Ljudi govore - Rastko Petrović

Rastko Petrović (rođen 3. marta 1898. godine, preminuo 15. avgusta 1949.) bio je srpski pesnik, pripovedač, putopisac i romansijer.

http://razbibriga.net/Rastko%20Petro...i%C3%84%C2%87.http://razbibriga.net/Rastko%20Petro...i%C3%84%C2%87.http://razbibriga.net/imported/2011/...rovicJPG-1.jpg

Biografija

Rastko Petrović rođen je 3. marta 1898. godine u Beogradu, kao deveto dete oca Dimitrija, istoričara, i majke Mileve, učiteljice. Rastko je mlađi brat Nadežde i Zore, poznatih likovnih umetnica. Dana 5. juna kršten je u hramu Svetoga Marka u Beogradu. Njegov kršteni kum bio je novosadski pisac i pripovedač Jaša Tomić.

Rastkova porodica bila je veoma ugledna i cenjena u Beogradu. Piščeva rodna kuća srušena je prilikom bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine. Rastko još u detinjstvu ostaje bez majke, a brigu o njemu preuzimaju sestre. U periodu od 1905. do 1914. god. pohađao je osnovnu školu i upisao niže razrede gimnazije. U jeku Balkanskih ratova 1912. prekida gimnazijsko školovanje u Beogradu. Kao nesvršeni gimnazijalac odlazi na front, prelazi Albaniju i odlazi u Francusku, gde završava gimnaziju. U Nici je maturirao, a kao stipendista francuske vlade upisuje prava u Parizu. U Parizu se upoznaje i druži sa mnogim pesnicima, slikarima. Piše pesme, pripovetke i prikaze slikarskih izložbi i objavljuje ih u otadžbini.

Godine 1921. objavljuje jedinstveni humoristički roman iz života starih Slovena „Burleska Gospodina Peruna Boga Groma“. Krajem 1922. godine objavljuje zbirku pesama „Otkrovenje“. Tokom cele te godine aktivno deluje u Beogradu zajedno sa brojnim piscima poput Milana Dedinca, Marka Ristića, Tina Ujevića i drugih. Njihovo delovanje dovešće do pojave nadrealizma. Nakon što se zaposlio kao činovnik u Ministarstvu inostranih dela, krajem naredne 1923. godine, primljen je za pripravnika.
Nastaje period u Rastkovom životu kada sve manje piše poeziju i sve manje objavljuje. Oktobra 1926. godine postavljen je za pisara u Ministarstvu inostranih dela u Poslanstvu pri Vatikanu kod Milana Rakića.

Rakić mu omogućuje putovanje po Italiji, Španiji, Francuskoj i Turskoj i, što je najznačajnije, po Africi. Stoga će, 1930. godine, Petrović objaviti veličanstveni putopis pod istoimenim nazivom „Afrika“. Potom, 1935. godine, Rastko Petrović biva postavljen za vicekonzula šeste položajne grupe generalnog konzulata u Čikagu. Naredne godine radi u Vašingtonu kao sekretar Poslanstva. Putuje po SAD, Kanadi, Meksiku, Kubi. Godine 1938. unapređen je u zvanje konzula pete grupe u Čikagu.

Drugi svetski rat proveo je u Sjedinjenim Američkim Državama. Piše pesme za zbirku „Ponoćni delija“. Poboljeva. U 51. godini svog života, dana 15. avgusta 1949. godine, iznenada umire u Vašingtonu. Sahranjen je na groblju u Senovitom potoku u Vašingtonu. Posmrtni ostaci Rastka Petrovića preneti su u Beograd tek u junu 1986. godine, i sahranjeni u porodičnu grobnicu na Novom groblju.

Dela

Roman „Burleska gospodina Peruna boga groma“ (1921.)
Zbirka pesama „Otkrovenje“ (1922.)
Putopis „Afrika“ (1930.)
Roman „Ljudi govore“ (1931.)
Roman „Dan šesti“ (1961.)

