Odlomci i kratke priče

SVAĐA



Opsovao sam je. Opsovala me je.
Zapalio sam cigaretu i pregoreo vezeni stočić, koji nam je njena majka poklonila za venčanje. Uzela je vazu sa cvećem, izvadila cveće, prišla i prosula mi vodu iz vaze na glavu.
Bacio sam njenu kesu sa viklerima kroz prozor. Otišla je u drugu sobu i vratila se sa mojim albumom Džon Li Hukera „Live in Texas“. Stala je ispred mene, izvadila ploču iz omota i prelomila je preko kolena.
Iz njene torbice izvadio sam bočicu „ Sunflowera“ i prskao po sobi, sve dok nisam istrošio ceo parfem. Donela je foto-album, pronašla je sliku sa letovanja, na kojoj ona i ja stojimo zagrljeni. Pocepala je sliku na dve polovine, zgužvala polovinu na kojoj sam ja i bacila u đubre!

Onda je sela na kauč: "O čemu smo ono pričali? rekla je. " Nemam pojma", rekao sam i seo pored nje.


V. Lazarević I nagrada za kratku priču Politike 1997

...
- Tama, koja je nadolazila sa Sredozemnog mora, prekrila je grad koji je prokurator mrzeo. Iščezli su viseći mostovi koji su spajali hram i strašnu Antonijevu kulu... Nestao je Jerušalem, veliki grad, kao da ga nikad nije ni bilo na svetu... Pa, idite bestraga i vi i vaša nagorela sveska i sasušena ruža! Sedite ovde na klupi sami i preklinjete ga da vas oslobodi, da vam dopusti da udišete vazduh, da nestane iz vašeg sećanja!
Prebledelog lica, Margarita se vrati na klupu. riđi ju je gledao žmirkajući.
- Ništa ne razumem - tiho reče Margarita Nikolajevna. - .......
- Kakva gnjavaža... - progunđa riđi i progovori glasnije: - Oprostite, ali rekao sam vam da nisam ni iz kakve ustanove. Sedite, molim vas.
Margarita se bez reči povinovala, ali ipak, sedajući, upita još jednom:
- Ko ste vi?
- Pa dobro, zovem se Azazelo, ali to vam svejedno ništa ne govori.
- A da li biste mi rekli kako ste saznali za listove i moje misli?
- Neću da kažem - hladno odgovori Azazelo.
- Ali vi nešto znate o njemu? - molećivo šapnu Margarita.
- No, recimo da znam.
- Preklinjem, recite samo jedno.... da li je živ? ... Ne mučite me!
- No, živ je, živ - nerado se odazva Azazelo.
- Bože! ...
- Molim vas, bez uzbuđenja i uzvikivanja - namršteno reče Azazelo.
- Oprostite, oprostite - mrmljala je sada pokorno Margarita - naravno, naljutila sam se na vas. Ali, složićete se, kad neko na ulivi poziva ženu nekud u goste...Nemam predrasuda, uveravam vas - Margarita se nesvesno nasmešila - ali nikada ne srećem nikakve strance, uopšte nemam volje da se sa njima upoznajem... a osim toga, moj muž... Moja tragedija je u tome što živim sa nekim koga ne volim... ali smatram nedostojnim da mu kvarim život... Od njega ništa osim dobra nisam videla...
Azazelo sasluša ovaj nepovezani govor s očiglednom dosadom i reče grubo:
- Zamolio bih vas da za trenutak ućutite.
Margarita poslušno zaćuta.
- Pozivam vas kod stranca koji je potpuno bezopasan. I neće ni živa duša znati za tu posetu. Eto, za to vam ja jamčim.
- A šta ću ja njemu? - ulagivački upita Margarita.
- To ćete saznati kasnije.
- Razumem... Treba da mu se podam - reče Margarita zamišljeno.
Ovo Azazelo nekako nadmeno proprati sa ''hm'' i odgovori ovako:
- Uveravam vas da nema žene na svetu koja to ne bi poželela - smešak iskrivi Azazelovu njušku - ali, razočaraću vas, toga neće biti.
- Kakav je to stranac!? - smete se Margarita i uzviknu tako glasno da se prolaznici okrenuše prema njoj. - Kakvog ja interesa imam da idem kod njega?
Azazelo se naže prema njoj i značajno šapnu:
- No, interes je veoma veliki... iskoristićete priliku...
- Šta!? - uzviknu Margarita i razrogači oči. - Ako vas dobro razumem, vi aludirate na to da tamo mogu saznati nešto o Njemu?
Azazelo ćutke potvrdi glavom.
- Idem! - silovito uzviknu Margarita i uhvali Azazela za ruku.
....
- ...znam na šta pristajem. Ali pristajem na sve zbog Njega, zato što se ničemu više na ovome svetu i ne nadam....
...

Maestro & Margarita - M. Bulgakov

jel mogu sopstvene priče

Ako mene pitas mogu al ostavljamo pravo autorki teme da iznese svoj stav o tome.
Ako se slozi , ja bi predlozila da svoje price potpisete da znamo da su vase. :raz_079:

[quote author=doc holliday link=topic=11.msg300#msg300 date=1245446123]
jel mogu sopstvene priče
[/quote]

kako da ne, to je još lepše :srce:

Čovek reši da nacrta svet. Tokom godina ispunjava prostor ucrtavajući pokrajine, kraljevstva, planine, zalive, brodove, ostrva, ribe, kuće, instrumente, zvezde, konje i ljude. Pred smrt on otkriva da taj strpljivi lavirint linija ocrtava njegov sopstveni lik.

