Бајке словенских народа

СРПСКЕ БАЈКЕ

Чудотворни нож

Некакав младић учини клетву да се не ће оженити другом но царевом ђевојком, те
један дан стопице крене у цара и запроси ђевојку.

Цар не смијући му рећи да му је не да, рече му: „Добро синко, даћу ти ђевојку, али
најдаље до осам дана да ми добавиш коња једнога неокоћена бијела без биљеге,
другога нејахана црљена с црно.м главом, и трећега непоткивана црна с бијелом
главом и бијелијем ногама и да их мене дарујеш, а мојој царици онолико блага
колико би могли ови три коња доћерати: а ако ово не добавиш, твоја ђевојка не ће
бити."

Младић кад то чу, нагна се на свакојаке мисли, пак најпослије захвали цару на
ђевојци и пође с Богом натраг како је и дошао. Срећом, кад се он с царем
разговарао, све је слушала царева шћер и вирјела младића, који јој се љепши учини
од и каква на овоме свијету чоека, те она у та час напише књигу посланицу те је
пошље за њим по једној највјернијој слузи, у којој му пише да сјутра у јујтро рано
крадом до ње дође, и да инако не учини ако жели да њу узме за жену. Кад књигу
опреми, ону исту ноћ украде оцу из потаје један чудотворни нож, па с њиме
сутрадан у јутро у сусрет ономе младићу, који бјеше пошао како му је она писала.
Теке се састану, ухвате једно друго за руку док се познаду и једно другом докаже да
се љубе, и закуну се да их не ће друго ништа раздвојити вако црна земља.

Тадар царева шћер рече му: „Ево ти овога коња испод мене, нањ узјаши те брзо у
вилену гору пут истока, и кад дођеш на једну тророгу главицу, обрни се с десне на
лијеву док упазиш једну бисерну ливаду и по њој пасу свакојаки коњи, те одабери
онака три коња каква ти је мој отац нарекао, али ако би се препали, а ти извади овај
нож и пут сунца окрени да се обасја ливада, онда ће ти сви коњи сами доћи и као
јагњад паднути пред тобом, те ћеш их тако похватати и са собом довести. Кад коње
похваташ, погледај око себе док угледаш један ћепариз насред оне ливаде, коријен му
је мједен, гране сребрне а перја златна; пођи к њему и удри ножницом од ножа у
коријен, и отвориће ти се силновите и од сваке сиже аспре, те узми и натовари оне три
коња и с њима овамо бјежи, те ћеш тако мојега оца цара смирити и мене ће ти он
поклонити."

Чувши младић ово обесели се, те узјаше на онога ђевојчина коња и зађене за пас
онај чудотворни нож па управ к оној гори упути се, и кад дође на ону главицу,
угледа ливаду и по ливади коња свакојакијех; кад сиђе у ливаду, коњи се шчну
плашити, а он извади нож и окрену пут сунца, те сину да се сва ливада засја као на
гори сунце кад огрије, и ево ти од свакуда свакојакијех коња к њему, и како који
долази, тако на прва кољена пред њим пада, а он почне бирати и изабере онака три
каква му је цар наручио. Кад коње изабере, ондар стане те тамо амо погледа и види
насред ливаде они ћепариз, те он к њему, куцне ножницом од онога ножа у коријен,
док шта ћеш виђети? отворе се и почну се просипати из коријена силне аспре; ондар
он напуни вреће и натовари на оне три коња, па к цару.

Кад дође пред цара и кад цар види коње и аспре, зачуди се и већ му инако није
могло бити, него му обећа шћер за жену, упита га какву ће прћију и колико ће прћије
тражити, а он му одговори: „Честити царе! ђевојку твоју шћер за главно, а твој нож
чудотворни за добит." И ово му обоје цар дарује, те он дома натраг с ђевојком и
ножем пјевајући.

Змија младожења

Била једна царица која није имала од срца порода, па се једнако молила богу да јој
да да роди. Једно вече, молећи се тако, уздахне и рече: „Та дај ми, боже, од срца
порода, па би и љута змија била!" После некога времена она се осети трудна и кад
буде време роди змију па је стане неговати, хранити, дојити, као свака мати своје
дете. Та змија за двадесет и две године није пустила од себе никаквог гласа а кад јој
се наврше двадесет и две године она проговори и рече оцу и матери: „Сад хоћу да ме
жените". А они јој одговоре: „Ко ће дати за змију девојку, која ли ће девојка поћи за
змију?" „Е," одговори им змија, „ви не гледајте од царскога или господскога рода,
него ону која ће доћи у царство да живи". На то му рекну отац и мати да он сам себи
изабере коју хоће. Он онда нађе сам једну сироту и пошаље оца да му је проси. Отац
оде и девојку запроси, а она онако у сиротињи пође радо и весело. После је
прстенују, доведу је и венчају их, и змија стане живети са својом невестом, те ти она,
богме, затрудни. Онда рече свекрва снаси: „Како, ћерко, забога, остаде трудна са
змијом?" А она јој не хтедне одмах казати, али кад је свекрва заокупи неколико дана
једнако за то питати, најзад јој рече да он није змија него момак да га лепшег у свету
нема „Преко дана је", каже, „змија, али како вече дође, он свуче са себе ону змијску
кошуљу те изађе момак, лепота на свету. Када би само и дању био онакав као што
ноћу бива, али како зора забели, он се опет увуче у своју кошуљу и постане змија".
Свекрва, кад то чу, врло се обрадује па рече снаси: „Е, кад је тако, то ћемо ми
учинити да он такав остане какав је ноћу с тобом". Па се онда договоре шта ће
радити.

Кад пада вече, он свуче кошуљу змијињу са себе, метне је под узглавље па легне
спавати. Кад га први сан ухвати, жена му полако извуче кошуљу испод главе и
матери кроз пенџер дода а мати је одмах баци у ватру. Како кошуља почне горети, а
он скочи из сна и повиче: „Шта то уради, да од бога нађеш? Сад ме видиш, па ме
више нећеш видети док не подереш гвоздене опанке и не сатреш гвозден штап
тражећи ме, нити ћеш се с тим дететом што ти је под срцем лре растати докле руку
преко тебе не пребацим". То изрече па га нестане.

Она је после носила оно дете пуне три године и напослетку јој дотужи па науми
тражити свога мужа. И тако начини гвоздене опанке и гвоздени штап па пође у свет.
Идући тако и тражећи га свуда, дође к Сунчевој мајци и нађе је где пећ жари и голим
рукама ватру изгрће. А она, кад то виде, брже-боље одреже свој скут па јој њим руке
умота а Сунчева је мајка запита: „Откуд ти овде, рајска душице?" Она јој одговори:
„Невоља ме, мајко, натерала", па јој приповеди како је страдала, како је муж проклео
и како иде по свету те га тражи „па сам", вели, „дошла питати твога сина не би ли ми
могао он за њега што казати, није ли га где видео јер он преко свега света прелази".
Сунчевој мајци се на то врло ражали, ла јој рече да се склони мало за врата. „Ето,
иде Сунце уморно, а може бити да су га и облаци наљутили па ти у љутини може што
учинити, већ се ти притаји док се оно не одмори". И она се склони за врата али ето
ти Сунца, па назвавши матери добро вече, рече јој: Мајко, ту мирише рајска душица".

