Народна ношња у пиротском округу у другој половини ХIХ века до Првог светског рата

НАРОДНА НОШЊА У ВИСОКУ И ГОРЊЕМ ПОНИШАВЉУ...

Сашка Велкова

Народња ношња у селима у околини Пирота, па самим тим и Шоплука била је
предмет проучавања многих истраживача, који су оставили значајне податке
о начину одевања становништва овог подручја. Истраживањима Јерине Шобић
обухваћено је цело шопско подручје у југоисточној Србији што је случај и са
студијом о ношњи шопског становништва у делу Милке Јовановић „Народна
ношња у Србији у XIX веку“2. Јерина Шобић је 1956. и 1957. године истраживала
мушку и женску народну ношњу у селима Крупцу, Извору, Бериловцу, Нишору,
Гњилану, Малом и Великом Јовановцу и Сукову, а 1958. године делимично је
обрадила и села у Горњем Високу: Велику Лукању, Дојкинцe и Височку Ржану.

За разлику од студија наведених аутора – етнолога чија се разматрања односе
на шире подручје Шоплука, у периоду ХIХ и првих деценија ХХ века, истраживања,
која сам обавила од 1998. до 2004. године, била су усмерена на проучавање
сеоске ношње планинског и низијског дела околине Пирота, односно Висока и
Горњег Понишавља. Истраживања сам обавила у селима Горњег Висока која
гравитирају према Димитровграду, али и према Пироту: Каменици, Сенокосу,
Изатовцима и Бољевдолу, затим Дојкинцима, Брлогу, Височкој Ржани и Рсовцима,
у селима Средњег Висока, Гостуши, Паклештици и Покревенику и у селима
Пиротског поља, Сукову, Срећковцу, Великом Јовановцу, Трњани, Великом и
Малом Суводолу, Блату, Сопоту и Темској. За проучавање делова одеће користила
сам и збирку ношње и обуће Музеја Понишавља, која је разврстана према
колекцијама и броји преко 850 примерака, као и фототеку Музеја и фотографије
евидентиране на терену. У проучавању појединих делова одеће који су веома
рано изобичајени на овом терену, а музејска збирка их не поседује, помогла ми
је стручна литература наведених етнолога и литература аутора који су се бавили
истраживањем појединих делова одеће и обуће.

Под именом Висок подразумева се предео који лежи између главног гребена Старе
планине и Видлича, тј. слив реке Височице од њеног изворишног дела до Мртвачког
моста, а његове природне границе захватају и део бугарске територије. У Шоплуку
на област Висока се надовезује Горње Понишавље, односно простор у горњем току
реке Нишаве. Са североисточне, источне и југоисточне стране ограничен је српско-
бугарском границом, а са северозападне, западне и југозападне стране Тимочким
басеном (Буџак и Заглавак), средњим Понишављем (Белопаланачки крај) и
Лужницом и Власином.

Пирот је гравитациони центар наведених регија.

Разматраћемо материјал о ношњи разматрати у три већа карактеристична поглавља
у развоју ношњи овог краја и то:

1. Народна ношња у другој половини ХIХ века до Првог светског рата
2. Народна ношња између два светска рата
3. Народна ношња после Другог светског рата до данас

НАРОДНА НОШЊА У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ ХIХ ВЕКА
ДО ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА

Једно од значајнијих обележја народне ношње у овом периоду јесте да је претежно
била производ домаће радиности – израде. Главне сировине за израду текстилних
производа биле су вуна и конопља, као и кожа за израду делова одеће и обуће.
Употреба вуне произилази због сточарског начина привређивања које има веома
дугу традицију на овим просторима.

Рад око припремања вуне и конопље као и само ткање било је искључиво женски
посао. Све до Првог светског рата производња конопљаног платна је задовољавала
све потребе једног домаћинства, а чисто памучно или свилено платно се куповало
веома ретко. Сукнарство као посебна грана има примат у кућној ткачкој радиности.
Сукно је ткано од домаће рунске вуне и служило је за израду мушке и женске
горње одеће. Када су у Пироту отворене радионице за прераду коже – зване табхане,
сукно је рађено од шиговске-табачке вуне, која је ситнија и лошијег квалитета,
али зато много јефтинија.

Као и у осталим областима Србије и овде је готово свако село имало свога терзију, абаџију
који је кројио и шио мушке јелеке, чакшире, женско сукно, модро, и то обично с јесени,
пред веће празнике или када се овчари спусте с планина7. За рад су награђивани у
стоци или новцу8. У сличној ситуацији су били и сеоски кожари.
На селу се накит куповао углавном невестама и најчешће је коришћен за оглавље.
Набављао се код занатлија-кујунџија у Пироту или на надалеко чувеном пиротском панађуру,
који се сваке године одржавао од 15. до 30. августа.

Због оштре планинске климе и сточарског начина привређивања у овом делу Шоплука
вунене тканине су биле веома заступљене, што је било одлика одевања становништва
планинских области. И М. Ђ. Милићевић каже да ова ношња „ако није за око најлепша,
извесно је једно од најпотпунијих сељачких одела за здравље“.

Одећа се чувала у дрвеним сандуцима. Ретки су били људи који су имали по два или
више одела. Посебно се спремало и чувало одело за укоп.

http://razbibriga.net/attachment.php...6&d=1319907497

Фотографија бр. 8. Илија Ранчић
са породицом у Росомачу, 1928. год.,
Музеј Понишавља, ИБ-2280

У излагању ношње неће се посебно говорити о ношњи према узрасту јер су деца већ
с поласком у школу носила извесне хаљетке који су били карактеристични за одевање
одраслих мушкараца и жена. (На фотографији број 8, ИБ- 2280 приказана је девојчица
из Височке Ржане са деловима одеће – кошуља, сукнени литак, прегача, марама,
опанци који су карактеристични за одевање жена). Неће посебно бити издвојено ни
девојачко одело од ношње удате жене, као ни момачка одећа од одела ожењеног
мушкарца, јер су девојачкој и младиној ношњи као и младожењином оделу додавани
само понеки детаљи, а сви остали делови ношње били су исти као код већине
(фотографија број 6, ИБ-2379). Такође, извесне одлике празничне одеће помињаће
се у оквиру основних особина женске и мушке ношње ношене током целе године.
Важно је истаћи да због планинских и оштрих климатских услова готово и није било
разлике између летње и зимске ношње. Зими се додавао понеки горњи хаљетак који
се облачио преко основних делова ношње.

