Zanimljivost i vestii iz meteorologije

Najtoplija mesta na svetu

Postoje mnoge pustinje i mesta u njima gde bi se mogli očekivati rekordi u toploti, ali da bi nešto bilo rekord mora imati zvaničnu potvrdu da je izmereno na međunarodno propisan način. Temperatura se meri na 2 metra visine pomoću termometara koji su smešteni u meteorološki zaklon tako da ne budu direktno izloženi sunčevom zračenju ali da se omogući nesmetano strujanje okolnog vazduha. U pustinjskim oblastima nema baš puno meteoroloških stanica tako da je sigurno da su rekordi navedeni u tekstu na mnogim mestima premašeni ali nisu izmereni.
Najviša zabeležena temperatura u svetu iznosi 57.8 °C, zabeležena je u El Aziziji (Libija), 13. septembra 1922. godine. Lokacija je,naravno u Sahari, dakle u severnom delu Afrikčkog kontinenta. Temperatura tla u tom mestu ponekad dostiže 66°C, pa pretpostavljamo da su za merenje angažovali nekog pripadnika sekte hodača po užarenom uglju.
Na drugom mestu je oblast “Dolina smrti” u Kaliforniji (ime već govori samo za sebe) sa 56.7 °C, izmereno 10. jula daleke 1914. godine. Ovo mesto je poznato po mnogim filmovima, uglavnom kaubojskim, u kojima glavnog junaka, zalutalog ili namerno ostavljenog da umre, s usnama ispucalih od žeđi, iscrpljenog, prašnjvog, spašava slučajni pustinjski prolaznik...
I Azija i Australija imaju mesta u kojima se ne preporučuje sunčanje. U Aziji je to mesto Tirat Tsvi u Izraelu sa temperaturom od 54°C (22.juna 1942.), a u Australiji - Odnadata sa 50.7°C (iz 1960. godine), mada postoje zapisi da je 1889. godine u Klonsuriju, u oblasti Kvinslend, izmereno 53.4 °C.
Najtopliji grad u Evropi je Sevilja gde je, 4. avgusta 1881.godine, temperatura dostigla i prestigla 50°C. I tokom 20. veka, temperatura se u više navrata približavala ovom rekordu i zbog toga, čuvena španska “fiesta” najduže traje baš u ovom gradu.
Što se tiče Južne Amerike, najviša temperatura je izmerena u Argentini, u mestu Rivadavia i iznosila je 48.9°C.
I na kraju, i Antarktik ima svoju najvišu ikad izmerenu temperaturu, a ona iznosi 14°C. Nije zabeleženo da li je neki pingvin dobio sunčanicu.
Što se Balkana tiče, temperaturni rekordi su, na sreću, daleko od svetskih. Najviša temperatura ikada zabeležena na našim prostorima iznosi 46.2°C a bilo je to 31.jula 1901. godine u Mostaru. U Srbiji, rekord drži Smederevska Palanka sa temperaturom od 44.9° stepeni, izmerenom 24.07. 2007.godine. Najviše temperature se u ovim našim prostorima obično ostvaruju u situaciji kada je u prizemlju polje visokog vazdušnog pritiska koje traje i po par nedelja (“bloking” sistem), a na visini bude južno i jugozapadno strujanje koje nam donosi topao vazduh čak iz Sahare.

Najhladnija mesta na svetu

To da se najhladnije mesto na svetu nalazi na Antarktiku sigurno nikoga neće iznenaditi. Srednja godišnja temperatura na tom kontinentu jedva dostiže -36 °C a apsolutni minimum zabeležen je 21 jula 1983 u okviru istraživačke stanice Vostok i iznosi -89.4 °C. Tamo bi se sigurno važila naša izreka koja opisuje hladnoću tako da „pas i mačka spavaju zajedno“ ali na Antarktiku, jedini stanovnici su pingvini i kolonije morskih lavova u priobalju, tako da bi možda moglo da se kaže da pri takvim hladnoćama „pingvini i morski lavovi spavaju zajedno“.
Treba reći da postoje nekoliko naučno-istraživačkih kampova sa ljudskom posadom ali uglavnom tokom letnjeg perioda jer zimi, pored ekstremno niskih temperatura, neprijateljskom okruženju doprinose i odsustvo dnevne svetlosti tokom šest meseci. Na Antarktiku, sunce izlazi i zalazi samo jednom godišnje! A kao šlag na tortu dolaze katabatički vetrovi u priobalju kontinenta koji mogu imati brzinu kao uragani – i do 300 km/h! Ako činjenica da je Antarktik najhladnija oblast nikoga ne iznenađuje, druga činjenica, a to je da se Antarktik, zbog ekstremno niskih količina padavina, može svrstati u pustinje, mnoge iznenadi jer narvno, pri pomenu reči pustinja svi zamišljaju predeo sa peskom užarenim od vrućine. Količina padavina na godišnjem nivou je na Antarktiku otprilike ista kao u Sahari.
Druga uobičajena asocijacija za hladnoću je Sibir. Može se reći sa pravom, jer u mestu Oimekon, u istočnom Sibiru (Rusija) normalno je da temperatura tokom zimskih meseci padne ispod -50 °C, ali -71.2 °C koliko je bilo 6 februara 1933 god. bilo je previše, odnosno premalo čak i za stanovnike ovog sela naviknutih na hladnoću. Ista temperatura je 4. februara 1892 zabeležena i u mestu Verhojansk. Na takvim temperaturama, smrzava se skoro sve, tu je nastala narodna izreka „puca drvo i kamen od hladnoće“, deci se ne dozvoljava boravak napolju duže od dvadesetak minuta da im se ne bi oštetila pluća.

nastavak:

Treće mesto drži Grenland, mesto Nordajs (Northice) sa izmerenih -66.2°C, januara 1954.godine, a samo malo zaostaje mesto Snag u Jukonu (Kanada) gde je februara 1947.godine izmereno -63 °C.
Na južnoj hemisferi, temperature su znatno više ne go na severnoj (izuzimajući Antarktik, naravno). Tako u Južnoj Americi, rekord po hladnoći drži mesto Sarmiento u Argentini gde je 1.juna 1907 izmereno -32.8° C. Stanovnici Sibira ili Grenlanda bi verovatno sa omalovažavanjem samo odmahnuli rukom pri pomenu ovakvog temperaturnog “rekorda”.
U Africi i Australiji temperature ispod nule su uvek udarna vest na televiziji. Izuzetak su planinske oblasti gde zbog opadanja temperature sa visinom ume da bude prilično hladno. Najniža temperatura u Afrci je izmerena u Ifranu, u Maroku, na nadmorskoj visini od 5364 metara i iznosila je -24°C. Bilo je to u februaru 1935. godine.
I u Australiji apsolutni temperaturni minimum je izmeren na meteorološkoj stanici koja se nalazi na nadmorskoj visini 5758 metara, u mestu Charlotte Pass, NSW. U junu 1994.godine izmereno je “samo” -23°C.
U Srbiji zime umeju da budu oštre, ali čini se
da je globalna promena klime ostavila uticaj i na našim prostorima, tako da sada priče o, na primer, zaleđenom Dunavu preko koga su prelazila zaprežna kola sa konjima deluju pomalo nestvarno. Naročito posle zime 2006/2007 godine koja je najblaža otkako postoje meteorološka merenja. Najniže temperature se na našim prostorima dešavaju kada dođe do prodora hladnog Arktičkog vazduha sa severa, kada pri vedrom noćnom nebu jutarnje temperature umeju da se spuste ispod 30 C. U jednom od takvih slučajeva, u Sjenici, na Pešterskoj visoravni izmereno je samo -38.3 C. rekord na prostoru bivše Jugoslavije drži mesto Veliko Polje, u Bosni i Hercegovini gde je 24.01.1963.godine izmereno -42°C.

El Ninjo

Kada se danas govori o klimi, obično se misli na brojne, mahom negativne, klimatske promene koje je prouzrokovao čovek. Međutim, postoje i uticaji nezavisni od čoveka a najčešće se pominje “El Ninjo” , koji se proglašava za glavnog krivca retkih, ekstremnih, vremenskim pojava širom globusa, a posebno u tropskom pojasu U vezu sa El Njinom dovode se i velike količine padavina i poplave u ekvatorijalnom pojasu Južne i Centralne Amerike i suše u Australiji i Indoneziji, kao i intenzitet i čestina javljanja uragana u Meksičkom zalivu i drugim oblastima širom sveta.
El Ninjo je kompleksna pojava, koja se javlja u intervalu od 2 do 7 godina, a traje od nekoliko meseci do nekoliko godina. El Njino se u meteorološkoj i okeanografskoj literaturi tumači na osnovu međusobnog dejstva okeana i atmosfere u oblasti ekvatorijalnog Pacifika. Ova pojava se neretko zove složenim imenom ENSO, što predstavlja akronim za dve istovremene pojave u oblasti ekvatorijalnog Pacifika (El Njino, Southern Oscillation). El Ninjo podrazumeva povišenu temperaturu površinskih voda ekvatorijalnog Pacifika, dok Južna Oscilacija (Southern Oscillation) označava oscilaciju atmosferskog pritiska na suprotnim stranama južnog Pacifika. Danas je istorija ovog klimatskog događaja uglavnom poznata. Godine 1891. Dr Luis Carranca (Lima, Peru) je napisao članak o toploj morskoj struji, kojoj su ribari dali naziv El Ninjo (Isus dete), jer se pojavljivala oko Božića. Pojava El Ninjo je bila praćena jakim kišama duž peruanske obale, koje su inače veoma retke u ovoj skoro pustinjskoj oblasti. Istovremeno topla morska struja je povišavala inače nisku temperaturu površinskih voda istočnog Pacifika, tokom prvih par meseci u godini.

nastavak:

Svakih nekoliko godina međutim, događalo se da ova struja postane znatno toplija, da traje mnogo duže i prodire duboko na zapad i jug. Godine dugotrajne tople struje u oblasti Perua su zbog obilnih kiša nazivane “godine obilja”. Tada je takođe, u susednom plitkom sloju okeana, koji je inače jedan najbogatijih regiona ribama, pomorski život gotovo zamirao. Dugo godina je El Ninjo smatrana za čisto lokalnu pojavu. Okeanografi i meteorolozi su tek pre nekoliko decenija, ustanovili da se topla voda tokom “godina obilja” prostire hiljade kilometara daleko na zapad od obala Perua. Konačno, 1980. tih, prof. Wirtki je kontinuiranim merenjima ustanovio oscilovanje nivoa Pacifika i otkrio značaj nisko frekventnih talasa u Pacifiku, što je veoma doprinelo potpunom razumevanju ove složene pojave. Danas se zna da je suština pojave El Ninjo u međusobnoj reakciji okeana i atmosfere u oblasti ekvatorijalnog Pacifika. Okean je inertan sistem čija je cirkulacija “vođena” odozgo i veoma je osetljiv na promene intenziteta i pravca vetra. Sa tačke gledišta okeanografa, El Ninjo je posledica promena smera i intenziteta pasata koji duvaju u oblasti tropskog Pacifika. Ali šta prouzrokuje promene u intenzitetu i pravcu? Odgovor na ovo pitanje dao je Sir Gilbert Walker tražeći uzrok katastrofalnih suša koje su zbog izostanka monsuna donele glad i smrt stanovništvu u Indiji 1877. i 1899. g.

nastavak:

On je, još 1904.godine, došao do zaključka da “kada je pritisak visok iznad istočnog Pacifika tada je nizak iznad Indijskog okeana, od Afrike do Australije i obrnuto ” i ovu fluktuaciju nazvao Južna Oscilacija. Normalno stanje atmosfere iznad Pacifika podrazumeva jak anticiklon iznad hladnih voda istočnog Pacifika i odsustvo padavina u tim oblastima i izrazitu ciklonalnu aktivnost iznad toplih mora zapadnog Pacifika i obilne padavine, naročito u Indoneziji i jugoistočnoj Aziji. Posledica ovakve raspodele vazdušnog pritiska su normalni pasati na obe polulopte. Nasuprot tome, El Ninjo je povezan sa stanjem kada se pritisak smanjuje iznad istočnog, a povećava iznad zapadnog Pacifika zbog čega pasati znatno slabe. Tople vode na površini okeana se, kao što se vidi na slici, šire na ogromna prostranstva duž ekvatora, a oblačni sistemi se pomeraju ka mestima gde je maksimalna temperatura površine okeana tj. podloge. Padavine se izlučuju u oblasti istočnog Pacifika, koja je tokom prosečnih godina poznata kao region bez padavina. Takođe, obilne kiše padaju pored severnih obala Južne Amerike, delova Centralne i Severne Amerike. Nasuprot tome, u Australiji i oblasti Maritimnog kontinenta zbog nedovoljnog razvoja ciklona, nastaje veliki deficit padavina koji prouzrokuje katastrofalne suše, požare i ekološke katastrofe.

nastavak:

Za vreme trajanja El Ninja, u okeanu duž obala Južne i Centralne Amerike, pojava toplih površinskih voda drastično ugrožava morski život. U normalnim uslovima, pored obala Perua iz dubina izranjaju hladne, sveže, okeanske vode bogate hranljivim sastojcima i planktonom, koji su početak lanca ishrane živog sveta u okeanu. Pojava El Ninjo menja normalnu cirkulaciju u okeanu. Izranjanje hladnih voda je onemogućeno i na površini se održavaju tople vode koje veoma ugrožavaju povoljne uslove za razvoj planktona. Ulov ribe tokom El Ninjo godina u vodama Perua je drastično smanjen. Nedostatak riba ugrožava i opstanak brojnih vrsta sisara i ptica u širem regionu a naročito na ostrvima Galapagos. Na kraju ovog ekološkog lanca ishrane ugrožen je i čovek. Pojava El Ninjo u okeanu po definiciji nastaje kada su odstupanja temperature površine okeana veća od 0.5°C u odnosu na prosečne vrednosti i traju najmanje 5 uzastopnih meseci u oblasti od 5 stepeni severne do 5 stepeni južne širine i od 120 do 170 stepeni zapadne širine. El Ninjo se nekad zove i “topli događaj” jer povišene temperature površinskih slojeva okeana formiraju ogroman rezervoar toplote koji svakako utiče na globalnu temperaturu.

nastavak:

Pojava koja je definisana znatno kasnije, a predstavlja suprotnost od El Ninja, nazvana je La Ninja (devojčica). Karakteristike La Ninja su neobično niske temperature površine mora pored obala Južne Amerike, još izrazitiji centri visokog i niskog pritiska, koji zbog jakih gradijenata prave veoma intenzivne pasate. Posledice La Ninja su znatno manjeg intenziteta. Pred današnju nauku stalno se postavlja pitanje da li se klima menja ili je u toku slučajna varijabilnost. U 20.veku ustanovljene su promene više elemenata klimatskog sistema, od kojih je najindikativnija promena globalne temperature. Za poslednjih sto godina je zabeležen porast globalne temperature za 0.65°C, koji je najveći unazad više hiljada godina. Takođe, poslednja dekada prošlog veka je najtoplija od kada postoje instrumentalna merenja, dok je 1998. najtoplija godina ikad osmotrena. Proteklih nekoliko decenija se takođe dogodilo: značajno smanjenje ledenog pokrivača na oba pola, podizanje nivoa globalnog okeana za 10-20 cm, kontinuirno povećavanje ozonske rupe, širenje pustinjskih oblasti, kao i sve češća pojava ekstremnih vremenskih i klimatskih prilika. Ove promene, sa razlogom se pripisuju delovanju čoveka i zbog opasnosti za dalje funkcionisanje globalnog klimatskog sistema, česta su tema, kako nauke tako i politike. Najčešće pominjan antropogeni uticaj je efekat staklene bašte zbog nekontrolisanog sagorevanja fosilnih goriva.

za kraj:

Analize temperatura ukazuju da su El Ninjo godine toplije od proseka i da se najtoplija godina ikada 1998., poklapa sa najintenzivnijom pojavom El Ninjo u novijoj istoriji. Zbog toga je opravdano dovođenje u vezu pojave El Ninjo i porast globalne temperature. U jednom broju stručnih i većem broju laičkih tekstova, naglašava se da će ukazuje se na mogućnost da nastupajuće godine budu sve toplije. Iako je teško dati prognozu bilo kog parametra klime za duži period, imajući u vidu postojeće globalno zagrevanje i sadašnju pojavu El Ninjo, realno je očekivati dodatni porast globalne temperature. Iako su Evropa i Srbija hiljadama kilometara udaljene od ekvatorijalnog Pacifika, ipak su dokazani određeni uticaji ove značajne pojave. Poslednjih desetak godina, u brojnim radovima su ustanovljene male ali statistički pouzdane veze između El Ninja i anomalija klime na visokim geografskim širinama. I naši stručnjaci su dobili pozitivnu korelaciju, između srednjih mesečnih temperatura u Srbiji i srednjih mesečnih temperatura površine ekvatorijalnog Pacifika za period 1950-2000., sa kašnjenjem od tri meseca. Period kašnjenja je uobičajen, jer je informaciji o maksimumu temperature potrebno određeno vreme da pređe dato rastojanje. Na taj način je dokazano, da, sa kašnjenjem od tri meseca, El Ninjo utiče i na vreme u Srbiji.

Suša i poplave donose kugu

Prva zabeležena epidemija kuge zabeležena je 541. godine kada je ova smrtonosna bolest zahvatila ceo, u to vreme poznati svet, pustošeći gradove, ostavljajući toliko leševa za sobom da nije bilo dovoljno živih da sahrane mrtve. Epidemija kuge za vreme cara Justinijana usmrtila je skoro polovinu stanovništva Rimskog carstva i dovela do promene odnosa snaga u svetu. Ovaj dramatičan događaj je, po istraživanju istoričara, posledica vremena.
Negde oko 530 godine, dugotrajna i teška suša zahvatila je veći deo Afrike, naročito njen istočni deo. Suša je uništila useve, što je dalje pokrenulo lančanu reakciju u ekosistemu: uginuli su sitni glodari i miševi koji su se hranili žitom, kao i veći predatori koji su se hranili tim glodarima. Posle suše je naišao period jakih kiša koje su obnovile biljni svet a glodari su se brzo razmnožavali. Pošto je većim predatorima bilo potrebno duže vremena da se razmnože, miševi i pacovi su ubrzo preplavili istočnu Afriku. U Evropu su donešeni trgovačkim brodovima, a sa njima je donešena i kuga.

Lov na veštice koje su menjale klimu

Period od 15. do 17. veka je poznat kao Malo Ledeno Doba a opšte mišljenje je bilo da je to rezultat veštičarenja i đavolje rabote. Zbog toga se krenulo u lov na veštice i mnogim ljudima, uglavnom ženama je bilo postavljeno pitanje, da li činima, u dogovoru sa djavolom, menjaju vreme? Pogrešan odgovor ih je koštao života. Problem je bio u tome što je svaki odgovor bio pogrešan. Ovaj lov na veštice je posebno bio izražen u centralnim i južnim delovima Evrope a pojačavao se svaki put kad bi se i hladnoća pojačala.
Istoričar Wolfganag Befringer je proučavao sudjenje vešticama u Evropi i ustanovio korelaciju izmedju broja sudjenja i perioda izrazito hladog vremena u godinama 1560-1574, 1583-1589, 1623-1630 i 1678-1698. Od 1730. godine klima je postala stabilnija i mirnija, a sa njom su se smirili i inkvizitori. Pojedinačnih procesa protiv veštica je bilo sve do 1770-tih ali ni blizu onom broju koji je bio tokom Malog Ledenog Doba.