А мајка му одговори: „Нема ту, синко, никога; та не може овамо ни тица долетети, а
како би рајска душица дошла?" Сунце јој одговори: „Има има, мајко, него нека изађе
слободно, нећу јој ништа". Онда она изађе и исприповеди му сву своју невољу;
најзад му рече: „Јарко Сунце, ти сијаш по целом свету, ниси ли гдегод видело такога
и такога човека?" Сунце јој одговори да га оно није дању нигде видело и пошаље је
к Месецу да пита њега није ли га он где видео ноћу. На походу оданде поклони јој
Сунчева мајка златну преслицу са златном кудељом и са златним вретеном. Кад она
оде к Месецу, нађе Месечеву мајку код куће па је пољуби у руку и назове: „Помози
бог, Месечева мајко." А она јој одговори: „Бог ти помогао, рајска душице. А откуд ти
овде?" Онда јој она каже сву невољу своју и како је била код Сунца и покаже јој што
јој је његова мајка поклонила и рече како је Сунце послало да пита Месеца није ли
он где видео њеног мужа. Месечева мајка јој одговори да се мало склони за врата јер
ће сад доћи Месец љутит и уморан, и она се склони. Кад ето ти Месеца како дође,
назва матери добро јутро па јој рече: „Овде мирише рајска душица" А мати му
одговори: „Нема, синко, никога; та овамо не може ни тица долетети, а како ће рајска
душица доћи?" Месец јој опет рече: „Има, мајко, има, него нека изађе слободно, нећу
јој ништа". Онда она изађе, па му приповеди све што је и како је, па му најзад рече:
»Сјајни Месече, ти сјаш целу ноћ по свему свету, ниси ли где год видео такога и
такога човека?" А Месец јој одговори: „Рајска душице, ја га ноћу на земљи нисам
нигде видео, него иди ти к ветру те њега запитај није ли га где видео, он преврће
дрвље и камење и завлачи се свуда". Кад она оданде пође, поклони јој Месечева
мајка златну квочку с пилићима.

После тога она дође к ветровој мајци те јој исприповеди све како је страдала и како
је дошла да пита њенога сина ветра није ли он негде видео такога и такога човека.
Ветрова мајка јој на то рече: „Уклони се малко за врата, рајска душице, јер ће сад
мој син срдит доћи па те може сву издрапати". И она се склони за врата. Кад ето ти
ветра, дува, руши, крши, преврће где год што нађе, сав изгребан и подеран. Како
дође назва матери „помоз' бог" па јој рече: „Мајко, овде мирише рајска душица". А
она му одговори: „Бог с тобом, синко! Овамо не може ни тица долетети а како ће
рајска душица доћи?" Ветар јој одговори: „Има, мајко, има, нека изађе слободно,
нећу јој ништа". И тако она изађе пред ветра и исприповеди му невољу своју а ветар
јој одговори: „Ја сам га видео, он је чак у другоме царству, тамо се оженио и царује.
Него, моја ће ти мајка дати златан разбој, са златном пређом и чекрком, па кад
дођеш у онај град а ти намести према царевоме двору тај разбој, па ткај и пусти
квочку и пилиће те их храни и изнеси преслицу". Она тако и учини. Кад дође у онај
град, и опанци јој се подеру и штап пребије. Она према царевоме двору намести
разбој, пусти квочку с пилићима и изнесе преслицу па стане ткати.

Али је царица угледа с двора, па стане говорити сама себи: „О боже мој, ја сам
царица, па ипак немам златног разбоја ни преслице, ни златне квочке ни пилића". И
посла свога слугу к жени да је пита хоће ли продати те ствари. Она одговори: „Ја
нећу продавати, него да ме пусти царица да преноћим једну ноћ с царем њеним па
ћу јој дати преслицу". Царица обенђелучи цара и допусти јој преноћити с њиме. Цар
како легне у постељу, он се занесе и као мртав утиша се, а она кад остане сама с
њим стане му говорити: „Светли царе, сунце огрејало, баци десну руку преко мене
не бих ли се растала с твојим дететом". Али цар нити што види нити чује. Сутрадан
она да царици златну преслицу са златним по-весмом и златним вретеном а царица
заиште и квочку с пилићима, а она јој рекне да ће јој дати ако је пусти још једну ноћ
да преноћи с њеним царем. Царица пристане и на то, па цара опет обенђелучи; и
тако се цар опет занесе и не чује кад она стане викати: „Светли царе, сунце огрејало,
баци десну руку преко мене не бих ли се растала с твојим дететом". Кад сване,
стража приповеди цару како већ две ноћи она жена с њиме спава и једнако виче да
пребаци десну руку преко ње не би ли се растала с његовим дететом. Кад царица
прими квочку с пилићима, заиште и разбој са златном пређом и чекрком, а жена јој
их обећа ако јој допусти још једну ноћ с њеним мужем да преноћи. Она допусти у
мисли да мужа опет опоји, али он дознавши од слугу шта је и како је, метне увече
под браду сунђер те у њега саспе пиће које му царица донесе и тако остане при
себи. Кад легну у кревет, он се учини као да спава а она повиче: „Светли царе, сунце
огрејало, пребаци руку преко мене не би ли се растала с твојим дететом". А цар, кад
то чу, одмах руку преко ње пребаци и онај час почне се она трудити и роди му
мушко чедо златоруко и златокосо. Затим он остави ону земљу и царицу а с првом
женом и дететом врати се у пређашње царство своје.

БЕЛОÐ*УСКЕ БАЈКЕ

Свирач чудотворац

Живио некад свирач. Свирао је још од малих ногу. Чува он тако волове, одреже
врбову грану, направи свиралу и, кад засвира, волови престану пасти, наћуле уши и
слушају. Птице се у шуми стишају, чак ни жабе по барама не крекећу.

Истјера он стадо на ноћну пашу, а тамо весеље: момци и дјевојке пјевају, шале
збијају. Ноћ блага, топла. Красота!

Онда свирач у своју свиралу засвира. Сви момци и дјевојке за трен ока се смире. И
сваком се чини као да му се неки слатки осјећај по срцу разлива, као да га незнана
нека сила понијела и носи све више и више у плаво чисто небо, звијездама јасним.

Сједе у ноћи код стада пастири, и ни да се макну. Не осјећају да их боле руке, ноге,
преко дана изморене, да глад подсјећа на се.

Сједе и слушају.

И жељели би да сједе тако цијелог свог живота и да слушају свирачеву свирку.

Свирала умукне. И нико не смије ни с мјеста да се макне, да не поплаши тај чудесни
звук, што се попут цвркута расуо по шуми и дубрави, и под само небо се диже.

Опет свирала засвира, али сад нешто тужно. У позне сате враћају се с рада сељаци и
снаше, зачују свирку, застану, слушају. И пред очима им искрсне сав њихов

живот - чемер и биједа, зли спахија и његови службеници и таква их обузме туга да
им дође да закукају. Али, ево, свирач нешто весело засвира. Сељаци и снаше
побацају косе, грабуље, виле, подбоче се и играју.

Играју људи, играју коњи, игра дрвеће у дубрави, играју звијезде, играју облаци -
све игра, весели се.

Такав је, ето, био чудотворни свирач, што год је хтио, могао је од људског срца да
уради.

Кад је одрастао, направио је себи виолину и у свијет кренуо. Кад дође, засвира,
људи га нахране, напоје, као најмилијег госта, и још му и за пут понешто даду.

Дуго је свирач тако по свијету ишао, добре људе веселио, злим спахијама без ножа
срце резао: гдје он дође, људи их више не слушају. Спахијама је био као кост у грлу.

И спахије намислише да га у смрт отјерају. Стадоше сад овог, сад оног наговарати да
убије или утопи свирача. Али никог вољна за то не нађоше: прости људи вољели
свирача, а спахијски службеници чаробњаком га сматрали па га се бојали.

Онда се спахије са ђаволима договориле. А зна се: спахије и ђаволи од исте су врсте.

Ишао једном свирач шумом, а ђаволи дванаест гладних вукова на њега послали.
Препријечил� � вукови пут свирачу, зубима шкљоцају, стоје, а очи им попут жара горе.
А у свирача ништа осим виолине у торби нема. "Е", мисли он, "дошао ми је крај."

