, односно методе и 2) селекциони ефекат посматрања феномена. Новинари, не заборавите да када о неком феномену извештавате, обавестите и о евентуалној промени резултата тог истраживања.
Природа истраживања је показала (посебно у области неуронауке) да се резултати брже мењају него што је то обично био случај, услед убрзаног развоја технологије, или просто услед све чешћег истраживања новог поља феномена.
Добар пример горенаведеног јесте студија објављена пре нешто више од месец дана по којој се сугерише да је наш космички комшилук испражњен од додатне масе која нашу галаксију држи на окупу. Другим речима, студија је показала како чувена тамна материја заправо више ту не постоји.
Међутим, поновно истраживање показује да је тамна материја ипак све време присутна.
Кренимо редом.
наставак:
Историја науке, ако је посматрамо од времена Галилеја, дакле од пре око 400 година, у току које смо развили неке разне технологије, експерименталне методе и уређаје, показује да свако то појединачно откриће има оно што се зове коначан опсег осетљивости. Ову чињеницу је врло битно имати на уму сваки пут када од неке нове технологије или теорије очекујемо да све што је природа направила уђе у тај коначан опсег осетљивости – што је, признаћемо, врло нереално очекивање.
Сходно томе, научници очекују да ће бити још много честица које још нису откривене из простог разлога што слабо интерреагују са материјом. Такође, приликом посматрања одређеног феномена, јавља се оно што смо назвали селекциони ефекат. Ми смо одлучили из одређеног разлога да посматрамо једну, а не другу ствар, што не значи да је то посматрано право стање ствари. Исто је и са тамном материјом.
ГАЛАКТИЧКИ СКЕЛЕТ
http://elementarium.cpn.rs/wp-conten...a-materija.jpg
Ми данас имамо једну врло компликовану ситуацију: имамо планете, звезде, компоненте галаксија, галаксије, групе галаксија, суперјата, зидове, једну велику структуру коју смо у последњих неколико деценија у стању да видимо. Оно што знамо је и да је највећи део материје у свемиру невидљив. То је тзв. чувена или злогласна, мистериозна ствар која је највећи састојак (око 80%) свемира – тамна материја.
Тамна материја, која је доминантна у погледу своје гравитационе интеракције, заправо представља на, неки начин, једну врсту скелета који одржава остатак структуре на окупу. Наша галаксија, оваква каква јесте, распала би се када би била сачињена само од видљиве материје, само од звезда, маглине и звезданог гаса. Ту је много тамне материје која у принципу ништа не ради, сем што се хаотично креће и формира ту гравитационо потенцијалну јаму која држи све остале ствари на окупу. Она не само што је имала кључну улогу за настанак, тамна материја има кључну улогу за опстанак структуре.
Како је то најпопуларнијим теоријама о тамној материји дефинисано, то је унапред недетектована честица названа WIMP (weakly interacting massive particle), која стидљиво интерагује са обичном материјом кроз било који вид интеракције сем гравитације. Међутим, поставило се питање, ако је галаксија пуна тамне материје, зашто се она већ није указала?!
наставак:
ЛОВ НА ПРАЗНИНУ
http://elementarium.cpn.rs/wp-conten...ge-300x200.jpg
У априлу ове године, тим под вођством Кристијана Мони-Бидина са Универзитета Концепција из Чилеа (University of Concepcion) помислиo je да има решење: слабоинтерагујућа масивна честица (WIMP) заправо није присутна. Тим је пратио кретање више од 400 звезда удаљених од Земље 13.000 светлосних година како би проценили масу материје – видљиве и тамне – у локалном Сунчевом окружењу.
Том приликом су закључили да маса коју су пронашли може бити објашњена видљивом материјом, без потребе за експликацијом помоћу тамне материје. Међутим, тим је направио погрешку, према речима Џоа Бовија и Скота Трамејна са Института за напредне студије на Принстону, у Њу Џерзију.
Мони-Бидин и колеге су проматрали звезде чије их орбите избацују много даље од или изнад главног диска Млечног пута, и које користе брзину при којој орбитирају око центра галаксије, како би схватили колико су те звезде заправо повучене масом оближњих звезда, односно тамне материје. Они су претпоставили да би брзина звезда била иста без обзира на то колико су удаљене од центра галаксије. Посматрање маглине је показало да је ова претпоставка истинита када су у питању младе звезде које орбитирају у галактичком диску и крећу се практично у перфектним круговима.