Horhe Luis Borhes - odlomak iz priče "Epilog"

~Izvesno je da jedino ljubav chini choveka potrebnim u svetu.~

~...potok suza probija iz moga prigushenog srca, i ja plachem neuteshno iduci mrachnoj sudbini u susret.~

~Da pobesnim, Viljeme, shto ima ljudi bez smisla i osecanja za ono malo stvari koje na ovoj zemlji josh imaju vrednosti.~

~Choveku ne treba vishe od nekoliko koraka zamlje da na njoj uziva, a josh manje da se pod njom odmara.~

~Shta je drugo ako ne ljudska sudbina da svoju meru do kraja istradamo, svoj pehar ispijemo? A kad je taj pehar i bogu s neba bio gorak na njegovoj chovechanskoj usni, zashto bih se ja razmetao i pravio se da mi slatko prija?~

"Jadi mladog Vertera"
J.V.Gete

jedna moja mala pricica..



A dželat je...

.........u trenutku zamaha osetio po prvi put u životu grižu savesti,
jer je taj nežni devojacki vrat koliko do juce milovao,
mrsio njenu kosu, dodirivao njene bujne grudi.
Graške znoja su oblile njegovo lice, skriveno ispod maske.
Mogao je spasiti devojku predhodne noci,
da se nije napio u krcmi sa drugovima,
mogao ju je spasiti i noc pre te,
ali nije imao hrabrosti......
I sad dok oštro secivo maca para vazduh, sekunde postaju vecnost,
slike života prolaze pored njih.....


Glava je pala pored panja, razjarena masa je urlala....
Do kraja života proganjace ga njen poslednji pogled,
njena hrabrost da izdrži mucenje, a da ne oda svoje prijatelje da ne oda njega.

:raz_124:

ovo je druzina koja seta u jutarnjim satima sumom, dok zora miluje rosu i kad nam suma prica svoju pricu. Cuje se tisina, a suma tiho prica kako se i ona plasi nocne grmljavine i kad padaju kapi kise to ona od straha place i jedva ceka zoru da cuje ptice koje su melem posle tamne noci.
Ide tako druzina trim stazom i slusa, neko razume govor tisine neko ne ali svi uzivamo zajedno u jutarnjem futingu

MORALNO NAČELO I MATERIJALNI INTERES


Sretnu se Moralno načelo i Materijalni interes nasuprot, na nekom mostu, kojim je mogao da pređe samo jedan.

"Dole bedo nijedna!" grmnu glasno Moralno Načelo. "Lezi da te pregazim!"

Materijalni interes ga samo ćutke pogleda sa druge strane.

"Paa..." reče Moralno načelo oklevajući, "da bacimo kocku, pa da vidimo ko će se povući dok onaj drugi pređe?"

Materijalni interes i dalje ćuti i ne skreće pogled.

"Da bih civilizovano izbegao sukob" nastavi Moralno načelo, pomalo nelagodno, "evo, ja ću da legnem i pustiću te da pređeš preko mene."

Tada se Materijalnom interesu odveza jezik: "Ne verujem da si baš dobar za hodanje," reče on, "a ja prilično držim do toga, šta mi je pod nogama. Kako bi bilo da ti siđeš u vodu i sačekaš."

I tako i bi...




ULJEZ

Moralno načelo gurnu nožni palac u međunarodnu politiku i istog trenutka, ostade bez njega.
"Po hiljadu puta hvala," reče Diplomatija, ljupko se naklonivši. Čuvaćemo ga u znak sećanja, na ovu izuzetnu čast."
Otada Moralno načelo šepa...


Ambrose Bierce

-Prava je muka kad to covek mora svuda da vuce sa sobom - rece. - Kao da u djepu nosis smrt.
Priblizi se pisacem stolu dok je razgledao pilulu na dlanu. Don Sabas mu predlozi da je okusi.
-Time se sladi kafa - objasni mu.
To je secer bez secera .
-Jasno - rece, osecajuci kako mu pljuvacka poprima otuzno sladak ukus. -Otprilike kao zvonjava bez zvona .

G G Markes

Zar zaista nije bio u stanju da se odrekne svojih erotskih prijateljstva? Nije. To bi ga unistilo. Nije imao snage da potisne apetit na druge zene. Osim toga, to je izgledalo sasvim nepotrebno. Niko nije znao bolje od njega da njegove avanture ni u kom pogledu ne ugrozavaju Teresu. Zasto bi trebalo da ih se odrice? To mu je izgledalo jednako besmisleno kao kad bi trebao da se odrekne fudbalskih utakmica.
Samo, jeli bilo jos moguce govoriti o radosti ? Vec u trenutku kad je odlazio nekoj od ljubavnica, osecao je da ga ne privlaci i obecavao samaom sebi da se poslednji put sastaje s njom. Pred ocima mu je stalno bila Teresina slika i morao je da se opije sto brze da ne bi mislio na nju. Od kad je upoznao nije mogao bez alkohola da vodi ljubav s drugim zenama! I upravo dah zasicen alkoholom bio je znak po kome bi Teresa otkrila njegovo neverstvo.
Iza njega se zatvorila klopka .......

Kundera

Ah, vi, pametni pametnjakovici!

