DANAS JE.....

Danas je Krstovdan



http://razbibriga.net/imported/2010/01/f6eaf144f4-1.gif
Srpska pravoslavna crkva slavi Krstovdan, uspomenu na dan kada je carica Jelena, majka cara Konstantina (280-337), obilazeći Svetu zemlju, u ruševinama Venerinog hrama pronašla Časni krst na kome je raspet Isus Hristos.

Taj hrišćanski praznik, koji u pravoslavnom kalendaru slovi i kao Vozviždenje Časnog krsta, slavi se još od prvih godina zvanične hrišćanske propovedi.

http://www.fotorola.com/uploads/22b162819d.jpg
Praznik je ustanovljen godinu dana posle Prvog vaseljenskog sabora u Nikeji, održanog 326. godine, u vreme cara Konstantina, koji je Milanskim ediktom 313. godine , priznao hrišćanstvo kao zvaničnu veroispovest.

Patrijarh Makarije je,prema predanju, posle otkrića carice Jelene, pred okupljenim narodom uzdigao Krst koji je Hristos nosio do Golgote, pa otuda i naziv Vozviždenje u bogoslužbenom kalendaru SPC gde je praznik obeležen crvenim slovom kao zavetni praznik.

Narod je kako kaže hrišćansko predanje odgovorio patrijarhu molitvom, Gospode pomiluj, koja se i do danas na isti način peva na pravoslavnim liturgijama.

Na ovaj praznik istovremeno se slavi uspomena na povratak Časnog krsta iz Persije u Jerusalim.

Krst je čuvan u srebrnom sanduku u jerusalimskoj crkvi Vaskrsenja do 614. godine, kada su Persijanci zauzeli Jerusalim.

"Kada je car Hozroj osvojio Jerusalim i mnogi narod odveo u ropstvo, Krst bi prebačen u Persiju", odakle ga je na Golgotu, "hodeći bosonog i u bednoj odeći, izneo car Iraklije", zapisano je u "Ohridskom prologu" vladike Nikolaja Velimirovića.

"Tada Časni krst bi položen u hram Vaskrsenja, na radost i utehu celog hrišćanskog sveta", napisao je episkop Nikolaj.



Izvor: Verujem

Sveti jovan
svima koji danas slave
http://www.narrowpathbookstore.com/i..._feast_day.jpg

О овогодишњем прослављању Св. Три Јерарха - 9. фебруар 2010.
http://soc.org.au/images/stories/201...ri_Jerarha.jpg

Љубљени у Христу,

Овим Вас обавештавамо да водите рачуна о празнику Св. Три Јерарха који пада у петак ове Сирне седмице, а по Типику богослужбено празновање овога празника се у том случају (када падне у петак сирне седмице) помера на четвртак, осим ако је у питању храмовна слава.

С благословом,

+Иринеј

e da..za to večeras čuh i sada ovde pročitah....liturgija je sutra.

Danas se praznuje zaštitnik hrišćanske ljubavi
Praznici Sveti Trifun, koga slave pravoslavni vernici, i Sveti Valentin koji je deo zapadne tradicije, biće obeleženi danas istovremeno kao zaštitnici iskrene ljubavi svih hrišćana.


Srpska pravoslavna crkva Svetog Trifuna slavi kao velikomučenika koji je postradao za hrišćansku veru, ne isključujući njegov značaj kao zaštitnika bračne ljubavi i vernosti, koje su deo hrišćanske propovedi.

Prema hrišćanskom učenju, bračna ljubav je u ravni ljubavi prema Bogu, o čemu svojim delima najbolje svedoče Hristovi velikomučenici, među kojima je i sveti Trifun.

U SPC kažu da sutrašnja proslava svetog Valentina pripada više zapadnom marketingu nego istinskoj veri i da taj način slavlja nije baš blizak našoj i tradiciji pravoslavnih naroda, već nekom drugom duhovnom prostoru.

Žitija i hrišćansko stradanje oba svetitelja našli su mesto u "Ohridskom prologu" vladike Nikolaja Velimirovića, prema kome je velikomučenik Trifun poginuo 250. godine u Nikeji od mača hristobornog rimskog cara Dakija.

Vladika Nikolaj govori o skromnosti i isceliteljskoj moći svetitelja Trifuna, koji je "u detinjstvu čuvao guske i jedini mogao pomoći ludoj kćeri cara Gordija". Sahranjen je skromno, na sopstveni zahtev, u selu Kampsadi u Frigiji, gde je i rođen.

Sveštenomučenik Valentin, kako piše vladika Nikolaj, bio je episkop u italijanskom gradu Interamni, gde se proslavio kao iscelitelj brata rimskog tribuna Frontana i Herimona, sina poznatog filosofa Kratona, čime je mnoge preobratio u hrišćansku veru.

Valentin je sa svojim sledbenicima posečen mačem 273. godine, zapisano je u "Prologu".

SPC dan Svetog Valentina obeležava 30. jula, odnosno 13. avgusta, ali ne kao zaštitnika zaljubljenih.

Iz kalendara Katoličke crkve 14. februar je izbrisan kao dan posvećen svetom Valentinu, zbog, kako kažu, želje za smanjenjem broja svetih dana kod onih svetaca o kojima nije bilo jasnih istorijskih činjenica.

Običaj da se polovinom februara slavi praznik zaljubljenih potiče iz vremena antičke Grčke i Rima, kada su slavljena božanstva plodnosti i zaštitnici svetosti braka.

Na Dan zaljubljenih, ili Valentinovo, običaji su različiti i sve više se vezuju za potrošačko društvo, dok se u pravoslavnim hramovima i u pravoslavnim domovima na Trifundan poštuje pretežno vekovna tradicija crkve.

Svetog Trifuna slave mnogobrojni esnafi, vinogradari, meandžije, a na liturgijama se pominju stradanje svetitelja Trifuna.

Srpski narod u okolini Zaječara posvećuje mu čak tri dana slavlja, nadajući se njegovoj zaštiti u zimsko vreme kada vukovi nanose ogromne štete u tim krajevima, gde je ovčarstvo važna privredna delatnost.

Praznik Sretenja Gospodnjeg

Srpska pravoslavna crkva i vernici slave Sretenje Gospodnje, uspomenu na dan kada je Bogorodica prvi put uvela u hram novorođenog Hrista da ga posveti Bogu.

Sretenje Gospodnje, uspomenu na dan kada je Bogorodica prvi put uvela u hram novorođenog Hrista da ga posveti Bogu, danas slave Srpska pravoslavna crkva i vernici.

Prvi susret Boga i čoveka pod svodovima jerusalimskog hrama i sretenje novorođenog Mesije koga je u naručje primio pravedni starac, poznat kao sveti Simeon Bogonosac, slavi se uvek četrdesetog dana po Božiću.

Sretenje je praznik od suštinske važnosti za hrišćanstvo i njegovo značenje ukazuje na na prvi susret Spasitelja sa ljudima.

Prema kanonu SPC, svrstan je u red Gospodnjih, ali i Bogorodičnih praznika, jer se na taj dan istovremeno veliča čistota Bogorodice koju je, kako kaže predanje, prvosveštenik Zaharija, otac Jovana Krstitelja, uveo u jerusalimski hram na mesto određeno za devojke.

Sretenje Gospodnje je jedan od najsvečanijih događa i na liturgiji, u jednoj od najlepših pravoslavnih molitvi, izgovaraju se reči pravednog Bogonosca koje izgovara sa Bogomladencem u naručju - "Otpusti sad raba tvojega Gospode, jer videše oči moje spasenje tvoje. . . "

Ovaj događaj iz života crkve opisan je u četvorojevanđeljima gde se među svedocima pominje i Ana, kći Fanuilova, koja je prisustvovala Sretenju Gospodnjem, i potom objavila stanovnicima Jerusalima da je "konačno stigao onaj koji je odavno najavljivan i očekivan".

