Poetesa - za sva vremena

http://razbibriga.net/imported/2009/12/desanka11-1.jpg

Desanka Maksimović je rođena 16. maja 1898. u selu Rabrovici, u okolini Valjeva.Otac joj je bio učitelj.Osnovnu školu i gimnaziju završila je u Brankovini i Valjevu.Posle Prvog svetskog rata upisuje se na Filozofski fakultet u Beogradu gde studira svetsku književnost,opštu i istoriju umetnosti.Kada je 1923. god. diplomirala postavljena je za suplenta u III ženskoj gimnaziji u Beogradu.Jednu godinu je provela na usavršavanju u Parizu kao stipendist francuske vlade.Kratko radi u učiteljskoj školi u Dubrovniku i onda prelazi u Beograd gde kao profesor radi u I ženskoj gimnaziji.Početkom Drugog svetskog rata dobija penziju,ali se u službu vraća 1944. i u istoj školi ostaje do konačnog penzionisanja, 1953.

11. februara 1993. godine stalo je srce Desanke Maksimović, najprostranije i najplemenitije srce za koje se na ovim našim prostorima zna.Srce, neštedimice poklanjano svima, nije se trošilo, već se širilo i bogatilo od toga davanja.Bivalo je prostranije i pristupačnije za sve.To srce, glavni junak poezije Desanke Maksimović, odselilo se u večnost narodnog pamćenja, u samo središte srpskog jezika.

Desanka Maksimović je bila pesnikinja, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika.Njena poezija, pripovetke, romani, knjige za decu prevođeni su na mnoge jezike, a pojedine njene pesme nalaze se u antologijama poezije raznih naroda.Više puta je nagrađivana našim najvišim književnim nagradama. Prvo priznanje dobila je 1925. nagradom za pesmu «Strepnja» na konkursu časopisa «Misao».Bila je član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1959. god.Desanka je bila od onih priroda u kojima se još u detinjstvu zametne ljubav koje se do kraja života ne odriču.Jer, sve u Desanki je pesničko:i reč, i odnos prema svetu, i filozofija.Reklo bi se čak da ništa drugo nije mogla biti do to što jeste.Sve što je napisala, napisala je srcem.A to njeno srce otvoreno je uvek i svuda, svemu i svakome.Prva Desankina pesma bila je o zalasku sunca.Sunce odlazi, a sve, i ljudi i priroda, pružaju prema njemu ruke i dovikuju-nemoj otići, ostani... Tada je .Sedela bi obično na nekom panju i pisala.To je bio njen pesnički atelje.Sa 14 god. se ne može stvoriti čudo, ali se može osetiti miris zemlje.Može se doživeti noć, čuti ćuk.Može se zaspati na pokošenoj livadi i zapisati prva «ljubavna» reč.Sa 14 god. može se znati istorija i upoznati ratnik.A tu, u Brankovini, imalo je šta i da se vidi i da se čuje o istoriji.Sa 14 god. mogla se doživeti samoća, i strah.Prve ocene Desanka Maksimović je dobila u Valjevu, od drugova iz gimnazijskih klupa.Čitala im je, a oni su je hrabrili i proricali joj blistavu budućnost.Njena pesma je uvek bila sigurna streha i zaklon svakome ko je obeležen osećajnošću, uskraćen za nešto, ugrožen.Retko je koji pesnik u nas kao Desanka Maksimović još za života stekao ime i ugled i zadobio toliku naklonost, poštovanje i privrženost brojnih čialaca.Desanka Maksimović nema drugu biografiju sem književnu, ni drugog poroda sem pesama.Onaj ko je čitao njene pesme upoznao je ne samo njenu dušu i njeno biće, već i dušu naroda iz kojeg je potekla.Mnoge njene pesme su poziv ljudima da budu dobri, plemeniti, ponositi, postojani, da poštuju ljude drugačijih načela i uverenja, boja i vera, pozivala ih da proslave i tuđeg sveca, da uvažavaju neistomišljenike, da budu strogi prema svojima kao što su i prema tuđim manama.Od svih vrednosti u životu ona je posebno isticala slobodu, odanost, hrabrost, dobrotu i nekoristoljublje.
Za razliku od mnogih liričara, naročito novijeg doba, koji su svaki komplikovaniji pesnički problem rešavali i složenijim sredstvima, naša pesnikinja je uvek išla za tim da najjednostavnijim i najprečim putem dopre do takvog zamućenog i skrivenog jezgra kakvo je ljudska bespomoćnost pred tajnom.Ma koliko bile raznolike i neujednačene sve Desankine pesme istovrsne su, istim glasom ispevane.Melodija njene poezije je sestra govorne melodije.Otkriva ćitavo obilje novih aliteracija i rima, koje i kada nisu izmešane sa poznatim u kontekstu nekako zazvuće poznato;skoro uvek su nekako prirodno na svom mestu.Desankina poezija saopštava o ljubavi, prenosi impulse mladosti.Ljubav je vodič u svet, učitelj duha.Bog o kome i kome peva Desanka Maksimović, prisutan je svuda i nigde ga nema; on je milosrdan i ravnodušan; prisan i neuhvatljiv; ispovednik i stranac.On nije sabran u jednu žižu, već je rasut u hiljadu mogućnosti,a pesnikinja nam saopštava da svaka od njih može biti, ili jeste prava.Sve te suprotnosti se usklađuju u ljubavi.Lirika Desanke Maksimović se od samog početka doživljavala kao čista ispovest srca, što je i sadržano u stihu «Ja sam lovac srca svoga rođenog».Njeno osnovno pesničko geslo je da poezija treba da bude razumljiva, jasna, iskrena, otvorena prema čoveku i životu, da izvire iz njih.
U kasnije dane lirika Desanke Maksimović dobila je svoju patinu, kao i njena rascvetana priroda u jesen, koja se u ovu liriku sve više uvlači.Njena poezija je dobila ono što vreme ljudskim motivima nameće: smirenost u nemirima, utišanost u akcentima.Godine ova pitanja neizbežno donose.Da li tražiti odgovore na njih? Ne tražiti nenalazivo, tj. pomiriti se sa zakonima.Tražiti ga i ne naći znaći neizbežnost kraja bez novog početka.Misao Desankina pred krajem, sluteći ga već, je samo konstatacija neobilaznoga i samim tim odricanje da se bilo kuda okolo prođe.Ona kao ptica šćućureno ćuti i čeka ono što doći mora.Prirodno i jednostavno je pevala o životu i sada tako peva o smrti.

