Zena od slonove kosti
Ovo mi je pričao moj prijatelj:
Kupio sam je u Kineza koji je bio bezobrazno ponizan i kliktao kao ptica. Sećam se dobro, mrak je padao. Računao sam upravo da je danas nastao sedmi mesec otkako živim u tom zagušljivom gradu, sam i nezadovoljan, i hitao sam kući da što pre odem sa ulice, na kojoj se, u jesenjoj magli, stalno vraća misao: da će od svih ovih ljudi jednom biti kosturi. A bezbrojan svet talasa i šumi, i usporuje mi hod.
Tako sam išao svako veče, nezadovoljan kao mladi ljudi koji rano kući idu. Ali to veče kao da sam bio veseliji, kao da sam manje osamljen. U desnom džepu nosio sam ženu od slonove kosti.
Kad sam došao kući, vatra se bila ugasila; soba zaudara ugljenom. Uzalud sam zvonio i dozivao poslugu. Jedno veče, kad sve vređa i ništa nije na svom mestu. Pomorandže su bez soka. Devojka je zaboravila da nalije vode. Tada se setih žene u džepu. Izvadih je i postavih pod lampu na sto. Senke se lepo rasporediše. Bleštala su joj ramena i jagodice. Izgledalo je kao da se smeši. Ona je bila rezana vesto, kao svi oni bogovi, zmajevi i majmuni što ih prodaju Kinezi. Kao da me prođe čamotinja i rdavo raspoloženje.
Čitajući, u postelji, ja sam s časa na čas pogledao na nju kako stoji, malena a svetla i skladna stvar, u krugu svetlosti ispod lampe. Čitao sam dugo, dok mi knjiga ne oteža i redovi se ne izlomiše i pomešaše. Učinilo mi se da sam čuo kako je knjiga pala, pomislio sam da bi trebalo ugasiti svetlost, ali sam bio odveć umoran i sve mi se to učini teško i daleko. Uostalom, tada se desi nešto što je sasvim svratilo moju pažnju.
Iz sive neke svetlosti rasla je mala žena od slonove kosti i primicala se, sve veća i bliža, dok konačno ne sede na krevet kraj mene, smeškajući se i bez pozdrava, kao da je do malopre tu bila pa samo na čas otišla i sad se opet vraća.
Nisam se ni začudio koliko bi trebalo. Samo se ispravili malko na jastucima. A žena je, jednako se smeškajući, govorila.
- Znala sam da mora tako da bude. Sve je suđeno. A i šta bi bilo od vas bez mene?
Ja stadoh da se zbunjujem.
- Bože moj - govorila je žena - koliko smo bili rastavljeni, i nikad reći, a srce puno; ali za dugog čekanja ja sam uvek verovala i znala da ćemo se sastati i da ste stvoreni vi za mene a ja za vas.
-Ali. ..
- Ne, ne govorite ništa; bili ste tvrda srca. Kako ste mogli tako dugo oklevati!
- Ali . . .
- Ali sad je sve dobro. Od sada je sve naše zajedničko; život i rad i smrt; sad, pa doveka!
-Ali!
Ali žena je padala sve više u vatru.
- Da, odsad ćemo zajedno živeti, stvarati, patiti.
U zabuni i neprilici, koja je počela da prelazi u očaj, ja gotovo viknuh ono na što sam najmanje mislio.
- Ali, vi ste od kosti!
- Sta-a-a-a sam ja-a-a-a?!
I žena se zašilji i nakostreši, da je sva ličila na besnu scenu i skandal.
- Od čega sam ja-a-a-a?!
- Od slonove . .. ovaj, od ...
Ona vrisnu kao ranjena. Ja se još više podigoh, tako da sam napola sedeo. Posle prvog vriska još je samo jecala.
- Ah, ah, kako vas je svet iskvario, kako ste otupeli! Ah, vi ne možete da shvatite ljubav i dobrotu, vi ne možete usrećiti nikog.
Ja sam klimao glavom u znak da je uistinu tako, ne bi li me ta nenadna napast ostavila, ali ona nije ni gledala u mene, nego je uzbuđeno nastavljala.
- Ali upravo zato vas ne mogu ostaviti; ja se moram žrtvovati i ostati kraj vas, jer vi ste tako rđavi, vi ste bolesni, ali ja ću vas negovati kao mati, kao sestra, večno ...