Predanje dalje kaže da su fariseji obavestili cara Iroda o događaju u jeruslamskom hramu. Uveren da je to novi car koga su najavili proroci sa Istoka, Irod je naredio da ubiju Isusa.

Međutim, prema uputstvu Anđela Božjeg, božanska porodica je već bila na putu za Misir.

Sretenje se slavi od vremena cara Justinijana, kada je epidemija kuge odnosila i do 5.000 života dnevno, a zemljotres u Antiohiji ostavio za sobom veliku pustoš.

Slava Sretenja veoma je česta u srpskom narodu, koji za ovaj praznik vezuje svoju tradiciju i običaje.

Dan Sretenja 1804. godine presudan je za istoriju srpskog naroda, jer je tog dana Krađorđe Petrović podigao u Orašcu Prvi srpski ustanak.

Na Sretenje 1835. godine u Kragujevcu je proglašen i prvi ustav kneževine Srbije, poznat kao Sretenjski ustav, a Srbija na ovaj dan slavi Dan državnosti.

U našem narodu postoji i verovanje da se na Sretenje sreću zima i leto.

Ako na Sretenje osvane sunčan dan, a medvedi uplašeni od sopstvene senke vrate se u zimski san, veruje se da će zima potrajati još šest nedelja.

DANAS je i pocetak VASKRSNJEG POSTA za sve pravoslavne vernike. Neka nam je na zdravlje i na spasenje!!!

Sv. Simeon i Ana

Sveti Simeon Bogoprimac u vreme cara misirskog Ptolomeja Fila-delfa izabran kao jedan od sedamdesetorice, kojima bi poveren posao prevođenja Biblije sa jevrejskog na grčki jezik. Kada prevođaše proroka Isaiju, pa dođe do proročanstva: evo djeva će zatrudnjeti i rodiće sina, on se zbuni, pa uze nož da izbriše reč djeva i zameni je sa rečju "devojka", i da tako i prevede na grčki. Ali u tom trenutku javi se Simeonu angel Božji i zadrža ga od njegove namere, objasnivši mu da je proročanstvo istinito, i da je tačno zapisano. I reče mu još vesnik Božji, neće umreti dok ne vidi Mesiju rođenoga od devojke. Kada Mladenac Isus bi donesen Djevom Marijom u hram jerusalimski, Duh Božji to javi Simeonu, koji beše veoma star i beo kao labud. Simeon brzo ode u hram i u hramu poznade i Djevu i Mladenca po svetlosti što zračaše oko glava njihovih kao oreol. Radostan starac uze Hrista na ruke svoje i zamoli Boga: "Sad otpuštaš u miru slugu svojega, Gospode, po riječi svojoj; jer vidješe oči moje spasenje Tvoje" (Lk 2, 29-30). Tu se desila i Ana proročica, kći Fanuilova, koja i sama poznade Mesiju i objavi Ga narodu. Ani je tada bilo osamdeset četiri godine. Uskoro po tom prestavi se sveti Simeon. Ovaj pravedni starac Simeon smatra se zaštitnikom male dece.

Srpska pravoslavna crkva slavi ga 3. februara po crkvenom, a 16. februara po gregorijanskom kalendaru.

Danas je Sv. Simeon Mirotočivi

Dve najvece licnosti u istoriji srpskog naroda su otac Stefan Nemanja - Sveti Simeon Mirotocivi i sin Rastko - Sveti Sava. Koreni srpske drzavnosti srpske drzavnosti poticu od rodonacelnika Stefana Nemanje, a duhovnost, kultura i prosveta od Save. Ono sto je Nemanja stvorio vojnicki, to je Sveti Sava ocuvao, dogradio i usavrsio
Istorija Srpske crkve ujedno je i istorija srpskog naroda. Svaki crkveni uspon u srednjovekovnoj Srbiji znacio je jacanje drzavne moci i svesti naroda o samosvojnosti. Sirenje drzavnih granica katkad je podsticalo na protezanje jurisdikcije Srpske crkve na mitropolije i episkopije u susednim oblastima.

Veliki tvorac drzave Stefan Nemanja bio je neobicno dalekovid, mudar i u svim svojim drzavnickim planovima realan. Tu sirinu shvatanja, mudrosti i realizma ostavio je u nasledje svojim sinovima i potomcima Nemanjicima. Svi njegovi naslednici osecali su se da sede na njegovom prestolu i da upravljaju njegovom drzavom, kojom, ustvari, on kroz vekove vlada. Slikanje loze Nemanjica u Decanima i drugim srednjovekovnim crkvama, gde je Nemanja prikazan kao koren ili stablo iz koga rastu potomci kao grane, samo odrazava svest naroda i svih Nemanjica da su oni Nemanjin izdanak, da njihova snaga i sreca izviru iz njegove licnosti, i da samo u zivoj vezi sa njim oni mogu da opstanu. Odsecena grana se neminovno susi. Toga su bili svesni, pre svega, njegovi sinovi (Dr Dusan Kasic, Spomenica SPC 1219-1969).



O poreklu Stefana Nemanje malo se zna. Njegov otac Zavida, izgleda, bio je u srodstvu sa raskim velikim zupanima i sa zetskom dinastijom. Prve polovine 12. veka, u nemirnim okolnostima, Nemanjin otac Zavida bezi u Zetu, gde mu je u Ribnici rodjen sin Nemanja. Kasnije, u povoljnijim prilikama, porodica se vraca u Rasku. Nemanja je u Zeti krsten u rimokatolickoj veri, a po povratku u Ras, u crkvi Svetog Petra i Pavla, izvrseno je miropomazanje po pravoslavnom obredu.

Prve oblasti kojima je Nemanja upravljao bile su: Toplica, Ibar, Rasina, itd. Na zupanskom prestolu nalazio se njegov stariji brat Tihomir, ciju su vlast priznavala i ostala braca. Nemanja je izrazavao zelju za jacanjem i prosirenjem svoje zemlje da bi svoju vlast ucinio samostalnijom u odnosu na velikog zupana Tihomira. U tome mu je pomogao i car Manojlo I Komnin. Prilikom boravka u oblasti Nisa, susreo se sa Stefanom Nemanjom. Po recima srpskog biografa, Manojlo I ga je odlikovao "Carskim sanom", izgleda dvorskom titulom i obdario zemljom. Tako su Nemanja i njegovi potomci dobili Dubocicu, kraj kod Leskovca.

Nemanja podize crkve u Toplici, manastir Svetog Nikole i crkvu Svete Bogorodice na uscu reke Kosanice. Braca mu osporavaju prava na samostalno delovanje u svojim oblastima tako da to prelazi u sukob izmedju njega i brace. Po recima Domentijana, Nemanja je ukazivao da svako u svojoj oblasti moze ciniti sta mu je volja, a to se, izgleda, kosilo sa dotadasnjom praksom, ili je mozda i prelazilo njene granice.

Nemanja se upustio u borbu za velikozupanski presto. Oruzanom borbom zavrsilo se svrgavanje Tihomira sa vlasti. Uz dosta teskoca Nemanja je uspeo i objedinio sve srpske zemlje. Na vlast dolazi 1166. godine. I posle pobede nad bracom, imao je duge i teske borbe sa Vizantijom i sa Mlecima. Zna se da je bio dugo u vazalnim odnosima prema Vizantiji.

Godine 1191. desava se bekstvo najmladjeg sina Rastka u Svetu Goru, gde postaje monah Sava, i veliki vojnicki poraz na Moravi. Oba ova dogadjaja su bitno uticala na dalji tok i pravac Nemanjine vladavine.