Strast! Pijanstvo! Ludilo! A vi tu stali tako spokojno, tako bez ucesca, vi naravstveni ljudi! Karate pijanca, zgadi vam se na bezumnika, prolazite mimo njih kao pop, i poput fariseja blagodarite Bogu sto vas nije stvorio kao jednog od njih! Ja sam vise nego jedared prepio, moje strasti nikad nisu bile daleko od ludila, i ni zbog jednog od to dvoje se ne kajem, jer sam sve do mere meni svojstvene uspeo da pojmim: zasto su i krosto odvajkada proglasavani za pijane i za lude oni ljudi izvanredni, koji su ostvarivali sve veliko i naizgled nemogucno. Ali, i u obicnom zivotu nepodnosljivo je kad se zaori, ama za svakim koji je ucinio kakvo iole slobodno, neocekivano plemenito delo: - Taj je pijan! Taj je pomerio pamecu! -Oj, vi trezveni, neka vas je stid! Oj, vi mudri, sram vas bilo!


Jadi mladog Vertera, Gete

Eto, to je moj život. Sve počinjem u nesvesti. Pipam. Pronađem kvaku jednog dana.
Ne znam na kom sam spratu čovečenstva. Jesu li vrata? Ili prozor?
Svejedno.
Zažmurim i zakoračim sa visine.


lečilište Junaković, 1986.

"...Poslala mi je sliku, i piše da se još uvek bavi pisanjem i da je istinski sretna. Odgovorio sam joj, "Drži se čvrsto, mala, svet je lud!""

Bukovski

[quote author=sani link=topic=11.msg5029#msg5029 date=1250181252]
"...Poslala mi je sliku, i piše da se još uvek bavi pisanjem i da je istinski sretna. Odgovorio sam joj, "Drži se čvrsto, mala, svet je lud!""

Bukovski
[/quote]
ovo bi trebalo da stoji iznad kompa svake 4umasice....

HRISTOS SE RODI, SINE

Dugo je gledao za njima dok su odlazili. Sin i snaha i troje malenih. Negde tamo u tom dalekom gradu, njih ceka novi zivot, njegov se, cinilo mu se, gasio.
Poslednje mahanje na zavijutku pod brdom.
Suze i jesen…
Nocu je izlazio da ga drugi sin i snaha ne cuju kako place.
Hodao je sljivicima, livadama, spustao se do reke, obilazio stoku, docekivao prve petle,a zora ranu nije lecila.

Moram na put, rekao je ukucanima poslednjeg decembarskog dana.
Nemojte me odvracati.. sve znam, ali, ja ću stici tamo pre Bozica, imace moja unucad pecenicu,neka vide oni tamo u gradu da je moj sin iz gazdinske kuce…Jakako!
Nije to bilo prase, to je bilo nazime, ono planinsko, zuto, poludivlje, hranjeno liscem, zirom, sviklo na jaruge i sljivike, na dzanarike…
Torba preko ramena poteska.Ima tu svega pomalo, i jedna cuturica do vrha puna, da se nadje u putu.
A sneg i mraz, udarili kao nikad dotle. Puca drvece u sumi k’o da je od stakla..
Privezao je nazime za konopac, pozdravio se sa zabrinutim ukucanima, prekrstio se i krenuo.

Ima dosta do Cera, ima i preko Cera, ama, pegazio sam Albaniju, govorio je sebi i njoj (bila je krmacica) Cer mu dodje ko bundeva…
Danju je prtio sneg i odmicao, ona vazda iza njega, cutljiva. Katkad bi potegao iz cuture, da se ugreje.
Tebi ne treba, je li?!
Ako, ako, da prtim i tebe i sneg, vala ja ne bi’!!!
Odnekud sa udaljenih litica i kosina, čuli su se ponekad vukovi. Pritegao bi koporan, nabio subaru na glavu i ubrzavao korak.
Belina snega ga zaslepljivala, mecave je docekivao u dobro znanim pecinama, tu bi malo popricao s njom, uzeo malo sira i hleba, malo i njoj dao, pa put pod noge.
Znaš li, pitao je, kuda idemo„?
Ne znaš?
E, jado moja, zao mi te, a mnogo sam se ja smrti nagledao. Mnogo.

Pa, kad umre moja Desa, moja jedinica a imala je samo 18. godina. Nisi ti tad ni postojala, ali, slusaj i muchi. Nemoj da te čujem..
Pa, bese lepa moja Desa, nadaleko se čulo. Dolazili iz varosi da je prose…a ona.. ode za jednog ovde, srce je vuklo…a sirotinja bese…I razbole se moja Desa, i vene i umire a leka nema.

Doveo sam je kuci i vodio lekarima, vracarama, travarima… ništa!
Prodavao sam njive, prod’o sam par najbolji’ volova, ne bese takvije u selu, pa onu livadu ”ispod grada„ (Soko-grad), i vodenicu bi, samo da je spasim. Uzdahnu, teshko…
A bila ona Milojka vracara u Vr’polju, znao sam je k’o zlu paru, jednom sam se s njom posvadjao kad mi žena umre, i nikad više ne progovorismo. Ali, muka natera....

2.Odem njoj, ona me gleda, ne pita ništa, samo gleda…
Govori, dreknem…!!!
Muka, moj Gvozdene, muka, znam da ne bi dosao, ali, dzaba si dolazio. Idi kuci, ona je umrla!
Jauknuo samo k’o ranjena zver i udario je. Pala je, ali se nije javila…
A bila je na majku, pokoj im dusi obema! Ostavila me s petoro, moja Stana, jedno drugom do uveta, kod petog umre, veselinica… Piperka bese, lepa a ja gazda, momak k’o puce, na dobrom glasu.