Становници ове области целокупно своје одело називају „дреје“. То је општи назив за
мушку и женску ношњу. Осим тога мушко одело због белине сукна од којег је
израђивано називано је „белетина“10. Женска ношња као и у другим областима очувала
се знатно дуже од мушке ношње што је и разумљиво, с обзиром да су жене чувале
традиционалну одећу као и друге елементе традиционалне културе.

http://razbibriga.net/attachment.php?attachmentid=4347

Фотографија бр. 6. Свадбено весеље
у Горњем Високу око 1915. год.,
Музеј Понишавља, ИБ-2379

ОСНОВНИ ДЕЛОВИ ДЕЛОВИ ЖЕНСКЕ НАРОДНЕ НОШЊЕ

Шопска женска ношња је посебна ношња у Србији која је дуго времена задржала
старе архаичне одевне елементе. Одаје утисак једноставне и не много украшене
ношње, са мало веза и украса. Основне одевне елементе сачињавају кошуља типа
тунике, сукно, модро, колија, кожух, тканица, прегаче као и обућа од пресне коже.
За покривање главе карактеристична је капа каица, бела марама забратка и шамија
зејтинлија.

Девојке су према подацима до 80-их година ХIХ века косу чешљале на увојке. По
средини главе коса се делила на раздељак који је ишао по средини главе од увета
до увета. Предњи део косе делио се на увојке и спајао са задњим делом косе у плетеницу
која је ношена низ леђа „прцаг“.

Почетком ХХ века уместо увојака плету се ситне плетенице „леске“ које се спајају са
задњим делом косе у једну плетеницу ношену низ леђа. Овакав начин чешљања запазио
је још Ханс Дерншвам у ХVI веку11. Уплитање косе у ситне плетенице, а затим у једну
велику задржао се до Првог светског рата. У плетеницу се уплитао „кацак“, „од козине
сплетен дугачак перчин који преплићу у своју косу“12. Дерншвам наводи легенду како
и зашто се почео носити „кацак“13. Плетенице и кацак су се китили уплитањем ситних
металних парица и металних трака. Са њима се коса подебљавала и истовремено
украшавала. Овакво уплитање металног новца и трака у косу, осим улоге украса, вероватно
је имало за сврху и истицање имовног стања власнице која их је носила.

Разлика између повезивања главе код девојака и удатих жена позната је од давнина.
По правилу девојке су ишле гологлаве – непокривене главе. Овај обичај био је познат
још код старих Словена. Међутим, има примера да су девојке у неким селима носиле
мараме што показују фотографије с краја ХIХ и с почетка ХХ века (фотографије 1, 2 и 3).

Старије жене су најпре главу повезивале троугластим белим марамама „врзоглавкама“
(Е-1532, Е-1533), па су преко везивале шамије14. И Јерина Шобић помиње да су жене
и девојке повезивале главу марамама беле боје „забраткама“15. Беле забратке су могле
да имају две супротне ивице оплетене свиленим концем (слика број 1, Е-942) или у шпиц
наплетену чипку. Истражујући мараме, забратке, у селима у околини Пирота 1995. године,
Вилма Нишкановић је забележила да се марама већих димензија – забратка носила веома
давно, везивала се на потиљку тако да је перо слободно падало низ леђа или се укрштала
под брадом и онда везивала на потиљку. Жене из низијских села су сматрале да је сврха
овога да се женама са Старе планине оваквим начином забрађивања открије лице16.

У етнолошким белешкама из прошлости Пирота наводе се сећања Косте Ропотског17 који
памти да су у другој половини ХIХ века жене у Пироту носиле само беле мараме
„шећерли-шамије“, док су зелене носиле само турске жене. У височким селима у околини
Пирота термин забратка пренет је на шамију. За тамошње жене забратка је шамија, односно
жене су се „забрађивале“ шамијама18. Почетком ХХ века старије жене повезују главу
зеленим или смеђим шамијама „зејтинлије“ (слика број 2, Е-2636 из Костура, Е-2648 из
Извора) и „каџавке“ (Е-1142), а девојке па чак и девојчице белим марамама које су називале
„опалке“ (Е-2639 из Костура). Из овога се види да су се забрађивале и девојке и удате жене.
Ј. Шобић наводи да су жене из околине Пирота своје беле мараме стављале у плавило и звале
их „модрилке“19.

Интересантан је начин повезивања мараме. Пресавијену према дијагонали, девојчице
и девојке су мараме укрштале под брадом и везивале на потиљку, а удате и старије
жене су укрштене крајеве мараме испод браде везивале у чвор на темену. У току лета
због врућине, мараме су прекривале само теме с тим што су крајеви укрштани за
вратом везивани испод потиљка тако да је средње перо мараме слободно падало низ
леђа.

За време празника и вашара забратке и шамије су украшаване великом украсном
иглом – „конђуша“, „чулумка“ или кераческа. То су веома дугачке игле, често дугачке
и до 40 цм, масивне биконичне главе, густо посуте ситним гранулама, а по средини, у
доњем делу главе и у подножју пуцета, венчићем од крупних гранула. Врх се купасто
завршава филигранским жичаним навојем у који се стављао памук натопљен мирисом
(слика број 3, Е-1923, околина Пирота ХVIII–ХIХ век). Неке игле су уместо великих
гранула имале увијену стаклену пасту црвене, зелене или плаве боје или су пак биле
украшене кратким ланчићима са привесцима (Е-1922 из околине Пирота ХVIII–ХIХ век).
Изобичајене су почетком ХХ века.

У етнолошким белешкама Владимир Николић каже да девојке из околине Пирота пре удаје
нису носиле шамију већ лакатник20. Лакатник се прави од ситних сребрних пара које се
пришију на платно тако да се то платно не види испод њих. Затим се направе тзв. „тестета“,
такође, од ситних пара на два парчета од платна па се „једно метне са стране до на једно
уво, а друго на другу страну до друго уво и пришије уз лакатник“.