Pod uticajem sina Save, a i svojom voljom, Nemanja 1196. godine saziva veliki sabor u Rasu, na kome se odrice svetovne vlasti, i svoj presto predaje srednjem sinu Stefanu Prvovencanom, a starijem sinu Vukanu Zetu i Zahumlje, zestoko se razracunava sa bogumilima i proganja ih u Bosnu. Zatim prima monaski postrig i dobija ime Simeon. To cini i njegova zena Ana, koja dobija ime Anastasija. On odlazi u Studenicu a Anastasija u Bogorodicinu crkvu u Toplicu kod Kursumlije. Monasenje je izvrsio episkop raski Kalinik.

Primanje monaskog zaveta i odlaskom na Svetu Goru 1197. godine Nemanja je ostavio u Studenici potpuno ustrojenu monasku zajednicu, o kojoj je sa Savom vodio brigu. U Svetoj Gori sa sinom Savom ziveo je u manastiru Vatopedu. Kod Save i Nemanje se javlja ideja da osnuju jedan manastir koji ce biti posvecen srpskom narodu i monastvu. Ta njihova zelja se ubrzo i ostvarila. Dobijaju dozvolu od vizantijskog cara Aleksija III. Posle drugog odlaska Savinog u Carigrad, uspevaju da od cara dobiju "singilion" - zlatopecatnu povelju koja je glasila: "Srbima na vecni poklon". Dobijanjem dozvole pocinje jedan od najvecih poduhvata oca i sina za Srpsku crkvu, drzavu, kulturu, prosvetu i uopste za celokupnu srpsku buducnost. To se dogodilo juna 1198. godine. Zato je cela prosla 1998. godina bila u znaku velikog jubileja - osam vekova od nastanka manastira Hilandara.

Dvadesetsestog februara 1199. godine umire Simeon Nemanja. Posto je umro u priprati manastira Hilandara, smatra se da manastir jos nije bio potpuno zavrsen. Umire ispred ikone Presvete Bogorodice i poslednje reci bile su mu: "Hvala Bogu za sve". Po upokojenju iz mostiju Simeonovih pocinje da tece sveto miro. To je dalo povoda svetogorskim monasima sa Protatom na celu da izvrse kanonizaciju Simeona kao Svetog Simeona Mirotocivog.

9. март


Прво и друго обретење главе Светог Јовна Кpститеља

Када је ЈоBан Крститељ посечен, Иродијада нареди да му се глава сахрани одвојено од тела, плашећи се да пророк не васкрсне. И узе свету главу и закопа је на неком бесчесном месту. Али њена дворкиња Јована је ископа и сахрани на Гори Јелеонској. Један властелин поверова у Христа и замонаши се, добивши име Инокентије. Градећи себи келију, нашао је главу за коју му се јави да је Крститељева. Вратио је на исто место. Касније је глава Светог Јована Крститеља, по Божијем промислу, заборављана и објављивана, све док у време царице Теодоре и патријарха Игњатија није пренета у Цариград. Док је био жив, „Јован не учини ниједно знамење“ (Јн 10, 41), али његовим моштима Бог је дао обилну чудотворну моћ.

Преподобни Еразмо Печерски. Седмица 4. Великог поста. Глас 6. Васкршњи пост, уље.

Danas su Cveti - praznik Hristovog ulaska u Jerusalim

Sve hrišćanske crkve koje ove godine 4. aprila istovremeno proslavljaju praznik Vaskrsenja Hristovog, obeležiće danas Cvetnu nedelju, uspomenu na svečani ulazak Isusa Hrista u Jerusalim, poslednju nedelju pred početak njegovih stradanja

Praznične službe u slavu Spasitelja, koji je, prema predanju, svesno išao u susret stradanjima, biće služene u svim hrišćanskim hramovima a sedmica koja sledi i prethodi prazniku Vaskresnja je nedelje stradanja u pravoslavlju, Strasna ili Stradalna nedelja.
Sa nedeljom stradanja ističu i poslednji dani uskršnjeg posta koji je u pravoslavlju nešto duži i strožiji.
Veliki ili Časni post za pravoslavne traje šest nedelja, po slobodnoj odluci vernika koji su se odlučili na ovaj podvig.
Prema hrišćanskom predanju, Hristos je, praćen svojim učenicima, krenuo iz Vitanije u Jerusalim. Glas o dolasku Spasitelja i vaskrsenju Lazara Četvorodnevnog brzo se širio, pa su mu se na putu mnogi pridružili.
Na ulazu u Svetu zemlju narod ga je dočekao prostirući haljine na put kojim će proći. Mašući granama palme u znak dobrodošlice Spasitelju koji ide u susret voljnim stradanjima, narod je uzvikivao "Osana (slava) sinu Davidovu".
Praznik Cveti ustanovljen je još od prvih hrišćanskih vremena, a svečano se proslavlja od trećeg veka nove ere.
U Srbiji su Cveti i narodni praznik. Na Cvetnu nedelju 1815. vojvoda Miloš Obrenović, vođa Drugog srpskog ustanka, digao je u Takovu narod u borbu protiv turske vlasti.

Велики четвртак

Пред празник Пасху, у четвртак, Христос се са ученицима вратио у Јерусалим где је на тај дан, који се иначе прославља као Велики Четвртак била Тајна вечера. Исус је тада установио Свету Тајну Причешћа уз речи: "Узмите, једите; ово је тело моје." и "Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова" (Мт. 26:26-28). Ове се речи могу чути на свакој Светој Литургији чији је централни део Свето Причешће. Такође је својим ученицима опрао ноге учећи их тако сопственим примером како треба да служе једни другима.

Заповедио им је и да љубе једни друге: "Да љубите једни друге као што ја вас љубим" (Јн. 15:12), и отворено говорио о предстојећем Му страдању и свему што има да се збије.
Ту изговара и Првосвештеничку молитву где се моли за своје ученике као и за све оне који због њихових речи буду поверовали. Да их Господ Бог избави од злога и да буду са Њим где је он и да гледају Славу његову (Јн. 17:24).

Те ноћи Христа су се одрекла два његова ученика: Јуда Искариотски и Симон Петар. Христос је пред свима рекао: "Заиста вам кажем; један од вас издаће ме" (Мт.26:21). "А Јуда издајник његов одговарајући рече: да нисам ја учитељу? Рече му (Исус): Ти каза" (Мт. 26:25). "Рече му Петар: Нећу те се одрећи макар морао и умријети с тобом" (Мт. 26:35). (Ваља напоменути да је Јуда још на Велику Среду отишао код јеврејских првосвештеника и рекао: "Шта ћете ми дати и ја ћу вам га издати? А они му положише тридесет сребреника" (Мт. 26:15) чиме је уствари већ дан пре издао Исуса. Због сећања на издајство Господа средом се пости).
Потом Исус одлази у Гетсимански врт, где се знајући за сва страдања која Му предстоје моли Оцу своме: "Ава, Оче, све је могуће теби; пронеси ову чашу мимо мене; али опет не како ја хоћу него како ти" (Мк.14:36). Јуда је знао за поменути врт, јер се Исус ту често окупљао са својим ученицима, и ту је дошао са слугама првосвештеника и фарисеја. Исуса им је показао Целивајући Га јер им беше рекао: "Кога пољубим, тај је" (Лк. 22:47), Исус га је упитао "Јудо, зар цјеливом издајеш Сина Човјечијега?"(Лк. 22:48). Јуда није ништа одговорио. Тако су Исуса одвели пред првосвештеника да му суди.