Nateze gutljaj, a oci suze…
Podno brda-selo! Dime se odzaci. Grabi do prvih kuca. Da se odmori, odspava, pa zorom na put. Kako se vece spusta vukovi se,čini mu se, priblizavaju…
Domaćini zapanjeno slusaju njegovu pricu…dvore ga, nude rakijom i hranom, hrane nazime, suse mu carape i cokule…
Ujutru im mase dok kaci napunjenu torbu na rame. Nadje se tu poneka jabuka, malo suvog mesa, dopunjena testija…
Bira ali ne može da probira, prti, ponekad zapeva, pa ucuti. Ona vazda cutljiva…

Vidis li ono brdo tamo iza, upravo smo ga prošli, pita?!
Jeste, tu sam proveo dva meseca u zemunici. Petoro nejaci, a udarilo sa svih strana. Bilo je rato, nije se znalo ko će me odvesti, ovi ili oni…
Nemoj da nešto mislis, ja sam morao, ko bi se staram o sirocicima mojim?! Dodju jedni i odnesu, dodju drugi i odnesu, djeca mi gladna..
Sto odnesu, sto bi da povedu!
Šta, ti bi da se malo podrugujes, je li?
Vidis, jado moja, kad ono bi glasanje – ja za kralja, a oni protiv. Pa stavili one corave kutije, motre. Pa me sacekase u sumi pa me prebise…Ej, a šta mislis jado moja, ko je one godine posle toga popalio sva sena u Milojka, u snu se ne snio?
Ja!
Sve do jednog, celu letinu. Dolazila milicija, ispitivali, Gvozdena nisu mogli da optuze, nisu.
Jakako!
To tebi kažem, nemoj da bi zucnula!...

oš jedno vece (samo tako i broji dane) zateklo ga u selu, opet domaćini uzurbani, opet docek roda rođenog, pa zorom na put…
Opet ga lepo opremili, posavetovali, tamo gore su juče vidjeni vuci. Blagosilja kucu i prti…
Još jedno selo, cigansko…Poslednje nocenje… Ne zna vise koji je dan, mada mu se čini da se brda smanjuju, nekako je vise ravnice…

Odlucuje da pesaci i nocu, boji se da da ne okasni, da ga Bozic ne pretekne.
Ponekad mu se malo prispava, potegne iz cuturice.
Nisi tako bila mirna, morao sam rogu da ti nabijam na njusku, sad si nešto umislila, prigovara krmacici!
—————————–
U grad je stigao a da nije zano koji je dan. Svud neki veselji ljudi, a konta da je kasno, ali, takvi su to ljudi, nisu ko seljaci, legnes kad se smraci,ustanes s prvim petlima.
Ona se nešto uplasila od auta, sijalica, zateze, on vuce napred a ni sam ne zna gde. Vidi da se oko njega okupljaju ljudi, idu za njim, stvori se tu neka guzva, ispituju, on se zblanuo. Stvori se odnekud i milicija, kud si posao cica, kojim dobrom…?!
Uporno ponavlja svoju pricu i cudom se cudi njihovom cudu.
Ljubazni su, pitaju ga gde tačno ide. Vadi iz koporana i pruza, eto atrese napis’o sin..

Stavljaju ga u auto, nju tamo pozadi, a s njega oci ne skidaju.
Vo imja oca, sto je s ovim ljudima?!
Cica, kažu mu, pa vi ste stigli skoro na Bozic, već je prošla ponoc..
E, smeje se (doduse kiselo)- ne može on kad on ‘oce nego kad se ja nastaram..a i ona se putem jogunila, ne trepnu!
Kud prodjose, kako dodjose,on ne bi znao da ponovi pa sve da njega zakolju za Bozic.

Lupaju u prozor, iza njega čitava povorka, milicija…
Na prozoru sin bunovan, prepadnut…
Ne može da veruje ocima. Ne nalazi reci, ukopao se..oko njega se ocas nacickase žena i decica…
Cika, vriska, suze, zagrljaji a nešto steže u srcu, hoće da pukne. Dje ću umreti sad, sunce mu kalaisano?!
Vredni sin vrednoga oca nastarao se. Ima i pecenica, cesnica, ima svega,Bogu hvala! Odahnu! Nekako bi mu bilo zao , srodio se s njom veselnicom u putu…
———————————————-
Tata, smesi mu se sin,neki novinari hoće da govore s tobom, da te slikaju…
Bog s tobom, sine, sto da me slikaju, pa ja predjoh Albaniju…kud sve me nije bilo, niko me ne slika, a sad jedan mali Cer prepesacio, pa da me slikaju, nek slikaju nju, vala je zasluzila, smeje se i grli rukama, oko vata obisnute unicice, k’o djerdane.
(Biljana)
P.S. Istinita prica o mom pradedi, meni preneli deda i majka…”

Napisala sam je pre dve godine, ostavila na nekim sajtovima na svom blogu, a onda je stiglo jedno pismo iz Montreala....

Covek me zamolio da dam neke blize podatke o pradedi, dedi, narocito ga zanimala zena koja se u prici pominje kao Piperka...
On je iz plemena Piperica...itd..itd..

Nisam zelela da dajem podatke, ali sam napisal uctivo pismo, izvinila sam sto ipak ne bih, ovo je interntet i tako to...

Sledec pismo me nacisto oborilo s nogu: SVE podatke je on ostavio, i napisao da se, procitavsi pricu, raspitivao, i da smo mi (nas dvoje ) potomci ranoumrle mlade Piperke...

Ostavio je broj telefona, i da ne duzim, moj deda (koji zamalo nije svisnuo od suza, srece i uzbudjenja) pozvani smo da sledece godine (kad ce on doci u selo gde je rodjena moja prabaka i gde ima kucu) budemo njegovi gosti...