Али, према речима проф. Бовија, звезде које орбитирају високо изнад диска не могу имати кружне орбите. Једине звезде које достижу ове висине су заправо избачене из диска помоћу материје из галактичког спиралног дела, и тако доспеле до високоеклиптичких орбита. То значи да њихове брзине нису исте на свим раздаљинама од галактичког центра. У принципу, Бови и Трамејн су открили да те ротационе брзине морају бити много спорије од оних које су претпоставили Мони-Бидин и његове колеге.
наставак:
ПРОЛАЗНА БУРА
http://elementarium.cpn.rs/wp-conten...er-252x300.jpg
„Претпоставком да се звезде ротирају истом брзином без обзира на раздаљину од центра галаксије, они су занемарили количину материје у соларном систему и закључили да нема места за тамну материју“, рекао је Бови. Бови и Трамејн су поново анализирали резултате и закључили да количина тамне материје у Сунчевом систему и даље одговара ранијим претпоставкама – ако ништа, можда чак има и мало више тамне материје него што смо мислили.
Многи физичари још сматрају да је тамна материја превише успешно објашњење да би се напустило тек тако, међутим, то не значи да Мони-Бидиново објашњење ротације криви није импресивно.
Тамна материја и даље наставља да држи звезде и галаксије на окупу, ненаметљиво и сигурно. Она и даље слабо реагује и пушта мали део (од свега десетак одсто) материје која се састоји од атома да ради: да формира звезде, нове хемијске елементе, који стварају нова једињења, а једињења нове биохемијске околности које су омогућиле настанак посматрача као што је човек.
Научници тврде да имају чврсте доказе да се тамна материја састоји од нечег новог, што не одговара ниједној честици из Стандардног модела физике
http://static.politika.co.rs/uploads...-foto-BETA.jpg
Истраживања тамне материје се врше и у Великом хадронском колајдеру (ЛХЦ) близу Женеве, у којем се испитује и Хигсов бозон Фото Бета
Већ деценијама, чудна супстанца, звана тамна материја, интригира физичаре, доводећи у питање конвенционално поимање космоса.
Научници верују да ће уз помоћ инструмената, вредних више милијарди долара, ускоро успети да проникну у њену тајну и да ће чак моћи да за неколико недеља објаве своје прве налазе.
„Верујемо да смо на прагу великог открића”, казао је Мајкл Тарнер, директор Института „Кавли” за космолошку физику Универзитета у Чикагу, на годишњој конференцији Америчког удружења за унапређење знања.
Тамна материја представља изазов за такозвани Стандардни модел физике, који помаже у утврђивању честица и сила које утичу на наш свакодневни живот, али је недовољан за разумевање целокупног космоса. Стандардни модел, на пример, не објашњава гравитацију и описује свега четири или пет одсто материје у универзуму.
Остало су тамна материја, која чини 23 одсто космоса, и тамна енергија, мистериозна сила за коју се верује да утиче на ширење универзума и која представља 72 до 73 одсто космоса.
„Сада схватамо да мистериозна тамна материја држи на окупу нашу галаксију и остатак универзума”, навео је Тарнер за АФП, а преноси Танјуг, додајући да научници имају чврсте доказе да се тамна материја састоји од нечег новог, што не одговара ниједној честици из Стандардног модела физике.
Теорија о тамној материји настала је пре 80 година када је швајцарски астрофизичар Фриц Звики открио да у свемиру не постоји довољно видљиве материје којој би се приписала тренутна јачина гравитационе силе унутар и између галаксија.
Према неким теоретичарима, тамну материју чине егзотичне честице зване „вимпс”, које имају слабу интеракцију са видљивом материјом. „Главно питање је зашто тамна материја има шест пута већу енергију од обичне материје”, указао је Лиса Рандал са Харварда, наводећи да би то могао да буде знак да постоји нека друга интеракција коју научници не могу да утврде.