Те ноћи, ученици су били као стадо без пастира, изгубљени и очајни. Тада је Петар, који је бескрајно волео Христа, поклекао и три пута Га се од вечери до зоре одрекао. Питали су га да ли је он један од ученика и да ли је био са Исусом, Петар је одговорио да не зна ко је он и да га не познаје. Кад је трећи пут изустио да није, запевао је петао. Петар се тада сетио речи Исусових да ће га се и он три пута одрећи пре него што запева петао. Петар је схватио колики је његов пад, покајао се из дубине душе и плакао је горким, чемерним сузама, молећи опроштај.

Јуда пак је схватио да је то што је урадио ужасно. Дошао је у храм и бацио новац, рекавши да је издао крв невину, али његово окорело срце није било спремно на покајање, он није могао да се покаје и моли за опроштај, зато се у очајању обесио и тако је додао себи и неопростиви грех самоубиства. И тако је за разлику од Петра (који је постао једним од највећих апостола) назван сином погибли.

Првосвештеници нису хтели у благајну храма да ставе новац који је Јуда бацио, зато што је то новац за крв. За тај новац је купљена њива да буде место на којем ће се сахрањивати странци. Њиву су прозвали «Крвна њива», зато што је за крвави новац купљена. Зора следећег дана није најављивала ништа добро, био је то дан Христовог коначног страдања и највећих мука, Велики петак.

Велики петак

На Велики петак се слави свето спасоносно и страшно Страдање нашег Господа и Бога и Спаса Исуса Христа. Ради нас Он је добровољно претрпео пљување, шибање, ругање, пурпурну хаљину и трску, сунђер, оцат, клинце, копље, и изнад свега Крст и Смрт.

Такође се слави спасоносно исповедање на крсту покајаног разбојника, који беше распет са Њим.

Синаксар

Господе, Боже мој, певаћу Ти погребну песму, песму на Твоме погребењу, јер си Ти Својим погребењем отворио за мене врата живота и Својом смрћу погубио смрт и пакао.
Јутрење, Велики петак

Јосиф и Никодим Тебе скинуше са Дрвета, Које си украсио светлошћу као хаљином; и гледајући Те мртвог, обнаженог и непогребног, у својој тузи и милосрђу плакаше, говорећи: ”Тешко мени, мој преслатки Исусе! Малочас се сунце уви у таму видевши Те како висиш на Крсту, земља се тресла у страху а храмовна завеса раздрела на двоје. А сада видим да се ради мене Ти добровољно предајеш на смрт. Како ћу те сахранити, Господе? Како ћу те увити у платно? Како ћу дотаћи Твоје пречисто Тело својим рукама? Какву песму ћу певати о Твом одласку, сажаљиви Спаситељу? Величам Твоја страдања; певам похвале погребењу и васкрсењу Твоме, кличући: Господе, слава Теби!

Вечерње, Велики петак

Боже, Господе Сила и Творче све творевине, Који си неизрецивим милосрђем послао Свога Јединородног Сина, Господа нашега Исуса Христа, ради спасења рода нашега, и Његовим Часним Крстом поцепао списак сагрешења наших и тиме поразио кнеза и власт таме; прими, Господе који љубиш род људски, ове молитве благодарења и мољења од нас грешних; и избави нас од сваког мрака и смртног греха и од свих видљивих и невидљивих непријатеља који траже да нас погубе. Прикуј плот нашу страхом Твојим, и не дај да се наша срца приклањају рђавим речима или помислима, но рани душе наше љубављу Твојом, еда би смо свагда гледајући у Тебе, вођени Твојом светлошћу и видећи Тебе, вечну човеку неприступну Светлост, могли приносити непрестане молитве и благодарење Теби, Беспочетном Оцу са Твојим Јединородним Сином и Пресветим, благим и животворним Духом, сада и увек и у векова векова. Амин.

Велика субота

На Велику Суботу, телом у гробу, а душом у Аду, Христос је разрушио врата пакла. Смрт која је до тада владала над преминулим душама, побегла је од Спаситеља. Тада је Господ душе праведника из Ада увео у Рајска насеља.

Статије на Велику суботу„Животе Христе, био си положен у гроб, и анђелске војске се ужасаваху, славећи Твоје снисхођење."

„Један од Тројице ради нас у телу претрпе презрену смрт, ужасава се сунце и дрхће земља."

„Судија света као осуђеник стаде пред Пилата судију и би осуђен неправедно смрћу на крсном дрвету".

„Сунце а уједно и месец помрачивши се Спаситељу, понашају се као доброразумне слуге; који облаче црну одећу".

„Као човек умиреш Спаситељу добровољно, и као Бог васкрснуо си мртве из гробова и дубине грехова".

„Ко ће исказати заиста, нови страшни догађај? Јер онај који влада створењем данас прима страдање и умире за нас".

„Величамо Те, Исусе Царе и поштујемо погреб и страдања Твоја, којима си нас спасао од пропасти".

„О горе и хумке и множине људи, плачите сви и тужите са мном матером вашега Бога."

„О слатко моје пролеће, чедо моје најслађе, камо зађе Твоја лепота?"

„Достојно је величати Тебе животодавца који си на крсту руке раширио и сатро моћ непријатеља."

evo još jednog teksta o velikoj suboti:

Велика субота

ВЕЛИКА СУБОТА (грч: Μεγάλο Σάββατο), посвећена је успомени на погреб Господа Исуса Христа и Његов силазак у Ад. Присуство Христово у гробу је Телом, а духом је био у Аду, а у исто време је на престолу био са Оцем и Духом, самим тим што је Он свеприсутни Бог, неодвојив од друга два лица Свете Тројице. То је она субота у коју је Господ Исус Христос показао да је дошао крај старом веку који је био обележен светковањем суботњег дана, и отпочео нови век у коме се светкује дан Његовог Васкрсења, дан есхате, дан који сви Хришћани жељно очекују - Други Христов долазак.

Начин прослављања
Јутрење Велике суботе у новије време не служи се рано изјутра, већ на Велики петак увече. Пред Христовим гробом, уз кађење и држање свећа, врши се слика Христовог погреба. Уз читање целог 118/119 Псалма певају се статије - стихови у којима се слави умрли Спаситељ као Васкрсење и Живот и изражава бол, жалост и туга Пресвете Богородице. Све је ово подељено на три статије. У канону Велике суботе, чије су песме написали Марко Идрунтски (од прве до четврте) и Косма Мајумски (од шесте па до краја), док је ирмосе прве четири песме писала монахиња Касија (810), слави се победа Христова над смрћу и први пут се сазнаје да је овај шабат, ова благословена субота у којој Спаситељ лежи мртав, преблагословена субота. У њој је Спаситељ уснуо, уз Његово обећање да ће Васкрснути у трећи дан.

При крају јутрења, плаштаница се носи три пута око храма, а после њеног поновног полагања у гроб, чита се пред њом Језекиљево пророштво ο васкрсењу мртвих (Јез 37,1-14), Апостол и Јеванђеље. Великосуботном Литургијом Св. Василија Великог почиње Васкрсење. Све до читања Апостола, свештеник служи ову Литургију у црној одежди, а потом облачи белу, јер су се у току ове литургије крштавали оглашени, који су се током целог Васкршњег поста припремали уздржавањем од хране, молитвама и поукама за крштење, које се увек врши у белим одеждама. Једино на овој Литургији, Јеванђеље се не чита са амвона или са царских двери, већ на Христовом гробу, јер је Анђео на гробу Господњем објавио мироносицама вест ο Христовом Васкрсењу. Велика субота је једина субота у години када се пост састоји у сухоједењу.