О Ð*АСТКОВОЈ КЊИЗИ " ЉУДИ ГОВОÐ*Е "

Пријатно сам била изненађена, послије читања ове књиге. На мене је оставила дубок утисак, како по својој необичној форми и слободи писања, тако и по порукама које шаље. Писац није био ограничен формом. Структуру романа је правио онако како се њему чинило погодно у датом тренутку. Личности нису повезане радњом, како то обично бива. Овог пута су повезане самим интересовање м путника за њих, сада, у тренутку, ван временског обиљежја, у оноликој количини, коју одређује путник. И интересовање за њих је површно, ништа суштинско и дубоко, више приповједачк о, ослобођено терета емоција, нема емоција и зближавања, само нарације.

Путник одређује када ће се позабавити личностима са острва, када ће се препустити сопственим размишљањима , када ће сву своју пажњу, сконцентрис� �ти на описе природе и промјене у њој. Цијела књига је написана као импресија о животу људи, који су сведени на ограничен и скучен простор једног острва. Све њихове судбине, заробио је на том малом мјесту. Можда је због тога и импресија о свему томе много јача, концентрова� �а на мали простор, који ограничава кретање и материје и мисли. Сву набијену енергију и немогућност напуштања острва, подстиче описима начина живота тих људи, који живе без струје, тако да тама обавија готово цијели први дио књиге.

У тами се наслућују ликови, мушки, женски, страри, млади, ни један јасно исцртан, само назначен, само дат у основним цртама, само да се наслућује. Не може се разумјети ни повод доласка самог наратора, на ово острво, али његова жеља да барком пређе до острва, чак и по времену које је ризично за путовање, чак и под тешким условима који су му предочени ( недостатак струје ), говоре о његовој радозналости , говоре о нечему много јачем, што га тамо вуче. Ликови су мирни људи, углавном задовољни својим животима и у тој маси , истиче се један млади човјек, који своју судбину, која га је везала за острво, види као своју смрт.

"– То је била жеља мог оца; да овде останем. Ја сам служио у марини. Путовао сам до Кине и Сиднеја, и све то ми се врло свидело. Да сам остао у марини, до сад бих био марешал (наредник) поморски, имао бих добру плату. Нешто значи бити марешал; и то је живот који нешто значи, који је за мене!

– Нисте могли убедити оца да попусти вашој жељи?

– О, све ми је то било досадно. Чак нисам ни покушао да убеђујем. Чим сам дошао, мајка ми је нашла девојку, и одмах су рекли свима да сам верен. Они су се уплашили да неће имати ко да настави овај занат. Као да је то занат!

– Девојка вам се није свиђала?

– Не, она није била ружна, али ја је нисам ни гледао, a кад сам је најзад погледао, имали смо већ двоје деце и била је стара.

– Али сада волите своју жену?

– Како могу да их волим, кад ми је цео живот упропашћен!

– Зашто мислите да вам је живот упропашћен? Видели сте много света и сада живите на миру у селу које ми изгледа јединствено; имате децу!

– Ја више никада не могу изићи из овог села. Још сам млад a живот је за мене сасвим свршен. Да сам постао марешал, могао бих покушати у животу још и много штошта друго. Сада је сасвим свеједно: живео или умро.

– Али ко вам може бранити да покушате још увек друго шта у животу и у свету! Жена и деца ће вас чекати.

– Не верујем да је могуће. Да нисам подузео занат, још бих и могао. Овако, данас треба наловити рибу за ручак, и сутра за вечеру итд. И који је онда дан кад могу поћи a да сви због мене не буду гладни тога дана!

– Овако сте бар у својој земљи. Не волите своје село?

– О, могао сам увек доћи доцније. Овако не волим ни њега, ни икога; ни мајку која је тражила девојку, ни оца, ни брата, ни децу. Мислим да не волим никога. Они су ме сви уништили. Нарочито ме је отац уништио. Да ме је убио не би ништа горе учинио."

У другом дијелу књиге се не говори, али се осјећа, да је болест младог човјека Пипа, изазвана његовим константним незадовољств ом животом и тако се његова судбина издваја од свих осталих судбина људи са острва. Други дио је у неку руку, расплет наговијештен� �¸Ñ… мотива из првог дијела. То се посебно односи на Пипа . Његово опоравак говори о прихватању сопствене судбине и неминовног, оног од чега није успио да побјегне.