Stradivarijeve violine zvuče bolje zbog vremena

Stradivarijeve violine nemaju premca među muzičkim instrumentima. Godinama su muzičari i naučnici pokušavali da odgonetnu tajnu majstora Antonio Stradivarija zbog koje njegove violine imaju tako bogat i pun zvuk. Šta ih čini tako rezonantnim? Postojale su mnoge teorije, neki veruju da je u pitanju specijalan lak, poseban način ručne izrade...Moderni klimatolozi su izneli još jednu teoriju: u pitanju je klima koja je vladala kada su violine pravljene.
Dvojica istraživača, Henri Grissino i Loyd Burckle su, proučavajući Stradivarijeve violine, došli do zaključka da je zbog Malog Ledenog Doba, drvo od koga su pravljene violine dobilo neponovljive karakteristike, idealne za zvuk.

Crveno nebo na slici Edvarda Munka “Vrisak”

Sablasna figura, napaćenog i izbezumljenog izraza lica stoji ispod uskovitlanog neba koje kao da gori. “Vrisak” Edvarda Munka je jedna od najpoznatijih slika u istoriji slikarstva, postala je ikona umetnosti uopšte. Ono što malo ljudi zna je to da je upečatljivo vatreno nebo stvaran meteorološki fenomen. 1883, godine erupcija vulkana Krakatau je izbacila tone i tone pepela visoko u atmosferu.
Pepeo i prašina u stratosferi utiču na sunčevu svetlost, naročito u večernjim satima kada je ugao zraka mali jer se sunčeva svetlost reflektuje od čestica pepela i prašine, stvarajući tako dramatičan prizor zalaska sunca, upravo onako kako je i naslikano na slici.

Zatvorenici u logoru spašeni zbog oluje

Građanski rat u SAD je odneo oko 600000 života, a veliki deo žrtva je stradao od gladi i bolesti. najpoznatiji logor za ratne zarobljenike tokom građanskog rata je bio Kamp Sumter koji se nalazio blizu Andersonvila, u Dzordziji. Predviđen da primi 9000 zarobljenika, na vrhuncu rata, u njemu se nalazilo preko 30000 ljudi. jedini izvor vode koji se nalazio u kampu je, zbog tolikog broja ljudi, postao zagađen od kuhinjskog otpada, fekalija, prljavog veša...Oni koji bi pili takvu vodu, rizikovali su smrt zbog dizenterije i dijareje, a mnogi su i umrli zbog toga. Jedne noći kamp je zahvatila oluja praćena obilnim pljuskom i grmljavinom. Gromovi su pucali na sve strane, a jedan od njih je udario u borov panj u samom kampu. U podnožju ugljenisanog panja pojavio se izvor sveže vode! Najverovatnije je poticao od potočića koji je zatrpan prilikom izgradnje logora, a koji se usled oluje sada ponovo pojavio. Ovaj potok je postao poznat pod imenom “Proviđenje”. Udar vetra u korist braće Rajt Ko je prvi čovek koji je uspeo da poleti? Da nije bilo lošeg vremena i udara vetra u najgorem trenutku, odgovor bi verovatno glasio – Semjuel P. Lengli. 8.decembra, 1903.godine Lengli je najavio let “letelicom težom od vazduha” i taj istorijski događaj su došli da vide predstavnici štampe, kongresmeni, vojni posmatrači i mnogi drugi znatiželjnici. Letelica je smeštena u čamac u reci Potomak i usmerena u pravcu vetra.

nastavak:

U 16.45 pilot je dao signal pomoćniku da aktivira katapult sa oprugama koji je trebao da izbaci avion u vazduh u pravcu vetra. Ali baš kada je katapult aktiviran, jak udar vetra je zaljuljao platformu, zadnja krila aviona su se slomila i avion se “zakucao” nosom u vodu. Ovo je verovatno bio glavni razlog što se nijedan reporter nije pojavio devet dana kasnije kada su braća Rajt uspešno izvela let sa “Letačem”, zvanično prvim avionom u istoriji avijacije, Letnja sparina izaziva gradske nemire Brojna istraživanja su pokazala da postoji veza između visokih temperatura i ponašanja ljudi. Toplota utiče na količinu sertonima koji se oslobađa u mozgu, što za posledicu može imati povećanu agresivnost. Neki nesporazum ili rasprava koja bi u hladnom danu izazvala samo manju ljutnju, tokom toplog, sparnog dana može eskalirati do krajnjih granica agresije. Najveći broj uličnih nemira se dogodio kada je temperatura bila između 23 i 31° C – dovoljno toplo da porastu tenzije ali ne i previše toplo da bi ljude učinilo letargičnim i lenjim za borbu. Jedna od najpoznatijih pobuna je ona u Detroitu, kada je tokom pet toplih, sparnih, letnjih dana u masovnim uličnim nemirima stradalo 43 ljudi, 7300 je uhapšeno a šteta je iznosila preko 60 miliona dolara.

Kada riba najbolje grize

Blagi porast vode, pad temperature i porast količine kiseonika u vodi predstavljaju idealne uslove za ribolov. Zimi, u kombinaciji niskog vodostaja i niskih temperatura šanse za ulov su minimalne, a riba se obično aktivira pred porast vode i po nešto toplijem vremenu. Letnji porast vodostaja praćen kišom koja rashlađuje vodu ili topla zima sa povišenim vodostajem daju izvanredne šanse za ulov. Takve situacije ne treba propuštati, jer ulov može biti iznenađujuće bogat. Kod određivanja ribolovne pozicije ili mesta prema oscilacijama vodostaja veoma je bitno pratiti vodostaj celim tokom reke, uključujući i vodostaj pritoka...

nastavak:

Osnovno pravilo je da je na reci dobro pecati u dane kada je njena pritoka u opadanju, ali je ipak prvi dan opadanja te pritoke idealan za ribolov. Tako na primer, na terenima oko Apatina, na aktivnost ribe znatno utiču oscilacije vodostaja Drave. Naime, ako je ova pritoka nekoliko dana bila u stalnom porastu posle kojeg dolazi do opadanja, tada će upravo prvi dan opadanja vodostaja Drave biti udaran na Dunavu u blizini pritoke. Nešto najgore što nas može zadesiti u ribolovu je prvi dan porasta pritoke. Tada ona bukvalno ukroti i pomeri maticu reke u koju se uliva. Kada porast pritoke traje nekoliko dana, šanse za ulov su veće jer je prošlo dovoljno vremena da se riba privikne. Oscilacije vodostaja na reci znatno utiču i na uspeh ribolova na zatvorenim ili poluotvorenim vodama (barama i kanalima) oko reke. U barama i kanalima oko Dunava, štuka će najčešće reagovati na oscilacije vodostaja

nastavak:

Sve dok voda opada štuka će odlično raditi, ali ukoliko dođe do porasta vodostaja, ona će prestati sa radom.Odavno su prošla vremena kada je većina ribolovaca kući nosila pune čuvarke. Količina ribe u rekama i jezerima se smanjila najviše zbog velikog izlova od strane profesionalnih ribara ali i velikog broja pecaroša amatera. Poseban problem predstavljaju ribokradice koje nelegalno postavljaju mreže, koriste eksploziv ili struju prilikom ribolova pri čemu strada i veliki broj mlađi. Zagađenja od strane fabrika koje ispuštaju otrovne otpadne vode direktno u reke su posebna priča, a zakonske konsekvence koje su predviđene za počinioce su toliko blage da se niko i ne obazire na njih. Zbog svega toga, za uspešan ribolov nije dovoljna samo dobra i skupa oprema, imati svoje omiljeno mesto, poseban recept sa tajnim sastojcima za mamac već je neophodno da pecaroši budu dobri znalci i mnogih drugih faktora koji utiču na da li riba grize ili ne.

nastavak:

Jedan od uslova koji utiče na aktivnost ribe svakako je i vreme i često je upravo ono odlučujući faktor prilikom pecanja. Uticaj kiše, grmljavine, vetra... Promene meteoroloških uslova ribe izuzetno dobro osećaju i predosećaju njihov nailazak. Nagla zahlađenja, otopljenja, kiša vetar..., faktori su koji svojim delovanjem čas nagrađuju ribolovca bogatim ulovom, a ponekad dovode do očaja. Iskustvo govori da jaka kiša u prvom trenutku negativno utiče na uspeh u ribolovu, ali ako traje kratko ili oslabi tako da samo po koja kapljica pada na površinu vode, uspeh je zagarantovan. Kiša može da primora smuđa da se hrani nešto ranije nego predhodnih dana, kada je vreme bilo vedro, a površina vode ravna kao staklo. Kišne kapi koje padaju na vodu rashlađuju njenu površinu i obogaćuju je kiseonikom. Sitna bela riba izlazi prema površini, pa je grabljivica primorana da se hrani u gornjim slojevima. Treba napomenuti da kiša pozitivno utiče na ribolov na opisan na;in samo tokom leta i rane jeseni. Vetar je, u zavisnosti od smera, nekad presudan, a povremeno samo pomoćni faktor od kojeg zavisi uspeh ribolovca.

nastavak:

Vetrom namreškana površina vode čini ribolovca manje primetnim, a smuđa manje opreznim. Tada ova grabljivica obično počinje da lovi nešto ranije nego što je to bio slučaj u danima bez vetra. Njegova ishrana tokom vetrovitih dana odvija se najčešće u priobalnom pojasu. Prejak vetar ili oluja praćena grmljavinom u početku negativno utiču na ribolov, jer je tada riba uplašena, prestaje sa ishranom i beži u zaklone. Izuzetak je jedino neustrašivi som. Nakon prestanka oluje i kada grmljavina utihne može se uočiti velika aktivnost ribe po glatkoj površini vode. Sitna riba tada kreće ka gornjim slojevima, koji su bogatiji kiseonikom i hranom, koju je vetar naneo. Ni smudj ne propušta ove prilike za dobar obrok, pošto je njegov plen tada manje oprezan. Zimi je jedino južni vetar, koji donosi stabilno i toplije vreme dobar znak i odličan pomoćnik ribolovcima. Vetrovi svih drugih smerova, a naročito severozapadni, izuzetno negativno utiču na uspeh u zimskom ribolovu smuđa. Zaključak je sledeći: Ono što leti predstavlja pogodnost i obećava bogat ulov, zimi se obično transformiše u ograničavajući faktor u ribolovu. Na primer, severni i severoistočni vetar koji je nepovoljan preko zime, leti je odličan saveznik ribolovaca. U jesenjem periodu najpovoljniji je jugoistočni vetar.

za kraj:

U toku godine promene vodostaja i zamućenost vode su svakodnevna pojava, ali se najveće promene dešavaju tokom proleća i jeseni. Zimi, zbog snega koji se zadržava na planinama, reke imaju slab dotok, pa je vodostaj obično nizak. Dolaskom proleća i topljenjem snega, pritoke donose veće količine vode, što dovodi do porasta vodostaja velikih reka i njihovog zamućenja. Porastom temperature, život u vodi se aktivira, ribe napuštaju svoja zimska boravišta i kreću u potragu za hranom. Tada su najbolja mesta za ribolov ušća pritoka koje nose u sebi obilje riblje hrane. Sve u vodi tada živne, a jata sitnih riba prilaze obali i površini, hraneći se larvama i hranjivim materijama koje su donele nabujale pritoke. U većim rekama tok je obično ubrzan, pa su ribe primorane da pridju obali gde je matica slabija. U visokoj, jakoj i mutnoj vodi često se na metar od obale love kapitalni primerci ribe. Leti, kada se padavine prorede, reke opadaju i postaju bistrije, ribe se povlače u dubinu izbegavajući svetla nezaklonjena mesta. U jesen, zbog pojačanih padavina, opet imamo sličnu situaciju kao i tokom proleća kada su uslovi za ribolov najpovoljniji.

Lavine

Lavine su jedna od prirodnih sila čija destruktivnost nije ništa manja od na primer tornada, zemljotresa ili poplave. Srećom one se najčešće dešavaju u nenaseljenim oblastima i ljudske žrtve su zbog toga relativno retke ali svi oni koji žive u planinskim oblastima, kao i skijaši, planinari i ostali turisti znaju kako lavine mogu biti opasne. Tokom prvog svetskog rata, serija lavina na Austrijsko-Italijanskom frontu ubila je oko 10000 vojnika u samo jednom danu! Za vreme zlatne groznice, lavine su sahranile mnogo ljudi koji su krenuli u planine na severoistoku SAD u potrazi za zlatom. 1910.god. lavina je, na planini Cascade u državi Washington, odnela i zatrpala tri voza pri čemu je nastradalo 108 putnika.Lavina koja se 1970. godine obrušila na grad Jungaj u Peruu, usmrtila je 18000 ljudi.

nastavak:

Sličnih primera, sa manje žrtava, ima dosta; kako čovek osvaja planine gradeći puteve, železnice, gasovode, dalekovode i turističke centre problem lavina postaje sve veći jer se povećava broj ciljeva koji mogu biti zahvaćeni ovom opasnom pojavom. Zbog toga proučavanje lavina od strane naučnika svakako nije samo stvar akademskog interesa već ima i praktičan razlog zaštite ljudi i imovine.
Postoje nekoliko tipova lavina. Za osobu zarobljenu u moru snega, to verovatno nije od veće važnosti, ali za izučavanje lavina, ustanovljavanje razloga ili sile koja je izazvala odron snega je najvažnije pitanje. To bi trebalo da dovede do tačnijeg markiranja opasnih zona kao i predviđanja pojave lavina.
Za početak, lavine se mogu podeliti u dve osnovne grupe: lavine sa rastresitim snegom i lavine sa gromadama snega i leda.

nastavak:

Lavine sa rastresitim snegom uvek počinju u uskom pojasu a zatim rastu u širinu i visinu, dobijajući na snazi i brzini. Ako je sneg suv, stvara se veliki oblak raspršenog snega, ove lavine su brže ali manje snage, mada osoba zahvaćena ovom vrstom lavine može umreti usled gušenja. Ako je sneg mokar, lavina je sporija ali destruktivnija.
Gromadne lavine nastaju kada se odjednom odroni velika ploča ili gromada čvrstog snega. Ovo se obično dešava u širem pojasu, na najstrmijem delu planine i iza toga ostaje jasan trag odrona sa oštrom ivicom koja prati oblik padine. Ova vrsta lavina dostiže maksimalnu brzinu u roku od nekoliko sekundi i ima veliku destruktivnu moć.
Lavine sa rastresitim snegom dešavaju se obično za vreme ili odmah nakon snežnih oluja ili drugih vremenskih situacija koja stvaraju nestabilnost, dok kod lavina sa gromadama snega to nije tako očigledno i njen početak može biti vremenski pomeren u odnosu na vreme samog uzroka.

nastavak:

Postoje četiri osnovna izazivača lavina: preopterećenost, smicanje, temperatura i vibracije. Uticaj preopterećenosti snežnog pokrivača je manje više očigledan: sneg se nagomilava sve dok, na nekoj strmoj padini, njegova težina ne prevlada kohezione sile koje održavaju snežni pokrivač. Smicanje može nastati na različite načine. Dovoljno je da skijaš zaseče sneg na padini, da sa grana drveta ili litice padne oveći komad snega ili pak da negde na planini počne da klizi površinski sloj snega koji onda povuče za sobom i dublje slojeve.
Temperatura ima veliki značaj zbog svog uticaja na kohezione sile unutar snežnog pokrivača. Porast temperature povećava stabilnost dok pad temperature usporava sleganje snega i povećava opasnost od odrona.
Vibracije su povezane sa efektom smicanjem i mogu imati dugoročan uticaj zbog stalnog izvora slabijih vibracija ili trenutno dejstvo zbog na primer udara groma, eksplozije ili čak zbog nekog glasnog zvuka koji može biti neposredni “okidač” za lavinu.

nastavak:

Za nastajanje lavine neophodna su dva uslova: sneg i strma padina ali da li će do lavine zaista doći zavisi od mnogo drugih faktora i vrlo je teško predvideti da li će i gde doći do odronjavanja snega. Jedan od važnijih činilaca je dubina starog snega; ako je on dovoljno dubok da pokrije sve neravnine i prepreke na tlu nov sneg će onda lakše kliziti preko površine starog. Takođe je bitna i strukturastaro snega: ako je on rastresit, novonapadali sneg će se lakše vezati za njega i do lavine će teže doći, dok se u slučaju stvrdnutog starog snega novi sneg teže vezuje i do lavine će lakše doći ali će ona biti ograničena samo na sloj novog snega.
Pahulje snega mogu biti različitog oblika, od sitnih kristala do krupnih “fleka”, količina vlage varira u zavisnosti od strukture i temperature tako da sneg može biti suv i sitan kao brašno ali i lepljiv i mokar što sve utiče na mogućnost lavina. Intenzitet padanja snega je takođe bitan, jer u slučaju vrlo jakih snežnih padavina visina snežnog pokrivača se brzo povećava ne stižući pri tome da se dovoljno slegne te je zbog toga na strmim padinama vrlo nestabilan. Jake snežne padavine povećavaju i pritisak na stari sneg usled čega može doći do odrona i gromadne lavine .

nastavak:

Jedan od najvažnijih ali i najpromenljivijih faktora je vetar. On pravi nanose na određenim mestima, “melje“ kristale snega praveći tako jednostavnije oblike koji imaju manju kohezionu moć, stvara, često jedne pored drugog, i stabilne i krhke gromade. Topao vetar “činuk“ u severnoj Americi i “fen“ u Evropi efektnije tope sneg nego sunčeva svetlost, a iznenadna promena brzine ili pravca duvanja može stvoriti smicanje snežnog pokrivača što može biti neposredni uzrok lavine. Na sličan način, usled topljenja i sleganja površinskog sloja, na pokretanje lavina utiče i povišena temperatura. U zavisnosti od temperature menja se struktura i oblik snežnih pahulja, na temperaturama ispod 0° C pada suv sneg, dok na temperaturama iznad 0° C pada mokar sneg koji se lakše vezuje za već postojeći snežni pokrivač. Iznenadni porast temperature može biti “okidač“ za lavine.
Protiv lavina preduzimaju se razne mere. Jedna od najefikasnijih metoda je pošumljavanje padina, a na posebno kritičnim područjima se izgrađuju bedemi sa ciljem zadržavanja ili preusmeravanja toka lavina. Ponegde se, bombama iz helikoptera ili topovima sa zemlje, veštački izazivaju odroni snega, da ne bi došlo do nagomilavanja velike količine snega na kritičnim mestima.

http://www.youtube.com/watch?v=B0RWL...layer_embedded

Halo oko sunca

http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

Halo je optička pojava koja nastaje refrakcijom i refleksijom svetlosti na ledenim kristalima u cirusnim ili cirostratusnim oblacima. To je svetli prsten oko Sunca ili Meseca, koji moze biti jednobojna bela svetlost ili sastavljen od celog spektra duginih boja. Svetlost koja dolazi sa Sunca ili Meseca pada na oblake sastavljene od ledenih kristala i na njima se prelama pod raznim uglovima ali je najintenzivnija ona svetlost koja najmanje skreće sa svog prvobitnog pravca, tj. ona koja se prelama pod najmanjim uglom. Taj ugao iznosi približno 22°.

