Маглине (небуле)

Маглина (лат. nebula - облак) је облак у васиони састављен од прашине и гасова.

Некада, док се није познавао добро Млечни пути простор ван њега, назив маглина се односио на било који дифузни објекат са сталним положајем на небу, што укључује галаксије изван Млечног пута, звездана јата и објекте које данас називамо маглине. http://www.b92.net/news/pics/2012/12...59365_orig.jpg

Маглине се сврставају у следеће класе:

- дифузне
- емисионе
- рефлексионе
- планетарне
- тамне
- остаци супернових
- протопланетарне маглине

http://www.vesti-online.com/data/ima...ver=1297330919

Емисионе маглине су дифузне маглине које се састоје од гаса (доминантно водоник) кога осветљавају звезде, по правилу врло топле звезде О и B класе.

Ове звезде емитују УВ светлост побуђујући атоме у маглини, који потом емитују видљиву светлост враћајући се у основно стање (флуоросценција).

Како се емисионе маглине састоје пре свега од водоника, светлост коју емитују потиче пре свега од НII спектралне линије водоника због чега су црвене боје.

Ако су присутни и атоми других елемената, они могу узроковати појаву и других боја (најчешће је у питању кисеоник који даје зелену светлост, а у комбинацији са црвеном од водоника настаје жута). Ако је присутна и рефлектујућа компонента, она ће дати плаву боју.

С обзиром на то да су емисионе маглине повезане са стварањем звезда које се у нашој галаксији дешава у спиралним крацима, у њима се налазе и неке од најспектакуларнијих емисионих маглина:

http://upload.wikimedia.org/wikipedi...nterWilson.jpg
емисиона маглина ''Лагуна'' у сазвежђу Стрелац

http://upload.wikimedia.org/wikipedi...gle_Nebula.jpg
маглина ''Орао'' у сазвежђу Змија

http://upload.wikimedia.org/wikipedi...ega_Nebula.jpg
маглина ''Омега'' у сазвежђу Стрелац

http://upload.wikimedia.org/wikipedi...arp.750pix.jpg
троделна маглина у сзавежђу Стрелац

http://upload.wikimedia.org/wikipedi...saic_18000.jpg
маглина ''Орион'' у сазвежђу Орион

http://upload.wikimedia.org/wikipedi...a-02-hires.jpg
маглина ''Тарантула'' у сазвежђу Златна Риба

Рефлексионе маглине су дифузне маглине које се састоје од прашине које рефлектују светлост оближњих звезда, а ређе и неких других објеката.

За разлику од емисионих маглина које светле услед флуоресценције присутног водоника, рефлексионе маглине само одбијају светлост. Због тога што се плава светлост ефикасније рефлектује, рефлексионе маглине су најчешће плаве.

Међутим, постоје рефлексионе маглине које рефлектују светлост емисионих маглина које су саме по себи црвене, па је рефлектована светлост жута уместо плава. Осим тога, неке рефлексионе маглине не рефлектују светлост постојаних звезда већ краткотрајне бљескове супернових.

Маглине су најчешће места настанка нових звезда, па су зато често повезана са отвореним зевзданим јатима.

http://upload.wikimedia.org/wikipedi...es_Stromar.jpg
''Плејаде'', отворено звездано јато са рефлексионом маглином

http://upload.wikimedia.org/wikipedi...ear_Merope.jpg
IC 349, рефлексиона маглина у близини Меропе у Плејадама

http://upload.wikimedia.org/wikipedi...nterWilson.jpg
NGC 7023, отворено звездано јато са рефлексионом маглином

http://upload.wikimedia.org/wikipedi...Messier_78.jpg
М78, рефлексиона маглина у сазвежђу Орион

http://static.astronomija.co.rs/au/5000lys/m42/m42.jpg

Маглина Орион (М42) је једна од најсјајнијих на небу и може лако да се уочи голим оком. Откривена је 1610. године (претходно је била квалификована као звезда Орион). Постоји много других блеђих маглина које окружују маглину Орион и много звезда које се формирају у овом пордучју. Маглина Орион је вероватно једна од највише проучаваних на небу.