И путников састанак са Ивоном , није никакво заљубљивање, није ни чежња за љубављу, већ, ето само игра, изазов, тренутак који жели да доживи, да љепоту острва оствари у љепоти жене. Само један разговор, један загрљај , на том чудесном острву и ништа више.

У трећем дијелу, можемо уочити сву умјешност Ð*астка Петровића као писца, који на изузетан начин описује природу, док уједно размишља о животу. Јер није без разлога повезао буре, муње и громове у природи, са својим тешким и суморним размишљањима о животу, о постојању и смислу постојања.

" Свуд око мене, до у бескрај, једино вода, ваздух, земља и небески огњеви. Птице и слепи мишеви који лете између тога. Ð*ибе које пропливавају. Има свакако ситног језерског звериња тј. има елемената који су вечити у васељени, и чија се вредност, у вечитој трансформац� �¸Ñ˜Ð¸, не мења. И има елемената који представљајÑ� � живот, који су чудо, не само зато што постоје, већ и у односу према оној првој категорији. Ови уносе у вечите елементе нешто необјашњиво и на изглед пролазно.

Затим, исто тако на изглед ефемерно и неприродно као птица и слепи мишеви, струје кроз свет електричне реке, матице зрачења и таласи. Невидљиве експлозије и катастрофе односе оно што је у непосредној мојој близини, у висине које се не могу цифрама означити; и страховите катаклизме доносе силу висина, као безмерне водопаде, чак на ивицу чамца који од тога подрхтава.

Од тог планетског сурвавања вода игра; разливено сребро. У непосредној мојој близини акватично биље диже се из воде. Својим дугим лишћем оно дише ваздух над водом и својим стабљикама воду. Ð*ибе пропливавају кроз стабљике. Слушам лагани шумор овога биља и гласна довикивања птица у висинама. Чује се шум ваздуха и воде, a из даљине допире лавеж.

Поред свега тога, називам опет, по навици, то ноћним ћутањем и тишином. A ипак разазнајем да никада природа није била у живљем, у општијем шуму и разговору, у жуборењу. Чујем животињу кроз шевар, чујем шуштање гранчица у дрветима. И цео би свет то назвао тишином. Једино зато што се ништа људско не меша својим гласовима у жуборење предела у ноћи. Довољно је да човек замукне па да се гласови природе дигну ослобођени a да он све то назове: тишина.

Сва природа около је у јединственом� �µ раду сарађивања. Ð*екло би се да је све у природи ново и као да је тек постало. Све иде тачно и са заносом и овај живот земље и неба ужасан је и величанствен . У односу на живот организама, јер га ови не могу изменити.

Да, то је оно што је вечито, та стална свежина постања, та присутност постања, a оно што га види, осећа, поздравља и потврђује, мој дух и ја сав, пролазно је; непрестано на самрти. Нема у мени никакве жалости за тим, никакве жалости, али узбуђења: да. Да ли могу да напишем то једном сад и више никада? Јер нико више неће веровати; ни ја више нећу веровати. Али сада: да! Веровали или не веровали! Жао ми је живота ове последње биљчице, као и мога. Не сувише, таман колико да је исто; или можда мало више ове биљчице, a ипак тако мало да је могу и ишчупати док размишљам ово a да немам никакве гриже савести. Жао ми је и свршетка покрета чамца који се њише. Или не, све је то лаж јер је мисао. Нећу да мислим. Нећу да мислим, и ево више не мислим. Не жалим више никога. Не жалим више ништа. Живим само својим ћелијицама, само ћелијицама. Као биљка.

Муња која суво ошину небо показа одједном све обале језера до највећих прецизности. Барке које су укотвљене неколико километара даље уз обалу, мреже, врбе над њима. И показа читав ред брда и Монт Паланкинос који као да својим зидовима држи небо. Сва природа би оштра и плава као умрла усна. Једна звезда паде чим се поврати мрак. Засењен, не видим више ни тамне профиле дрвећа и блискога брега: свет се сузио на мало сребрне воде преда мном и на сазвежђа изнад мене. Погледах у једном правцу и видех најсјајнију звезду како одлете косо у неки далек простор изван земље. Њена слика, начинивши тај исти пут у супротном правцу, по језеру појури право мени, до самог чамца, где се одједном угаси. Заблуда ока савршена: видим истовремено једну звезду која лети изнад мене и једну која лети право на мене. Повијем се у барци, као да ће ме погодити. Природа баца своје метеоре, своје муње, и слике својих муња, немо и убилачки као првога дана.