Народни обичаји
Велика субота је дан уочи Васкрса у коме се завршавају послови неопходни за дочек великог празника. Спрема се и чисти кућа, приправља рухо, боје јаја, по правилу изјутра пре изласка сунца. У Хомољу месе колач - васкршњак - окићен босиоком, као и мањи колачићи. У југоисточном Банату месе колачиће који се после бденија носе на гробље. Гроб се прелива вином и окади. На велику суботу се не ради у пољу и жене не раде ручне радове.

У Републици Српској, Поповом пољу, Велику суботу зову и Црвена субота и тада "масте", односно боје јаја у црвено. Фарбају их тако што улију воду у лонац и у њу сипају црвену боју или вразило. Затим се запали провлак воштанице па се њом праве шаре по јајима. Обично су то биљни мотиви, са представама сунца, месеца и крстића. Кад вода проври, стављају јаја и кувају све док три пута не очитају "Оче наш.." или једном "Верујем..". Искуство је показало, да је то време довољно да се јаја скувају. Када се јаја охладе, жене их отиру крпом једно по једно при чему се показују шаре. У кућама које су имале смртни случај, јаја се фарбају у тамно црвено, црно или "масте" у чађи. Јаја искључиво боји женска чељад.

Vaskrs


http://www.dodaj.rs/f/c/c1/20fvADcM/vaskrs1.gif


Uskrs ili Vaskrs (stsl. vъskrъs, arh. Velikden) je hrišćanski praznik kojim se proslavlja Isusovo uskrsnuće iz smrti. Po hrišćanskom verovanju, to se desilo trećeg dana posle njegove smrti, uključujući i dan smrti: tj. prve nedelje posle Velikog petka. To je pokretni praznik i praznuje se posle jevrejske Pashe (heb. pessach) u prvu nedelju posle punog meseca, koji pada na sam dan prolećne ravnodnevnice, ili neposredno posle nje. Najranije može da padne 4. aprila, a najkasnije 8. maja.
Iz teološke perspektive, Usrks predstavlja najvažniji hrišćanski praznik, kojim se izražava radost, zbog konačne pobede sina Božijeg, nad smrti i progonstvom. Po tumačenju nekih protestanata, ne Usrks nego veliki petak predstavlja najveći hrišćanski praznik, zato što se čovečanstvo već Isusovom smrti a ne njegovim uskrsnućem, oslobodilo grehova. Ali, ta teorija negira postojanje života posle smrti, pošto Isus po Svetom pismu, smrt pobeđuje tek svojim uskrsnućem. Mnogi hrišćani u tome i vide smisao i značenje Uskrsa.

Običaji i simboli

Za ovaj praznik u narodu su ustaljeni mnogi običaji, koji naročito vesele decu. Za taj dan se farbaju jaja, najviše crvenom bojom (mada se koriste i druge boje), poklanjaju se jaja i tuca se jajima.
Pravoslavni hrišćani se tog dana pozdravljaju pozdravom ''Hristos vaskrse!'' na šta se odgovara ''Vaistinu vaskrse!'' (ili Hristos voskrese - Vaistinu voskrese).

http://www.dodaj.rs/f/21/5Q/S5cg9h0/vaskrs3.jpg

BLAGOVESTI


http://www.dodaj.rs/f/26/9F/14rCQR0U/blagovesti1.jpg

Blagosvesti je praznik koji pravoslavna crkva proslavlja 25. marta (7. aprila). Spada u Bogorodičine praznike. To je dan kada je anđeo javio Mariji da će roditi Isusa.

Pola godine pošto je prvosvešteniku Zahariji projavio da će u dubokoj starosti dobiti sina koji će biti Gospodnji Preteča (sv. Jovan Krstitelj), isti Gospodnji arhanđeo, Gavrilo, javio se Prečistoj Djevi Mariji u Nazaretu, pozdravivši je rečima: Raduj se, blagodatna! Gospod je s tobom, blagoslovena si ti među ženama! (Lk 1, 28). Začuđenoj i uplašenoj Djevi arhanđeo objašnjava neobičan pozdrav: ne boj se, Marija, jer si našla blagodat u Boga! I evo začećeš, i rodićeš sina i nadenućeš mu ime Isus. On će biti veliki, i nazvaće se Sin Višnjega, i daće mu Gospod Bog presto Davida oca Njegovog. I carevaće nad domom Jakovljevim vavek, i carstvu Njegovom neće biti kraja (Lk, st. 30-33).

Na Marijino pitanje Kako će to biti kad ja ne znam za muža? (Lk, st. 34), arhanđeo Gavrilo odgovara: Duh Sveti doći će na tebe, i sila Višnjega oseniće te; zato i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se Sin Božji (st. 35). Prečista Djeva pokorno odgovara: Evo sluškinje Gospodnje, neka mi bude po reči tvojoj (Lk, st. 38).

Sveti Oci iz starih vremena ostavili su nam nekoliko predanja vezanih za ovaj razgovor kojim je otpočela istorija spasenja ljudskog roda i obnovljenja tvari. Između ostalog, oni vele da se Božji arhanđeo Gavrilo pojavio pred Prečistom Djevom baš u trenutku kada je čitala poznato mesto iz Knjige proroka Isaije: Gle, devojka će začeti i rodiće sina (Is. 7, 14). Po istim tumačenjima. Gospod Isus Hristos je vaskrsao trideset i nešto godina kasnije, u isti datum u koji se vodio opisani razgovor Božjeg izaslanika i buduće Bogorodice. Zato se 25. mart/7. april smatra za autentični datum Vaskrsa, a retki slučajevi kada se Vaskrs poklopi sa ovim nepokretnim praznikom.

Sv. Vasilije Ostroški

Sveti Vasilije Ostroški (Jovanović) rođen je u selu Mrkonjići, Popovo polje u Hercegovini 1610.godine. Kada je odrastao otišao je u trebinjski manastir Uspenija Presvete Bogorodice i tu se zamonašio. Kao monah ubrzo se pročuo zbog svog podvižničkog života, a kasnije je izabran i posvećen za episkopa zahumskog i skenderijskog.

Sveti VasilijeKao arhijerej živeo je u manastiru Tvrdošu i odatle utvrđivao u pravoslavlju svoje vernike, čuvajući ih od turskih svireposti i latinskog lukavstva. Kada su Turci razorili Tvrdoš, Vasilije se preselio u manastir Ostrog gde je nastavio svoj strogi podvižnički život, uz mnogo tople molitve i brige za svoje vernike.

Umro je 1671. godine, a njegove čudotvorne i celebne mošti i njegov grob čuvaju se do današnjeg dana. U njihovu moć iscelenja i utehe veruju podjednako i hrišćani i muslimani. U Ostrogu se svake godine na Trojčina dne održava veliki narodni sabor.

Srpska pravoslavna crkva slavi Svetog Vasilija Ostroškog 12. maja, po Gregorijanskom kalendaru (29. aprila, po Julijanskom).

http://www.dodaj.rs/f/3a/Ib/2MMiPnVb...ostroski71.jpg

Danas je Spasovdan ( Hristovo vaznesenje- valjda sam dobro prevela) slava mog sela :) ...

btw moze :)

Вазнесење Господње - Спасовдан


Baзнесење Господње празнује се четрдесет дана после Васкрса, тачније у четвртак шесте недеље после празника Васкрсења Христовог. На вечерњој служби која се служи у сриједу уочи Вазнесења врши се у складу са црквеним типиком, такозвано Оданије Пасхе, нека врста опраштања са Васкрсом. Почетак и крај службе се на тај дан, врши исто као и на сам Васкрс. Поново се пјевају радосна стихови: «Нека васкрсне Бог и расточе се непријатељи Његови...» и «Ево дана који је створио Господ, узрадујмо се и узвеселимо се у њему...».