Sve pesme Desanke Maksimović su razvrstane u sledeće pesničke krugove:

1.Intimističke pesme su najprisutnije u Desankinoj poezije, naročito s početka njenog stvaranja.To su pesme o mladosti, čežnji, samoći, devojačkoj strepnji i strahu od onoga što bi moglo ubiti iluziju o čistoj, idealnoj ljubavi., u kojima je puno izvornih osećanja i devojačkog bezazlenstva.Strepnja, često prisutna, dolazi od neizvesnosti da se san o nekom ko je predmet čežnje ne sruši nekim novim saznanjem.Zato pesnikinja traži da ljubav ostane iluzija, snevanje, iščekivanje i strepnja.Svaki dodir i susret ponešto bi oduzeli takvoj idealnoj slici voljenog, ljubav bi, time, bila umanjena.

2.Pesme o zavičaju i svetu u njemu.Desanka Maksimović je jednoj od svojih pesama dala ime «Pesnik i zavičaj».Pesnik i zavičaj? Šta je to zavičaj pesnikov?Da li je to vinograd, negde u Brankovini, u kome je jedna devojčica «pobeđivala svoj strah», slušajući noćne jauke slavuja i ćukova,kukavica i sova, osećajući prve pesničke klice u sebi?Ili je to prvi zalazak sunca u đačku svesku unet?Ili prva knjiga pročitana u sunčanoj učionici seoske škole što miriše na jabuke i hleb iz đačke torbice?Ili trenutak kad se shvatilo da mnogo štošta u životu nije baš onako kako se u dečijoj mašti doživljavalo, već ima druge, krupnije i grublje dimenzije i značenja? Zavičaj je sva patrijarhalnost pesnikinje, ljudi, jezik, proplanci, zvuci i slike.Zavičaj je zagrljaj koji utopljava, raznežuje, odmara.Zavičaj je i potresna balada o seljakovoj smrti.Desanka Maksimović se obraća zavičaju kao čoveku:neposredno, prijateljski, i ljudski.Nije važno da li peva o čežnji, tugovanju, smirenosti, nežnosti,radovanju, prva reč u susretu sa zavičajem uvek joj je ljubav.

3.Pesme o prirodi kao idealnom i beskrajnom vrtu.Drugi prilaze prirodi sa osećanjem uznemirenja, sa izvesnim strahopoštovanjem, sa mističnom idejom o zagonetki, sa jednim divljenjem koje je u isto vreme i obožavanje. vrlo dragome.Priroda za nju je lepota, radost, sloboda.Jednom rećju, poezija Desanke Maksimović je poezija prirodnoga.

4.Pesme o rodoljublju i socijalnim motivima.Rodoljublje Desanke Maksimović nosi u sebi mnogoznačni smisao, a iskazuje se kao iskrena ljubav prema predelima zavičaja, prema epskoj prošlosti koju su obeležile bitke i bune,podvizi i junačke pogibije, prema jeziku.Ona peva o slobodarstvu i nepokorstvu predaka, o njihovoj odanosti zemlji, veri i običajima, ognjištu, peva o vrlinama svoga naroda.Zbog ovoga, njeno rodoljublje podrazumeva i Brankovinu, staze i proplanke, reke i livade, nebo i pticu nad gorom, igre i smeh dece u slobodi, veru i jezik, pretke i potomke, istoriju, sve priče i pesme...