Када се девојка уда, она одмах добија каицу и забрађује се марамом. Милка
Јовановић наводи да је после венчања кум (кумица) млади стављао каицу на
главу коју би она носила до краја живота22. Каица се правила од правоугаоног
кудељног платна (слика број 4), густо извезеног црвеним вуненим гајтаном
или концем тако да се није видела белина платна (платно Е-1443 је израђено
почетком ХХ века, а платно са инвентарним бројем Е-1079 је израђено у селу
Завоју уочи Другог светског рата). Овако извезен правоугаони комад платна
набирао се у полулопту. Врх капе је био „заплетен“ и извезен вуном разних
боја (слика број 5, каица Е-1442 је израђена почетком ХХ века, каица Е-1078
из села Завоја је израђена уочи Другог светског рата, а каица Е-1041 је израђена
1952. год. у Паклештици). Оваква плитка црвена капица се носила у околини
Софије и на Родопима23. Код описа черкеског одела Тихомир Ђорђевић наводи
да су жене на глави носиле плетену или везену полулоптасту црвену капицу са
разнобојним заплетеним врхом од вуне разних боја24. Није познато када су се
каице појавиле у овом делу шопског подручја и да ли имају неке везе са черкеском
капицом, али се зна да су из употребе изобичајене 60-их година ХХ века. Преко
каице се стављала бела марама. Додавало се и „прочеље“ – наниз ситних пара који
је украсно уоквиривао чело. Невесте и млађе жене су на каицу испод темена за косу
забадале украсну иглу да би држала капу да не спада. То је „седмоперка“, игла са
седам пера, зракасто разуђеног обода, са три лоптасте грануле и уфасованим каменом
плаве или црвене боје у средини (слика број 6, Е-1929, Добри До, ХVII-ХIХ век).
Треба напоменути да се игле конђуше и седмоперке појављују искључиво у околини
Пирота, те се због тога сматрају аутохтоним накитом.

http://razbibriga.net/attachment.php?attachmentid=4348

Слика бр. 6. Игла седмоперка, ИБ-Е-1929

Као накит за главу коришћене су и „дзвезде“, састављене од две ажуриране розете,
спојене ланчићима, и „вен’ц“ од ниске ситних металних плочица са висуљцима у виду
парица. Укошњаци су били из једног или три дела, састављени од плочица различитог
облика с ланчићима и привесцима. Изнад десног увета, у шамију или косу су стављани
укошњаци „гронће“ и троугласте наушнице „мамлије“, а троделни спојени ланцима
„скопчалцима“ носили су се на потиљку, али су често красили и груди.

У низијским селима у околини Пирота неке жене су носиле фес, по угледу на градске
фесове, који није био прихваћен у планинским селима. У Музеју Понишавља се чува
примерак црвеног феса Е-2823, са нанизом ситних парица „прочељем“ и тепелуком,
из села Сукова с краја ХIХ и с почетка ХХ века.

Кошуља припада типу равно кројене тунике са широким неукројеним и право углављеним
рукавима. Састојала се од предњег и задњег дела („предње и задње платнô“) и уметнутих
клинова са стране („бочници“), затим рукава, мале јачице и обруба око врата („огрљак“).
На грудима је разрез „ошвице“ – платно ширине 2–3 цм. Кошуља је дугачка до изнад
чланака и при ношењу се доњи део видео испод горњих хаљетака (кошуља Е-1112 је из
Височке Ржане).

Кошуља је називана према врсти материјала од којег је била израђена или према украсима
тј. везовима који су скромнијег ликовног израза. Средином ХIХ века носила се кошуља
„аленица“25 која је добила назив према црвеној „алевој“ боји веза. Такву врсту кошуља
спомиње и Владимир Николић у етнолошким белешкама о старом Пироту од пре 140–150
година26. Он наводи да су ивице кошуља биле нашивене цветовима од памука или свиле
разних боја: зелене, алеве, црвене. На предњим полама кошуље су били извезени цветови
од свиле разних боја али углавном црвене, тзв. „бојеви“. Преко кошуље „аленице“ носила
се „саја“, хаљина дугачка до колена, напред расечена. Саја је израђивана од белог
конопљаног платна и опшивена црвеним гајтаном. Било је мало боље израђених саја, које
су на полама шаране басмом или црвеним гајтаном. Ова шара је имала дужину од једног
педља27 и звана је „барјак“28, због чега су овакве саје називане „барјаклије“29. З

бирка ношње Музеја Понишавља поседује једну сају Е-1113, израђену од конопљаног
платна, спреда отворену целом дужином, опшивену по ивицама љубичастим вуненим
гајтаном, са кратким рукавима право укројеним. На грудима је нашивена црна трака
опшивена црним цик- цак везом (слика број 7).

Најчешће су кошуљу шили од платна изатканог од конопље – „грснице“, због чега
се кошуља називала „грсничарка“. Пошто је конопљано платно грубље израде на
појединим кошуљама су јаку шили од памучног платна, којим је облаган и изрез на
грудима. Кошуље у Високу и Горњем Понишављу су без украса, али има и појединачних
примерака са дискретним везом, где је бодом покрстица направљена цик-цак линија
дуж изреза на грудима и на обрубу око врата. На кошуљи с инвентарним бројем
Е-1130 на јачици овалног изреза је вез покрстица од црног памучног конца. У току
летњег периода ношене су кошуље без рукава (слика број 8) као што су кошуље с
инвентарним бројем Е-1133, Е-1197 и Е-1206.

Сукно је хаљина без рукава, које у пиротском крају први пут помиње Милан Ђ. Милићевић
у свом делу „Краљевина Србија“ из 1884. године30, и представља карактеристичан хаљетак
по којем се шопска женска ношња издваја у односу на друге ношње у другим областима
Србије.

Сукно је хаљина израђена од црног домаћег ваљаног сукна, спреда непросечена, без рукава,
и дуга до испод колена. Састоји се из два права парчета (предње и задње сукнó) која се
спајају на раменима услед чега су отвори за руке могли да се обликују у округлине. На саставу
предњег и задњег сукна уметнути су клинови „бочници“. Број клинова се разликовао у
зависности од тога колика је ширина хаљине била у доњем делу, тако да је могло да се укроји
по један већи и по један мањи уметак или само по један већи уметак. Украјањем клинова се
постизало наглашавање струка.

http://razbibriga.net/attachment.php?attachmentid=4349

Слика бр. 8. Женска кошуља, ИБ-Е-1133

На десној бочној страни је косо прорезан џеп опшивен вуненим или свиленим
гајтаном црвене или наранџасте боје. Ивице сукна и изрези за руке су такође
опшивени једноредним или дворедним гајтаном, најчешће црвене и наранџасте,
а ређе љубичасте и жуте боје. Око врата је овалан изрез који се на грудима
проширује у „пазуку“. Овај изрез на грудима може да буде правоугаоног и
срцоликог облика, често са украсима од гајтана и везеним украсом. Код сукна
са правоугаоним изрезом на грудима украшавање је једноставније (слика број 9).

