Recimo, dođe vam dete jednog dana i saopšti vam svoju odluku da odlazi da se
zamonaši.
Kakva bi bila vaša reakcija i zbog čega? Da li bi vas to obradovalo ili razočaralo?
Možda bi pokušali da ga/je odgovorite?
Printable View
Recimo, dođe vam dete jednog dana i saopšti vam svoju odluku da odlazi da se
zamonaši.
Kakva bi bila vaša reakcija i zbog čega? Da li bi vas to obradovalo ili razočaralo?
Možda bi pokušali da ga/je odgovorite?
ma, ja se nadala da će ova mlađa to da uradi...jer je kao dete boravila po manastirima na svoje insistiranje i imala je, kako to monasi kažu, ''smirenje''...ali, ništa od toga.
razmišljala sam o ovoj temi odavno, ima desetak godina i znam da ne bih pokušavala da odgovorim dete od toga, ako je rešilo....a drugo, postoji i taj iskušenički staž, gde se koliko-toliko pokaže spremnost osobe da vodi taj način života.
uostalom, da je meni neko rekao u mladosti da mogu da budem monahinja....pa ja bih, čini mi se, bila sad najsrećnija.
ali, eto.
ovako je kako je....
huh... pa ne znam ni sama kako bih reagovala.
ne bi me razocaralo, a ni obradovalo, bila bih samo zabrinuta da li je svesna toga kojim putem krece, da li je apsolutno sigurna u svoj izbor... mislim da bih pokusala da je odgovorim, ne direktno, ali bih joj malkice sugerisala sta time gubi a sta dobija, i navijala bih da prevagne promena misljenja.
... kao da je ovaj svetovni život neki siguran i zagarantovan put da ćeš biti srećan i zadovoljan :huh:
a sto? jel taj drugi vodi tome?
pa vodi bar koliko i ovaj :lol:
bila sam u nekoliko manastira na duže vreme. i mogla sam da zamislim sebe u tom životu, ako apstrahujem kakve sve obaveze imam u svetu. sviđa mi se mir i tišina, rad i molitva....to me jednostavno krepi i oporavlja dušu.
ako bi se i moje dete tako osećalo - što da ne?
POdrzala bih je/ga u tome, jer mislim da bi se brzo vratila/o. Podviznicki zivot nije sala... ZNam, jer sam se sama zanosila takvom idejom, isla u manastir, posle nekoliko dana sav moj entuzijszam je pao u vodu i vratila se kuci. No, ukoliko bi izdrzala tri godine, koliko traje staz iskusenistva, onda bih bia najponosnija majka na svetu iako bi mi tesko bilo da je/ga se odreknem... No, njiha sreca je prioritetna i ne bih nikad stala na put njihovim izborima. Mada, lako je meni sad da pricam, kad us jos mali i kad su jos tu... No, trudim se zaista, da ne budem sebicni roditelj. E sad, da li ima srece u takvom odabiru zivota, odricanju, podvizivanju? Mislim da ima, ako se zaista tome das, imas svoj mir koji je neprevazidjen bilo kojim osecanjem....
iškušenički 'staž' je u proseku 3 godine, može da traje mnogo duže...mada znam 2 primera da su monašeni za kraće vreme.
ma to relalno, zavisi od duhovnika iskusenika, naravno, ali sam i ja navela neki prosek....Citiraj:
Prvobitno napisano od pričalica
ne vidim zašto bi neko odlučno bio protiv tog načina života :huh: pogotovo što skoro nikog srećnog ne vidim u svetu....zaista. tamo bar teško da štetu možeš drugima da naneseš, bar to ne nosiš na savesti.
zato sto, realno, niko ne zeli da se odrekne luksuza, greha i svih ostalih ludosti koje im svet pruza.... Ne postoji dzabe iskusenicki staz, nije to lako...Citiraj:
Prvobitno napisano od pričalica
nije lako...a ko da je lako živeti ovako kako živimo - komunikacija svaki dan sa ljudima bez kojih, malo je reći, možeš da živiš....rintanje za male pare...guranje po prevozu, grč od prvog do prvog...pa to traje ceo vek, bokte :(
Pa da, ali onda dodjes kuci u topao dom, ides u topli wc, ukljucis masinu za ves, neko za sudove, pa usisivac i na kraju, lap top. Ne ustaje su cetiri za prvo juitrenje, ne odlazis u ledenu kujnu da zalozis sporet u tisini, spremis posan dorucak za 25 monahinja, ne ides da piskis u ledeni wc, itd itd....
i odreknes se sebe samog u svetu i sveta,i svih strasti...,jednostavno zaboravis svet i svet tebe,a kada to postignes srece bolje nema i osecaja,ne moze da zameni hiljadu porodica i bracnih zajednica,to stanje blagodatno...Citiraj:
Prvobitno napisano od mica
jedna predivna pesma:jasenka:Citiraj:
Prvobitno napisano od Nenad
U samoći jedan monah
http://www.youtube.com/watch?v=1mhp-DaZ-jE
- У самоћи један монах
Прелистава књигу стару,
У плакању извештану
Употребом у олтару.