Koliko sam uzbudjena bila tada, nista manje sada, i ponovo i ponovo...

Mome dedi ce se ispuniti zelja da vidi odakle mu poticu koreni s majcine strane koju nikad nije upoznao, jer je umrla kad je on imao samo dve godine...

Internet je cudo :srce:

"Ima osoba na ovom svetu kojima je suđeno da same sebe unište, i nikakvo razumno dokazivanje ne može da im pomogne. Što se mene tiče, Justina me je uvek podsećala na mesečara koga su spazili kako korača po opasnom ravnom olovnom krovu na visokoj kuli; svaki pokušaj da je čovek probudi vikanjem mogao bi dovesti do nesreće. Čovek je jedino mogao da je nečujno prati u nadi da će je postepeno odvući od dubokih mračnih bezdana koji su zjapili sa svih strana. Ali nekim čudnim paradoksom, baš ovi nedostaci u karakteru - ove niskosti duše - predstavljali su za mene najveću draž ove kobne dinamičke ličnosti. Pretpostavljam da su se oni nekako podudarali sa slabostima u mom sopstvenom karakteru kojima sam srećom mogao bolje da vladam nego ona. Svestan sam da je za nas ljubavni čin bio samo mali deo celovite slike koju je projektovala duševna prisnost što je svakodnevno bujala i granala oko nas. Dok smo razgovarali neosetno bismo se približili jedno drugom sve dok se ne bismo uhvatili za ruke, ili skoro pali jedno drugom u zagrljaj: ne iz uobičajene čulnosti koja muči ljubavnike, nego kao da je telesni dodir mogao da ublaži bol istraživanja po sopstvenoj duši."


"Ali kada sam je stigao i zaustavio, okrenula mi je lice bolesnog demona. Spopao ju je žestok bes. Lupila je nogom po vlažnom pesku.
Stvar nije samo u tome što se otvorila geološka pukotina na zemljištu po kome smo tako samouvereno gazili. Shvatio sam da je ova jalova razmena misli i osećanja probila stazu ka gušćim džunglama osećanja; i da smo postali robovi tela, posednici jednog tajanstvenog saznanja koje su dalje mogle da prenose, primaju, dešifruju, razumeju, - samo one retke nama podudarne ličnosti na svetu. "Na kraju", sećam se da je rekla, "ovo nema nikakve veze sa seksom", što me je dovodilo u iskušenje da se nasmejem, mada sam u toj rečenici prepoznao njen pokušaj da putenost razdvoji od poruke koju je sadržavala.
Video sam tada ono što je trebalo odavno da vidim: naime, da je naše prijateljstvo toliko sazrelo da smo već nekako postali jedno."


Postoje samo tri stvari koje se mogu uraditi sa ženom. Možeš da je voliš, da patiš zbog nje ili da je pretvoriš u književnost.

Lorens Darel "Aleksandrijski kvartet"

ima i cetvrta... da je ubijes... i peta... da ubijes sebe.... :lol:

Za trenutak sam bio u nedoumici koliko je uputno jednoj neposnatoj zeni priznati strah . Hoce li me to uciniti manje muskarcem ? - pitao sam se ali ipak odgovorio : "Da" .
Kratka pauza kao da je razmishljala sta ce reci a zatim: - "Razdaljinu izmedju dva nistavila - rodjenja i smrti...."
"covek pretrci brzo" , nadovezao sam se na njenu recenicu . "Kami"
"Volis Kamija? "
"Blizak mi je egzistencijalizam"
"Pa onda ti je poznata i cuvena misao : ako covek ide lagano po suncu dobice suncanicu i umrece, ako ide isuvise brzo dehidrirace i opet umreti. Covek moze napraviti izbor od onoga sto mu se u zivotu nudi , ne menjajuci ni sebe ni svet ."
Ocigledno sam je bio podcenio ; nisma do tada poznavao nijednu zenu osim Vojislavu , s kojom sam mogao pricati na taj nacin , a ni s Vojislavom odavno nisam nacinjao slicne teme.
"da budem iskren prilicno sam zaboravio Kamija"
"Ja se ne secam ni kad sam poslednji put procitala dobru knjigu ."
"Nema vise knjiga koje mogu promeniti zivot "
"Vecina savremenih pisaca cini mi se, ne pise spiralno, iznutra ka spolja. Rade obrnuto i onda dobijemo jedan silom stvoren hermeticki svet."
Da, to je upravo ono sto sam mislio ali niasam mogao da artikulisem. Citao sam knjige i ostajao potpuno ravdnodusan. Nisam se vise pronalazio ni u jednoj prici. Likovi su mi delovali neiskreno, izvestaceno, iskrojeni po shnitu dopadljivog ali prolaznog modnog hira. Nisu iznosili velike zivotne istine.
"Kao klinac sam se identifikovao sa dejvijem Kroketom."
" Ja sam bila Hajdi."
Zamislio sam Andjelu kao malu pustolovku, rumenu od planinskog vazduha , sposobnu da omeksa i najtvrdje srce................

izvinjavam se da dopunim predhodni post

Izgubljeno lice

M . K. Ivaskovic

[size=13px]"Nema vise knjiga koje mogu promeniti zivot ".. tako ide kad "spisateljici" ko sho joj rece onal liq veceras na krsti kazes sta treba da procita pa joj odzvanja knjiga u glavi ... :lol: ima jedna koja moze..... pamuk i novi zivot. al treba biti ono debelo u sranju da je razumes skroz...[/size]

posto je tema sa odomcima a u svakom umetnickom delu su uvek najvazniji pocetak i kraj... prva i poslednja recenica iz istoimene pamukove knjige.....