Кад ластама понестане хране и кад се студ приближи, оне се онда крећу у топле пределе, у пределе обилне сунцем и храном. Напред лети једна ласта просецајући ваздух и отварајући пут, а њој следи остало јато.

Кад нестане хране за душу нашу у овом материјалном свету, и кад се приближи студ смрти - о, има ли каква ластавица, која ће нас повести у топлији предео, где је обиље топлоте и хране духовне? Има ли таквог предела? Има ли, има ли, такве ластавице?

Изван круга хришћанске цркве нико вам на ово питање не зна дати никакав поуздан одгово р . Ј едино црква зна, и то зна поуздано. Она је видела тај рајски предео, за којим душа наша чезне у мразном сумраку овог битисања на земљи. Она је видела и ту благословену Ластавицу, која је прва узлетела у тај жељени предео, просецајући Својим моћним крилима тамну и тешку атмосферу између земље и неба, и отварајући пут јату за Собом. Осим тога црква на земљи зна вам казати и за безбројна јата ласта, која су следовала оној првој Ластавици и одлетела за њом у земљу благу, обилну сваким добром, у земљу вечног пролећа.

Ви се досећате, да ја под том спасоносном Ластавицом мислим на вазнесеног Господа Исуса Христа. Није ли Он сам за Себе казао, да је он почетак , почетак и пут ? И није ли Он сам рекао Својим апостолима: ја идем да вам приправим место, и узећу вас к себи (Јов. 14, 2-3)? И није ли им још пре тога рекао: и кад ја будем подигнут од земље све ћу привући к себи (12, 32)? То што је Он рекао, почело се испуњавати одмах после неколико недеља, и продужило се испуњавати до дана данашњега, и испуњаваће се до краја времена. То јест, будући почетак првом створењу света , Он је постао почетак и другом стварању или благодатном обновљењу старе твари. Грех је саломио крила Адаму и целом Адамовом потомству, те су сви отпали од Бога, удаљили се и слепили се с прашином, од које им је тело било створено. Христос је као Нови Адам, први човек, Првенац међу људима, који је с духовним крилима узнео се на небо, ка Престолу вечне славе и силе, пропутивши тако пут ка небу и отворивши све капије неба Својим духовно окрилаћеним следбеницима. Као орао што пропућује пут орлићима својим. Као ластавица што иде напред, указујући јату пут и сламајући тешки отпор ваздуха.

Ко би ми дао крила као у голуба? Одлетео бих и починуо! Узвикивао је жалостиво пророк пре Христа (Пс. 55, 6). Зашто? Он сам објашњава : срце је моје уздрхтало у мени, и страх смртни спопаде ме. Страх и трепет дође на ме, и гроза подузе ме. Такво ужасно осећање страха смртнога и језа битисања у пределима овога живота морало је као тешка мора притискивати сав разумни и поштени свет пре Христа. Ко би ми дао крила, да одлетим из овог живота? Морала се запитати многа благородна и осетљива душа. Но куда да одлетиш, грешна душо људска? Да ли се још као кроз сан сећаш оног топлог и светлог предела, из кога си протерана? Гле, капије су за тобом затворене, и херувим с пламеним мачем постављен је, да ти забрани приступ. Гле, грех ти је саломио крила, не птичија него божанска, и притиснуо те тврдо за земљу! Треба неко ко ће те прво ослободити од терета греха, ко ће те опрати и усправити. Па онда треба ти неко ко ће ти усадити и однеговати нова крила, да би могла полетети. Па ти треб а неко , врло моћан, коме се и херувим с пламеним мачем уклања с пута, да ти пропути до твоје светле домовине. Па ти, најзад, треба неко, ко ће умилостивити увређенога Творца, да те поново прими у пределе бесмртне државе Своје. Тај неко није био познат прехришћанском свету. Он се јавио као Господ и Спаситељ твој, Исус Христос Син Бога живога. Из љубави према теби Он је пригнуо небо к земљи и спустио се на земљу, обукао се у тело, постао сужањ ради тебе сужне, претрпео зној и мраз, поднео глад и жеђ, открио Своје лице да буде попљувано и предао Своје тело, да буде клинцима на Крст приковано, легао у гроб као мртав, спустио се у ад да розори једну гору тамницу од овог живота, која је теби била намењена по растанку са телом, - и то све, да би тебе опрао од блата греховног и усправио те; потом је васкрсао из гроба, да теби тиме усади крила за летење к небу, и најзад вазнео се на небо, да теби отвори пут и привуче те у ангелско обиталиште. Ти не мораш сад, дакле, да уздишеш у страху, трепету и грози као цар Давид, нити да желиш крила као у голуба , јер се јавио Орао, који је показао и просекао пут. Ти треба само да негујеш духовна крила, која су ти крштењем дата у име Његово, и да свом силом пожелиш, да се уздигнеш тамо где се Он уздигао. Он је урадио за твоје спасење деведесет и девет процената онога што је требало урадити; зар се нећеш ти потрудити да урадиш онај један преостали процент на твом сопственом спасењу, и то после тога када ти се тако обилно допусти улазак у вечно царство Господа нашега и Спаса Исуса Христа (II Петр. 1,11)?

Вазнесење Господа са земље на небо исто је тако велико изненађење за људе као што је Његово спуштање с неба на земљу и рођење у телу било изненађење за ангеле. Уосталом, који догађај у Његовом животу не представља јединствену новост и јединствено изненађење за свет? Као што су ангели морали с дивљењем посматрати, како Бог при првом стварању одваја светлост од таме, и воду од суха, и како уређује звезде по небесном своду, и како подиже из прашине биље и животиње, и како најзад уобличава човека и даје му живу душу, исто тако сваки од нас мора, хтео нехтео, с дивљењем посматрати догађаје у животу Спаситељевом, почев од необичне благовести архангела Гаврила Пресветој Д ј еви у Назарету па све редом до Његовог моћног вазнесења на Гори Јелеонској. Све на први мах изненађује, но по сазнању плана домостројства нашега спасења, све нагони разумна човека на радосно клицање и прослављање моћи, мудрости и човекољубља Божјега. Не можеш ниједан велики догађај избрисати из живота Христовога, а да не онаказиш све, као што не можеш живоме човеку одсећи руку или ногу а да га не онаказиш, или као што не можеш уклопити месец са свода небесн ог или погасити један део роја звезданога, а да не нагрдиш стројности и красоту неба. Зато и не помишљај да кажеш: вазнесење Господа није било потребно! Кад су и неки Јевреји, поред све своје злобе, морали да признаду и да узвикну све добро чини (Мк. 7, 37)! како ли тек ти, који си крштен у Његово име, треба да верујеш, да све што је Он чинио, чинио је добро, смишљено, стројно, премудро? И вазнесење Његово је, дакле, исто тако добро, смишљено, стројно и премудро као и Његово ваплоћење као и крштење, као и преображење, или као васкрсење. Боље је за вас да ја идем, рекао је Господ Својим ученицима (Јов. 16, 7). Видиш, како Он све устројава и чини што је за људе боље? Свака његова реч и сваки Његов поступак има за циљ наше добро. Његово вазнесење је од недогледног добра за све нас. Да није тако, Он се не би ни вазнео. Но задржимо се најпре на самом догађају вазнесења онако како га јеванђелист Лука описује у два своја дела, у Јеванђељу и у Делима Апостолским.