А пред ликом Мајке Божје
Кандиоце тиња гори,
А у храму светом Божијем
У молитви монах збори .
- О, Преблаги Творче света
Упознај ме с вољом Твојом ,
Да скрушено Тебе славим
Од свег срца , душом својом .
- Под теретом мога крста
Клецају ми слабе ноге ,
Јер живећи међ' људима
Ја починих грехе многе .
- Стога ступам у храм Божји
Да се Теби Богу молим ,
У терету свога греха
У молитви да одолим .
- Још се молим Богомајци
Која роди Спаса Христа :
Прими смерно молбу моју
Са извора , Душе Чиста.
- И умоли Сина Твога
Да опрости грехе моје
Да поваздан могу славит'
И Пресвето име Твоје .http://razbibriga.net/imported/2011/...fl3z5WfW-1.gif
- А са фреске светитеља
Ореол над главом сија ,
Тајанствено он тумачи
Да молитва Богу прија .
- Ко се топло Богу моли
До живота свога краја ,
Достојан ће тада бити
Божијега светог Раја .
i u manastiru ima mašina za veš...:lol: a ustajanje u 4 nije teško jer se leže ranije....a tamo ti i ne treba laptop, šta će ti :huh: i ne vidim šta fali posnom ručku :dosada: i ladnom wc-u...treba ti topli da bi bila u njemu 3 puta duže nego što treba? :lol:Citiraj:
Prvobitno napisano od mica
kako kome...Citiraj:
Prvobitno napisano od Nenad
ja ne mogu da sednem na ladnu dasku. :ququ:Citiraj:
Prvobitno napisano od pričalica
Zanimljiva tema :)
Moja rođaka je monahinja....Zamonašila se u 50.oj godini...Imala je pa ne baš idealan život i u kući u kojoj je živela, ličila je više na kućnu pomoćnicu, nego na suprugu u majku. Najžalosnije je u svemu, što je ona odrastala u savremenoj porodici, bez nekih predrasuda, i odškovala se u tom nekom radikalnom duhu. I suprug joj je jako obrazovan čovek, naizgled život im je mogao biti fantazija..Ali nije bilo tako. On je bio jako strog, sve joj jem zabranjivao, počev od načina odevanja, muzike koju sluša itd...
Pošto je bukvalno bila zatvorena u kuću, jer je imala zabranu da se druži sa kolegama sa posla, sa komšilukom, svi su oni navodno bezveze, primitivci...itd, ona je pronašla izlaz za sebe i prijavila se da peva u gradski hor, jer je lepo pevala. Nekako je supruga ubedila, da je to nešto bezazleno. Iz tog hora, prešla je u crkveni i tako je sve počelo. Počela je da se smeje, da se šali, da se manje nervira, i došla do pravog ''smirenja''. Jednostavno, tu se pronašla.
Pobegla je u manastir, na neki period da se ''proba'', da li je takav život za nju pravi. Dugo je pregovarala sa ukućanima, koji su je nazvali i ''nindža ratnik'', zbog garderobe koju je nosila...
Na kraju, odluka je pala da se ipak zamonaši.....Tu njenu odluku, mnogi su osudili. Navodno, kakva je to majka, kada napušta svoju decu, kakava je to osoba koja se odriče ''normalnog'' života...itd. Jednostavno, to je za sve bilo šokantno..Za mene i moje najbliže nije, jer je dobro poznajem i znam da je ona jedna posebna osoba..Deca su joj velika...Tada je sin bio negde pri kraju studija, a kći je već završavala studije...Znači, nije da ona baš nije mislila na njih...Osim toga, manastir joj je pomogao i finansijski...Neću baš pričati o svakom detalju, ali recimo, da su deca dobila sve što treba..Osim toga ona ima supruga koji o njima može da brine..I on je prilično situiran...
Mi nju obilazimo, i to je vrlo interesantno. Idemo sa poklonima, koje bi nosili kao da nije u manastiru...Tegla slatkog, litar rakije..Ono po narodski..Kada dođemo tamo, oni nas svi čekaju u dvorištu..Sedamo i pričamo sa svim monahinjama, najnormalnije..kao da smo kod prve komšinke na kafi..Potpuno opušteno..Onda se tu pojavi obavezno mati, koja sedi u ''gornjem kraju''... I to zaista bude jedan lep susret. Naravno, tu i ručamo..Ne idemo često, ali kada odemo odemo nedeljom i to obično na nedeljni ručak.
Pošto je ona obrazovana žena, ona ponajviše vodi računa o informacijama...radi na njihovom lap-topu..Prati njihov sajt..štampa razne publikacije..piše...itd..Ona jednostavno i dalje ima taj neki radni život, a molitve i ''službe'' koje su više puta dnevno, daje joj posebnu draž. Kaže da nikada nije bila srećnija...
I da se vratim na temu...
Ne bih mogla da se zamonašim, jer ja volim život u nekom drugom obliku...Kada bi moje dete ili neko baš blizak to poželeo i uradio, ne bih osuđivala. Svako ima pravo na svoju sreću, i ono što baš njega čini srećnim..