5.Pesme o životu, prolaznosti i smrti.Misao o prolaznosti, koja prati sve što živi, oduvek je bila prisutna u Desankinoj poeziji, ali sa starenjem i godinama stvaranja postajala je sve učestalija.Nekada je dolazila spontano, a kasnije kao opsesija koja nastanjuje ne samo pesme već i knjige- «Nemam više vremena»,»Ničija zemlja».Sve počinje da liči na jedno veliko spremanje pred konačan odlazak;sve ima oblik opraštanja i potpunog mirenja sa onim što će doći.

6.Pesme o detinjstvu.Desankino poetsko i prozno delo za decu je obimom i sadržajem, lepotom i značajem takvo da zaslužuje poseban osvrt, pa ga ovom prilikom nećemo razmatrati.

7.Pesme o čovekoljublju.Čovekoljublje i bezgranična dobrota Desanke Maksimović oduvek su bili prisutni u njenoj poeziji, osobito kada su u pitanju deca i jednostavan, otvoren i običan svet, čovek ovog podneblja.

Slovo o ljubavi

Ako se volite ljubavlju
koja buja u samoći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtaćete od miline
mognete li se još ikada sresti.

Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamreti vam neće gušena htenja.

Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sećanja na nju nikad se nećeš spasti.

Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo
ma zavoleli zatim i druge.

Ako je želiš bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama radja
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabelasa.

Ako veruješ sedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir može da strese,
ako voliš u njoj i san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete.

Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.

Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
medju kojima nema spojenog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.

Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.

Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu
i kad zavolimo druge –
i osetimo se nesrećni i krivi.

Desanka

Strepnja

Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka
da volim i želim oka tvoja dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
dok od sebe samo nagoveštaj da.

Ne, nemoj mi prići! Ima više draži
ova slatka strepnja, čekanje i stra'.
Sve je mnogo lepše donde dok se traži,
o čemu se samo tek po slutnji zna.
Ne, nemoj mi prići! Našto to, i čemu?
Izdaleka samo sve k'o zvezda sja;
izdaleka samo divimo se svemu.
Ne, nek' mi ne priđu oka tvoja dva.

D.M.

OPOMENA

Čuj, reći ću ti svoju tajnu:

Ne ostavljaj me nikad samu
Kad neko svira.
Mogu mi se učiniti
Duboke i meke
Oči neke
Sasvim obične.

Može mi se učiniti
Da tonem u zvuke,
Pa ću ruke
Svakom pružiti.

Može mi se učiniti
Lepo i lako
Voleti kratko
Za jedan dan.

Ili mogu kom reći u tome
Času čudesno sjajnu
Predragu mi tajnu
Koliko te volim.

O, ne ostavljaj me nikad samu
Kad neko svira.

Učiniće mi se negde u šumi
Ponovo sve moje suze teku
Kroz samonikle neke česme.

Učiniće mi se crn leptir jedan
Po teškoj vodi krilom šara
Što nekad neko reći mi ne sme.

Učiniće mi se negde kroz tamu
Neko peva i gorkim cvetom
U neprebolnu ranu srca dira.

O, ne ostavljaj me nikad samu,
Nikad samu,
Kad neko svira.

D.M.

Moj hiljaditi post ostavljam na temi koja mi je najviše bliska....
Jednu od meni najdražih pesama Poetese i velikog čoveka,
koja je znala prepoznati sve tajne ljudske duše....strane i dobre
i loše....svejedno ljudske....bez razlike


Opravdanje

Srce moje misli večito
neku tužnu misao.
I ma šta sa mnom bilo:
budem li kome postala
žena verna,
ili dragana čija,
ili ma šta drugo;
ili budem uvek smerna
sanjalica ostala.
Bude li duša moja sveto sedište
jedne ljubavi;
ili srce moje bolno središte
svih nežnosti,
ti mene uvek voli:

Jer srce moje misli večito
neku tužnu misao
što mene jedino boli.

I ma čega da se latim,
plemenitog ili zlog:
mognem li zbog drugih da patim,
ili budem neku sreću srca svog
tudjim bolom kupila;
budem li katkad praštala,
ili se budem uvek svetila,
znaj da sam grehove sve
vec davno iskupila,
znaj da sam već davno
zbog svega ispaštala,
i uvek mi oprosti:

Jer srce moje misli večito
neku tužnu misao
što mene jedino žalosti.

Desanka Maksimović

Ne bih pogresio ako bi rekao da je napisala najlepse ljubavne stihove... Koje Desankibe pesme vi volite...

Predosećanje...

Poznala sam te kad sneg se topi,
topi, i duva vetar mlak.
Blizina proleća dušu mi opi,
opi, pa žudno udisah zrak.