Оно је израђивано гајтанима жуте, љубичасте и наранџасте боје, траком фабричке
израде и везом у техници правог бода. Понекад су терзије код украшавања сукна
са правоугаоним изрезом користиле срмени гајтан и конац („срмено сукнó“).
Ширина апликације која је пратила изрез на грудима кретала се од 3 до 5,5 цм,
а код срмене траке и до 8 цм (Е-528, Е-1229, Е-529, Е-820).

Срцолики изрез на грудима се почео употребљавати почетком ХХ века. Код
украшавања срцоликог изреза гајтан жуте или наранџасте боје аплицирао се у
три или четири реда. Његово копчање с три копче је било скривено испод
украшених ивица. Поред гајтана додаван је и вез од танког гајтана или жутог
свиленог конца, а шаре су „колчасте шевуљке“ (кружићи) и „крстасте шевуљке“
(крстасте шаре). Ширина апликације која је пратила изрез на грудима била је већа
и кретала се преко 6,5 цм (Е-2616, Е-822).

http://razbibriga.net/attachment.php...2&d=1319971328

Слика бр. 10. Сукно, ИБ-Е-2616

Сукно се носило преко кошуље без обзира на узраст. У ХIХ и почетком ХХ
века сукно је представљало основни део празничне и свакодневне одеће,
а после Првог светског рата, прихватањем нових делова ношње постало је
углавном део свакодневне радне одеће. За време празника већина је
користила боље украшено сукно, углавном са срцоликим изрезом као и
„срмено сукно“ (Е-1232, фотографије 2 и 3).

У селима Горњег Висока која гравитирају према Димитровграду, под утицајем
Бугара носио се литак (слика број 11). Такође се облачио преко кошуље и без
опасивања прегаче, али се преко њега у струку опасивао ужи појас. Прави се
од танке тканине ткане у четири нити, не ваља се и обично је обојен у црно.
Литак је по кроју једноставнији од сукна. Састоји се од једног равног комада
тканине коме је у средини просечен разрез за главу и два или четири клина
од којих су по један или два намештена на обе стране од пазуха надоле. Овакве с
тране су допринеле да отвори за руке остану четвртасти, неправилни и
необликовани. Украшаван је гајтанима разних боја на грудима, око изреза за
руке и по целом дну. Поред домаћег гајтана главни су украси металне траке,
затим у редовима, један изнад другог, куповни ужи и шири ширити. Између
њих се прошивају шљокице и „ласке“ – мали метални кружни украси (Е-490,
а литак Е-915 је израђен око 1915. год. и ношен је у Ракити-Сукову).

http://razbibriga.net/attachment.php...3&d=1319971459

Слика бр. 11. Литак, ИБ-Е-915

Користила се једна варијанта сукна која је заправо прелаз између сукна и литака,
а који се носио у селима око Пирота. То је сукнени литак (слика број 12). Материјал
је исти као код сукна, а украс је као код литака распоређен на грудима и по дну
хаљине. Спреда на грудима је дубоки правоугаони изрез који је опшивен срменом
траком око које су распоређене шљокице у виду полукругова или вијуга, крстића
или су завоји испуњени шљокицама. Доњи руб је такође опшивен срменом траком
изнад које је орнамент двоструко или троструко постављених шљокица попут вијуга.

Ова варијанта сукна представља млађу фазу развоја с обзиром на врсту и начин
украшавања. Сукнени литак је изразито празнични хаљетак (Е-498, Е-501).

Назив „сукно“ вероватно је старословенског порекла. Л. Нидерле наводи да су
Словени носили преко рубине сукно или сукман с рукавима, дугачак до испод колена.
Г. Маслова налази касније у ХIХ веку, тип овог хаљетка у московској области. Према
свему судећи, сукно је један од најстаријих хаљетака код нас, наслеђен још из старе
словенске баштине.

По хладнијем времену и зими испод сукна облачио се „елек“ израђен од белог сукна,
кројен без рукава и са отвореним предњицама, дужине до испод појаса. По ивицама
најчешће је опшиван гајтаном плаве боје домаће израде. Изобичајен је почетком
ХХ века. Збирка ношње Музеја не поседује сукнени јелек, па је опис дат из литературе.

http://razbibriga.net/attachment.php...4&d=1319971592

Слика бр. 12. Сукнени литак, ИБ-Е-501

У дане када се носило сукно, празником су жене преко кошуље носиле јелек
од тамније вунене тканине, без рукава, са срцоликим отвором на грудима са
гајтанском оптоком и зејтиницама у угловима. Отвор се закопчавао са четири
пуцета. Овај јелек је био дужине до скута и понекада је био постављен памуком.

Овакав јелек, испод сукна носи Параскева Давидова (фотографија број 3, ИБ-1408)
из 1905. године.

Крајем ХIХ века, под утицајем градске средине, најпре у низијским, а онда и у
планинским селима почињу да се носе зубуни („з’б’н“, „заб’н“) од пругастог
платна алаџе33 (слика број 14) или турске свиле, која се увозила са Истока.
Радиле су га искључиво терзије у Пироту. Зубун припада хаљетку отвореног
типа, без рукава је, испуњен памуком и прошиван. Постава је од белог памучног
платна. Ношен је преко дуге кошуље са прегачом. Најпре је набављан за девојке
пред удају и за венчање, а после су га носиле како млађе тако и старије жене.
Крој: леђа и предње поле су од равног комада, а бочне стране су косо укројене
тако да дају већу ширину у доњем делу. На бочним странама су косо укројени
џепови опшивени гајтаном. Изрез око врата је овалан. Копча се само у грудном
делу. Зубун је дуж ивица опшивен гајтаном. Ношен је углавном о празницима.

http://razbibriga.net/attachment.php...5&d=1319971786

Слика бр. 13. Зубун, ИБ-Е-485

Најстарији примерак зубуна који поседује Музеј Понишавља је зубун „шанкутлија“,
(слика број 14) са инв. бројем Е-973, израђен од „турске свиле“, с овалним изрезом
око врата са уздигнутом јачицом и срцоликим отвором на грудима. Овај зубун је
Музеју продао Милан Митић из околине Беле Паланке 1955. год. за један пар мушких
плитких ципела. Зубун је био купљен 1892. год. у Пироту за његову невесту, која
га је носила до 1920. год.