Узео виолину да пред смрт још једном засвира. На дрво се наслонио и гудалом преко
струна превукао.

Као жива, проговорила виолина, затитрали шумом звуци. Замрло грмље и дрвеће, ни
листак да трепне. А вукови, како су разјапљених чељусти стали - тако и остали.

У уво се претворили, глад заборавили.

Престао свирати свирач, а они као кроз сан у нестали.

Кренуо он даље. Сунце већ за шуму зашло, само на крошњама још блиста, као да их
златном бујицом облива. Тихо, ни жива душа се не чује.

Сјео свирач на обалу ријеке, извадио из торбе виолину, засвирао. Тако дивно
засвирао да су се у свирку и земља и небо удубили. А кад је полку започео, све живо
заиграло. Звијезде у игри као зимска мећава лете, облаци небом плове, а рибе се
тако разиграле да је ријека као вода у лонцу узаврела.

Ни водени цар не издржа - и он играти стаде. И тако се размахао да је вода обале
преплавила. Уплашили се ђаволи, поискакали из рјечних залива. Од бијеса пуцају,
зубима шкргућу, а ништа свирачу не могу.

Кад свирач видје да је водени цар људима невољу нанио, поља и вртове им
поплавио, престаде свирати, стави виолину у торбу и пође даље својим путем.

Иде он, тако, иде, и одједном види - трче к њему два господичића.

- У нас је данас забава - кажу.

- Дођи да нам свираш, свирачу. Богато ћемо те наградити.

Помислио свирач: ноћ пала, нема преноћишта, а и новца нема.

- Добро - рекао им - свираћу вам.

Довели они у дворац свирача. А тамо, тушта и тма младе господе И госпођица. На
столу некаква велика, дубока здјела стоји. Господа и госпођице јој притрчавају
редом, замачу у њу прсте, па нечим очи мажу.

Пришао и свирач здјели. Прст замочио и очи намазао. И како то учини, видје да то
нису господа и госпођице, већ ђаволи и вјештице и да се обрео у паклу, а не у
дворцу.

"Аха", мисли он, "ево на какву ме забаву господичићи довукоше! Па, добро. Сада ћу
ја вама засвирати!''

Подесио он виолину, по живим струнама гудалом вукао - и све се у паклу у прах
разлетјело, а ђаволи вјештице главом без обзира се разбјежали.

ЛУЖИЧКОСРПСКЕ БАЈКЕ

Космодеј

Били отац и мати, и имали једну кћер. Њој умре мати. Пошто је отац често путовао,
одлазила је девојка к својој куми.

Једном јој рече кума:

— Поради код оца да ме за жену узме, па ће и теби добро бити! Сваке вечери ћу ти
главицу млеком, а ножице пивом умивати!

И отац узме куму за жену. Прве вечери опере она девојци, како је обећала, главу
млеком, а ноге пивом. Али већ другог дана стрпа је неумивену у постељу. Кума, која
је и сама имала једну девојчицу, убрзо рече мужу:

— Шта ће нам обе? Гледај да нам твоја кћи из куће оде!

Потом испече за њу хлеб од коре и песка и даде јој суви, тврди сир. Отац поведе
девојку из куће, а пас и мачка крену за њима. Како није знао куда би с девојком,
сагради јој колибу од грања и лишћа и ту остави.

Тамо је сад девојка са псом и мачком становала. Када би огладнела, јела би суви
хлеб и сир и тиме још хранила пса и мачку.

Једне вечери дође шумски дух Космодеј, залупа на врата и позове:

— Лепа девојко, пусти ме унутра!

Девојка упита пса и мачку:

— Псићу и мацо, да ли да га пустим или не пустим?

Они јој одговоре:

— Да, иди пусти га унутра! Буде ли зао, ми ћемо га грепсти и уједати.

Пред вратима је стајао брадати старац. Он рече:

— Лепа девојко, ја сам гладан, дај ми нешто да једем!

Девојка опет упита:

— Псићу и мацо, смем ли?

А они одговоре:

— Дај му свакако мало!

Кад је вечерао, рече старац:

— Лепа девојко, опери ми ноге!

Девојка опет упита:

— Псићу и мацо, морам ли?

А они одговоре:

— Да, опери му ноге!

Потом рече брадати човек:

— Лепа девојко, покажи ми постељу!

Девојка поново запита, а пас и мачка јој одговоре:

— Да, припреми му свакако постељу!

Потом су сви полегали и уснули.

Када се девојка у рану зору пробудила, није више била у шумској колиби, већ у
прекрасном дворцу. Уставши, одмах погледа кроз прозор. У дворишту су певали
певци и кокодакале кокоши, моме су пословале око крава, а момци око коња. На
стрехама су гукали голубови, а у башти је силно цвеће цветало.

Тада приђу слушкињице, које девојку у лепу хаљину обуку. Потом дође и Космодеј.
Уместо брадатог старца, сад је пред њом стајао лепи младић. И одмах приреде
свадбу са много гостију, ко ја је три дана трајала.

Девојка је била веома срећна. После неког времена пошаље млада свога гласника
оцу и маћехи и јави им да сада у дивном дворцу станује и позове их у посету.

Али маћеха позавиди својој пасторци на тако великој срећи и рече своме мужу:

— Одведи и моју девојку у шуму!

Она јој испече колач од белог пшеничног брашна, даде јој мастан сир с чистим
кајмаком и купи јој још буклију вина. Потом одведе отац девојку у шуму и начини јој
тамо колибу од грања и лишћа. Пас и мачка пођу с њима.

Девојка је јела кајмак и сир, а псу и мачки ништа није давала. Навече дође шумски
дух Космодеј, залупа на врата и позове:

— Лепа девојко, пусти ме унутра и дај ми

нешто да једем!

Девојка упита пса и мачку:

— Смем ли да га пустим унутра?

А они одговоре:

— Сама си јела, сама си пила — сама себи савет дај!

Девојка пусти духа унутра и даде му мало јела. После вечере рече Космодеј:

— Лепа девојко, опери ми ноге!

А она му принесе четку и убрус. Али стари брадати човек рече:

— Не, не, моја девојчице, својим рукама ми мораш опрати ноге!

Када му она опра ноге, заповеди Космодеј:

— Лепа девојко, сада ми припреми постељу за ноћ!

Девојка опет упита:

— Псићу и мацо, смем ли?

Али они одговоре:

— Сама си јела, сама си пила — сама себи савет дај!

Девојка припреми брадатом старцу постељу па оде и легне. Када се девојка у зору
пробудила, била је сама. Старац, пас и мачка нестали су. Она је седела испод жбуна
и плакала.

Дванаесторо браће

Био некад отац који је имао дванаест синова, а ниједну кћер. Када су сви одрасли и
један за другим занате изучили, дођу синови к оцу и кажу:

— Оче, дозволи нам да у свет пођемо и да сваки од нас потражи себи жену која ће му
бити мила.

Отац на то одговори:

— То вам радо дозвољавам, али се женити не смете док год не нађете оца који има
дванаест кћери а ниједног сина. Уколико ми обећате да ћете тако поступити, пуштам
вас и желим вам среће на путу.

Синови обећају оцу да ће му жељу испунити, и тако крену на пут. Свуда су се
распитивали постоји ли где такав отац. После дугог времена учини им се сав труд
узалудан. На крају им неко рече:

— На педесет миља одавде живи отац који има дванаест кћери, али он жели дати
своје кћери дванаесторици синова једнога оца.