Sad sam lepo video da tu nema spasa ni pomoći. I obuze me takav užas kakav sam dotad poznavao samo u retkim strašnim snovima. Jer, ja sam znao kako smo nemoćni prema ljudskoj gluposti i sebičnosti kad one uzmu na se dirljiv i uzvišen oblik. Ipak se ispravih i odlučih da gonim tu bedu od sebe svim silama. Ali ona je govorila tako brzo i tako mnogo da nisam više ništa razbirao; samo kad god bih čuo kako se ponavlja reč „večnost" i „ostati večno", preda mnom bi se otvorio siv ponor i ja bih svaki put pretrnuo od užasa i ponovo zanemeo. Čak sam pomišljao da je gonim napolje, ali su mi ruke i noge bile kao uzete. Jedva nekako dođoh do reči.
Govorio sam kao čovek koji se bori za svoj život. Rekao sam joj, sve isprekidano, da je od kosti, lutka, da sam je kupio za svoj pošteno zarađen novac, a ona mi sad zasela za vrat, narugao sam joj se da je smešna, belosvetska, Kineskinja. Konačno sam vikao što me grlo nosilo.
- Pa u moju ste kuću banuli iz bela sveta i raspakovali svoja osećanja! Na meni ste našli dobra dela da činite! Sa mnom da delite tu vašu glupavu večnost i da mi pomažete u poslu koji iovako sam jedva svršavam?! Odmah se gubite! Napolje!
Ne sećam se više šta sam joj sve kazao u tom strahu i sa poslednjom misli ne bih li je kako uvredio i ne bi li tako otišla. Ali ona je samo njihala sažaljivo glavom, i nije se micala.
Nastojao sam da otpužem s postelje, ali najednom primetih kako žena kraj mene poče da se širi. Sve sam se više primicao zidu, a kad me pritište, ja počeh da bežim. Ali žena se sve više širila, dok ne izgubi svaki oblik i kao siv mlak dim ne ispuni sobu.
Bežao sam po kući, ali dim je konačno ispunio i kuću i sve ulice, i kad sam se, izbezumljen od straha i zadihan od trčanja, pribio uz neki stari zid na kraju grada, video sam kako se strahovitom brzinom, kao more i lava, širi dim prema meni. Pritisnut i nemoćan, ja podigoh glavu put neba, ali nebo je bilo zastrto. Nada mnom kao i oko mene bili su samo gusti oblaci teškog, zagušljivog dima. Večnost.
Videći da nit mogu da se borim ni da bežim, zavikah iz glasa, poslednjim očajnim snagama. I, gle, kao nekim čudom, magla oko mene poče da se razreduje i ustupa, i ja kao kroz redak dim ugledah krug zelenkaste svetlosti. I probudih se.
Protrljah oči, još u strahu i nedoumici. Srce mi je bilo pod samim grlom. Vazduh mi se činio težak i zagušljiv. Bio sam sav u znoju. Digoh se. Ispod lampe, koju sam bio zaboravio da ugasim, stajala je mala žena od slonove kosti. Na njoj su lepo ležale senke, i osvetljene plohe se smešile.
Jeza me podilazila i ruke su mi još drhtale kad je uzeh. Otvorih prozor. Činilo mi se da se neću rešiti more dok ne čujem kako će zvučno prsnuti u parčad na granitnoj kaldrmi.
Bila je kasna gradska noć, bez zvezda i oblika, sačinjena od same vlažne tame i tišine koja zastrašuje. Zamahnuti i bacih ženu svom snagom na ulicu, i zastadoh, osluškujući kako će da padne i prsne. Čekao sam, ali sam čuo samo kako mi muklo bije srce, čuo sam i svoj kratak, čest i odmeren dah, ali nisam čuo da pada na kamen i da se lomi žena od slonove kosti. Trnci me prođoše ponovo. Čekam, ali žena ne pada. Kosa mi je na glavi kao led, i boli. Pogledah na mirnu lampu, pa na mračnu ulicu. Kud je odletela? Da li to aveti nevidljivu igru vode? - To samo načas pomislih, jer mi se odmah povrati jasna, stara svest: da aveti nema, i da je sve što nam se dešava jedna jedina i velika stvarnost. Sav protrnuo, zatvorih prozor, sedoh pored lampe i sagnuh glavu pod mišlju: da ću je, izvesno, još negde sresti.
Veruj mi, i sad strepim od đavoljeg posla te noći.
AKO NEKO UME DA NAPRAVI HUMOR OD OVOG NEK PISE,JER MI TREBA DO PETKA...........