jednog dana procitao sam jednu knjigu i citav mi se zivot promenio.....
a zeleo sam da se vratim kuci, nisam zeleo da predjem u novi zivot i uopste, zaista uopste, nisam zeleo da umrem.

p.s ko mi nadje u knjizevnosti primer dela koji na tako jasan i razgovetan nacin u prvoj i zadnjoj recenici odlslikava unutarnje bice i duh autora vodim ga na veceru... naravno ako je zensko :lol:

Marlone ja sam Novi zivot uzela iz biblioteke pre nekih mesec dana , namerno je trazila i nisam uspela da joj vidim kraj .....neznam zasto ali nisam je docitala ....kad mi ne ide tako ne mucim ni sebe ni nju ....vratila sam je uredno na policu biblioteke :)

[quote author=marlon link=topic=11.msg5473#msg5473 date=1250639997]
[size=13px]"Nema vise knjiga koje mogu promeniti zivot ".. tako ide kad "spisateljici" ko sho joj rece onal liq veceras na krsti kazes sta treba da procita pa joj odzvanja knjiga u glavi ... :lol: ima jedna koja moze..... pamuk i novi zivot. al treba biti ono debelo u sranju da je razumes skroz...[/size]
[/quote]

aaa kad ne citam sve , znaci nisam bila zabrazdila ocigledno .....:lol:

pa cici mlada si to je sigurno glavni razlog... :mrgreen: inace tako i treba citati knjige, ako ti ne ide odmah je ostavi...za novi zivot mislim da ipak treba da budes malo starija. inace imam obicaj da prijateljima i dragim ljudima poklanjam samo dve knjige... novi zivot i istoriju lepote od eka... pamuka poklanjam onima za koje znam da imaju jako dubok unutarnji zivot prepun sukoba i koji nisu naceli neku svoju duhovnu nirvanu a znam da tragaju za njom... istoriju lepote opet onima koji spolja deluju ko das malkice blesavi ali koji su opet s druge strane na poseban nacin osecajni....

Dugo sam verovao da u svakoj generaciji ima nekoliko duša, nazovite ih srećnicima ili prokletima, koje su prosto rođene tako da ne pripadaju, koje dolaze na svet poluodvojene, ako hoćete, bez čvrste veze sa porodicom ili mestom ili nacijom ili rasom; da možda ima na milione, milijarde takvih duša, možda isto toliko nepripadajućih koliko i pripadajućih. Jer su oni koji cene stabilnost, koji se plaše prolaznosti, neizvesnosti, promena, podigli moćan sistem stigmi i tabua protiv neukorenjenosti, te razarajuće antidruštvene sile, tako da se uglavnom prilagođavamo, pretvaramo se da nas motivišu vernost i solidarnost koje u stvari ne osećamo, krijemo svoje tajne identitete ispod lažne kože onih identiteta koji su odobreni pečatom "pripadajućih". Ali, istina procuri u naše snove; dok smo sami u krevetu (jer noću smo potpuno sami, čak i ako spavamo sa nekim), vinemo se, letimo, bežimo. A u budnim sanjama koja naša društva dozvoljavaju, u našim mitovima, umetnostima, pesmama, slavimo nepripadajuće, drugačije, odmetnike, čudake.

Tako ja to vidim. Vi ne morate da se složite. Možda nas, na kraju krajeva, i nema tako mnogo. Možda i unosimo razdor i možda smo antidruštvena sila i možda nas treba zabraniti. Vi imate pravo na svoje mišljenje. Sve što ću ja reći je: mirno spavaj, dušice. Čvrsto spavaj i lepo sanjaj."
"Tlo pod njenim nogama" Salman Rusdi

Gubitak Istoka znači dezorijentisanost. Pitajte bilo koga moreplovca – na moru je vodič istok. Ako izgubite istok, izgubili ste uporište, izvesnost, znanje o tome šta jeste i šta bi moglo biti, a možda i sam život. Za kojom ste zvezdom pošli stigavši na ovu putanju? Tako je. Istok je orijentacija, orijentir, Orijent. Tako glasi zvanicna verzija. Tako kaze jezik, a jezik nikada ne treba dovoditi u pitanje. Ali pretpostavimo ipak nešto drugo. Šta ako je čitava priča – orijentacija, svest o mestu boravka i sve ostalo – šta ako je sve trik? Šta ako je sve – dom, bratstvo, čitava šarada – samo ogromno, sveopšte, vekovno ispiranje mozga? Šta ako pravi život započinje tek kad se usudite da sve odbacite? Kad se otisnete od ukotvljenje ladje porodičnog doma, presečete konopce, ispustite lanac, isplovite van mape, kad jednostavno isparite, nestanete, zbrišete, šta god – možda biste tek tada mogli da živite slobodno! Bez uputstava kako da postupate, zašto i gde da živite. Tamo gde niko ne bi mogao da vam naredi da odete nekud i poginete za njega, ili za boga, niti bi mogao da vas preslišava zbog toga što ste prekršili pravila, ili zbog toga što ste baš vi jedan od onih kojima, iz razloga koji vama, nažalost, ne mogu biti saopšteni, nešto nije dozvoljeno. Možda morate da prodjete kroz okean beznadja, kroz haos i još dalje, morate da podnesete samoću i nesnosan strah zbog gubitka sidra, užas pojedinaca oko koga se obrću horizonti, poput stranica novčića koji je neko bacio u vazduh.
Vi to ne želite. Većina to ne želi. Svetska perionica mozgova ima prilično veštu ruku – ne skači sa te litice, ne idi kroz taj prolaz, ne ulazi u taj vir, ne rizikuj, nemoj preći tu crtu, ne iskušavaj me tako grubo, upozoravam te da me ne začikavaš, a ti to ipak činiš, stavljaš me na probu. Nećeš dobiti priliku, zaboravio si molitvu, uništen si, svršeno je sa tobom, nisi mi ništa, mrtav si za mene, za svoju porodicu, naciju, rasu i za sve što je trebalo da ti bude vrednije od života, i da mu služiš kao gospodaru, da ga slepo pratiš, da mu se klanjaš, da ga obožavaš i da mu se pokoravaš; mrtav si, čuješ li me, gotovo je, bedno kopile, a čak ti ni ime ne znam.
Zamislite ipak da ste to učinili. Da ste iskoračili sa kopna ili skočili u kobni vir i da pred sobom vidite čarobnu dolinu koja se nalazi na kraju Svemira, blaženo carstvo vazduha. Sa svih strana dopire muzika, a vi je udišete – izdišete, bez prestanka, tako da je postala deo vašeg tela. Sladja je od „poseda“ u vašim grudima.
Vina je bila prva koja je to učinila. Ormus je skočio za njom, a ja sam kao i obično bio na začelju. I mogli bismo dugo raspravljati o tome zašto smo skočili, i da li nas je neko gurnuo, ali ne možete osporiti da smo svi to učinili. Bili smo tri kralja Dezorijenta.
Ostao sam samo ja da ispričam našu pricu.