Karta područja magline Orion

Ova karta sjajne magline u sazvežđu Orion pokazuje kako je Maglina Orion (M42) samo mali deo velikog skupa sjajnih maglina.

Najvažnije magline su označene. Područje IC 434 iznad Magline Orion je drugo područje formiranja zvezda i sadrži čuvenu tamnu maglinu Konjska glava (Horsehead).

M78 je mala maglina ali čuvena po tome što je najsajnija 'refeleksiona maglina' na nebu.

Barnardov prsten (Barnard's Loop) je prostrana polukuržna maglina koja skoro da okružuje celo sazvežđe - ta maglina je vrlo beda i može se detektovati na fotografijama duge ekspozicije.

Maglina Lambda Orionis na vrhu sazvežđa je bleda maglina u društvu zvezdanog jata.

Konačno, Maglina IC 2118 je bleda refleksiona maglina koju verovatno osvetljava zvezda Rigel (Beta Orionis). IC 2118 se ponekad zove 'Maglina Veštičja glava' jer na fotografijama podseća na profil glave veštice.

http://static.astronomija.co.rs/au/5...m42/m42map.gif

Lokacija magline Orion

Rastojanje do Magline Orion se precizno poznato posebno zato što ima mnogo sjajnih jata u tom području. Maglina je oko 1300 svetlosnih godina daleko. To je zato što je sazvežđe Orion bogato maglinama i sjajnim zvezdama koje predstavljaju lokanu granu Galaksije nazvanu Orionova ruka (krak).

http://static.astronomija.co.rs/au/5...m42/m42loc.gif

http://static.astronomija.co.rs/au/5000lys/nbubble.jpg
NGC 7635 sjajna je maglina udaljena od nas 12 000 svetlosnih godina. Ova se maglina naziva i maglina Mehur (Bubble), iz očiglednog razloga.

Protoplanetarne magline

Protoplanetarne magline predstavljaju veoma kratku fazu u evoluciji zvezda, izmedju faze crvenog džina i planetarne magline, koja još uvek nije dovoljno ispitana, pa su slabo zastupljene u literaturi. Ove refleksione magline spadaju u najlepše fenomene vasione. Nažalost većina protoplanetarnih maglina reflektuje infracrvenu svetlost na koju ljudsko oko nije osetljivo.

Pojam protoplanetarne magline se ne bi smeo pomešati sa pojmom protoplanetarnog diska, jer je protoplanetarni disk cirkumstelarni disk gustog gasa koji okružuje mlade, tek nastale zvezde, dok protoplanetarna maglina okružuje umiruće zvezde. Ime potiče od pojma planetarna maglina, koji je nastao zbog toga što su ove
magline pri posmatranju teleskopima male razdvojne moći veoma ličile na planete. Protoplanetarne magline se mogu naći u literaturi i pod imenom preplanetarne magline.

Protoplanetarne magline nisu evoluirale u dovoljno toplu zvezdu da bi mogle da emituju značajnu količinu Lajmanovih fotona da jonizuju ostatke omotača koji ih okružuje.

Pri posmatranju, očekuje se da kandidati za protoplanetarne magline imaju sledeća svojstva:

1. trebalo bi da pokazuju jasan dokaz postojanja ostatka AGB (asimptotska grana džinova) omotača. Ovo uključuje: a. veliki infracrveni višak sa temperaturama boje izmedju 150 i 300 K i b. molekulsku emisiju CO ili OH koja pokazuje brzinu širenja od 5-30km/s tipičnu za AGB zvezdane vetrove.

2. Trebalo bi da postoji dokaz da je cirkumstelarni omotač odvojen od fotosfere i da nije rezultat tekućeg procesa gubljenja mase.

3. Ako je centralna zvezda dovoljno sjajna da može da se odredi njena spektralna klasa, trebalo bi da bude spektralne klase između B i G sa klasom luminoznosti I.

4. Ne bi trebalo da postoji promena sjaja velikih amplituda kao posledica pulsiranja masivnog vodoničnog omotača iznad jezgra.