Ова вест браћу веома развесели и они одлуче да се сместа тим девојкама упуте. Али
им људи уз пут рекоше:

— На своме путу морате проћи кроз страшну долину. Тамо влада зао дух, који све
живо у камење претвара, на првом месту оне којима није наклоњен. За такве после
нема никакве наде. Само покаткад, али веома ретко, пропусти зао дух људе кроз
своју долину.

Али се браћа не уплаше, већ наставе пут. Најпре дођоше у велику мрачну шуму. У
средини шуме окупиле су се са свих страна многе дивље звери, које су од глади
страшно урлале. Браћа им сву своју залиху хлеба и сувог меса баце, тако да им више
ништа за јело не остаде. А звери се хлебом и сувим месом засите и смире. Онда се
пријатељски приближе браћи и из захвалности им понуде неколико својих длака,
говорећи:

— Ако будете у нужди, не заборавите да те длаке запалите! Мирис запаљених длака
осетиће све звери и одмах ће вам притећи у помоћ.

Потом стигну браћа на језерце. Тамо набасају на лопове који су крали рибу. Када
крадљивци угледаше дванаесторо браће, утекоше главом безобзирце, а оставише
уловљену рибу. Браћа пусте рибе поново у воду. За ту услугу подаре рибе браћи
неколико својих крљушти, говорећи им:

— Ако будете у нужди, баците крљушт у воду! Све рибе ће вам одмах притећи у
помоћ.

Браћа су се већ три дана налазила у великој и мрачној шуми, непрестано истражујући
пут. Четвртог дана у зору приближе се ономе страшном долу. Њега је још прекривала
дебела магла, па, иако је грануло сунце, зраци се нису могли пробити. А уоколо, као
дрвеће из земље, уздизало се на хиљаде каменова. То су били људи које је зао дух
окаменио.

Ово камење је служавка злог духа свакодневно прала. И сада је од камена до камена
ишла с крпом и ведром воде. Браћа је љубазно замоле да им код злог духа
издејствује дозволу за пролазак кроз долину. Али девојка то одбије, јер се јако
бојала злог духа. Ипак им рече где он борави, до давши:

— Тамо ћете видети планину. У њој је језеро по којем плива патка, у патки је јаје, а у
јајету пламичак. Тај пламичак је зао дух. Ко пламичак угаси, тај ће духа победити и
ослободити све ове људе који сад стоје окамењени.

Али језеро је било под земљом, у срцу планине, па браћа до њега нису могла
допрети. Размишљајући шта да ураде, сете се обећане помоћи звериња, па један од
њих предложи:

— Запалимо длаке и позовимо их у помоћ!

Тако и учине. А тада са свих страна похрлише звери, сручише се на планину, па су
гребали, копали, рили и земљу превртали све док не разнесоше и не поравнаше целу
планину.

Пред браћом се сад појави подземно језеро, а на њему патка, која је тачно по
средини воде пловила. Како да је ухвате? Најзад се један од браће сети обећане
помоћи риба.

— Спустимо крљушти у језеро и дозовимо рибе у помоћ!

Тако учине. И гле, одасвуд нагрнуше рибе и почеше да гоне патку према обали. На
обали је браћа ухвате. Одмах је закољу, јаје изваде и разбију, а пламичак у води
угасе. На то се разлеже страшан тутањ и земља се затресе. Звери се у страху
разбеже. Али то потраје само тренутак. Одмах затим се магла у долу разреди, а на
хиљаде каменова преобрати у људе, који почеше притицати са свих страна да се
захвале избавитељима.

Браћа сада лако превалише пут кроз страшну долину и убрзо пронађоше оца који је
имао дванаест кћери. Кад чуше зашто су дошли, пријатељски их прихватише и богато
угостише.

Није дуго потрајало, а браћа крену са својим невестама кући. Отац је за својих
дванаест синова и њихових дванаест девојака спремио велику свадбу, која је
неколико дана трајала. А са свих страна су придолазили људи које су браћа
ослободила, да им се у весељу придруже, да их дарују и срећу пожеле.

Ð*УСКЕ БАЈКЕ

Морски цар и Василиса Премудра

Били цар и царица. Волео је цар да иде у лов и лови дивљач. Пошао једном цар у
лов и угледа: на храсту седи млади орао. Хтеде да га устрели, али орао га замоли:

- Не пуцај у мене, царе господаре! Боље узми ме к себи, доћи ће време да ти могу
устребати.

Цар се мисли, размисли па рече:

- Од какве користи ми ти можеш бити? - и опет нанишани да пуца. Орао му и други
пут каже:

- Не пуцај у мене, царе господаре! Боље узми ме к себи, доћи ће време да ти могу
устребати.

Цар је мислио, мислио, па како никако није могао да смисли од какве би му користи
могао бити орао, реши да га убије. Орао и трећи пут проговори:

- Не пуцај у мене, царе господаре! Боље узми ме к себи и храни три године; доћи ће
време да ти могу устребати.

Цар се смилује, узме орла к себи и хранио га је годину, и две. Орао је тако много јео
даје сву стоку појео; цару више није остало ни овце, ни краве. Орао му вели:

- Пусти ме на слободу!

Цар га пусти на слободу; орао испроба своја крила, али виде да још не може да
лети, па замоли:

- Чуј ме, царе господаре. Хранио си ме две године, ако хоћеш храни ме још једну
годину; макар морао зајмити, али ме прехрани: нећеш на штети бити!

Цар тако и учини. Свуда је зајмио стоку и читаве године хранио орла, а онда га је
пустио на слободу. Орао се подигне високо, високо; летео је, летео па се спустио на
земљу и рекао:

- А сад, царе господаре, седни на мене, полетећемо заједно.

Цар седне на птицу и тако они полете. Не прође дуго и долете до краја сињега мора.
Ту орао збаци са себе цара, он паде у море и умочи се до колена; само што орао
није пустио цара да потоне, подухвати га крилом и запита:

- Шта је, царе господаре? Јеси ли се уплашио?

- Уплашио сам се - вели цар - мислио сам да ћу се утопити!

Опет су летели, летели док нису долетели до другога мора. Орао збаци са себе цара
посред мора и цар се умочи до појаса. Онда га орао подухвати крилом и упита:

- Шта је, царе господаре? Јеси ли се уплашио?

- Јесам - одговори цар - али сам се у Бога надао да ћеш ме извући.

Опет су тако летели, летели и долетели до трећега мора. Пусти орао цара у велику
дубину, упадне цар у воду до врата, али га орао и трећи пут подухвати крилом и
пита:

- Шта је, царе господаре? Јеси ли се уплашио?

- Јесам - одговори цар - али сам се надао да ћеш ме извући.

- Е, сад си, царе господаре, осетио на својој кожи самртни страх! То ти ја враћам
мило за драго: сећаш ли се кад сам био на храсту, а ти хтеде да ме устрелиш; трипут
си се машио пушке да ме убијеш, а ја сам те молио и све се надао да ме нећеш убити,
да ћеш се смиловати, да ћеш ме к себи узети!

После тога одлетели су иза тридесет земаља. Дуго, дуго су летели и онда орао рече:

- Погледај, царе господаре, шта је над нама, а шта је под нама? Цар погледа.

- Над нама је - вели - небо, а под нама земља.

- А погледај још, шта је с десне стране, а шта с леве?

- С десне стране је широко поље, а с леве се кућа види.

- Одлетећемо тамо - рече орао - тамо живи моја најмлађа сестра. Слетели су право у
двориште. Сестра је изишла у сусрет, дочекала свога

брата, посадила га за храстову трпезу, а цара није хтела ни да погледа - оставила га
у дворишту, пустила брзе псе и напујдала их на њега. Орао се силно наљути, скочи
иза стола, подухвати цара и полете с њим даље. Летели су, летели па орао рече цару:

- Погледај шта је иза нас? Цар се осврне и погледа:

- Иза нас се црвени кућа. А орао ће нато:

- То гори кућа моје најмлађе сестре зато што те није дочекала, већ је брзе псе на
тебе напујдала.