Музеј такође поседује и један својеврстан примерак тзв. „зимског“ зубуна Е-2612,
са дугим рукавима с почетка ХХ века од памучног платна плаве боје са пругама.
Рукави су право укројени и завршавају се разрезом са унутрашње стране. Овални
изрез на грудима, рукавима и ивице су опшивене црним свиленим гајтаном. Овај
зубун је ношен у хладнијим данима. Његово порекло није познато. Осамдесетих
година ХХ века доспео је у КУД „Први мај“ који га је 2004. године поклонио Музеју
(слика број 15).

Колију су облачили преко сукна по хладнијем времену и зими. Израђена је од
необојеног сукна, најчешће суре или „сигаве“ – природне боје овчије вуне. Раније
је колија била бела и врло широка у доњем делу34. Прављена је од сукна, тканог
од простије и оштрије вуне, од истог сукна од којег су се шиле мушке кабанице у
овом крају. Према М. Ђ. Милићевићу, колија35 је од танког црног сукна као шајак.
Резана је као и кошуља без рукава до испод колена. На недрима је прорезана и
опточена црвеним ширитом и гајтаном, а по дну црвеним гајтаном. Крој: леђа и
две предње поле су три равна комада. На бочним странама су уметнути клинови
од пазуха надоле тако да хаљини дају велику ширину у доњем делу па има скоро
кружни облик. На бочним странама су косо прорезани џепови, опшивени белим
гајтаном. Рукави су дуги и неукројени. Око врата је „дубећи огрљак“ – уздигнута
јачица ширине 2 цм. У горњем делу колија је тесно припијена уз тело тако да је
струк наглашен. Са унутрашње стране хаљина се у струку везује са два гајтана.
Свуда по ивицама опшивена је гајтаном беле боје. Колију су нарочито носиле
чобанице у планинским пределима.

У музејској збирци ношње се налази само једна колија израђена од црног
сукна Е-1718.

Модро је слично колији, израђивано је од модрог или црног сукна. Када
је постављено крзном назива се „шуба“. И модро и шуба осим од сукна
шивени су и од чоје. Крој је скоро исти као код колије, припада типу
хаљетака са суженим леђима, неукројеним дугим рукавима и тесно
припијеним уз тело. Струк је наглашен услед додавања клинова на
бочним странама који хаљини дају већу ширину при дну.

Шуба је постављена лисичјим крзном или другом скупоценом кожом и
набављана само за имућније особе. Најчешће је шуба била постављена
јагњећом кожом, а ивице су опшивене лисичјим крзном. Према Јерини
Шобић у неким селима Горњег Понишавља само крзно је називано шуба
или „џубé“. За разлику од колије и модрог које се дуже време задржало
у употреби, шуба је по наводима Ј. Шобић изобичајена 1912. године када
се носила само приликом свадбеног церемонијала. На фотографијама
број 6 и 7 приказане су жене које на себи имају шубе одрубљене дуж
ивица крзном.

Фотографија 6, ИБ-2379, је снимљена у селу Горњег Висока око 1915.
године, а фотографија 7, ИБ-2381 око 1920. године

Осим у Шоплуку, хаљеци типа шубе познати су код Влаха у североисточној
Србији, али без поставе од крзна, а извесни подаци говоре да их је било у
средњем веку36. Као што је већ речено колија, модро и шуба припадају типу
хаљетака са суженим леђима. Ову карактеристику је уочио К. Мошински на
одећи Пољака, на руским и украјинским хаљецима. На широј територији
Балканског полуострва чести су хаљеци са суженим леђима код Албанаца,
Бугара, Румуна и Влаха, као и изван те територије37. Због тога Јерина
Шобић претпоставља да би се порекло овом хаљетку требало тражити на
нашем подручју.

Збирка ношње не поседује модро и шубу, па је опис дат према фотографијама
и из литературе.

„Кожув“ је зимски део одеће. Носиле су га само удате жене које су га добијале
на дан венчања од свекрве. Свекрва је том приликом носила нови кожух од
овчије коже „јушлук“39. Женски кожуси су били увек без рукава. Дужина им
је била до половине бедара. Овај тип кожуха је био познат под називом „ичлук“.

Састављени су из равног комада коже за леђа и две предње поле – крила које
су у доњем делу биле проширене тако да су се уз помоћ кожних гајтана везивале
на леђима. Тако заврнути углови пешева имали су крзно окренуто споља.
Украшавани су тако што су се на постави од беле јагњеће коже уметале пруге
од црне јагњеће коже на предњим крилима. Кожухе су израђивале пиротске
ћурчије за потребе сеоског становништва Висока и Горњег Понишавља. Ова
врста кожуха је била у употреби у ХIХ веку, а према Јерини Шобић изобичајена
је око 1912. године. Међутим на фотографији број 5, снимљеној око 1930.
године жена из Височке Ржане преко сукнене хаљине носи кожух са заврнутим
пешевима. Музеј је сачувао само један примерак женског кожуха, веома
оштећеног са инвентарним бројем Е-1724. Идентичан примерак налази се у
Етнографском музеју у Београду, чија је фотографија (слика број 16) преузета
из каталога „Кожуси у Србији“ (В. Нишкановић), на којој је приказан Женски
грудњак ’ичлук’ из Пирота (инв. бр. 37716).

http://razbibriga.net/attachment.php?attachmentid=4350

Слика бр. 16. Женски грудњак „ичлук“
из Пирота, Етнографски музеј Београд,
инв бр. 37716

Лети преко кошуља, а зими преко сукнене хаљине спреда је опасивана прегача,
„опрешка“ или „престилка“. Према Ј. Шобић прегаче су у шопској ношњи новијег
датума и носе се од друге половине ХIХ века41 (фотографија број 2, ИБ-1932).