Prvi kandidati za protoplanetarne magline

http://www.portaltotheuniverse.org/s...ost-100159.jpg
AFGL 618

AFGL 618 je infracrveni izvor temperature boje ~200K koji se nalazi između dva optička režnja razdvojena približno 7ʺ u pravcu istok-zapad. Spektar je pokazao da su ova dva režnja refleksiona maglina obasjana centralnom zvezdom spektralne klase B0. Posmatranja otkrivaju mali jonizovani region dimenzija 0.4ʺ×0.1ʺ koji je ugnježden u infracrvenom izvoru.

Cela maglina je okružena molekulskim omotačem od ~20ʺ koji se širi brzinom od 20 km/s, slično omotaču AGB zvezde.

http://t1.gstatic.com/images?q=tbn:A...eSzzY1f4j0IrWg
Maglina Jaje (AFGL 2688) - centralna zvezda na slici se vidi kao tamna oblast materijala preko sredine magline

AFGL 2688 , poznata i kao maglina Jaje, obasjana je centralnom zvezdom spektralne klase F2. Centralna zvezda ove magline je do pre nekoliko stotina godina bila crveni džin. Materijal odbačen od umiruće zvezde, sličan omotaču AGB zvezda, širi se brzinom od 20 km/s. Kroz tanje delove odbačenog materijala, svetlost centralne zvezde prolazi poput reflektora i odbija se od čestica prašine u spoljašnjim slojevima magline.


Centralna zvezda AFGL 618 je masivnija od centralne zvezde AFGL 2688 (prema tome evoluira brže) i smatra se da je tek sada dovoljno topla da može da jonizuje cirkumstelarni omotač i pređe u fazu planetarne magline.


Kasnije je još oko 100 kandidata otkriveno u IRAS4 pretraživanjima neba.

Neka optička svojstva protoplanetarnih maglina

- Prividna magnituda protoplanetarnih maglina se kreće od 7-22m.


- Molekulske trake C2 i C3 detektovane su u AFGL 2688 i nekoliko drugih protoplanetarnih maglina, ukazujući na mogućnost da su to objekti veoma bogati ugljenikom.


- Mnogi kandidati pokazuju i emisionu Hα liniju.


- Praćenje brzina jednog broja kandidata protoplanetarnih maglina pokazalo je da se u njihovim središtima nalaze dvojni sistemi. Jedan takav dvojni sistem nalazi se u centru magline Crveni pravougaonik (HD 44179) u sazvežđu Jednorog.

http://upload.wikimedia.org/wikipedi...r_HD_44179.jpg
Maglina ''Crveni pravougaonik ''

Oblik magline ''Crveni pravougaonik'' potiče od para zvezda koje orbitiraju tako blizu jedna pored druge da dolazi do njihove deformacije usled gravitacione interakcije. Ovaj tesno dvojni system je oko sebe stvorio gust disk materijala, koji je ograničio pravac kretanja daljeg odliva materijala. Zvog ovoga se kasnije izbačen material kreće linijama kupa koje su postavljene normalno na disk. Mi vidimo crveni pravougaonik sa strane, pod pravim uglom u odnosu na kupe.

Maglina Bumerang

Maglina Bumerang nalazi se na oko 5 000 svetlosnih godina od Zemlje, u sazvežđu Kentaur. Njena temperatura procenjuje se na ~1K. To je jedini objekat koji je hladniji od pozadinskog zračenja. Tako niska temperatura posledica je širenja magline brzinom od oko 164 km/s. Još uvek se ne zna da li je u centru magline usamljena zvezda ili neki sistem.

http://fizikapress.files.wordpress.c...01_fdjbd_0.jpg
Maglina Bumerang - slika je snimljena uz pomoć polarizacionih filtera, a boje odgovaraju uglu polarizacije

Planetarne magline

Posmatrane manjim teleskopom, planetarne magline neodoljivo podsećaju na diskove planeta, otud su i dobile ime. Planetarne magline su gasoviti ostaci atmosfera umrlih zvezda. Na fotografijama, snimljenim velikim teleskopima i dugim eskpozicijama opažamo raznolikost čudnovatih oblika koje smaterijaaju gasovi u maglinama. Za mnoge su to najlepši objekti na nebu. Za astrofizičare to su najbolje kosmičke laboratorije, u kojima mogu u prirodnim uslovima proučavati fizičke procese u međuzvezdanoj materiji.