Летели су, летели па орао поново запита:

- Погледај, царе господаре, шта је над нама, а шта је под нама?

- Над нама је небо, а под нама земља.

- А погледај још шта је с десне, а шта с леве стране?

- А с десне стране је широко поље, а с леве се кућа види.

- Тамо живи моја средња сестра, одлетећемо јој у госте.

Слетели су у широко двориште. Средња сестра дочека свога брата, посади га за
храстову трпезу, а цар остане у дворишту. Пусти она брзе псе и напујда их на њега.
Орао се расрди, устане од стола, зграби цара и одлети с њим још даље. Летели су,
летели па орао рече:

- Царе господаре! Погледај шта је иза нас? Цар се окрене:

- Иза нас се црвени кућа.

- То гори кућа моје средње сестре! - рече орао. - А сад ћемо полетети тамо где живе
моја мајка и најстарија сестра.



Кад су долетели тамо, мајка и најстарија сестра им се бог зна како обрадују, а цара
срдачно и с поштовањем дочекају.

- Е па, царе господаре - рече орао - предахни и одмори се код нас, а после ћу ти
брод дати и платити за све што сам код тебе појео па иди збогом кући.

Дадне он цару брод и два ковчега: један црвени, а други зелени и каже:

- Пази добро, не отварај ковчеге, док кући не дођеш; црвени ковчег отвори у задњем
дворишту, а зелени ковчег у предњем дворишту.

Цар узме ковчеге, опрости се са орлом и отплови по сињем мору. Допловио је до
некаквога острва и тамо зауставо брод. Кад је изашао на обалу, сети се ковчега па
стане мислити шта би то могло бити у њима и зашто ли му је орао забранио да их
отвара. Мислио је, мислио, није издржао, хтео је пошто-пото да сазна шта је у њима
- узме црвени ковчег, стави га на земљу и отвори, кад отуда је толико разних
животиња изашло да их очима ниси могао сагледати - једва су све стале на острво.
Кад то виде цар, растужи се, поче плакати и јадиковати:

- Шта сад да радим? Како да опет скупим толике животиње у овако мали ковчег?

Одједном угледа - из воде изађе човек, приђе му и упита:

- Што ти, царе господаре, тако горко плачеш?

- Како да не плачем? - одговори цар. - Како да скупим оволике животиње у овако
мали ковчег?

- Помоћи ћу ти у твојој невољи, скупићу ти све животиње под једним условом: да ми
даш оно што не знаш да имаш код куће.

Цар се замисли:

- Шта бих то могао имати, а да не знам? Чини ми се све знам. Ð*азмисли и пристане.

- Скупи - вели - даћу ти оно што не знам да имам код куће.

Онај човек му скупи у ковчег све животиње, цар се укрца на брод и крене својим
путем. Кад је дошао кући, ту сазна да му се родио син царевић. Стане га љубити и
миловати и горке сузе проливати.

- Царе господаре - пита га царица - реци ми зашто горке сузе рониш?

- Од радости - одговори јој; уплашио се да јој каже истину да мора дати царевића.
Изађе он после у задње двориште, отвори црвени ковчег - из њега изађу бикови и
краве, овце и овнови, накупило се тушта и тма свакакве стоке да су све штале и
обори били дупке пуни. Изађе у предње двориште, отвори зелени ковчег - пред њим
се појави велики и прекрасан врт - каквог све дрвећа у њему није било! Цар се тако
обрадова да и заборави да мора да преда сина.

Отада је прошло много година. Једном се цару прохтело да прошета, па пође на
реку, кад тамо - из воде се појави онај исти човек и каже:

- Нешто си, царе господаре, постао забораван! Сети се шта си ми дужан!

Врати се цар кући тужан и претужан и исприча царици и царевићу истину. Туговали
су и плакали сви заједно па су онда одлучили да им нема друге, већ да дају
царевића. Одвезу га на морску обалу и оставе самога. Царевић погледа унаоколо,
угледа стазицу и пође њоме: ваљда ће га Бог негде довести. Ишао је ишао и обрео
се у густој шуми; у шуми беше кућица, а у кућици живи баба-Јага.

„Свратићу", помисли царевић и уђе у кућу.

- Здраво, царевићу! - проговори баба-Јага. - Ил' од нечег бежиш или нешто тражиш?

- Ех, бако! Најпре ме напој, нахрани, па онда питај.

Она га напоји, нахрани, па јој царевић све потанко исприча куда и зашто иде.
Баба-Јага му рече:

- Пођи, дете моје, на море; тамо ће долетети дванаест чапљи и претворити се у
дванаест девојака. Кад крену да се купају, ти се полако прикради и узми најстаријој
девојци кошуљу. С њом ћеш се спријатељити па онда крени морскоме цару. Уз пут
ћеш срести Преједала и Испијала и још Мраза Стезала, све их поведи са собом -
ваљаће ти у неприлици.

Царевић се опрости са Јагом, пође на уговорено место поред мора и сакрије иза
жбуна. Уто долети дванаест чапљи, ударе о црну земљу, претворе се у лепе девојке и
пођу да се купају. Царевић украде најстаријој кошуљу и седне иза жбуна - не трепће.
Девојке се окупале и изашле на обалу, њих једанаест узму своје кошуље, претворе се
у птице и одлете кући. Остане само најстарија, Василиса Премудра и стане молити
доброга јунака.

- Врати ми - вели - моју кошуљу; кад дођеш код мога оца, воденога цара, ја ћу ти се
наћи и помоћи.

Царевић јој врати кошуљу, она се одмах претвори у чапљу и одлети за својим
другарицама. Царевић настави пут и сретне три богатира: Преједала, Испијала и
Мраза Стезала. Поведе их са собом и пође воденом цару.

Угледа га водени цар и вели му:

- Здраво, пријане! Што те тако дуго није било? Уморио сам се чекајући те. Одмах се
лати посла; ево ти првога задатка: изгради за једну ноћ велики кристални мост, да
до ујутру буде готов! Ако га не саградиш — оде ти глава!

Врати се царевић од воденога цара, а све сузе рони. Василиса Премудра отвори
прозор од своје собе, угледа га и упита:

- Зашто, царевићу, сузе рониш?

- Ах, Василиса Премудра! Како да не плачем? Твој отац ми је заповедио да за једну
једину ноћ саградим кристални мост, а ја, печалан, не умем ни секиру у рукама да
држим.

- Ништа не брини! Лези да спаваш; јутро је мудрије од вечери. Наместила му је да
легне, па изашла на доксат и викнула, звизнула јуначким покликом; са свих страна се
скупе тесари и радници: једни земљу равнају, други цигле довлаче и за трен ока
направе кристални мост, украсе га разним шарама и разиђу се кућама. Ујутру рано
буди Василиса Премудра царевића:

- Устани, царевићу! Мост је готов, сад ће отац доћи да га види. Царевић устане, узме
метлу, пође на мост и стане га мести и чистити.

Похвали га водени цар.

- Хвала ти - вели - извршио си овај задатак, изврши и други. Ево шта треба да
урадиш: засади до сутра зелени врт - да буде велики и разгранат, а да у врту певају
птице певачице, на дрвећу да цвета цвеће и да висе зреле јабуке и крушке. Врати се
царевић од воденога цара, а све сузе рони. Василиса Премудра отвори прозор и
упита га:

- Што плачеш, царевићу?

- Како да не плачем? Твој отац ми је наредио да за једну једину ноћ врт засадим.