S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Poznala sam te u zvonak dan,
dan pijan, svež i mek.
Činjaše mi se već davno znan,
znan kad te poznadoh tek.

S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Poznala sam te kad kopni led,
led, dok se budi proletnji dah;
kad dan je čas rumen, čas setan, bled,
kad sretno se i tužno u isti mah.

S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Ljubav...

Mojoj misli na tebe neznoj i smernoj
ne znam uzroka, ni časa začetka,
ona je kao zaručnički prsten na ruci vernoj
kružna: nema ni kraja ni početka.

U mom srcu svemoćna je ova misao,
ona zbilje pretvara u čarolije;
svemu što biva daje draž i smisao,
zbog nje moj osmeh sine, suza se prolije.

Zbog nje moje oči bivaju lepšim, snovi boljima.
Na moj život blago pada odsjaj njen
kao po umornim putima i poljima
mirisna večernja sen.

Gračanice...

Gračanice, kad bar ne bi bila od kamena,
kad bi se mogla na nebesa vazneti,
ko Bogorodice Mileševe i Sopoćana,
da druga ruka kraj tebe travu na plevi,
da ti vrane ne hodaju po paperti.
Ili tvoja zvona da bar ne tuku
ko srca predaka, Gračanice,
da bar svetitelji s tvog ikonostasa
nemaju naših neimara ruku,
ni anñeli Simonidino lice.
Da bar nisi toliko duboko
ukopana u tu zemlju i nas same
da se nismo privikli u tebe kleti,
Gračanice, kad bar ne bi bila od kamena,
kad bi se mogla u visine uzneti.
Gračanice, da si nam bar jabuka,
da te možemo staviti u nedra
i zagrejati studenu od starosti,
da nam bar poljima oko tebe nisu
predaka divnih rasejane kosti.

Da te bar možemo podići na Taru,
u kaleničku portu te preneti,
zaboraviti likove po tvom oltaru.
Gračanice, kad bar ne bi bila od kamena,
kad bi se mogla na nebesa vazneti.

Jedno uverenje...

Moram ti lepe večeri neke
zenice tople zgledati do dna,
pa ti na kapke providne, meke,
lagano kao milovanje sna
spustiti usne.

Moram ti jednom u dana jatu
od mrskog dana učiniti drag,
pa ti na srce, blago kao bratu
kad bih da bola otklonim trag,
spustiti ruku.

Moram, kad jednom opazim da me
s radošću sretaš poslednji put,
uz tihu pesmu na tvoje rame,
taj tako čudno primamljiv kut,
spustiti glavu.

Tako ćeš lepih jutara nekih
pružajuć drugoj zenica dna
reći: "O, gde su oni meki,
slični milošti lakoga sna
poljupci njeni?"

Tako ćeš često u noći jatu,
kada ti život ne bude drag,
reći: "O, gde je ona kao bratu
da mi sa srca zbriše bola trag
dodirom ruke?"

Tako ćeš, posle lutanja razna
osamljen kad se vidiš prvi put,
reći: "O, gde je ona mazna
ramena moga na osamljen kut
da spusti glavu?"

Po rastanku...

I

Reci mi sad, kada već prošlo sve je:
časi bolni i dani dragi, lepi;
kad novi bol se starom bolu smeje;
od reči tvojih kad duša ne strepi -
reci, da l' te je moja
tuga bolela
nekad, kad sam te mnogo,
mnogo volela?
Reci mi sad, kad me ne voliš više;
kad ti se prošloj ruga nova sreća;
i kad se dana koji nekad biše
duše ti samo kad me vidiš seća -
reci, da l' te je moja
radost bolela
jednom, kad nisam više
tebe volela?

II

Nekad sam bila dobra i mlada
i poverljiva i puna nada,
nekada pre;
ti si mi tada reći mog'o
beskrajno mnogo, o kako mnogo
sa reč i dve.
Spokojni bili su dani moji,
a ti si srcu mi prvi koji
beše drag,
pa iza svega što si mi rek'o,
katkad surovo, katkada meko,
ostao je trag.
Sad srce moje bije tiše:
već manje volim, a znam više
nego pre;
već sad mi ne bi reći mog'o
onako dosta, onako mnogo
sa reč i dve.
I kad bi danas prišao meni
i hteo reći davno rečeni'
buditi draž,
u srcu mome šaptao bi neko:
da sve što si mi ikada rek'o,
bila je laž.

III

O, kad bi znao ti kako je meni
što neću više smeti
ni u proleće, kad trava zeleni,
ni kada cveta leti,
doći ti sutonom, dok tuga raste.

O, kad bi znao ti kako je duši
kad zadnje drveće mre
i zadnje lišće žalosno pevuši,
što neće moći kao pre
reći ti svoje jesenje plašnje.

O, kad bi znao ti šta srce skriva
kad oko zalud traži.
O, kad bi znao ti kako jednolik biva,
bez boje i bez draži,
svaki dan kada te videla nisam.