У потрази за овим фантомским ћелијама, физичари користе неколико метода и инструмената. Један од тих инструмената је Алфа магнетски спектрометар (АМС), који се налази на Међународној свемирској станици и који врши анализу гама зрака који настају сударањем честица тамне материје. Први резултати ће бити објављени за две до три недеље, каже Самуел Тинг, Нобеловац и професор на Технолошком институту Масачусетса, који стоји иза пројекта вредног две милијарде долара. Тинг није желео да ода детаље, али је рекао да ће ти резултати, које сви жељно ишчекују, дати људима бољу представу о природи тамне материје.
Други инструмент који научници користе је Опсерваторија на Јужном полу, која трага за субатомским честицама које, по мишљењу научника, настају када тамна материја пролази кроз сунце и у интеракцију са протонима.
Још један моћни инструмент у служби овог пројекта је и Велики хадронски колајдер (ЛХЦ) близу Женеве, највећи сударач честица на свету, чија би снага, сматрају научници, могла да разбија електроне, кваркове и неутрине, ради откривања тамне материје.
„Честице тамне материје су веома тешке. То је један од разлога зашто смо саградили ЛХЦ, а не само да бисмо открили Хигсов бозон”, истакла је Марија Спиропулу, професор физике на Калифорнијском институту технологије.
http://www.politika.rs/rubrike/spekt...terije.sr.html
Neobični signal koji je registrovala Evropska svemirska opservatorija (ESO) mogao bi da bude prvi dokaz postojanja čestica tamne materije.
http://www.blic.rs/data/images/2012-...ver=1413576911
Reč je o interpretaciji i moguće je da će biti potrebne godine da bi se ona verifikovala, ali ukoliko bude potvrđena to će predstavljati dramatičan napredak u razumevanju univerzuma.
Premda čini 85 odsto ukupne materije u svemiru, tamnu materiju je nemoguće videti. Veruje se da mreža ove misteriozne materije, koja se proteže celim svemirom, daje kosmosu strukturu. Naučnici je dosad nikada nisu direktno detektovali.
Istraživači sa Univerziteta u Lesteru uočili su čudan signal analizirajući podatke koje je tokom 15 godina prikupljala orbitalna opservatorija XMM-Njuton Evropske svemirske agencije (ESA). Oni su primetili da se intenzitet iks-zraka povećava za oko 10 odsto svaki put kada bi letelica posmatrala granicu Zemljinog magnetskog polja okrenutu prema Suncu.
http://www.blic.rs/data/images/2014-...ver=1413576962
Ovaj efekat je nemoguće objasniti konvencionalnim modelima, jer se očekuje da intenzitet iks-zraka bude svuda jednak u svemiru, kad god se merenje sporvodi, objasnio je za Gardijan astronom Endi Rid koji je učestvovao u istraživanju.
Nemogavši da nađu objašnjene u tradicionalnoj fizici, naučnici su se okrenuli alternativnim teorijama, od kojih jedna čini se daje pravi odgovor: teoretske čestice tamne materije poznate kao aksioni, izbijaju iz jezgra Sunca i proizvode iks zrake kada udare o Zemljino magnetno polje.
http://www.blic.rs/data/images/2014-...ver=1413576971
"Ukoliko je model tačan, to bi značilo da smo detektovali aksione, tj. komponentu tamne materije za koju su svi ubeđeni da postoji", kazao je Rid.
Martin Barstou, predsednik britanskog Kraljevskog astronomskog društva, pozdravio je ovo otkriće.
"Ovo je neverovatan rezultat. Ukoliko bude potvrđen, to će biti prva direktna detekcija i identifikacija tajanstvenih čestica tamne materije, što će fundamentalno uticati na sve naše teorije o univerzumu", istakao je on.
http://www.blic.rs/data/images/2014-...ver=1413576981
Naučnici raspravljaju o postojanju tamne materije od 1933. kada je švajcarski astrofizičar Fric Zviki primetio da neka nevidljiva materija vrši gravitaciono delovanje na udaljenu galaksiju.
Trenutno se sprovodi nekoliko eksperimenata u potrazi za tamnom materijom, ali dosad nijedan nije došao do konkretnih dokaza o postojanju aksiona, teoretske osnovne čestice tamne materije čija je masa sto milijardi puta manja od elektrona.