Дрвета која се примећују или не преко дана док људи живе крај њих, сада живе свој пуни, интегрални живот. Сваки лист има слепи напор да се одвоји од суседних листова како би што потпуније дисао. Осећам то, и онда несвесно раздвајам прсте на рукама како би их ваздух што боље обавио. Од горе до доле и било с које стране на другу, ниједне мисли. Све што је човечанско најзад спава и дубока људска дисања исто су тако мирна као дисања шума. Моја мисао такође више не ради. Само да закључи да живи и да је ту једина. С времена на време она покушава да полети. Удара се о све око себе као слепа птица. Затим остаје мирна и задихана.

То није лепота око мене (видео сам толико језера и ово није ништа чудније од осталих), већ исплетени живот онога што сачињава природу. То није језеро на коме сам, већ један грдан сплет закона и сила; и мој живот у томе гори као пламичак. Ноћ је безмерна."
.................................................. ..................
"Затим још севају муње и падају звезде. Падају, падају. Каква страховита ноћ метеора. Демонска! Зашто не демонска? То је један од положаја нашег сазнања у свему осталом.

До краја ове ноћи (вечито!) човечанство не постоји. Његова мисао не постоји. Само овај део површине земље, једне од космичких тела у ноћи, у општењу са другим телима, другим космичким силама у простору. Птице овде и тамо ћуте у лишћу. Зора, када се дигне, доћи ће као и да је последња. A ми? Ми не тражимо ништа боље до да будемо заборављени. Зар? Заборављени."

И опет ефектна завршница романа, препуна звукова, описа крика који може бити крик умрлог или крик новорођеног. Ð*астко поистовјећуј е битност тог исконског крика, поистовјећуј е га са сликом крви, јер је крв и на почетку и на крају. Асоцијација крика и крви , да ли за нечији крај или за нечији почетак или истовремено, јер живот и смрт су једно, јер живот и смрт се преплићу, сачињавају круг онога што зовемо постојање.

" Одједном страховит крик, пењући се и спуштајући, звук сирене, прелете преко језера. Има доста времена да су потмуло у ушима сви елементи из којих је састављен. Као у музици где се одједном среде у један вапијући глас. Дремљив, мора да давно чујем слабе и неодређене гласове. Из њих се одједном изградио и прелио овај крик. Несвесно сам га упознавао пре но што се изградио, a кад је дошао познао сам га као тешкога познаника. Он је оштар, челичан, љубичаст и врео, мириса на сумпор. Све је у њему механичко, електрично и неумитно. Ð*екло би се оштри писак сирена. Као да објављује пожар, несрећу, судар. A за њим опет ћутање. Ћутање, ћутање. У њему има ипак нечега страховито болног, људског, човечанског и вапијућег; у томе крику, електричном и механичком који долази из људског грла.

Неко који је у ропцу, чије је тело расцепано, који губи крв. Неко који умире, кога убијају. То је крик који је изишао из крви, као каква звучна експлозија из сусрета крви, ваздуха и простора. Тај крик, који се, ево, апсолутно идентично понавља, исти је као ова муња у простору. Он осветљава нагло, одједном, нешто што ја на дану нисам уочио, јер је сувише много предмета било заједнички осветљено и звучно. Ја сам знао цео предео a ипак ми је само муња показала онај градић у другом плану, иза језера. Видео сам толико људи у овом месту али је било нужно да буде потпуна ноћ, тишина, па да ми један крик осветли одједном цело једно трпљење; трпљење у томе човеку што виче, што је био загубљен у тој гомили и сада одједном звучно издвојен једини, једини је присутан, једини у овој природи, над црвеном крвљу коју губи, над водом, над биљем, у гашењу метеора.

То може исто тако бити жена као и човек. Снажно створење. И мора бити човек или жена који умиру; јер се иначе не виче овако, људски и механички, и телом и духом, силовито.