http://www.astronomija.co.rs/images/...e/m57-1000.jpg
Prstenasta planetarna maglina M57 u sazvežđu Lire jedna je od najpoznatijih. Njena nam svetlost stiže s udaljenosti od 1.410 s.g. (Hubble Heritage Team AURA/STScI/NASA/ESA)

Već prva bitna opažanja planetarnih maglina pokazala su da se u središtu svake od njih nalazi slabašna zvezdica. Pitanje, koje je samo po sebi usledilo, bilo je: kakve su to zvezde u središtima planetarnih maglina, i kakva je njihova veza s maglinom?

Danas znamo da su to u pravilu bele zvezde spektralnog tipa O s vrlo visokim površinskim temperaturama koje dostižu do 100.000 K i spektrima sličnim onima kao kod vrućih zvezda tipa Wolf-Rayet. S druge strane, njihov slabašni sjaj govori kako se radi o majušnim zvezdama, dakle – belim patuljcima.

Zračenje tih zvezda naročito je intenzivno u nevidljivom ultraljubičastom delu spektra. Gasovi i čestice od kojih je maglina sazdana, upijaju to zračenje i reemitiraju ga u vidljivom delu spektra - pojava dobro poznata fizičarima kao fluorescencija. Gasovi u maglici su jonizovani. Ta pojava nam omogućuje da maglinu vidimo u optičkom teleskopu.

Prva spektralna istraživanja potvrdila su postojanje dve moćnih linija u spektrima planetarnih maglina koje se nisu mogle povezati ni sa jednom od poznatih linija hemijskih elemenata. Linije se javljaju pri talasnim dužinama 495.9 i 500.7 nm. S razvojem spektroskopije godine 1927. uspelo se tajanstvene dve linije, koje su označene kao N₁ i N₂, objasniti linijama dvostruko jonizovanog kiseonika i azota.

Planetarne magline veoma su prozračne. Srednja koncentracija čestica iznosi oko 1.000 čestica na cm³, što je 10²⁴ puta manje nego koncentracija molekula u atmosferi Zemlje. Ultraljubičasto zračenje središnje zvezde zagrejava gas u maglici na temperaturu do 10.000 K.

Višegodišnja proučavanja dovela su do otkrića niza zanimljivih procesa, karakterističnih za razređenu plazmu u polju snažnog ultraljubičastog zračenja.

http://www.astronomija.co.rs/images/...skimo-1000.jpg
Neobična planetarna maglina Eskimo u sazvežđu Blizanaca (NASA, ESA, STScI, ERO team)

Hemijski sastav planetarnih maglina otkriven je spektralnom analizom. Uočena je velika prisutnost vodonika i helijuma i drugih elemenata - kiseonika, ugljenika itd. - ali u znatno manjim količinama. Zanimljivo je da u sastavu planetarnih maglina ima ugljenika više od pet puta nego na Suncu.

Sastavnim spektroskopskim proučavanjima velikog broja planetarnih maglina astronomi su utvrdili da se mešavina gasova od kojih su sazdane razlikuje takođe u zavisnosti od udaljenosti magline od središta i ekvatorijalne ravni naše Galaksije.

Do danas je katalogizirano oko 1.500 planetarnih maglina. Većina ih se nalazi blizu ravni Mlečnog puta, najviše se koncetrišu blizu galaktičkog jezgra. Vrlo retko se opažaju u zvezdanim jatima. Ako sa dovoljnom točnošću odredimo udaljenosti do planetarnih maglina i proučimo njihov prostorni raspored u Galaksiji, možemo izračunati njihov ukupan broj u Mlečnom putu - prema današnjim proračunima ukupno ih ima oko 40.000.

http://www.astronomija.co.rs/images/...c6543-1000.jpg
Planetarna maglina Mačje oko (NGC 6543) u sazvežđu Zmaja jedna je od najsloženijih, najverojatnije je nastala u dvojnom zvezdanom sastavu.
Njena starost iznosi oko 1.000 godina (ESA, NASA, HEIC and The Hubble Heritage Team STScI/AURA)

Gas koji čini planetarnu maglinu, stalno se širi brzinom od oko 30 km/s. Usled toga gustina gasa brzo pada, a s tim u vezi slabi i sjaj magline, koja na kraju prestaje biti vidljiva. Životni vek planetarne magline - vremen za koje je ona vidljiva, iznosi svega nekoliko desetaka hiljada godina.