Ткане су од вуне у два нита (слика број 17). Уткане шаре су геометријске у виду
квадрата, ромбова, пруга (Е-1657, Височка Ржана, крај ХIХ века, Е-1660) и др.
Ткане су и од танке лито тканине црне боје (Е-955). Прегачесу правоугаоног
облика, ткане из једног дела или састављане из две поле и у појасу редовно
завршене уским нашивеним појасом чији су крајеви служили за везивање.
Понеке прегаче украшаване су и везом у виду геометријских, вегетабилних
и зооморфних мотива (Е-1583, Рсовци 1880. год.) који су најчешће били
распоређени у доњем делу. Прегаче су израђиване и техником клечања у
црвеној боји са вертикалним пругама (слика 18, Е-1656). Овакву прегачу
носе жене из Блата на фотографији број 1, снимљеној 1917. год.

Прегача је осим украсне имала првенствено заштитну улогу, јер је штитила
женске скуте од хладноће и прљавштине.

Преко сукна или, пак, зубуна, опасиван је више пута уски танки појас „тканица“
(слика број 19). Ткана је од вуне претежно црвене боје са утканим уским пругама.
Димензије тканице су 3 до 5 цм ширине и око 4 м дужине, док неки примерци
достижу и до 12 м (Е-773, Е-1035). Почетком ХХ века ткани појас замењен је
кожним каишем.

http://razbibriga.net/attachment.php?attachmentid=4351

Слика бр. 19. Појас „тканица“, ИБ-Е-773, 1035

Мирко Живановић у својој монографији о Нишављу наводи да су неке жене
преко појаса-тканице везивале велику увијену мараму која је звана „кушак“,
а с обе стране би заденуле „канарче“ или „канарије“, свилене или памучне
мале мараме или марамице разних боја.

Преко сукна и зубуна празником су девојке и жене опасивале украсни колан
од сребра или од коже. Најлепши је био „леден колан“42 од коже, постављен
модром или црном чојом, украшен златном жицом, златастим шљокицама, белим
перлама и ђинђувама (слика број 20). Закопчавао се копчама – пафтама. Куповао
га је свекар за снаху. Међу овим коланима, у збирци се истичу два: један је
кожни појас Е-1855, украшен жутим шљокицама и спиралним жутим увојцима са
једанаест крстића од белих перли и плавом перлицом у средини, а други је кожни
појас Е-1852 из села Сопота, са нашивена три хоризонтална реда турских парица.

Пафте, „павте“ или „чипрази“ у Високу, којима је закопчаван ткани уски појас,
тканица, или леден колан, у ХIХ веку су веома крупан накит (слика број 21).
Израђиване су од сребра, алпака, ређе месинга и седефа у техници искуцавања,
ливења, филиграна. Јављају се у неколико облика од којих су „стреласте“ пафте
најчешће распрострањене, затим „бадемасте“, округле, седефлије, певац пафте
(фотографија број 3, ИБ-1408). Израђивале су их занатлије кујунџије у Пироту.
Састављене су од две крилне и једне средње плоче – цвета, која је овална,
вертикално постављена и залемљена за једну од крилних плоча преко куке (Е-2009
из Пирота са укуцаном годином 1880). Понекад су се у унутрашњости централног
дела налазили иницијали мајстора кујунџије, који их је израдио, година израде, а
често и место израде Пирот, на пример: Тодор Н. Костић, ДК 1892, ТГ 1896,
ВП 1901, ПК 1893, АЦ 1910.

Орнаментика на њима је флорална, са представма дивљих ружа, наутове вреже.
Честа је представа птице (голуб и паун) уоквирена у медаљон симетрично постављен
у средину оба крила као и на средишту спојнице „цвета“ пафте. Има их и са
представом светаца Св. Ђорђа и Св. Димитрија, као и ликова цара Лазара и царице
Милице. Пиротске пафте се по величини разликују од оних из радионица других
градова, па се могу сматрати аутентичним.

До краја ХIХ века девојке и жене су плеле и носиле чарапе од беле небојене вунене
пређе. Те су чарапе биле са кратким грлом, тако да су покривале ногу нешто изнад
чланака (слика број 30). Женске чарапе су шаране уплитањем вунене пређе разних
боја у виду разноврсног цвећа и то на пети и прстима и за разлику од мушких су мање
украшаване (Е-1249 из Пирота и Е-1358).

Почетком ХХ века вунена пређа се боји и чарапе се плету од црне вунене пређе
(Е-1262 из Пирота) и дужине су до колена. Чарапе једноставније израде и од грубље
испреденог предива су коришћене за свакодневну употребу тј. за ношење по кући.

У зимском периоду жене су своје ноге штитиле омотавањем правоугаоног парчета
сукна, „навоштима“, које се за ногу причвршћивало узицама од кучине.
Уз чарапе сваким даном и празником носили су се опанци израђени од непрерађене
свињске (Е-1833) или говеђе коже (Е-1843). Опанци су везивани врпцама усуканим
од конопља.

ОСНОВНИ ДЕЛОВИ МУШКЕ НАРОДНЕ НОШЊЕ

У ХIХ и почетком ХХ века мушку ношњу су сачињавали: шубара, кошуља,
чакшире „бревенеци“, дуги јелек без рукава, хаљина „дреја“, „кратко“,
опанџак са гуглом, гуња, старији хаљетак „кебе“, кожух, појас и обућа
од вуне и пресне коже. Карактеристично за мушку ношњу овог периода
је да су сви хаљеци били израђени од дебелог белог сукна, опточени
црним вуненим гајтаном домаће израде, па су их становници овог дела
Шоплука називали „белетине“. Мушка ношња је једноставна и с мало
украса.

Начин покривања главе у уској је вези са стилом и начином одевања у
целини. По облику и бојама, чини јединство са ношњом одређеног краја.
То је део одеће који можда највећим делом садржи у себи прастаре
елементе прошлих епоха прилагођене новијим облицима и укусу.

Према подацима из литературе до 70-их година ХIХ века мушкарци су
носили дугу косу сплетену у перчин44, а пола главе су бријали45.
Перчин се замотавао на врх главе кривим чешљем. Понеки су перчине
носили и касније, па су их подсецали тек при одласку у печалбу крајем
ХIХ века. Постојао је обичај да старији људи у овом крају после своје
седамдесете године пуштају браду.