Излазим из чамца, идем лагано уз обалу, у томе правцу. Мислим: Како не потрче сви онамо! Сви прозори нису затворени, a људи, до којих допре тај глас, не могу a да се не пробуде. Видим да су неки прозори уистину осветљени. Погађам да су тамо људи сели у постеље и прислушкујућ и врисак говоре шапатом са женама. Али зашто не пођу да виде шта се догађа? Чујем, затим, такође људске гласове негде иза кућа да се, као папрати уз високо дрво које чупају елементи, скупљају и пужу уз велико, страховито крештање. Један једини страшан глас пење се и превија, залета се између свода и језера, из ситних, узбуђених људских гласова; страшно ситних и прецизних.

Видим их у помрчини, пред кућом. Неколицину. Не видим никога засебно, већ све заједно. Више нагађам. Не знам има ли жена међ њима. Прозори околних кућа су сасвим мрачни, али мора да се оданде љубопитљиво слуша, мора да су лица узбуђених девојака или жена, изнутра, уз саме прозоре. Жена, јер сад се јасно разазнаје да је то жена која виче, кричи дивље у кући на којој између преклопљени� � капака сија дуга, светла линија. Људи говоре полугласно. Ја не разазнајем, не слушам њине речи; они не примећују мој прилазак; ипак разумем јасно шта се збива. Чак ме не занима ни шта је ту, ни што сам ту. Једино: ја сам ту дошао и сад сам ту. Свакако да је страшно доцкан. "

Још један интересанта� � дијалог, који сукобљава два погледа на живот, онај оптимистичн� � и онај песимистични . И кад боље размислимо, оба су у праву, јер под теретом свакодневних брига, често помислимо да је цијели живот само патња и мука и да га таквог не вриједи живјети. Али кад наиђу бољи дани, сагледамо сву љепоту живљења и свега онога што нам он доноси, схватајући ипак да је живот само један и да га требамо одживјети на начин како то најбоље умијемо и знамо.

" – Налазим да је глупо живети; ето то. Ево, цео свет жали ову жену зато што пати, и ова је као све жене заиста јадница, али, што се мене тиче, ја жалим пре свега тога што се рађа. Зашто да живи, шта ће њему да живи! Да би прво јео свог оца, па онда њега његова деца и најзад да цркне.

– 'Ајде, 'ајде, – рече други. – Претерујеш. Као увек. Зар би се могло живети без деце? Ја волим своју децу, и не налазим да ме једу. И после, не можемо рећи да нам у младости није било добро. То због нас трпе овако жене, јер ми волимо да их волимо. И децу да волимо.

– Шта ће му да живи, кад је то све исто, и кад ће то увек бити исто! Биће леп и млад и вероваће да може шта хоће, a уствари, може само једно једино, a то је оно што су сви могли. Ништа боље ни више. После ће бити стар, стар.

– Као ти, рецимо! – рече онај насмејавши се.

– Као ја. И кад буде видео девојку, неће имати снаге чак ни да је пожели. Јест, као ја. Ако би требало родити се понова, и ако би ме питали, ја бих рекао: Не!

– Иди цркни. Премлаћен! Лажљивче. Ја да имам да се родим, и без руку, ја бих рекао: Да, да! Опет млад и луд, ма и без руку, ма и у сраму. Опет.

– Да, опет, – понови човек иронично. – Опет!

– То може бити такође и девојче!

– Апсолутно, и девојче. То је чак вероватно.

– Кад би требало да се понова родим... Мислим на све то... Замислите, тај дечко који дође, који расте, расте, и који остаје док ми одлазимо. Ускоро само они што су као он биће на овом језеру. Ниједан од нас; баш ниједан! Нигде у свету ниједан од оних што су данас. Онда бих волео да се родим опет, не да растем, већ да се нађем међ њима, па да погледам свуда у круг.

– И на ком крају света би хтео да то буде? Можда баш овде?

– Да, баш овде ако треба.

– И онда би опет имао да умреш, и опет би желео да се понова родиш да би опет погледао и тако редом.

– Опет бих то желео.

Човек који је говорио у почетку весело, растужи се очито. Његов глас постаде врео и несносан као код алкохоличара.

– Мислим да је сад већ готово. Бар се оданде више ништа не чује.