Nastajanje planetarnih maglina je neizbežna posledica razvoja «normalnih« zvezda glavnog niza Hertzsprung-Russellovog dijagrama, s masom 1 do 5 masa Sunca. Kroz nekih 7 do 8 milijardi godina takva sudbina najveroatnije čeka i naše Sunce.

Znamo da se planetarne magline neprestano šire. Ako znamo brzinu širenja i sadašnji veličinu magline, možemo se u mislima vratiti u prošlost - u vreme kada je veličina magline bio stotinu puta manja, a gustina desetak milijuna puta veća. Bili su to kompaktni objekti s srednjom koncentracijom atoma 10¹¹ na kubni centimetar i veličine približno deset astronomskih jedinica.

Kompaktan objekt s površinskom gustinom od oko 100 g po kubnom centimetru, neproziran je za zračenje jezgra, usled čega je jonizovan samo onaj deo vodonikove omotača neposredno oko jezgra. U spoljašnjim slojevima debelog omotača, na koju može otpasti veći deo mase, vodonik je neutralan i uglavnom u molekularnom obliku. Temperatura tih slojeva je 2000 do 3000 stepeni.

http://www.astronomija.co.rs/images/...yCn18-1000.jpg
Mlada planetarna maglina MyCn18 ima oblik peščanog sata, udaljena je od nas 8.000 s.g. (JPL,WFPC2 science team, NASA/ESA)

Objekti takvih osobina mogu biti samo džinovske zvezde, astronomima poznate kao - crveni džinovi. U naše vreme je posve jasno da planetarne magline nastaju kad se od zvezde odvoji debeli spoljašnji omotač. Zvezda u središtu planetarne magline je “obnažena” jezgrom nekad džinovske crvene zvezde.

Zašto se spoljašnji slojevi zvezde odvoje od središta i rasprše u međuzvezdanom prostoru?

Na to pitanje teško je dati pouzdan odgovor, posve je sigurno da su mehanizmi izbacivanja omotača mnogobrojni. Posebnu ulogu u odvajanju omotača ima pritisak zračenja vrućeg jezgra koji nadvladava silu gravitacionog privlačenja i ovojnica otplovi u svemir. Astronomi veruju da odvajanje spoljašnje omotača od jezgra nema eksplozivni karakter, sve započinje posve mirno, s «nultom» brzinom.

http://www.astronomija.co.rs/images/...Helix-1000.jpg
Planetarna maglina Helix u Vodenjaku jedna je od najbližih. Udaljena je samo 470 s.g. (NASA, NOAO, ESA, STScI, NRAO)

Nakon što je spoljašnji sloj bogat vodonikom odbačen u svemir, od zvezde je ostala tek majušno jezgro, ne veće od našega Sunca. Spoljašnji slojevi su sa sobom odneli većinu preostalog vodonika i helijuma pa su u središtu zvezde termonuklearne reakcije zamrle.

Jezgro se naglo sažme na veličinu Zemljine kugle, pri čemu ne eksplodira. Zvezda se jako zagreje i temperatura na površini dosegne 100 000 Kelvina. S obzirom na to da je tokom dosadašnje evolucije zvezda potpuno utrošila nuklearno gorivo, izuzev tankog površinskog sloja od helijuma, ona će tokom narednih nekoliko milijardi godina postupno hladeti, dok se posve ne ugasi i postane hladno, tamno telo. Planetarna maglina, koja je zvezdu krasila tokom prvih nekoliko hiljada godina, davno se već raspršila u međuzvezdanom prostoru.

http://www.astronomija.co.rs/images/...ix-ic-1000.jpg
Snimak magline Helix načinjena u infracrvenom delu spektra, pokazuje ogroman oblak međuzvezdanog gasa i prašine, koji se poput zavese «kometskih repova», prstenasto prostire oko središnje zvezde (Spitzer space telescope/NASA)