У планинским крајевима ношене су велике шубаре „барле“ или „баретине“
од јагњеће коже са дугом нешишаном длаком. Испод шубаре стављала се
бела плетена памучна или вунена капа „ћирлак“47, коју су у летњим
месецима понеки носили као једино покривало за главу. У низијским селима
коришћени су фес и шубара све до ослобођења од Турака. После тог времена
носе се шубаре са зарубљеним врхом „тупаче“ од јагњеће коже са кратко
ошишаном длаком, најчешће смеђе боје (слика број 22, Е-1862), а барле
користе само пастири на планинама.

Кошуља је кројена од домаћег платна изатканог од конопље. Делови су:
предње и задње „платнô“ (предњи и задњи део кошуље), умеци платна
са стране кошуље („бочници“), око вратног изреза „јака“ и рукави. На
грудима, до појаса, је дубок разрез „пазука“. Под вратом је кошуља
везивана на узице. Кошуља је равно кројена, широких рукава без
таслица и дуга скоро до колена.

Венчана кошуља Е-1098 из Моклишта, села код Беле Паланке, је израђена
око 1910. године и разликује се од свих осталих кошуља израђиваних у
овом периоду по томе што рукави имају велике таслице, дужине 14 цм
(слика број 23). И кошуља Е-1102, израђена почетком ХХ века, разликује
се према кроју од осталих кошуља у збирци. Наиме, предњи и леђни део
је један велики правоугаони комад свиленог ћенарног платна на којем је
у средини направљен отвор за главу, а бочне стране су с рукавима право
кројене и из једног дела.

У збирци Музеја Понишавља сачувани су примерци кошуља (Е-1109) чији
отвор око врата и изрез на грудима није отворен – исечен. Постоји и следеће
објашњење. Када се продају или носе кошуље на поклон било мушке или
женске, оне се дају недовршене тј. непрорезане. Онај ко је купи или добије
на поклон сам прави отвор око врата и изрез на грудима према својој мери.
Гаће „гаче“ или „гачке“ у околини Пирота се јављају тек пред ослобођење од
Турака. Биле су широке и везиване су на „учкур“. По селима мушкарци нису
носили гаће, изузетно лети са кошуљом без чакшира.

http://razbibriga.net/attachment.php?attachmentid=4352

Слика бр. 23. Мушка кошуља, ИБ-Е-1098

Чакшире „бревенеци“ или „беневреци“ су шивене од белог сукна. Састоје се
из предњег дела – „предњака“, задњег дела „седла“ или „подупине“ и ногавица.
На предњем делу уместо џепова су два вертикална отвора „расцепке“ у дужини
од око 10 цм, кроз које се видела кошуља. И ногавице у доњем делу са стране
имају разрезе ради лакшег облачења. Разрези се затварају копчама „скопчетија“.
У горњем делу чакшира у појасу, широко је подвијен руб да би се могао провући
гајтан „учкур“, усукан од дебеле вунене пређе (слика број 24). Ове чакшире
имају плитак тур и допиру до исподпојаса. Бревенеци са инвентарним бројем
Е-1219 су из Височке Ржане, а бревенеци Е-1210 су израђени крајем ХIХ века
и пореклом су из Присјана.

Историјски подаци о старијој словенској ношњи су веома оскудни. Прокопије,
када говори о Склавинима и Антима, каже да имају само гаће, које навуку испод
препона48. По Л. Нидерлеу уске чакшире са плитким туром су други развојни
облик ногавица, насталих из две уске ногавице, које су штитиле бутине. У том
степену развоја додат је уметак који везује две ногавице и гради плитак тур.
По њему нема основа да се мисли да су уске чакшире примљене од неког или
предате некоме, него је њихов крој настао из две праве ногавице спојене
уметком.

Карактеристичан је начин украшавања чакшира, као и осталих сукнених хаљетака,
црним вуненим гајтаном домаће израде. Углавном се опшивају рубови и саставци
односно шавови на одећи и оба вертикална отвора на предњем делу. Чакшире
се свуда украшаване на исти начин. Раније је гајтан био плаве или тамноплаве
боје али је, по народном предању, после пораза на Косову постао црн у знак
жалости. Неки истраживачи претпостављају да је овакав начин украшавања
хаљетака са гајтанима уведен под утицајем из средње Азије, где је био изграђен
овај начин украшавања, што не значи да је са Турцима дошло на Балкан. Има
претпоставки да је овај начин старији од турског и да је можда трако-илирски,
а можда и праисторијски.

http://razbibriga.net/attachment.php?attachmentid=4353

Слика бр. 24. Чакшире „бревенеци“,
ИБ-Е-1219

Преко кошуље облачио се горњи хаљетак „кратко“ који је до 80-их година
ХIХ века био од сукна беле боје. Једноставног је кроја и по дужини је досезао
до половине бедара. Састојало се из предњих „крила“ која се само додирују
а не закопчавају, право пуштених широких леђа, дугих рукава и кратке јачице
„огрљака“. Пред крај ХIХ века кратко се шије од тамног сукна, а почетком
ХХ века у низијским селима замењено је „памуклијом“. Памуклија је по кроју
слична кратком, само је краћа. Израђена од куповног материјала, била је
испуњена памуком и прошивана (фотографија број 1, ИБ-1374). Постоје
памуклије без рукава. Памуклија са инв. бројем Е-1668 је из Пирота и израђена
је крајем ХIХ и почетком ХХ века. Ношена је најпре као грудњак, без рукава,
али су јој касније додати рукави. Памуклија Е-2615 је са дугим рукавима
(слика број 25), а без рукава је памуклија Е-1680.

„Џамадан“ – „антерија“ је типичан горњи хаљетак становништва у височким
селима у околини Пирота. Ношен је упоредо са хаљетком „кратко“. Шивен је
од белог ваљаног сукна. По кроју је другачији од кратког и првобитно је био
одећа углавном млађих људи. Састоји се из једног равно кројеног комада за
леђа и предњих делова – крила која се закопчавају на преклоп – на „три
зупца“ у виду цик-цак линије. Са стране су клинасти умеци – бочници. Рукави
су неукројени, дуги и при дну шаке са разрезом опточени црним гајтаном.
Има ниску јачицу ширине око 2 цм. Јачица и зупчасти преклоп су опточени
црним гајтаном.

http://razbibriga.net/attachment.php?attachmentid=4354

Слика бр. 25. Мушка памуклија, ИБ-Е- 2615

Дуги бели јелек „елек“ без рукава облачен је преко џамадана (слика број 26).
Шивен је од белог домаћег сукна дужине до изнад чланака. Крој: леђа и предње
поле „крила“ су два равна комада, а на бочним странама су укројени клинови
„бочници“ и то по један с обе стране да би дали већу ширину јелеку у доњем делу.