"Tlo pod njenim nogama" Salman Ruzdi

S tugom jednostavno treba umeti... Tuga je kao starica koja prodaje karanfile po kafanama, samo se uporno moraš praviti da je ne primećuješ pa će se kad tad okrenuti i otići, i ako ti se u prvi mah čini da će zauvek cvileti kraj stola...
I pazi... Pokloniš li joj mrvicu pažnje, neće se smiriti dok ti ne uvali čitavu korpu.
I onda si gotov... Jer tuga nikad ne zaboravlja lica galantnih mušterija...
I nikad te više neće zaobići...

Jedan od onih života
Đorđe Balašević

Kada smo vrlo jaki, - ko da ustukne? Vrlo veseli, - ko od smeha da pukne? Kada smo vrlo zli, - šta da se čini sa nama?
Kitite se, igrajte, smejte se. Ja nikada neću moći da izbacim Ljubav kroz przor.

A.Rembo

Nema potrebe da iko traži razumno opravdanje
Što živi u ovom gradu; i niko nema
Razloga da o življenju svome sudi.
Drugde, daleko od sunca ili od mora
Čak i siguran čovek morao je da mozga
O prirodi svoje sigurnosti, i drugim
Načinima na koje bi se moglo živeti.

Legende i alegorije nastaju iz takve
Jake sumnje. I baš te gradove, u kojima su ljudi,
Zagledani u sebe, s čudjenjem se pitali gde su,
Nose i prekrivaju velovi velikih priča.
Mitovi nastaju ne tamo gde to ljudi vole, nego
Gde se osećaju najnelagodnije. Naše bajke
Vraćaju nas mestima gde su nam srca mogla pući.

E. Dženings

НЕВЕÐ*НИК - Душко Ð*адовић

Петар сваке ноћи сања да има Бога.
Бог не постоји али у његовом сну постоји. Дође, гледа га, разговарају.
Бог Петру "ти", он Богу "ви".
Петар једва чека да се пробуди. Да га не види више.
Али прође дан и дође ноћ. А Бог сваке ноћи не попушта.
Поваде Петру све зубе. Мисле, то је од зуба. Али није од зуба.
Јер се Онај поново јавља.
Пошаљу Петра у бању. У најзабачениј� �ƒ и кришом. А Бог за Петром, у први бањски сан. И онда редом сваке ноћи.
А не постоји.
После извесног времена Петар умре.
А онај исти Бог дође му и у тај последњи сан.
Узме скрхану душу и смести је на најлепше место, међу саме Aрхангеле и Cерафиме.
Петар чека кад ће се пробудити.
Не верује и не верује.

Vidim na stotine ljudi dnevno
koji su sasvim odustali.
Na sve strane vidim one koji ne žude ni za čim,
osim hranom, krovom, i odećom,
usresredjeni samo na to,
bez snova.
Oni ne osećaju užas što ne vole
ili što nisu voljeni.

Ono što me je snažno privlačilo nije neka spoljna lepota koja se može meriti opštim kriterijumima ili količinom, već ono nepromenljivo, što se nalazi duboko unutra. Kao što neki ljudi potajno vole oluje, zemljotrese ili nestanak struje, tako ja volim to nešto neopipljivo što mi upućuju pripadnice suprotnog pola. Nazovimo to magnetizmom. To je sila koja te hteo ne hteo, ščepa i usisa. Ta sila bi se najpre mogla uporediti sa mirisom parfema. Možda čak ni onaj koji se bavi spravljanjem parfema ne bi mogao da objasni kako se stvara miris koji poseduje takav magnetizam. Ni nauka ne može to da objasni. Jedan miris privlači možda pedeset od sto ljudi, a neki drugi miris verovatno privlači onih preostalih pedeset. Ipak, na svetu postoje i mirisi koji silovito privlače samo jednog ili dva čoveka. To su posebni mirisi, a ja sam imao moć da ih iz daljine jasno namirišem. Znao sam da su mi sudjeni. Tim devojkama sam hteo ovo da kažem: Slušaj, ja znam! Možda niko drugi nije shvatio, ali ja - jesam!