Uloga planetarnih maglina u galaktičkim procesima velika je i važna. Crveni džin u stadijumu koji prethodi pojavi magline obogaćuje zvezdanim vetrom međuzvezdani prostor raznim oblicima materije. Razređivanjem i sama planetarna maglina prelazi u međuzvezdani prostor obogaćujući ga težim elementima nastalim u raznim nuklearnim procesima čime se menja sastav međuzvezdanog materijala. Procenjuje se da u jednoj godini planetarne magline pridonesu galaktičkom prostoru 0.1 do 0.2 M₀ prerađene materiji.Do sada razmatrani evolucijski put - crveni džin, planetarna maglina, beli patuljak - čeka većinu zvezda u našoj galaksiji jer se njihova masa nalazi u rasponu između 1 i 5 Sunčevih masa.

Mali broj masivnijih zvezda ima kudikamo burniju evoluciju: poslije kolosalne eksplozije supernove zavisno od mase završavaju kao neutronske zvezde ili crne rupe. Za razliku od masivnih zvezda, manje masivne zvezde (manje od 0.85 Sunčeve mase) imaju tako sporu evoluciju da im vreme od 20 milijardi godina nije bilo dovoljno da se pomare s glavnog niza Hertzsprung-Russellova dijagrama.

Posljednjih deset godina astronomi posebnu pažnju posvećuju proučavanju planetarnih maglina u različitim delovima elektromagnetnog spektra. Posebno je važno proučavanje raspodele neutralnog i jonizovanog vodonika, koje se provodi u radio oblasti na dužini od 21 centimetra.

http://www.astronomija.co.rs/images/...mbell-1000.jpg
Dumbell maglina (Bučica) u sazvežđu Lisice ili M 27, udaljena je od nas 800 s.g. Zvezda u središtu magline bila je izvor magline prije otprilike 10 000 godina, površinska temperatura zvezde jedna je među najvišima poznatima, doseže čak 125 000 K. Snimak: Robert Vanderbei

Većinom su planetarne magline simetrične i približno okrugle, ali postoje i u vrlo različitim oblicima, ponekad vrlo složenim. Posmatrana struktura planetarnih maglina u pojedinim slučajevima potvrđuje postojanje dvojnih ili trojnih omotača; do sada je poznato tridesetak takvih primeraka. Pretpostavlja se da su pojedini delovi spoljašnje omotača izbacivani postupno, u više faza.
Neke od planetarnih maglina su dvopolne, jedna ima čak oblik pravougaonika. Još uvek nije dovoljno jasno što dovodi do tolike raznolikosti oblika, pretpostavlja se da ih mogu uzrokovati gravitacijski uticaji zvezda pratilica, ako je središnja zvezda dvojna. Druga mogućnost je da planeti prilikom nastanka magline ometaju odvajanje materije od zvezde.

Zanimljiva je još jedna činjenica. Danas znamo, da više od 50 posto svih zvezda ulazi u sastav dvojnih i višestrukih sastava. Kako to uskladiti s činjenicom, da je od 1500 poznatih planetarnih maglina samo u njih desetak posmatrano dvostruko jezgro?

http://www.astronomija.co.rs/images/...ovski-1000.jpg
Planetarna maglina Minkovski 2-9 u sazvežđu Zmijonošca je primeer magline leptira. Gas se u dva mlaza širi brzinom od 320 km/s. Maglina je stara 1.200 godina

Odgovor na to pitanje se nalazi u posebnostima evolucije tesnih dvojnih zvezda. Poznato je da evolucija masivnije komponente teče brže, ali zvezda ovde ne mora doživeti fazu crvenog džina - barem ne takvog prečnika koji bi omogućio površinskim slojevima da budu izbačeni u vidu planetarne magline.

Kad prečnik zvezde naraste do kritične vrednosti, dolazi do pretakanja materije na manje masivnu komponentu, i to spoljašnjeg omotača bogatog vodonikom. Ostaje užarena zvezda od helijuma, koja će u zavisnosti od preostale masi evoluirati u belog patuljka ili neutronsku zvezdu. Na ovom stadijumu zvezdane evolucije, masivnije zvezde mogu eksplodirati u vidu supernove, a konačan oblik može biti i crna rupa.