- Ништа не брини! Лези да спаваш; јутро је мудрије од вечери. Наместила му је да
легне па је изашла на доксат и викнула, звизнула јуначким покликом; са свих страна
се скупе вртлари и повртари и засаде зелени врт, у врту птице певачице певају, на
дрвећу цветови цветају, а свуда висе зреле јабуке и крушке. Ујутру рано буди
Василиса Премудра царевића:

- Устај, царевићу! Врт је готов, отац долази да га види.

Царевић брзо узме метлу па право у врт - понеку стазу омете, понеку грану подигне.
Похвали га водени цар:

- Хвала ти, царевићу! Поштено си ми служио, а сад изабери себи невесту између
мојих дванаест кћери. Све су оне налик једна на другу као јаје јајету — лице им је
исто, коса им је иста, хаљине су им исте. Трипут можеш да погађаш а ако сваки пут
погодиш једну те исту - она ће постати твоја жена, а ако не погодиш - наредићу да те
убију.

Сазна за то Василила Премудра па улучи прилику да рекне царевићу:

- Први пут ћу марамом махнути, други пут ћу хаљину поправити, а трећи пут ће ми
изнад главе мува летети.

И тако је царевић сва три пута погодио Василису Премудру. Венчали су их и
приредили велику гозбу. Водени цар је наспремао свакојаких јела - стотину их људи
не би појело! Нареди зету да све мора бити поједено, ако ишта остане - биће зло.

- Оче - замоли царевића - са мном је један старчић, дозволи му да једе с нама.

- Нека дође!

Ту се одмах створи Преједало. Све је појео - и још му је мало било. Водени цар је
спремио и свакојакога пића четрдесет буради и нареди зету да све буде до последње
капи попијено.

- Оче! - замоли опет царевић - са мном је и други старчић, дозволи му да попије у
твоје здравље.

- Нека дође!

Појави се Испијало, одједном искапи свих четрдесет буради - и још затражи да му
дају.

Види водени цар да ништа не може да учини па нареди да добро угреју за младенце
гвоздену бању. Угреју гвоздену бању, двадесет хвати дрва су наложили, пећ се
зацрвенела а зидови усијали да се на пет врста није могло прићи.

- Оче - вели царевић - дозволи најпре нашем старчићу да се напари, да бању проба.

- Нека се напари!

Уђе у бању Мраз Стезало - дуну у један угао, дуну у други, а већ леденице висе. Иза
њега у бању уђу младенци, умију се, напаре и кући врате.

- Хајдемо да побегнемо од оца, воденога цара - вели царевићу Василиса Премудра -
он је на тебе толико срдит, да се бојим да ти какво зло не нанесе!

- Хајдемо - каже царевић.

Одмах оседлаше коње и одјурише у широко поље. Ишли су, ишли, тако, доста дуго.

- Сиђи, царевићу, с коња и прислони уво уз црну земљу - вели Василиса Премудра -
да се не чује за нама потера?

Царевић прислони уво уз црну земљу - ништа се не чује! Василиса Премудра сјаше са
доброга коња, прилегне на црну земљу и вели:

- Ах, царевићу! Чујем силну за нама потеру.

Она претвори коње у бунар, себе у котлић, а царевића у старца. Наиђе потера:

- Еј, старче! Да ниси видео доброга јунака с лепом девојком?

- Јесам, рођени! Али то је било давно, они су овуда прошли још кад сам ја млад био.

Потера се врати воденом цару.

- Нема им - веле - ни трага ни гласа, видели смо само једнога старца покрај бунара,
а по води плива котлић.

- Зашто их нисте узели? - повиче водени цар и одмах све гониче преда страшној
смрти, а за царевићем и Василисом Премудром пошаље другу потеру. А они су за то
време били већ далеко одмакли.

Зачује Василиса Премудра нову потеру, претвори царевића у старога попа, а себе у
оронулу црквицу - зидови само што јој се не сруше, сва у маховину зарасла. Наиђе
потера:

- Еј, старче! Да ниси видео доброга јунака са лепом девојком?

- Јесам, рођени! Само то је било тако давно; они су овуда прошли кад сам ја млад
био и ову цркву градио.

И друга потера се врати воденоме цару:

- Нема их, ваше царско величанство, ни трага ни гласа, видели смо само старога
попа и оронулу цркву.

- А што их нисте узели? - још јаче викне водени цар, преда гониче страшној смрти и
сам крене за царевићем и Василисом Премудром.

Овога пута Василиса Премудра претвори коње у реку од меда и обале од кисеља,
царевића у патка, а себе у сиву патку. Водени цар навали на кисељ и медовину - јео
је, јео и пио, пио док није пукао! Ту је и душу испустио.

Царевић са Василисом Премудром настави да иде даље. Кад су се приближили кући
оца и мајке царевића, Василиса Премудра рече:

- Иди ти, царевићу, напред, јави се оцу и мајци, аја ћу те овде причекати. Само
упамти добро ове моје речи: са сваким се целуј, једино немој са сестрицом. Ако тако
не учиниш, заборавићеш ме.

Царевић дође кући, стане се са свима здравити, пољуби и сестрицу, и само што је
пољубио, одмах је своју жену заборавио, као да му никад у мислима није ни била.

Три дана га је чекала Василиса Премудра, а четвртога дана прерушила се у
просјакињу, пошла у престони град и сместила се код једне старице. А царевић се
спремао да се ожени богатом принцезом и било је објављено по читавоме царству:
колико год да има православног народа сви нека изађу да честитају младожењи и
невести и донесу на дар по пшенични пирог. Тако је и старица код које се била
сместила Василиса Премудра узела да сеје брашно и спрема пирог.

- За кога, бако, спремаш пирог? - пита Василиса Премудра.

- Како за кога? Зар ти не знаш? Па, наш цар жени сина богатом принцезом; треба у
дворац ићи, младенце даривати.

- Дај да ја испечем и у дворац однесем; можда ће ми цар нешто уделити.

- Ево ти, пеци и нека ти Бог помогне!

Василиса Премудра узме лепо брашно, замеси тесто, зачини га сиром, унутра стави
голуба и голубицу и направи пирог.

Пред сам ручак пођу старица и Василиса Премудра у дворац, а тамо гозба каква се
не памти. Ставе на сто пирог Василисе Премудре па кад га разрезаше попола, из
њега излете голуб и голубица. Голубица узме комад сира, а голуб јој вели:

- Голубице, дај и мени сира!

- Не дам - одговори голубица - јер ћеш и ти мене заборавити, као што је царевић
заборавио своју Василису Премудру.

Ту се царевић сети своје жене, скочи иза стола, узе је за беле руке и посади покрај
себе. Отада су живели заједно у сваком добру и срећи.

ПОЉСКЕ БАЈКЕ

О девојци и чудовишту


Био један врло богат трговац, који је трговао само материјалом за женске хаљине.
Он је имао три кћери: две старије су биле женине, јер се оженио удовицом, а једна,
најмлађа, била је његова рођена. Једном кад је требало да отпутује преко мора, да
купи нешто ново, модерно за своју продавницу, запита кћери, најпре најстарију, шта
би хтела да јој купи. А ова му одговори да жели тканину проткану златом. Он јој
обећа да ће донети онакву какву жели. Онда запита млађу шта би желела да јој купи.
А она му одговори да би желела најлепши и најмодернији чојани материјал. Он јој
обећа да ће га донети, па упита најдражу, најомиљенију кћер шта би она желела. Она
му одговори да жели да јој донесе такву ружу која ће увек мирисати и која никад
неће увенути. Он обећа да ће јој донети све што жели.

И пошто се опростио са женом и својим драгим кћерима, он крену на пут. Срећно је
препловио море, накуповао свега што је требало да купи, и за обе кћери је такође
купио, само најмлађој није могао да нађе оно што је желела. Зато оде златару и
наручи му да направи ружу од самих дијаманата. Намирисао ју је лепим мирисима и
радостан кренуо кући.