IV

Zavolela sam ga. Večerom svakim odlazila sam u livade i u
svaku cvetnu krunu spuštala nežnim šapatom njegovo ime, i
potom ga ujutru, namirisano i rosno, redom poljupcima
vadila.

Volela sam ga. Večerom svakim ostavljala sam u njegovoj
duši jata nežnih, tek ronenih šapata; i zatim ih svako jutro,
pune njegove duše, sa njegovih usana primala.

On je otišao. Večerom svakim lutam po poljima i zovem ga,
vešam svoje reči, otežale od suza, na krila vetrova i zovem
ga; mešam svoje postarele šapate u šušanj lišća i zovem ga.
Ali uzalud: ujutru čujem samo umoran odjek svojih reči. On
je daleko otišao.

V

Zavole bela mirisna ruža crni bodljikavi trn. Ti ne veruješ
meni, je li, dragi, da je ruža zavolela trn?

I kada mu ona u jednu bisernu zoru reče kako ga voli, on se
grohotom i prezrivo nasmeja. Ti ne veruješ meni, je li, dragi,
da se trn prezrivo nasmejao?

A kada jednoga dana neko htede uzbrati belu mirisnu ružu,
trn mu izbode ruke. Ti ne veruješ meni, je li, dragi, da mu je
trn izbo ruke?

Sreća...

Ne merim više vreme na sate,
ni po sunčevom vrelom hodu;
dan mi je kad njegove se oči vrate,
a noć kad ponovo od mene odu.

Ne merim sreću smehom, ni time
da li je čežnja moja od njegove jača;
sreća je meni kad bolno ćutim s njime,
i kad nam srca biju ritmom plača.

Nije mi žao što če života vode
odneti i kaplju moga življenja;
sad neka mladost i sve neka ode;
on je stao kraj mene pun divljenja.

Strepnja...

Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka
da volim i želim tvoja oka dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
dok od sebe samo nagoveštaj da.

Ne, nemoj mi prići! Ima više draži
ova slatka strepnja, čekanje i stra'.
Sve je mnogo lepše donde dok se traži,
o čemu se samo tek po slutnji zna.

Ne, nemoj mi prići! Našta to i čemu?
Iz daleka samo sve ko zvezda sja;
iz daleka samo divimo se svemu.
Ne, nek mi ne priđu oka tvoja dva!

NAŠA TAJNA
O tebi neću govoriti ljudima.
Neću im reći da li si mi samo
poznanik bio ili prijatelj drag;
ni kakav je, ni da li je
u našim snovima i žudima
dana ovih ostao trag.
Neću im reći da li iz osame
žeñi, umora, ni da li je ikada
ma koje od nas drugo volelo;
niti srce naše
da li nas je radi nas,
ili radi drugih
kadgod bolelo.
Neću im reći kakav je sklad
oči naše često spajao
u sazveždje žedno;
ni da li sam ja ili si ti bio rad
da tako bude -
ili nam je bilo svejedno.
Neću im reći da li je život
ili od smrti strah
spajao naše ruke;
ni da li zvuke
smeha voleli smo više
od šuma suza.
Neću im reći nijedan slog jedini
šta je moglo, ni da li je moglo nešto
da uplete i sjedini
duše naše kroz čitav vek;
ni da li je otrov ili lek
ovo što je došlo
onome što je bilo.
Nikome neću reći kakva se
zbog tebe pesma dogaña
u meni večito:
da li opija toplo
kao šume naše s proleća,
ili tiha i tužna
ćuti u meni rečito.
O, nikome neću reći
da li se radosna ili boleća
pesma dogaña u meni.
Ja više volim da prećutane
odemo ona i ja
tamo gde istom svetlošću sja
i zora i noć i dan;
tamo gde su podjednako tople
i sreća i bol živa;
tamo gde je od istog večnog tkiva
i čovek i njegov san.

Dragi Leonardo,tema posvećena Desanki Maksimović već postoji,
pa sam ovu koju si otvorio sastavila sa prvom.

http://razbibriga.net/imported/2010/..._5706d29-1.gif

Slovo o ljubavi


Ako se volite ljubavlju
koja buja u samoći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.
Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamreti vam neće gušena htenja.
Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sćanja na nju nikad se nećes spasti.
Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo
ma i zavoleli zatim druge.
Ako je želis bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabelasa.
Ako veruješ sedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir može da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete.
Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.
Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.
Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući,
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.
Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu
i kad zavolimo druge -
i osetimo se nesrećni i krivi.

Desanka Maksimović

Zavolela sam ga. Večerom svakim odlazila sam u livade i u svaku cvetnu krunu spuštala nežnim šapatom njegovo ime, i potom ga ujutru, namirisano i rosno, redom poljupcima vadila.

Volela sam ga. Večerom svakim ostavljala sam u njegovoj duši jata nežnih, tek rođenih šapata; i zatim ih svako jutro, pune njegove duše, sa njegovih usana primala.