Рече Господ Својим ученицима: тако је писано и тако је требало да Христос пострада и да васкрсне из мртвих трећи дан. Ко је писао? Писао је Дух Свети, од савета Свете Тројице, а кроз пророке и тајновидце, у закону Мојсијеву, и у пророцима и у псалмима. Овим књигама Господ даје утолико важности, уколико су оне предсказање онога што се с Њим збило. Тамо је предсказање, овде испуњење. Тамо сен и слика, овде живот и стварност. Тада им от вори ум да разумеју Писмо. Отворити ум равна се чуду васкрсења из гроба. Јер под тешком копреном греха ум се људски налази као у гробној тами: чита и не разуме, гледа и не види, слуша и не појима. Ко је више гледао у слова Писма и читао него јерусалимски књижевници, па ипак - ко је мање видео у прочитаним словима него они? Зашто и њима Господ није скинуо мрачну копрену с ума, да и они разумеју као и апостоли? Зато што су ови били вољни, да им се то учини, а они нису. Јер док књижевници и старешине говораху за Њ: овај човек је грешан и вребаху прилику да Га убију, дотле апостоли говораху: Господе! Коме ћемо ићи? Ти имаш речи вечнога живота (Јов. 6, 68). Само вољнима Бог отвара ум; само жеднима Он даје воду живота; и открива се само онима који Га чежњиво траже.

наставак:

Да су то писали обични људи по своме људскоме разуму, не би се Син Божји позивао на њихово писање нити би се журио да га испуни. Али пророчко писање јесте писање Духа Божјега, и Бог, доследан Себи и Својим обећањима, послао је сина Свог јединородног, да та написана обећања и испуни. Тако је требало, говори Онај који види сав створени свет с краја у крај, као што човек гледа лист исписане хартије пред собом. Па кад Видовити вели, да је тако требало, нису ли смешни слепци, кад говоре, да тако није требало? Требало је, да господ Исус у времену пострада, да би се ми у вечности радовали. И требао је да васкрсне, да би и ми кроз Њега васкрсли у живот вечни.

И да се проповеда покајање у име његово и опроштење греха по свима народима 1 почевши од Јерусалима. Да није Господ Исус пострадао и умро због наших греха, ко би од нас знао, да је грех тако преужасан отров? И да није васкрсао, ко би од нас, сазнавши за ужас греха, имао наде? Онда не би било ни покајање корисно нити опроштење могуће. Јер покајање одговара страдању за грех, а опроштење васкрсењу по сили божанској. Покајањем стари човек, окужени грехом, леже у гроб, а опроштењем рађа се нови човек у нови живот. Ево предивне благовести свима народима на земљи, почевши од Јерусалима! Оно што је слуга Свевишњега, архангел Гаврил, изговорио Пресветој Деви пророчким речима: он ће спасти људе своје од греха њихових, то сада потврђује сам Господар, са искуством страдалника и са правом победника. Но зашто се каже: почевши од Јерусалима? Зато што је у Јерусалиму принета велика жртва за сав род људски, и што је ту засијала из гроба светлост васкрсења. У тајанственом смислу пак, -ако Јерусалим представља ум у чoвеку - јасно је да од ума треба да почне покајање, смирење и скрушеност, па да се одатле распростре на целог унутрaшњег човека. Гордост ума низвргла је Сатану у ад: гордост ума одвојила је Адама и Еву од Бога; гордост ума покренула је фарисеје и књижевнике на убиство Господа. Гордост ума главни је црвињак греха и до дана данашњега. Чији ум не клекне пред Христом, тога ни колена неће клекнути. Ко је отпочео смиривати свој ум покајањем, тај је отпочео лечити своју главну рану.

А ви сте сведоци овоме. Чега сведоци? Сведоци страдања Господа, сведоци Његовог славног васкрсења, сведоци потребе покајања, сведоци истине опроштења грехова. И апостолу Павлу, кад га је обратио од гонитеља у апостола Свога, Господ је рекао: јер ти се зато јавих да те учиним слугом и сведоком овоме што си видео (Дела Ап. 26, 16). А апостол Петар, у првој својој беседи народу по силаску Светога Духа вели: овога Исуса васкрсе Бог, чему смо ми сви сведоци (2, 32). Још и апостол Јован говори: што чусмо што видесмо очима својима, што размотрисмо и руке наше опипаше - то јављамо вама (I Јов. 1, 1-3). Апостоли су, дакле, били лични сведоци живоносне проповеди Христове, Његових чудеса и свих догађаја живота Његовог на земљи, на чему је засновано наше спасење. Они су били слушаоци, гледаоци и саучесници Истине. Они су први укрцани у брод спасења од потопа греховнога, да би продужили друге укрцавати и спасавати. Њихов ум био је укроћен од гордости и њихово срце очишћено од страсти. То им је и сам господ посведочио : ви сте већ очишћени речју, коју вам говорих (Јов. 15, 3). Не само, дакле, да су они били сведоци свега спољашњега, што се могло видети, чути, размотрити и опипати у погледу Слова Божјега него су били сведоци и унутрашњег препорођаја и обновљења човека покајањем а кроз очишћење греха. Јеванђеље се збило не само на њихове очи и уши него и унутра у срцу и уму њиховом. Читава револуција срца и ума одиграла се у њима за три године њиховог учеништва у Христа. Та револуција састојала се у мучном умирању старога човека у њима и још мучнијем рађању новога. Колико је самртних мука поднела душа њихова докле они најзад, обасјани светлошћу и препорођени, нису могли узвикнути; ми знамо да пређосмо из смрти у живот (Јов. 3, 14)? Колико времена, колико труда, сумње, страха, агоније, лутања, разматрања и испитивања - докле они нису постали истински и верни сведоци како телесног страдања, смрти и васкрсења Господа Исуса тако и свога сопственог душевног страдања, смрти и васкрсења!

Но ипак у то време апостоли још нису били потпуно духовно очврсли и омужали. Зато их Господ наставља и руководи као децу, храбрећи их при растанку: нећу вас оставити сиротне (Јов. 14, 18). Зато се и бави с њима још четрдесет дана после Свога васкрсења, показујући себе жива многим и истинитим чудима и говорећи о царству Божијем и зато им, најзад, обећава послати Духа Светога, силу с висине.

И изведе их на поље до Витаније, и подигнувши руке своје благослови их. И кад их благосиљаше, одступи од њих, и узношаше се на небо. Како величанствен и дирљив растанак са земљом! Тамо на ивици Горе Јелеонске, на догледу хумке, испод које је умрли Лазар поново се дигао у овај времени живот, уздигао се васкрсли Господ у недогледне висине вечнога живота. Уздигао се не до звезда него изнад звезда; уздигао се не до ангела него изнад ангела, и не до највиших сила небесних него изнад ових, изнад свих бесмртних војски небесних, изнад свих рајских обиталишта ангелских и праведничких, далеко, далеко и за херувимске очи, до самога престола Оца небесног, до у сами тајанствени олтар Свете и животворне Тројице. Мера те висине не постоји у створеном свету; можда је њој равна у противном правцу само дубина, у коју је гордост сурвала Луцифера, одступника од Бога; дубина, у коју је Луцифер хтео сурвати и род људски. Господ Исус спасао нас је од ове бесконачне пропасти, и место дубине бездна уздигао нас у божанске висине неба. Уздигао је нас, велимо, из два разлога: прво, јер се Он уздигао као телесни човек, као што смо и ми, и друго, јер се уздигао, не Себе ради, него нас ради, да би нама отворио пут примирења с Богом.

Узносећи се Својим васкрслим телом, које су људи били умртвили и у земљу зарили, Он је благосиљао рукама, које су људи били клинцiма израњавали. О, благословени Г осподе, како је превелика милост Твоја! С благословом је по ч ела историја Твога доласка у свет, с благословом се и завршила. Објављујући Твој долазак у свет архангел Гаврил је поздравио Пресвету Богоматер речима: радуј се, благодатна, благословена си ти међу женама! А сада, када се Ти поздрављаш са онима, који Те примише, Ти шириш пречисте руке Своје и обасипаш их благословом. О, најблагословенији међу људима! О, благодатни источниче благослова! Благослови и нас, као што си благословио апостоле Твоје!