При ношењу предње поле „крила“ нису закопчаване само су се додиривале. Има
ниску јачицу. Свуда по ивицама опшивен је домаћим вуненим црним гајтаном
(раније је био плаве боје). С леве и с десне стране, на грудима, веома су често
изведени украси од црног гајтана „зејтинице“ у дужини од око 20 цм. У доњем делу
зејтиница се завршава елипсастим нашивком од црвене, плаве или црне чоје. На
бочним странама или на неким јелецима само с десне стране, су усечени џепови,
такође опшивени црним гајтаном (фотографије 1, 5, 6, 7 и 8). Дуги јелек Е-1221
је из Присјана, а јелек Е-1220 је из Височке Ржане и израђени су крајем ХIХ века,
док је дуги јелек Е-2611 израђен почетком ХХ века и пореклом из Пирота.

Хаљетак типа зубуна био је доста распрострањен на Балкану. Нопча сматра да је
овај хаљетак остатак (ревери) униформе граничара52. Дуги бели јелек без рукава
среће се у ношњи Пољака, у Галицији, код карпатских народа, а део је и горње
одеће Украјинаца и Белоруса под именом кафтан.

Мирко Живановић наводи да се у овим крајевима дуги јелек називао „душанка“.
Такође доноси и занимљиво предање о настанку овог назива, па каже да је то
дугачка бела хаљина коју је цар Душан поклонио некоме Нишављанину, коју су
касније прихватили сви из овог краја.

„Дреја“ је општи назив за одећу на целом шопском подручју, али се истим називом
означава хаљетак у облику дугачке хаљине.

Дуга хаљина „дреја“ израђена од белог сукна била је истог кроја као „дуги елек“,
али је имала дугачке рукаве. Леђа и предње поле су кројене у виду три равна
комада са умецима – бочницима са стране и дугим рукавима, који су при дну шаке
са разрезом и опточени црним гајтаном. Око вратног изреза је ниска јачица опшивена
црним гајтаном. Свуда по рубовима дреја је опшивена црним вуненим гајтаном. С
леве и с десне стране су понекад изведени украси од црног гајтана „зејтинице“ у
дужини од око 20 цм слично као код јелека без рукава. У доњем делу се зејтинице
завршавају елипсастим нашивком од плаве или црне чоје опточене црним гајтаном.
С унутрашње стране у горњем делу налази се мали џеп „пазуварка“, а у доњем делу
на бочним странама, најчешће само на десној страни усечен је џеп који је опшивен
црним вуненим гајтаном. У топлијим данима када се не носи кратко, памуклија или
џамадан, дреја се облачила испод јелека. На фотографији број 4, ИБ-1887 старац
из Паклештице, Коста Тошић носи дреју, преко кошуље, опасану великим црвеним
појасом.

„Кебе“ је зимски хаљетак израђен од мрког сукна. Истог је кроја као и „кратко“. Има
дуге рукаве, са спољне стране расечене и постављене црвеном чојом. Дужине је до
колена. Јака – „огрљаче“ је од црвене чоје и опточена црним гајтаном. На прсима
предњи делови „крила“ закопчавају се на две замке „петље“ од гајтана и два дугмета
сашивена од сукна. Свуда по ивицама кебе је опшивено гајтанима црне боје. Оно што
је било изван уобичајеног украшавања је извођење спиралних и крупних шара на
грудима и леђима овог хаљетка црним гајтаном. Кебе је ношено у низијским селима
све до око 1890. године. Носили су га имућнији момци и ожењени људи. Планинци
су га ређе користили. Кебе се носило и у бугарском Шоплуку под истим именом.

У зимске дане и по хладнијем времену сељаци су носили „кожуве“ од штављене
овчије коже беле или црне боје. Изгледа да су ношене две врсте кожуха – према
В. Карићу дужи до колена56, а према М. Ђ. Милићевићу – краћи до појаса57. Ј.
Шобић даје потпуније податке о кожуху у својим разматрањима о шопској ношњи.
Носили су их само старији мушкарци. Кожух је састављен из три коже – крила су
од црне, а леђа од беле јагњеће коже. По тамном руну је кожух добио име
„црнополац“. Кројен је равно, до бедара, а копча се напред уз помоћ петље и
дугмета од коже. Изрез око врата је овалан и уздигнуто постављен уз врат. Кожуси
су се носили испод јелека или „дреје“, а понекад и преко јелека. Било је кожуха с
дугим рукавима, али и краћих у односу на „црнополце“. У збирци Етнографског
музеја у Београду кожух „црнополац“ (слика број 27) је најстарији тип мушког
грудњака (фотографија кожуха са инвентарним бројем 37711 је преузета из
каталога „Кожуси у Србији“ Вилме Нишкановић). На фотографији број 7, ИБ-2381,
снимљеној око 1920. године старији човек преко сукненог одела носи кожух
„црнополац“ са посувраћеним крилима од црне овчије коже.

Од горњих хаљетака збирка ношње Музеја Понишавља поседује само дуге јелеке
без рукава, памуклије и опанџаке са гуглом, док је за остале описе горњих хаљетака
коришћена литература.

Преко дреја опасиван је вунени појас. Ткан је од тамноцрвене вуне (фотографија број
4, ИБ-1887). Знатно је шири у односу на женски појас. Широк је 10-15 цм, неки
примерци и до 30 цм, а дугачак 3 до 6 м. Одело је морало да буде добро опасано.
Стога је појас првенствено служио да сукнени хаљеци ношени у више слојева буду
добро приљубљени уз тело, а затим је и употпуњавао својом црвеном бојом
једноставност општег изгледа белог одела са црним гајтанима (слика број 28, Е-1429
и Е-1410).

http://razbibriga.net/attachment.php?attachmentid=4357

Слика бр. 27. Мушки грудњак „црнополац“
из околине Пирота,
Етнографски музеј, инв. бр. 37711

http://razbibriga.net/attachment.php?attachmentid=4358

Слика бр. 28. Мушки појас, ИБ-Е-1429, 1410