On je otišao. Večerom svakim lutam po poljima i zovem ga, vešam svoje reči, otežale od suza, na krila vetrova i zovem ga; mešam svoje postarele šapate u šušanj lišća i zovem ga. Ali uzalud: ujutru čujem samo umoran odjek svojih reči. On je daleko otišao.

Zavole bela mirisna ruža crni bodljikavi trn. Ti ne veruješ meni, je li, dragi, da je ruža zavolela trn?

I kada mu ona u jednu bisernu zoru reče kako ga voli, on se grohotom i prezrivo nasmeja. Ti ne veruješ meni, je li, dragi, da se je trn prezrivo nasmejao?

A kada jednoga dana neko htede uzbrati belu mirisnu ružu, trn mu izbode ruke. Ti ne veruješ meni, je li, dragi, da mu je trn izbo ruke?

hvala bisernice..obozavam ovu pesmu:bisa:

Десанка Максимовић

ЛЕТОПИС ПЕÐ*УНОВИХ ПОТОМАКА

Према историјским изворима и српским и хрватским - српски жупан Захарија потучен
од бугарског цара Симеона налази уточиште код хрватског краља Томислава који је
владао у првој трећини десетога века. Гонећи Србе бугарска војска упада у Хрватску и
ту буде до ноге потучена. После овог рата у Хрватској настају борбе за словенско
богослужење. У тој борби се истакао Гргур Нински ставивши се на страну народа
склоног словенском богослужењу док Неретвљањи тек у то доба почињу примати
хришћанство.. . /Д.М./

Глас претков цару

Цар се по дану држи ратнички,
а ноћу кад би се двор ућуто,
кад остане насамо са књигама,
глас непознати неки га гања,
или му се можда буде сећања
на списе које је читао у младости.

И ти жупани рашки,
онај непознати глас му говори,
на које би да се завојштиш,
твоја прадавна су, Царе, својта,
твоја вера,
и њихови су преци дошли
са закарпатски� � пропланака и језера.

Тад се разликовали нисте, Царе,
ни колико на букви два роја пчела,
ни колико круне бора и бора,
нити рибизле од огрозда,
нити колико кос од дрозда,
ни колико рода и плиска,
нити изворска и речна вода.
Тад се нисте разликовали
ни колико курјачка два чопора,
ни колико зорњача и вечерњача,
нити стада брдска и долинска.

Били сте, Царе, у Закарпатју
слични једни другим као два плача,
као два вриска,
као врхови копља и мача.

Били сте блиски једни другим
као у глави што су два ока,
као што су две вере милосрдне,
као живот испосника и пророка
животи су ваши били слични.

Заједно сте се у прапостојбин и
отискивали низ бујне воде,
одлазили чак до њихових делти.
Опијени ловом,
заједно сте јурили за дивљачи
кроз врлети
и у страху се дозивали
кад се планина изненада смрачи.

Ма где сад живели,
молили се богу ма коме,
ви сте слика богова старих.
У вас је душа жалосне Моране
и Перунова ћуд плаховита.
Сунцу се радујете као Весна,
неуништиви сте као богиња Жива.
И кад војујете, сањате о миру
као Волос доброћудни,
бог пастира.

Слушају богови

Слушају стари богови словенски
и свеци хришћански
како сви ти дошли из далеке Војке,
ухваћени у коштац судбински
небо истом речи именују
и све од звезда па до ситна песка,
како истим речима запомажу
да им се сила смилује небеска.
Како сви ти дошли са далеке Војке,
са њених појата,
ти досељени с падина Карпата,
у смртном часу
истим именом призивају мајку,
и заклињу сина,
истим именом призивају правду,
и како сви кривду зову кривдом,
а стид стидом.
И ниједан од богова, у првоме трену,
не могаде да разазна
ко је нападач а ко нападнути,
и на које треба да се обори
Перунова
или Исусова казна.

Моранина успаванка

Сад сте моји сви одреда.
И ви што целујете иконе Бизанта,
и ви под окриљем Млетака и Ð*има,
сви ви међусобно што се крвите.
Никад нисте били један уз другог тешње,
крв се опет ваша под земљом меша
у велику словенску понорницу.
Из ње ће вам постојбинске нићи липе
и леске и дивље трешње.

Сви ви старином иза Карпата,
и ви опаљени од врела зрака
и ви белолики, главе русе,
и ви што устајете против Бизанта,
и ви што устајете против Млетака,
сви ви завађени,
ходите у тихо царство мени,
и у њему се тесно збите,
отворена су вам широм врата.
Заувек
ту се помирите
у недрима земље смеђе,
заборавите под небом јата,
заборавите звезде и мраве,
заборавите обале и међе.