Ako je pak došlo do mirnog kraja i prva zvezda završi kao beli patuljak, za nekoliko milijardi godina događaj će se ponoviti, ali sada u suprotnom smeru. Naime druga komponenta narašće u crvenog džina, gasovita materija spoljašnjeg omotača postepeno se prenosi na belog patuljka. Ni u jednom od tih slučajeva neće nastati planetarna maglina.

Posmatrani malobrojni slučajevi dvojnih jezgara kod planetarnih maglina objašnjavaju se evolucijom bliskog dvojnog sastava u kojem su se zvezde razvijale istovremeno i istovremeno narasle u crvenog džina. Gasovite atmosfere obe zvezda slile su se u zajednički omotač koja je obavijala obe zvezde.

Sve su to za sada samo pretpostavke, još uvek prilično smo daleko od razumjevanja zanimljivih i složenih procesa u završnim fazama evolucije zvezda.

Čuvena maglina Prsten (ili Mesje 57) možda izgleda kao krug tankog, međuzvezdanog gasa, ali nove fotografije načinjene uz pomoć teleskopa “Habl” otkrivaju njenu sličnost sa – krofnom, kažu naučnici.

http://www.blic.rs/data/images/2013-...ver=1369432622

Nove “Hablove” fotografije su dale do sada najdetaljniji prikaz nebule Prsten, otkrivajući njenu trodimenzionalnu strukturu, preneo je portal “Spejs”.

“Maglina ne lični na đevrek, više je kao krofna sa želeom, jer je u središtu ispunjena materijalom”, naveo je u saopštenju vođa studije Robert O’Del, astronom Univerziteta Vanderbilt u Nešvilu, Teksas.


Astronomi su takođe uspeli da naprave video snimak nebuline strukture.
Maglina Prsten nalazi se u sazvežđu Lire, udaljene od Zemlje 2.000 svetlosnih godina.

Široka je jednu svetlosnu godinu – oko 10 triliona kilometara, a formirala se pre oko 4.000 godina, kada je umirućoj zvezdi, nekoliko puta veće mase od našeg Sunca, ponestalo “goriva”.

Novostvoreni crveni džin je počeo da širi svoje spoljne slojeve gasa, da bi potom kolapsirao i postao beli patuljak. Intenzivna ultraljubičasta svetlost zvezde greje okolni gas, čineći ga sjajnim, objasnili su naučnici.

http://www.blic.rs/data/images/2013-...ver=1369432668

Danas je Mesje 57 jedna od najpopularnijih “meta” za astronome. Njen prstenasti oblik, okrenut “licem” ka Zemlji, čini je jednim od najprepoznatljivijih objekata u svemiru.

Nove fotografije, međutim, oktrivaju da ova nebula nije savršeni krug, već komplikovana trodimenzionalna struktura, čiji se delovi prožimaju i s vremena na vreme šire od primarne mase. Naučnici su zapazili da nebula izgleda da se obmotava oko plavog središta, čiji krajevi izlaze preko “granice” prstena.

Sa iznenađenjem je otkriveno da postoje nepravilni “čvorovi” tamnog, gustog gasa, duž unutrašnjeg dela prstena nebule, poput paoka na točku, naveli su zvaničnici američke svemirske agencije NASA.

“Ovi gasni ‘pipci’ formirali su se kada je vreli, šireći gas ušao u hladni, kojeg je prethodno izbacila umiruća zvezda. Čvorovi su otporniji na eroziju koju uzrokuje talas ultraljubičaste svetlosti, a koji oslobađa zvezda”, objasnili su naučnici NASA-e.

Maglina Prsten širi se ka spolja, brzinom od 69.200 kilometara na sat, i nastaviće da čini tako sledećih 10.000 godina.

Teleskopom “Habl”, američke svemirske agencije NASA, snimljena je nova, spektakularna fotografija čuvene magline Konjska glava, u čast 23. godine njegovog posmatranja svemira.

http://www.blic.rs/data/images/2013-...ver=1366489252

“Habl”, lansiran 24. aprila 1990, “uhvatio” je maglinuu infracrvenoj svetlosti, kako bi se otkrile skrivene stvari iza vela prašine, naveo je portal “Spejs”.