Укрцао се на брод, и брод је кренуо, али кад су већ били насред мора, дигоше се
огромни таласи, бура се усковитлала и брод потону. Трговац изгуби све и једва му
пође за руком да спасе голи живот. Испливао је на неко острво и почео да се осврће
на све стране. Није знао где се налази и куда се денуло све оно што је купио. А
највише је жалио за оном лепом ружом коју је требало да однесе својој драгој кћери.
Тада га нешто подстакну да крене даље. Иде он тако и мисли: шта да ради? Како ће
кући стићи? Са чиме? Празних руку? Кад одједном погледа, а пред њим, на једном
брдашцету, врт сав окружен тучаним стубићима. Он уће у врт и поче се освртати
унаоколо, а све му се овде свиђало. И помисли:

„Боже мој! Боже мој, колико је овде лепоте, а ја сам сав мокар и тако гладан."

Најзад се окрену на леву страну и угледа диван замак, који такође није био затворен,
већ широм отворен. Он уђе тамо и попе се на први спрат; уђе у једну собу, и као што
никог није било у целом замку тако никога није било ни у соби. Он седе и поче
размишљати:

„Хм, такав замак и празан! налик на мој стомак... Већ сам тако гладан да ћу, можда,
од глади овде и умрети."

Уто му приђе неки човек, кога уопште није видео, већ је само чуо његове речи. Тај
човек му се овако обрати:

- Иди у другу собу, зашто да овде узалуд седиш и размишљаш? Тамо ћеш бар нешто
појести! Донео сам ти тамо доручак, ново одело, воду за умивање и твоје ствари које
си изгубио у мору.

А трговац ће на то овако:

- И лепу ружу?

А он му одговори:

- Е, то не!

- Зашто не?

- Зато што тако лепу ружу можеш добити и код нас у врту, свежу.

И овај се више ничему није противио, само је отрчао у другу собу. Тамо је нашао оно
што му је било обећано. Умио се, обукао, појео доручак, и мисли:

„Е, баш сам се добро најео! Како су људи овде добри! Али зашто се не могу видети...
шта би то могло бити?"

И он изађе у врт да се прошета после доброг доручка. Иде он тако стазом и разгледа
све цветове. Изненада угледа жбун дивних ружа, управо онаквих какву је желела
његова кћи. Приближи се жбуну и испружи руку да откине једну за своју кћер. Тада
га нешто ухвати за рамена грозним канџама и стаде викати промуклим гласом:

- Јеси ли ти садио да сада кидаш? А он вели:

- Смилуј ми се, потребна ми је таква ружа за моју кћер!

Оно га пусти, трговац се окрену и угледа необично чудовиште какво нико на свету не
беше видео и можда никад неће видети. А чудовиште му вели:

- Даћу ти и цео жбун, али ми кроз годину дана доведи ту своју лепу кћер, коју волиш
више него живот.

А трговац му на то рече:

- Ах, Боже драги, шта ти тражиш од мене, да ти доведем своје дете да га прождереш!

А чудовиште му вели:

- Да сам прождрљива звер, ни ти овде не би читав остао. Трговац ће на то:

- Па зашто ти је онда потребно моје дете?

- Зашто ми је потребно, потребно ми је, а ти то не питај! Само буди сигуран да јој се
овде ништа нажао неће учинити! Кроз годину дана ћеш ми је довести, годину дана ће
бити код мене, па ћу је онда опет на годину дана послати теби.

Трговац пристаде и доби за то од чудовишта диван букет ружа какве је желела
његова кћи (јер то су биле руже које никад нису венуле и које су увек мирисале).
Обрадован тиме, опростио се с чудовиштем, које је било врло нежно према њему и
звало га татицом и које је рекло да ће кроз две године бити његов зет, тражећи од
овог да му обећа кћеркину руку и да га неће презрети као зета. Трговац му обећа,
само да би смирио страшно чудовиште.

Чудовиште, радосно што га овај не презире, рече му да га узјаши, и пренесе га са
његовим стварима преко мора. И тако је тутњало као да удара својим канџама по
калдрми, јер за њега то није ни било море, већ сув пут, све сам глатки камен, док је
за људе то било страшно море. Трговац није могао да се уздржи од смеха те запита
чудовиште:

- А којим путем ти то идеш?

- Царском цестом!

И пренесе трговца на другу страну. Трговац сјаха с њега а чудовиште повика:

- Пољуби ме! Та бићу ти зет!

Трговцу, наравно, беше страшно непријатно да љуби такву наказу, али га је
пољубио, и на изглед пољубац је био врло нежан. Опростио се са чудовиштем и
отишао кући. Свим кћерима је предао поклоне, само је својој жени заборавио да
донесе ниску крупног бисера, чиме је хтео да је изненади. Сасвим је био заборавио!

Тако прође месец, један и други, а он постајаше све тужнији и ништа није могло да
га развесели. Ð*ок се већ приближавао. Он постаде још тужнији. Једног дана приђе му
најмлаћа кћи и запита га:

- Татице мој, шта ти то недостаје те си тако жалостан, очи су ти пуне суза, ништа те
не радује, као да ја не постојим на свету?

А он јој одговори:

- Шта да ме весели? Ти ћеш отићи од мене, ко зна шта ће се с тобом десити. Можда
ћеш и пропасти... Можда се више нећеш ни вратити. А онда ни ја нећу остати на свету.

А она одговори оцу:

- Али не брини, татице! Мени ће тамо бити добро - вели - та не идем на губилиште!

А отацје упита:

- А откуд ти знаш да не идеш на губилиште?

- Татице мој, ко је за кога створен, за њега ће и умрети. Отац викну на њу:

- Значи, ти желиш да умреш ради тог наказног чудовишта! А она рече:

- Наравно! Немаш се зашто љутити, оче, јер си му ти обећао да ћеш га узети за зета.

Отац се присети тог обећања и нежно загрли кћер. Рече јој да спакује ствари и посла
је оном страшном чудовишту. Путовала је врло тужна, стигла тамо, никог није ни
видела нити чула ичијег говора, чак није чула ни птичју песму (јер је тамо све било
зачарано, чак и птице). Ушла је у тај дворац, све собе су биле отворене и све што јој
је на ум пало, тамо је нашла. И она поче мислити:

„Јесам ли ја то све имала у оца? Сестре су ми биле љубоморне, мајка зла, све су ми
отеле и још ме истукле. О Боже, Боже, како ће овде бити добро!

Онда је села у најлепши салон, који је био намештен како се њој свиђало и у ком су
се налазиле свакојаке играчке за њу: лутке, цвеће... све што би јој на ум пало. Сита
се већ била наиграла, и мисли:

„Играчке су ми дали, али ми нису дали да једем!"

У истом тренутку нека невидљива особа донесе јој изврстан ручак, такав какав ни
код куће никад није имала. Добро се најела, легла на отоман и заспала после ручка.
Лагано је отворила очи и погледала, али никог није приметила. Па рече:

- А, то си ти дошао! Добро је што ми се не показујеш, иначе бих те се поплашила.

Почела је да разговара са тим чудовиштем које није видела испред себе, али је чула
његов глас и осећала како јој својом шапом додирује руку. Разговарали су врло
стидљиво, она се страшно бојала, а он се трудио да је привикне на себе и говорио је:

- Не бој ме се! Иако сам тако страшан, ти чујеш моје речи! Говорим ти спокојно,
благо и ништа зло ти се крај мене неће десити.

Иди сад од мене, јер ми већ почиње бивати мрско да разговарам с тобом, морам се
мало поиграти луткама, нисам навикла на тако озбиљне разговоре.