А жамори опет глас из грања:
то није богиња била Морана.
Одавно је и она покопана
у ћивоте заборава.
То је ноћ што излази однекуд из јама,
то је тама,
сестра вукодлацима и утварама
што напуштају ноћу боравиште.
То се прошлост однекуд искобељава,
то су ваша тамна сећања
на барбарска древна гробишта.

Nemam više vremena

Nemam više vremena za duge rečenice,
nemam kad ne pregovaram,
otkucavam poruke kao telegrame.
Nemam vremena da raspirujem plamen,
sad zaprećem šake zgorela žara.
Nemam više vremena za hodočašća,
naglo se smanjuje putanja do ušća,
nemam kad da se osvrćem i vraćam.
Nemam više vremena za sitnice,
sad treba misliti na večno i neobuhvatno.
Nemam kad da razmišljam na raskrsnici,
mogu stići jedino kudgod u blizinu.
Nemam vremena da išta izučavam,
nemam vremena sad za analize,
za mene je voda sada samo voda
kao da sam je pila sa kladenca;
nemam kad da razlažem na sastojke nebo,
vidim ga onakvo kakvo ga vide deca.
Nemam više vremena za bogove tuđe,
ni svoga nisam dobro upoznala.
Nemam kad da usvajam zapovesti nove,
mnogo mi je i starih deset zapovesti.
Nemam više kad da se pridružujem
ni onima koji istinu dokazuju.
Nemam kad da se borim protiv hajkača.
Nemam kad da sanjam, da lagano koračam.

Desanka Maksimović

Moj svet

Moj svet se sastoji od misli mutnih,
od srca pometenoga,
od onoga što u bolu dokučim,
moj svet se sastoji od nedorečenoga.
Moj svet se sastoji od sumnje u Boga,
od priželjkivanja
da ga ima negde gore,
od prigovora njegovim zakonima,
njegovoj volji da čovek bude stvoren.
Moj svet se sastoji od nespokojstva,
od prezanja pred svačim,
u njemu su i skrušenosti blage svojstva
i pobuna
što čovek prođe tek što zakorači.
Moj svet se sastoji od onoga
što se misli kad je ponoćna tama,
nestalniji je moj svet od dima,
od tuge tiši.
Stotinu vasiona svet sad u meni ima
i stotinu krugova čistilišnih.


Desanka Maksimović

Ti kišu voliš, evo kiša pada.
Ne čini li ti se, blage uspavanke
Što bi ih s najdražih usta hteo čuti,
Glasovi o kojim uvek sa žudnjom snevaš
Po svoj vasioni da su razasuti?.

Ne čini li ti se da najslađi snovi
U suze teku pretvoreni mnoge
Ne čini li ti se, negde, kao plima
Nečija nežnost prema tebi raste,
I prosipa se tu, pred tvoje noge?
Ne čini li ti se neko tiho zove:
"Dođi k meni, dođi, dođi".

Ne čini li ti se da govore kapi,
Da odjekuju svi prostori suri:
Požuri k meni, požuri, požuri.
Ne čini li ti se bezbroj nekih grla
Nečijim mekim glasom umiljatim
Da ti govori
Patim, patim, patim.

Ne čini li ti se pljusak milovanja
O kom se u najtišim časovima sanja
Da lije sa svih grana i oluka,
Buja po gradskim pločnicima golim,
I da glas neki toploga prizvuka
Sumori odasvud
Volim, Volim, Volim.

Ne čini li ti se u naletu jačem
Neko, ko dugo je suze uzdržavo,
Da sad ih lije i bolje mu biva?
Ne čini li ti se, odasvud se sliva
Odasvud roni
Plačem, plačem, plačem.

Ne čini li ti se, mada sunca nema
Lepota neka kako sviće svuda
O kojoj si sanjao od postanja?
Ne lini li ti se da govore kapi
Da lujes iz njih topla obećanja:
Dogodiće se
Čuda, čuda, čuda.

Pesma za mene, pesma za tebe - Desanka Maksimovic


Potrebno mi je mnogo sunca,
i to i noću, jedno da me susreće,
jedno da zamnom svetlost baca,
u ponoru jedno dubokom,
jedno da nosim u ruci
kad od jada ne vidim prst pred sobom.

Potrebno mi je mnogo nežnosti,
i to svakog dana, i mnogo od milošte reči:
potrebno mi je primirje
između srca i sećanja
između neba
i bola koji pred njim kleči.
Potrebna su mi dobrodošlicom ozarena
lica mnoga,
i to svakog trena,
potreban mi prijatelj i to što veći,
potrebni su mi mostovi viseći
preko mržnje,
preko nesporazuma nepremostivoga.

https://fbcdn-sphotos-a-a.akamaihd.n...50799329_n.jpg

OBORENI BOG


Kao dete sam bila za Peruna
zato što je nesrećni oboreni bog
i verovala da se prolećnim gmrljavinama
meni jedino javlja.