“Rezultat je struktura koja izgleda krhko i eterično, sačinjena od delikatnih slojeva gasa, što je veoma drugačija slika od izgleda nebule na vidljivom svetlu”, naveo je zvaničnik misije u opisu fotografije.

Na osnovu “Hablovih” opažanja načinjen je i video snimak nebule.

Maglina Konjska glava, poznata i kao Barnard 33, nalazi se u sazvežđu Oriona, na oko 1.500 svetlosnih godina od Zemlje.

Konjska glava je, kao i druge nebule, ogromni, međuzvezdani oblak gasa i prašine, ali joj svetlost obližnjih zvezda daje poseban sjaj, pa je ova maglina popularna meta za posmatranje.

Stub Konjske glave sačinjen je od čvršće materije nego okolni oblaci, koji su se već raspršili. I sam stub će nestati, u sledećih pet miliona godina i to će biti kraj ove magline, naveli su naučnici.

“Habl” je tokom godina načinio bezbroj slika Konjske glave, a njegov 11. rođendan, 2001. godine, takođe je obeležen fotografijom te magline.

NASA je prošlog meseca objavila da će produžiti misiju teleskopa kroz čitav april 2016. Naslednik “Habla”, svemirski teleskop “Džejms Veb” (JWST – James Webb Space Telescope) vredan 8,8 milijardi dolara, biće lansiran 2018.

Maglina NGC 2392: Blistava smrt zvezde


http://www.nationalgeographic.rs/thu...=article_large

Kompozicija više fotografija koje su zabeležene putem svemirskog teleskopa Habl i opservatorije Čandra, prikazuje maglinu NGC 2392, koja se nalazi na 4.200 svetlosnih godina daleko od Zemlje, a trenutno je u jednoj od finalnih faza života.

Poznata i pod nazivom „Eskimo maglina“, ova planetarna maglina sastoji se od svetlećeg jonizovanog gasa koji se širi. Termin „planetarna maglina“, inače potiče od sličnosti sa izgledom planeta kada se posmatra kroz manji teleskop, ali zapravo ovaj objekat nema nikakve veze sa planetama. U pitanju je relativno kratkotrajan fenomen, od svega nekoliko desetina hiljada godina, u odnosu na tipični stelarni životni vek od nekoliko milijardi godina.

Vodonik iz središta ove magline sada je potpuno potrošen, pa se ona širi i odbacuje spoljašnje slojeve. Kada budu u potpunosti odbačeni, maglina će postati beli patuljak – gusti stelarni ostatak središta zvezde.

http://www.nationalgeographic.rs/ves...rt-zvezde.html

http://www.nationalgeographic.rs/thu...=article_large

Maglina čarobnjak

Rasejano zvezdano jato, pod nazivom NGC 7380, ili popularno Maglina čarobnjak, nalazi se u galaksiji Mlečni put, a udaljeno je od Zemlje oko 8.000 svetlosnih godina. Na fotografiji koja je uslikana iz Kit Pek nacionalnog opservatorijuma u Arizoni, vidi se džinovski oblak gasa i prašine koji okružuje jato zvezda starih oko pet miliona godina. Čarobnjak se prostire na više od 100 svetlosnih godina, zbog čega deluje veći od punog Meseca kada se posmatra sa Zemlje, a vidljiv je čak i uz pomoć malih teleskopa uperenih ka severnom sazvežđu Cefej.

http://www.nationalgeographic.rs/thu...=article_large

Slonova surla

Na fotografiji koja je nastala putem četiri metara dugačkog teleskopa u Kit Pek nacionalnom opservatorijumu u Arizoni, vidi se jato od 200 zvezda, starih nešto manje od 100.000 godina, što ih svrstava u grupu beba zvezda. Maglina popularno nazvana Slonova surla deo je mnogo većeg regiona jonizovanog gasa IC 1396, koji se nalazi u sazvežđu Cefej, na 2.400 svetlosnih godina daleko od Zemlje. Maglina se proteže na 20 svetlosnih godina u dužinu. Oblik magline izvajali su vetrovi koji potiču od masivnih zvezda smeštenih u njoj.