– Готово? Тек почиње, – рече онај смејући се, – тек почиње. То један нови човек пушта први пут свој глас."

"То је чудно како ће он живети. Никад се не зна како ће живети човек који тек почиње да дише. Волео бих да знам шта ће рећи о животу када први пут буде требало да нешто каже о њему. Смешно је како људи говоре о животу. Сваки има свој суд о њему... Треба поклати све петлове. Чак ако би дан и заборавио да сване – каква глупост! То није да би певали, већ да би себе разбудили. Шта ме се тиче шта ће мислити о животу. Шта мислим ja o животу? Ја говорим много о њему, али, да ли заиста мислим о њему? Шта ће бити тај нови човек? Рибар? Можда и нешто сасвим друго! Можда ће ићи да живи на другој страни! Ми не можемо ништа да знамо о томе шта ће бити са животом једног човека. То може бити једна јединствена ствар: живот који тек почиње. Јединствена.

Ја? Не, ја не бих хтео да се може понова почети. То може бити јединствена ствар... Јединствена..."

Ð*еалистична размишљања о животу, о његовој јединственос� �‚и и непоновљивос� �‚и, о непознаници људских судбина, којима се не треба много ни оптерећиватР¸, јер свака је судбина јединствена и написана само једном.

" Ljudi govore "

Poslije smrti, objavljeni su u posebnim knjigama, njegovi romani " Sa silama nemjerljivim " i " Dan šesti ", zbirke pjesama " Ponoćni delija ", jedina njegova drama " Sabinjanke " i mnogi eseji, putopisi i kritike.
Jedna od suštinskih psihičkih i stvaralačkih potreba Rastka Petrovića, potreba za novim, za onim što je još neosvojeno, nesaznato, nedoživljeno, diktirala je puteve ne samo njegove životne već i umjetničke sudbine. On je bio jedan od onih ipak rježih pisaca koji ne odvajaju život od umjetnosti, koji žele da svekoloku stvarnost vide kao ogromno polje mogućnosti umjetničkog izražavanja, kao i obrnuto, koji u samoj umjetnosti vide pravi oblik, pravi dokaz života, a ne bekstvo od njega. Ka d Rastko u " Probuđenoj svijesti " kaže " Građenje pjesama je jedan od najnužnijih trenutaka moga života: jedna od njegovih funkcija: to je kao koračati ili zadrhtati, on ne podređuje ni život poeziji ni poeziju životu, već poeziju proglašava za jedan od najautentičnijih izraza samog postojanja, za jedan od uslova opstanka samog života, ravnopravan sa ostalim vidovima postojanja, sa ostalim vidovima ispoljavanja čovjekove individualnosti i njegovog fizičkog, čak fiziološkog i duhovnog postojanja, kako sam kaže u istom tekstu.

Ono dakle što je Rastka Petrovića privlačilo u životu, privlačilo ga je i u umjetnosti postajalo je predmet njegove poezije i proze. Umjetnost nije za njega prosta nadoknada, prosta zamjena za život, već jedan od najnužnijih, najsnažnijih sadržaja i života. Za njega je poezija govor cijelog bića, i duhovnoh i tjelesnog ; još i više, ona je i govor svekolike stvarnosti. Zato se polje poezije mora nalaziti i izvan tradicionalnih literarnih granica i podjela, ne samo u stihovima, u njima ponekad vrlo malo, već u samom životu. Poetsko može biti, po njemu, ostvareno i nehotice, spontano, u mitu , u legendi, u ispovijestima, u pismima, u svakodnevnom životu, u neobičnom gestu, u želji. Pjesma, pripovijetka, knjiga - to su dakle posebni oblici pojavljivanja stvarnosti, iste ili slične vrijednosti kao i neki drugi oblici pojavljivanja i postojanja. Umjetnost je , u suštini, za Rastka Petrovića , nova realnost, kako kaže u eseju o slikarstvu Save Šumanovića, ali realnost koja ne može biti sama sebi svrhom, jer je u neraskidivoj vezi sa postojećom stvarnošću kao njen dio i kao dio i izraz pojedinačnog stvaralačkog bića čovjeka.
( Iz predgovora knjige " Ljudi govore Marko Nedić )