Od prvog dana okupacije ruski vojni avioni leteli su svake noci nad Pragom. Tomas se bio odvikao od te buke i nije mogao da zaspi.
Prevrtao s epored usnule Tereze i setio se necega sto mu je rekla jednom davno, usred sasvim beznacajnog razgovora. Govorili su o njegovom prijatelju Z i Tereza je izjavila : " Da nisam srela tebe, sigurno bih se zaljubila u njega" .

Kundera


( nastavicu nemogu da pisem s tudje tastature)

Voz zivota

Nedavno sam citala knjigu u kojoj je zivot bio uporedjivan s putovanjem
u vozu. Bila je to sjajna lektira.

Zivot je poput putovanja vozom. Ljudi ulaze i silaze. Prilikom zaustavljanja voza desavaju se prijatna iznenadjenja. Covek prozivljava
srecne trenutke ali ima i nezgoda, nesreca i zalosti.

Kad se rodimo zakoracimo u voz. Susrecemo se s ljudima za koje mislimo da ce nas pratiti tokom celog naseg putovanja. Npr. nasi roditelji. Nazalost, istina je sasvim drugacija. Kad-tad, oni ce sici s voza i ostaviti nas bez svoje ljubavi, naklonosti, neznosti, prijateljstva i drustva. Medjutim, u voz ce uci druge osobe koje ce nam biti jako vazne. To su nasa braca i sestre, nasi prijatelji i ljudi koje cemo sresti i zavoleti u svom zivotu.

Mnoge osobe koje ulaze gledaju na putovanje kao na kratku setnju. Drugi pak u svojoj voznji kroz zivot nalaze samo zalost i tugu. Ali u vozu ima i onih koji su uvek pri ruci i spremni su da pomognu onim ljudima kojima je potrebno pomoci.

Mnogi nakon svog silaska s voza ostavljaju iza sebe trajnu ceznju. Mnogi nas sunovracuju u duboku nevolju. Mnogu ulaze i silaze a da ih nismo ni zapazili.

Cudi nas sto su mnogi putnici koji su nam najdrazi negde u nekom drugom vagonu. Ostavljaju nas same u tom delu naseg putovanja. Naravno , to nas ne sprecava da na sebe preuzmemo teskoce putovanja i samoce i da ih potrazimo i da pokusamo da se smestimo u njihov vagon. Desava se i to da ne mozemo da se smestimo blizu njih jer je mesto vec neko drugi zauzeo .

I takav je zivot. Prepun izazova, snova, mastanja, nadanja, sastanaka, rastanaka, bez ponovnih sastanaka i nikad se ti trenuci nece vratiti. Pokusajmo od svog putovanja kroz zivot da ucinimo najbolje sto mozemo. Pokusajmo da se svima iz voza budemo u miru. Pokusajmo u svakom od njih da vidimo najbolje sto je u njima. Setimo se toga da na svakom delu zivotnog koloseka, neko od saputnika moze "skliznuti" i da su mu potrebne nase simpatije i razumevanje. I nama se moze desiti da "skliznemo" s koloseka. I nadamo se da ce se naci neko ko ce da nas razume.

Najveca misterija putovanja je ta sto ne znamo kad cemo tacno izaci iz voza isto kao sto ne znamo ni kada ce da sidju nasi saputnici, cak ni oni koji sede pored nas.
Bicu veoma tuzna kad budem morala da sidjem iz voza. Verujem da ce veoma boleti rastanak s nekim prijateljima koje sam sretala za vreme putovanja i koji su mi postali dragi. Medjutim gajim nadu da ce doci glavini kolosek. Tada cu videti kako svi oni pristizu sa svojim prtljagom koji na ulasku u voz nisu imali. To ce me silno obradovati. Bicu srecna i zbog cinjenice da sam im pomogla da povecaju svoj putni prtljag polozivsi u njemu prave sadrzaje.

Pokusajmo da pri silasku iz voza ostavimo prazno sediste koje ce u ostalim putnicima, koji nastavljaju putovanje, buditi ceznju na lepe i prijatne uspomene.
Svima zelim srecno i prijatno putovanje.

Ako ja ne želim ono što ti želiš, ne trudi se, molim te, da mi dokažeš da je ono što ja želim pogrešno;
ili, ako ne verujem ono što ti veruješ, zastani malo pre nego što počneš da me ubeđuješ;
ili, ako osećanja pokazujem jače, odnosno slabije od tebe u istim situacijama, dopusti mi da to ipak učinim onako kako mi odgovara;
ili, ako nešto radim na način koji se razlikuje od načina kako ti radiš to isto, dozvoli mi.
Ne zahtevam od tebe da me potpuno razumeš, bar ne sada; to ću, možda, tražiti tek kad osetim da od mene hoćeš načiniti kopiju sebe....
Možda sam tvoj bračni drug, možda radni kolega, tvoj roditelj, ili jednostavno, prijatelj.. I dok ostvarujem svoje želje, pokazujem svoja osećanja ili izražavam veru, ti otvori svoje srce i dopusti da u njega uđe i razvija se saznanje da nije sve pogrešno što je različito od tvoga. Prihvati me onakvu kakva jesam - to je prvi korak koji možeš učiniti ako hoćeš da me razumeš...
Jednog dana, ako me ikada stvarno shvatiš, videćeš da u tome kakva sam postoji mnogo lepog. I tada ćeš, nadam se, osetiti snažnu potrebu: ne da me menjaš da bih bila kao ti, nego da me ceniš, priznaješ, podržavaš i voliš....[/]