Он јој на њен захтев пољуби руку и оде. Она се мало поиграла луткама, мало
посвирала на клавиру па изађе у врт да се прошета. Иде она тако по врту, разгледа
цвеће, кида га, прави себи букете и мисли:

„Имам све руже, али где је мој жбун с оним ружама од којих ми је отац донео букет?"

Иде она тако по врту, тражи, и најзад га нађе. Приближи му се, поче да кида руже и
најзад угледа на неколико корака од себе нешто страшно, црно. Она погледа боље,
тако страшно се уплаши да се онесвести. Било је то чудовиште. Дуго је лежала, јер се
чудовиште од љубави такође било онесвестило и није знало да се и она, за којом је
он тако чезнуо, исто тако онесвестила. После неког времена она се освести, протрља
очи, приближи се тихо чудовишту и опипа га. Загледа га боље и види да су му очи
затворене и да не зна да га додирује. Она седе покрај њега и поче га миловати и, из
несташлука, из своје детињатости, дуну му у уво. Чудовиште се мало покрену, она се
одмаче, јер га се бојала, али се поново врати свом несташлуку и други пут му дуну у
уво. Чудовиште је лењо погледа, а ова се поплаши и повика:

- Јаој, како су му одвратне очи!

Он се насмеја и она сад угледа његове страшне очњаке:

- Ох, какви одвратни зуби!

Али више није бежала од њега, само га је пажљивије посматрала и приметила да баш
није тако одвратан каквим га је сматрала. Она му рече:

- А зашто ти, јадниче, ту лежиш тако? Сав си мокар, мрави врве по теби, а ти лежиш и
лежиш, као да ти је неко наредио...

- Остави ме на миру, нећу још дуго тако лежати, само ти буди боља према мени! Јер
ти ме тераш од себе и дозвољаваш да ме мрави уједају.

Тако су сваки дан разговарали, она се навикла на њега и више га се није бојала.
Провела је тамо, у том замку, целу годину а да чак није ни помислила на родитеље и
ни на шта, тако јој је пријатно протицало време са тим одвратним чудовиштем.

Била је ту већ годину и шест недеља, а он је запита не би ли ишла оцу. Она му
одговори да би ишла, само јој се не путује. Онда јој он рече:

- Али иди! Оцу је тамо досадно без тебе. Кад будеш хтела, вратићеш се овамо.

- Па, добро, отићи ћу!

Он онда даде девојци звонце и црвену јабуку и рече јој, кад та јабука буде
полубледа - он ће бити болестан, а кад буде бледа - њега више неће бити у животу,
и нека онда зазвони тим звонцетом.

- Истог тренутка ћеш бити крај мене!

Она се опрости с њим, а он позва неке људе које она није видела и нареди им да је
однесу оцу. Кад су је донели оцу, овај јој се веома обрадова и рече јој:

- Зар ти је тамо било рђаво кад си дошла? А она му одговори:

- Не, знала сам, оче, да ти је досадно без мене, па сам дошла, а ако хоћеш, могу се
одмах вратити.

Оцу би врло непријатно што је она то рекла, те јој рече и закле се да не знам како
буде хтела да се врати, ма на глави дубила, он је неће пустити. Она се на то
насмејала и помислила да је то само празна прича.

- Па имам звонце, и могу се вратити одмах чим зазвоним!

Сакрила је јабуку и звонце у комоду и заборавила да бар с времена на време погледа
јабуку, а јабука је постајала све блеђа, све блеђа, док није сасвим побледела.

Једном се мајка толико била наљутила на њу да јој је рекла:

- Губи се натраг!

Овој би тако непријатно да се одмах присетила јабуке. Загледа у комоду а јабука
сасвим бледа! Она затресе звонцетом и тог тренутка се обре у свом омиљеном
дворцу, за којим је тако чезнула.

Прво, чим је стигла, пошла је да тражи чудовиште. Тражила га је свуда, по целом
дворцу, по целом врту и нашла га испод жбуна малина; био је покривен сламом. Она
подиже сламу, а он лежи испружен, зуби искежени и већ почиње мало да заудара.
Кад ти она паде на њега, кад поче плакати, заливати га сузама, љубити - он
васкрсну. Испруживши шапу према њој, он почедајој пребацује:

- Видиш како ме се сећаш! Вратила си се тек онда кад су ти тамо досадили и
извређали те.

А она га поче молити за опроштај, да се не љути на њу што га је заборавила. Онда јој
он рече:

- Иди у замак и кроз пола сата врати се овамо!

Она га пољуби и оде. Дође у замак и тамо затекне послугу у ливрејама, сву поређану,
и сви јој се захваљују што их је избавила, воде је по целом дворцу, показују јој све,
најлепше намештене салоне, све што јој је и пљувачка могла на језик донети, свега је
тамо било.

Кроз пола сата је отишла оном чудовишту, али није затекла чудовиште него дивно
обученог принца, који је стајао са групицом војника. Кад је стигла, музика је почела
дивно свирати а сви су јој се лепо захваљивали што их је избавила. Наилазили су и
сељаци и такође јој се захваљивали, јер су и они били зачарани: цело село и замак
били су зачарани. Јер тог принца био је проклео неки други кнез, и њега и цело
његово село. Принц јој се такође стаде да захваљује, нареди да се одмах спреми
брод на мору и са њом и целом бандом музиканата укрца се у њега. Док су пловили,
музика им је свирала. Путовали су родитељима и радовали се што ће се узети. А он је
био тако леп да га се није могла нагледати. И стално му је говорила:

- Како си био одвратан и заударао раније. А он јој одговара:

- Али сада миришем!

Кад су стигли родитељима, отац се веома обрадовао што ће му кћи постати краљица,
а сестре, да су могле, у кашичици воде би је удавиле од зависти. Она је то
приметила, али није придавала пажњу томе, јер је знала да ће отићи чим јој отац
направи свадбу.

И отац им приреди свадбу. Сви су се лепо забављали, радовали и честитали јој.
После свадбе отпутовали су у свој замак и дуго заједно живели у срећи, живели,
живели док нису умрли.

ХРВАТСКЕ БАЈКЕ

Свештеник бога Перуна

У старо доба живео је у светом гају свештеник бога Перуна. У малом храму, који се
налазио усред гаја, свештеник је богу приносио разне жртве у плодовима и
животињама; оно што је од жртава остајало јели су свештеник и његове две кћери и
тако се прехрањивали. Старац је у својој сиротињи био миран и задовољан али кад
су му кћери стасале за удају он се узнемирио јер није имао чиме да их опреми.

Једне ноћи, док је спавао у својој колиби поред храма, усни да пали жртве Перуну и
да му Перун говори:

„Не бој се, мој добри свештениче! Сутра ће ти доћи вртлар Прибуд да тражи твоју
старију кћер а мало затим просиће ти и млађу лончар Милорад. Подај своје кћери јер
су оба просца добри момци."

Заиста се све догодило онако како је свештеник сањао. Уз сватовску свирку и песму
одведоше му зетови кћери. Старац је неко време туговао за њима али му се ускоро
врати његов стари мир и спокојство.

После неког времена старац зажели да види своје кћери па пође прво у посету
старијој. Упитао ју је како живи а она му задовољно одговори:

„Добро нам иде, оче. Цели дан радимо у вртовима, натпевамо се са птицама; у
румени сутон заливамо плодове а затим, мирни и задовољни због доброга дана,
седимо на клупи пред својом кућом и уживамо у свежини божје ноћи".

Уто дође и зет, вртлар, обрадова се тасту и рече жени да спреми добру вечеру. Кад је
старац утолио глад и напио се медовине, он диже поглед к небу и блажен стане
захваљивати богу:

„Слава теби, силни Перуне, за сва добра која дајеш људима!"