Zatim opazih rane onoga
što je njega oterao pod oblake.
Bilo ih je mnogo,
i tolika krv je iz njih tekla
i s takvim je bolom gledao u mene
i tražio mi pomoć
da i njega uvedoh u odaju
gde u snu razgovaram sa onima koji trpe.

PESNIKOV KIP U PARKU


Stajaće tvoj kip u parku domovine,
usred dece i jasika
spomenika i lipa.
Brujaće jutrom rano
kip do kipa,
brujaće pesničko naselje bronzano.

Brujaće tvoje slepoočnice
kao da se u njima još misli roje,
i za sunčanog letnjeg dana
blistaće tvoj pogled u bronzi liven
kao da još vidi lepotu,
i usta, samim ćutanjem rezana,
obasjaće osmeh skriven.

U parku domovine, ispod jasika,
čitaće devojke tvoje pesme
u jutro sivo,
i misliti pune milošte
da srce tvoje još je živo,
da peva jošte.

Doći će mladići kraj spomenika
tvog da govore o velikim stvarima
u parku suncem obasjanom,
i noću, i zimi, i ranom zorom.
Bićeš vezan sa svakim u zemlji danom,
sa svakim stvorom.

Bićeš uvek živ, okružen ljudima;
i opet imaćeš samoće, samoće,
neba, praskozorja, Kumove Slame.
Padaće ti na rame ptice da noće,
padaće na lice sen oblaka.
Slušaćeš kako kiša pada
sam i svoj sred noćnog mraka.

Stajaće tvoj kip u parku domovine
sred dece, lipa i jasika;
i kad sunce jutarnje sine
na bronzani lik do lika,
činiće se, među sobom razgovara
svet pesnika.

RAĐANJE LJUBAVI


Tuga obuzima mlade potoke,
ne mogu da se rastanu od obala,
ptice i jasike mešaju trepete,
mirisi padaju jedan drugom na grudi,
plaču vetrovi što ne mogu imati dete,
baca se ljubavlju izbezumljena ševa
u kanjon što ga sunce progoreva,
kad riba i biljur se poljube u vodi,
sunce prozrači srca njina nevina,
a to biva samo kad pesnik treba da se rodi.
Planini koja nikad nije imala mleka
nabreknu grudi
i belu odojčad oblaka doji
i mesec se kao u mladosti uzbudi
kad je ugleda mlekom oblivenu,
izlaze na šumsku stazu goli sisari
i plaču i smeju se kao ljudi,
devojkama dolaze na san čudne stvari,
a to biva samo kad pesnik treba da se rodi.

KATEDRALA


Ima u meni visoka katedrala
prozora blistavih i uskih kao munja,
i stara, stara.
Neko njena vrata
slobodno otvara
i kao po svom domu po njoj hoda;
pokušam li da je na dan iznesem,
sruši se kao kula od karata.

https://fbcdn-sphotos-f-a.akamaihd.n...955d51aaee3d94

GOVORI TIHO

Govori tiho.
Drvece je nocas budno i meni je zao
da cuje kako je zivot kratak i nije veseo.

Govori tiho.
Ptice nocas blizu nas pevaju i meni je zao
da cuju kako u glasu necijem ima suza.

Govori tiho.
U livadi obliznjoj zrikavci se nocas vole radosno
i meni je zao da cuju da ljubav u srcu necijem je tuzna.

Govori tiho.
Nebo je nocas beskrajno tanko i meni je zao
da nas cuju zvede, da im zbog nas tesko ne bude.

Naša tajna

O tebi neću govoriti ljudima.

Neću im reći da li si mi samo

poznanik bio, ili prijatelj drag;

ni kakav je, ni da li je

u našim snovima i žudima

dana ovih ostao trag.



Neću im reći da li iz osame,

žeđi, umora, ni da li je ikada

ma koje od nas drugo voljelo;

niti srce naše da li nas je radi nas

ili radi drugih kadgod boljelo.



Neću im reći kakav je sklad

oči naše često spajao u sazviježđa žedno;

ni da li sam ja ili si ti bio rad

da tako bude -

ili nam je bilo svejedno.



Neću im reći da li je život

ili od smrti strah

spajao naše ruke;

ni da li zvuke smijeha voljeli smo više

od šuma suza.



Neću im reći ni jedan slog jedini,

što je moglo, ni da li je moglo nešto,

da uplete i sjedini

duše naše kroz čitav vijek;

ni da li je otrov ili lijek

ovo što je došlo

onome što je bilo.



Nikome neću reći kakva se zbog tebe pjesma događa

u meni vječito:

da li opija toplo

kao šume naše s proljeća;

ili tiha i tužna šuti u meni rječito.

O, nikome neću reći

da li se radosna ili bolna

pjesma događa u meni.



Ja više volim da prešućene

odemo ona i ja

tamo gdje istom svjetlošću sja

i zora i noć i dan;

tamo gde su podjednako tople

i sreća i bol živa;

tamo gdje je od istog vječnog tkiva

i čovjek i njegov san.