Nastavak:

Tu je halo crvenkast pošto se crveni zraci prelamaju manje nego ostali. Zatim sledi žuta, zelena i plava boja prstena. Postoji i halo od 46°, ali retko kad se vidi kao ceo prsten. Obicno se mogu opaziti samo pojedini njegovi delovi. Ovaj halo ima isti raspored boja kao i halo od 22° ali je manje svetao. Halo oko Sunca se javlja najčešće u hladnom danu pri izlasku ili zalasku Sunca, a atmosfrera je pri tom puna ledenih kristala koji formiraju cirusne oblake. Halo oko Sunca se može javiti i zbog prisustva ledene magle ili sasvim slabih snežnih padavina. Parhelij je oštro ograničena svetla pega na nebu od koje nam se čini da predstavlja jos jedno Sunce. Zbog toga se ova optička pojava naziva i lažno Sunce (na engleskom se koristi izraz sundog). Najčešće se vide dva lažna Sunca u halou od 22° (ali ponekad se halo ne vidi) i to kada je pravo Sunce nisko na horizontu. Ova parheliji su crveni prema Suncu, a na strani suprotnoj od Sunca boja im se menja kao i kod haloa. Ponekad se mogu videti i lažna Sunca haloa od 46°.

nastavak:

Ona su svetla i neobojena Parheliji mogu biti različitih boja u zavisnosti od načina refrakcije od kristala leda u oblaku kao i od veličine kristala od čega direktno zavisi koji deo spektra sunčeve svetlosti se najviše odbija. Ponekad se može videti čitav spektar boja počevši od crvene najbliže Suncu pa do bledo plave dalje od Sunca. Za razliku od same pojave haloa oko Sunca koja nastaje zbog odbijanja svetlosti od ledenih kristala, prisustvo više boja nastaje zbog prelamanja svetlosti kroz ledene kristale. Ovi kristali su obično u obliku šestougaone prizme, neki od ovih kristala su izduženi a neki spljošteni a od oblika i orijentacije ledenih kristala zavisi da li će se pojaviti halo ili parhelij ili obe ove pojave. Ako su ledeni kristali izdužene šetougaone prizme (kao olovke) i pri tome različito poređani u oblaku, doći će do pojave halo a ako su spljošteni i pri tome pravilno raspoređeni, doći će do pojave parhelija. Mešavina različitih kristala sa različitom orijentacijom može proizvesti više optičkih fenomena u isto vreme

za kraj:

Neuređeni kristali prouzrokuju višebojne parhelije izduženog oblika dok na primer prolazak sunčeve svetlosti kroz ledene kristale pod uglovima manjim od 50 stepeni prouzrokuju pojavu “repa” parhelija koji se izdužuje udaljavajuci se od Sunca. Kada su dimenzije ledenih kristala manje od 15-20 mikrona, oni imaju različitu orijentaciju u oblaku ali kad su veći, imaju tendenciju da se poređaju tako da im je duža strana paralelna sa zemljom i pri tome se okreću kao elisa na helikopteru. Ako su kristali u obliku heksagonalnih “tanjirića” oni lebde u oblaku sa širom stranom paralelno zemlji. U toj situaciji, na nebu se javljaju lažna Sunca.

http://www.youtube.com/watch?v=afm1a...layer_embedded

UV index

Svi se sa setom sećamo vremena kada smo, bez mnogo bojazni, ležali na plažama uživajući u sunčanju i kupanju, ni ne znajući za postojanje ozona i ozonske rupe, UV zračenja i opasnosti koje ono nosi sa sobom. Obično bi, u tom neznanju, već prvi dan preterali pa bi uveče crvenilo i opekotine mazali jogurtom ali to nas nije sprečavalo da već sledeći dan istrčimo na sunce bez ikakve zaštite. Na žalost, doba nevinosti je prošlo, upozorenja o štetnosti ultraljubičastog zračenja su samo jedna od obilja apokaliptičnih vesti (globalno otopljavanje, nestašica vode, mogućnost sudara sa meteoritima, suše i poplave...). Najlošija vest je da su upozorenja tačna. Sunce i njegovo zračenje jeste izvor života, ono određuje klimu i sav živi svet.

nastavak:

Ono se sastoji od ultraljubičastog zračenja (UV), vidljivog zračenja (svetlost) i infracrvenog zračenja (IR). Ultraljubičasti deo spektra sunčevog zračenja ima vrlo važnu ulogu u mnogim procesma u biosferi ali može biti i vrlo štetno, naročito ako pređe određeni nivo. U takvim slučajevima, sposobnost samozaštite pojedinih bioloških jedinki i vrsta nije dovoljna i one mogu biti znatno oštećene. To se odnosi i na ljudski organizam, pogotovo na kožu i oči. Da bi se ljudi upozoravali o stepenu opasnosti i načinu preduzimanja određenih zaštitnih mera uvedena je veličina UV indeks. Kada se opisuju biološki učinci, ultraljubičasto zračenje se obično deli u tri spektralna područja: UV-A zračenje (315-400 nm), UV-B zračenje (280-315 nm) i UV-C zračenje (100-280 nm). UV-A zračenje nije bitno za biološku aktivnost, njegova količina se ne menja sa koncentracijom ozona.

nastavak:

Od ukupne količine zračenja koja stiže do površine Zemlje UV-A komponenta čini 97 odsto. UV-B zračenje je biološki aktivno i njegov intenzitet na Zemljinoj površinizavisi od količine ozona u atmosferi. UV-B zračenje iznosi 3 odsto ukupnog fluksa UV zračenja ili oko 0.1 odsto ukupnog fluksa globalnog Sunčevog zračenja. Male promene u ozonu mogu dovesti do velikih promena onog dela UV-B zračenja koje dolazi do površine Zemlje. Ovo zračenje je opasno, ali ono utiče na površinske slojeve kože. Predugo izlaganje Suncu može izazvati i takozvano fotostarenje kože, koja postaje suva, nastaju duboke bore i oštećenje epiderma. Takođe, mogu nastati opekotine drugog stepena. UV-C zračenje, koje se kompletno apsorbuje u atmosferi i praktično se ne opaža na površini Zemlje. Taj opseg se često zove i sterilišuće zračenje. Ono je izuzetno opasno. UV-C zračenje nosi toliku energiju da pobuđuje valentne elektrone u nekim molekulima, što izaziva promene njihove strukture. To bi bilo beznačajno da među takvim molekulima nisu i baze kiseonika u nukleinskim kiselinama.

nastavak:

Upravo zbog toga UV-C zračenje može da utiče na promenu i oštećenje genetskog koda ćelija kože. Ukoliko ta oštećenja postanu velika i zahvate određene gene dolazi do nepovratnih oštećenja i razvoja raka kože.Posebno su osjetljivi takozvani melanociti koji su odgovorni za pigmentaciju kože. Njihovim zloćudnim bujanjem nastaje izrazito smrtonosan oblik raka kože koji se naziva melanom. Najugroženije su osobe svetle puti sa puno pega i mladeža po koži. Takve osobe UV-zaštitu moraju shvatiti krajnje ozbiljno. Koža i oči su organi na ljudskom telu koji su najčešće izloženi UV zračenju i stoga se najveća pažnja posvećuje njihovoj zaštiti. Ispitivanja su pokazala da adekvatna UV zaštita može u 70 odsto slučajeva da predupredi rak kože. Smatra se da se koža najbolje štiti odećom, a delove tela koji nisu zaštićeni odećom treba mazati zaštitnim kremama. Preporuke za javnost i zaštita Nisu svi ljudi jednako osetljivi na UV zračenje, zbog različite pigmentacije odnosno različite sposobnosti samozaštite njihove kože. Zbog toga su tipovi kože razvrstani u nekoliko tipova na osnovu takozvane minimalna eritemalne doze koja označava količinu UV zračenja koja uzrokuje crvenilo na do tada neizloženoj koži.

nastavak:

Postoji ukupno 6 fotobioloških tipova kože a na našem podneblju on se kreće uglavnom između 3 i 4. Za nastanak Sunčevih opekotina presudna je dilatacija krvnih sudova koji se nalaze upravo ispod površinskog sloja i ona se manifestuje kao crvenilo kože ili eritem. Izvesno vreme nakon početne upale kože ili pojave eritema (crvenila), povećava se količina kožnog pigmenta ili melanina, koji služi kao zaštitini sloj protiv UV zračenja. Koža tada potamni. Međunarodne preporuke kažu da pri sunčanju treba koristiti kremu sa zaštitnim faktorom 15 i primenjivati je na svaka 2 sata kao i svaki put posle plivanja. Posebnu pažnju treba obratiti na osetljive delove tela koji su više ili pod direktnijim uglom izloženi sunčevom zračenju. Kod organa vida rožnjača i sočivo u velikoj meri apsorbuju prirodnu i veštačku UV radijaciju. Prednje-komorna tečnost je praktično prolazna za UV zračenje i ne štiti sočivo. Rožnjača je relativno otporna na UV zračenje i u prirodnim uslovima ne strada. Izuzetak predstavlja ‘snežno slepilo’, koje naročito nastaje u planinama sa večitim snegom gde je nivo Sunčeve radijacije neobično velik.

nastavak:

Eksperimentalno je utvrđeno da prag traumatske doze za rožnjaču zavisi od talasne dužine svetlosti. Najopasnije je oštećenje endotela rožnjače zbog toga što te ćelije kod čoveka ne raspolažu regenerativnom sposobnošću. Njihov broje se smanjuje sa starenjem. Oštećenje sočiva izazvano višegodišnjom akumulacijom povreda UV zracima lako je sprečiti nošenjem naočara za sunce, ali samo onih koje upijaju ili odbijaju UV zrake. Pored mogućnosti kancera kože i oštećenja očiju, prekomerno izlaganje UV zračenju može smanjiti otpornost organizma na infekcije i pad imuniteta. Zbog toga, posebnu pažnju i zaštitu zahtevaju deca u periodu razvoja kada su naročito osetljiva na oštećenja izazvana zračenjem jer im imuni sistem još nije potpuno razvijen. Intenzitet ultravioletnog zračenja zavisi pre svega od količine ozona u atmosferi, zatim od visine sunca (geografska širina, godišnje doba, doba dana), nadmorske visine i stepena apsorpcije, kao i refleksije pre svega od oblaka i površine tla

nastavak:

Naravno da preterano izlaganje suncu treba izbegavati od 10 do 16 časova kada je ono najjače ali treba znati i to da ni u hladovini nismo zaštićeni jer se sunčevo zračenje reflektuje od zemlje i raspršuje se na sve strane (da nije tako u debeloj hladovini bi bio potpuni mrak). Takođe treba znati da sunčevi zraci prodiru i kroz tkaninu koja nije dovoljno gusta. Nismo sigurni ni u vodi, dok se kupamo na otvorenom, jer je dokazano da oko 50% UV zračenja može prodrijeti čak do 3 m dubine, u čistoj okeanskoj vodi. Refleksija sunčevog, a samim tim i ultraljubičastog zračenja posebno je opasna tokom zime, na planinama jer svež sneg može reflektovati i do 80% pristiglog UV zračenja. U normalnim okolnostima, kada u stratosferi ima dovoljno ozona, UV-C zračenje, koje je i najopasnije, je potpuno apsorbovano, kao i veći deo UV-B zračenja od koga samo nekoliko postotaka dolazi do Zemljine površine. Zbog toga je na površini Zemlje sunčevo UV zračenje sastavljeno od velikog iznosa UV-A zračenja i vrlo malog iznosa UV-B zračenja. S obzirom da je ozon glavni apsorber UV zračenja, njegov intenzitet na Zemljinoj površini jako zavisi o ukupnom iznosu ozona u atmosferi i debljini ozonskog sloja.

nastavak:

Poplava upozorenja o štetnosti UV-zračenja je počela otkrićem takozvanih “ozonskih rupa” u atmosferi. UV indeks parametri za javnost UV indeks je definisan zbog potrebe da se javnost obavesti jednostavnim, razumljivim parametrom o jačini UV zračenja i mogućim štetnim posledicama na ljude. Vrijednosti UV indeksa se kreću od vrednosti 0 do 10 i više, a za vrednosti veće od 7 UV zračenje se smatra visokim i preporučuju se mere zaštite: upotreba šešira sa širokim obodom, sunčanih naočara, zaštitne kreme i odeće s dugim rukavima. Osetljiva populacija može dobiti opekotine za manje od 20 minuta, pa se ne preporučuje izlaganje novorođenčadi suncu u vremenu od 10 do 16 sati. U republičkom hidrometeorološkom zavodu Srbije prognoza UV indeksa dobija se pomoću nemačkog modela koji pokriva deo Evrope. Ovaj model daje prognoze za 48 sati unapred. U prognozi se koriste satelitski podaci ozona i polja temperature, a dobijene vrednosti se koriguju za prognoziranu količinu oblačnosti tako se dobiju konačne vrednosti UV indeksa. Koža i oči su ljudski organi koji su najviše izloženi sunčevom ultraljubičastom zračenju što može rezultirati akutnim i hroničnim učincima na zdravlje kože (eritem, starenje kože, rak kože), očiju (fotokeratitis, snežno slepilo, katarakta) i imunološkog sastava. Dok UV-B zračenje uglavnom uzrokuje eritem i različite vrste raka kože, UV-A zračenje utiče na potkožno tkivo i može promeniti strukturu kolagena i elastičnih vlakana ubrzavajući starenje kože.