Da je u pitanju moje dete, ja bih mu pričala, čega sve treba da se odrekne...i prosto, realno bih mu navele sve ono i pozitivno i negativno što takav život nosi. A ako bi se on baš opredelio za monaški život, ne bih mu branila...To je njegov izbor.., ma koliko bi to mene pogodilo....
Ljudi koji se zamonaše, imaju poseban osećaj za tu neku vrstu života. Jadnostavno, oni mnogo rano osete gde pripadaju. Oni su na neki način predodređeni...
Pa jeste, odriču se nekih stvari, ali ne znam zašto se ponašamo kao da će
izvršiti samoubistvo. To odricanje je dobrovoljno. Postoji period privikavanja
na takav život, koji svi oni prolaze, pa će i sami videti čega se odriču a šta
dobijaju. Uostalom, u svakom trenutku mogu da se predomisle. Čemu onda
tolika drama? :hm:
Ni meni nije jasno, čemu tolika drama...
Jednostavno, ti ljudi uvek imaju osećaj gde pripadaju..Ne donose oni odluku tek, tako...Od sutra idem u manastir..Već oni to osećaju.
Isto tako, ne možemo sebe ili nekoga naterati da veruje ili da radi molitve..Jednostavno, dođe trenutak kada oosetiš potrebu za tim...Ne može ništa na silu, i ne uspeva ništa što se nameće...
Citiraj:
Prvobitno napisano od pričalica
Ja znam manastire gde ima i lap top, gde je tehnika itekako uvedena. Ja sam, prico nabrojala ono, sto bi meni smetalo, jer smatram da sam prilicno naviknuta na pogodnosti svetovnog zivota. Ne trpim hladan wc, nikako..
Drama? Zaista nema potrebe za tim. KO je za manastir, taj ima poziv, ode i zato i postoji iskusenicki staz. Ne moze svako otici u manastir i ziveti na taj nacinCitiraj:
Prvobitno napisano od Sagacity
Pa jeste. Ima raznih manastira, a uslove baš ne možeš ni da biraš. De te smeste,Citiraj:
Prvobitno napisano od mica
tu sediš i ćutiš. I ako se nadaš boljem, definitivno nisi za tamo.
MOzes da biras u koji ces manastir. Ali nije to, poenta. Treba razgraniciti duhovni od svetovnog zivota. Ne mislim da ce neko biti bolji monah ako koristi poljski wc a ne wc sa [arnim grejanjem, ali podviznicki zivot je sa druge strane, zrtva i odricanje. Poenta je u molitvi, milostinji, dobrocinstvu...Nekako kao da se to sve stavlja u drugi plan, cini mi se...Citiraj:
Prvobitno napisano od kojica
molitva, milostinja i dobročinstvo bi trebalo da budu i prioriteti u svetovnom životu, a ne samo monaškom.
ali, shvatam da to ljudi uglavnom zaboravljaju....ne osuđujem , taman posla.
Naravno, ali ovo je tema o monaskom zivotu. Ljudi u svetu zaboravljaju mnogo toga, ali su oni suoceni sa nekim drugim iskusenjima. Zato postoji razlika izmedju sevtovnog i duhovnog nacina zivota. Svaki covek, ponaosob, na nacin na koji najbolje moze, treba da sluzi Bogu kroz ljude.Citiraj:
Prvobitno napisano od pričalica
jeste tema monaštvo u srbiji...ali, ne bih da na osnovu svojih ipak kratkih iskustava - pravim opštu priču.
mada, moja kratka iskustva i nisu tako kratka ako pogledam koliki je ''prosek'' boravka među manastirksim zidinama običnog srbina (ili srpkinje)...i mogu samo najbolje da kažem o monaškom životu, zaista.
a to što su i monasi i monahinje - ljudi, tako i treba...onaj ko ne oseti iskušenje i ne ume da se izbori s njim, teško da ume da pravi razliku između dobra i zla - moje mišljenje, naravno da ne znači i da je ispravno.
Naravno da bih pokusala da ga / je odgovorim, ali nekad je to zaista bolje.Citiraj:
Prvobitno napisano od kojica
Bas iz mog neposrednog komsiluka jedan mladic je otisao u manastir i zamonasio se, i to neposredno posto se olecio od droge. U tom istim neposrednom komsiluku imam (imala) sam i mladica koji je nedavno (sa 28 god. ) preminuo od droge. Pa sad, procenite sami.
Naravno da majci ovog prvog nije bilo svejedno, ali on joj je lepo objasnio (kako nam je pricala) da je njemu sada tamo bolje i sasvim dobro i da nema za cim da zali. Naravno, ona je svake godine isla po vise puta da ga obidje to niej zabranjeno, a on je tamo nastavio da se bavi inace svojom velikom strascu iz svetovnog zivota - slikarstvom. Stavise, pozivaju ga na razna mesta da slika, tako da dosta putuje i ako je njemu dobro, ne vidim razloga da roditelju nije dobro. Ljudi koji odu da zive u Australiju npr. redje vidjaju roditelje nego ovaj komsija iz mog primera svoje.