И кад гледаху за њим где иде на небо, гле, два човека стадоше пред њима у белим хаљинама, који рекоше: људи Галилејци! што стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас узе на небо тако ће доћи као што видесте да иде на небо. Два човека у белим хаљинама јесу два ангела Божја. Невидљиве војске ангела пратиле су свога Господара са земље на небо, као што су Га негде допратиле с неба на зем љ у при Његовом зачећу у Назарету и рођењу у Витлејему. Двојица од њих при вазнесењу Господа учинили су себе видљивим за очи људске, по промислу Божјем, ради једне испоруке ученицима. Та испорука била је неопходна за оне, који су се могли осећати остављеним и осамљеним по одласку Спаситеља. Овај Исус који се од вас узе на небо тако ће доћи. То је испорука Христова преко ове двојице ангела. Видите ли, колико је човекољубље Господа? Чак и у време Свога узношења на небо, ка престолу славе Тројединог Бога, Он не мисли о Себи, ни о Својој слави после понижења, нити о Своме одмору после труднога дела на земљи, него мисли о Својима, који остају иза Њега на земљи. И ако их је Он лично довољно био и усаветовао и укрепио, ипак Он им шаље ангеле Своје, да их још више укрепи о обрадује. И ако им је обећао послати Духа Утешитеља; и ако им је Он лично рекао: нећу вас оставити сиротне, доћи ћу к вама - ипак Он чини и нешто више, што им није обећао: Он им показује ангеле небесне, као веснике и слуге Своје, једно да их тиме увери о моћи Својој, а друго да им и кроз ангелска уста понови обећање, да ће Он опет к њима доћи. Он све, све чини, само да одбије од њих страх и тугу, и да их обогати храброшћу и радошћу.

И они му се поклонише, и вратише се у Јерусалим с великом радошћу. Поклонише се свесилном Господу и душом и телом, у знак поштовања и послушности. Тај поклон њихов значи: нека буде воља Твоја, свесилни Господе! И вратише се с горе Јелеонске у Јерусалим, како им је и наређено. Не вратише се с тугом но с великом радошћу . Били би тужни, да се Г оспод на други начин растао са њима. Но Његов растанак са њима био је новим и величанственим откровењем за њих. Он није ишчезао од њих ма како и незнано куда, но у слави и сили уздигао се н а небо. Тиме су се очигледно обистиниле пророчке речи Његове о овом догађају, као што су се пре тога обистиниле и оне о Његовом страдању и васкрсењу. И ум ученика тиме се отворио, да разумеју оно што је Он рекао: нико се не попе на небо осим који сиђе с неба, син човечји (Јов. 3, 13); и још оно што је у виду питања рекао ученицима (кад су се ови саблажњавали од Његових речи о хлебу који сиђе с неба); а ако угледате С ина човечијег да одлази горе где је пре био (6, 62)? и још оно: изиђох од О ца и дођох на свет; и опет остављам свет и идем к О цу (16, 28). Тама од незнања улива у душу људску страх и недоумицу, а светлост од познања истине улева радост и ствара снагу и поуздање. У страху и недоумици били су ученици, кад им је Господ говорио о Својој смрти и васкрсењу. Но кад су га видели васкрсла и жива, обрадоваше се. У страху и недоумици морали су опет бити ученици, кад им је Г оспод говорио о Свом вазнесењу на небо и растанку са њима. Но кад с е и то на њихове очи догодило, како је проречено, они се испунише великом радошћу. Страх је разбијен, сумња ишчезла, недоумица одлетела, а место свега тога извесност, прекрасна сунчана извесност, и од извесности снага и радост. Сад су они поуздано знали, да је њихов Господ и Учитељ с неба сишао, јер се на небо и узнео; и да је од Оца послат, јер се к Оцу вратио; и да је свемоћан на небу као што је био и на земљи, јер Га ангели прате и Његову вољу испуњују. С тим поузданим знањем везана је била сада и поуздана вера, да ће Он опет доћи, и то не ма како него у сили и слави, као што им је Он више пута говорио, и као што су ангели Његово обећање поновили. Њима, дакле, сада ништа није остајало него да у свему ревносно изврше Његове заповести. Он им је заповедио да седе у Јерусалиму и чекају силу с висине. С великом и потпуно оправданом радошћу, и са исто тако великом вером, да ће та сила с висине доћи на њих, они се вратише у Јерусалим.

И бијаху једнако у цркви хвалећи и благосиљајући Бога. То јест непрестано су ходили у храм јерусалимски, и ту су хвалили и благосиљали Бога. На другом месту опет каже се: сви једнодушно бијаху једнако на молитви (Дела Ап. 1, 14). После свега што су видели и сазнали, они нису могли више одвојити ума и срца свога од Господа, који се удаљио био испред њихових очију, али који је зато остао још дубље усађен у душе њихове. Са силом и славом Он је обитавао у душама њиховим, и они су ликујући хвалили и благосиљали Бога. И тако, Он се брже вратио к њима него што су они очекивали. Није се вратио, да га очи виде, него се вратио уселивши се у душе њихове. Но није сам Он био усељен у душе њихове него заједно са Оцем. Јер је Господ рекао за онога ко има љубав к Њему: ја и Отац к њему ћемо доћи, и у њ ега ћемо се настанити (Јов. 14, 23). Требало је само још да и Дух Свети сиђе и настани се у њима, па да они буду савршени људи, у којима је обновљен образ и подобије т ројединог Бога. На то су они имали да чекају у Јерусалиму. И сачекали су, и дочекали су. И на десет дана доцније сишао је Дух Свети, сила с висине , на ту прву цркву Христову, да се никад не одвоји од Цркве Христове уопште до дана данашњега и до краја времена.

Хвалимо и ми и благосиљајмо Господа, који нам је вазнесењем Својим отворио ум, да видимо пут и циљ нашега живота. Хвалимо и благосиљајмо Оца, који на нашу љубав према Сину одговара Својом љубављу, и усељава се заједно са Сином, у сваког оног који држи и исповеда заповести Господње. И држимо у уму нашем непрестано Оца и Сина, хвалећи их и благосиљајући - као апостоли негде у граду јерусалимском - чекајући, да и на нас сиђе сила с висине, Дух Утешитељ, који још при крштењу на сваког од нас силази, но који се због греха наших од нас удаљава. Да би се и у нама тако обновио цео првобитни небесни човек. Да би се тако и ми, као апостоли, удостојили, да нас благослови прослављени и вазнесени Господ наш Исус Христос, коме нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Свети Владика Николај

danas je rođendan mom drrugu iz gimnazije tančiću...inače je po kalendaru spc ovaj dan posvećen svetom proroku jeremiji.

Priča o Jeremiji

Rođen je šest stotina godina pre Isusa Hrista u selu Anatotu nedaleko od Jerusalima. Već u petnaestoj godini počeo je da proriče i zbog toga je vrlo često bio u nemilosti vlasti, čak proganjan i zatvaran. Zbog prvih proročanstava u vreme vladavine cara Josije navukao je gnev tadašnjih velikaša i tada je jedva uspeo da spase svoj život. Caru Joakimu je prorekao da će njegov pogreb biti kao pogreb magarca, što je značilo da će njegovo mrtvo telo izbaciti van Jerusalima i da će se ono dugo povlačiti po zemlji bez sahrane. Zbog toga je Jeremija bačen u tamnicu. Pošto nije mogao da piše u tamnici, Jeremija je pozvao Varuha, koji je stajao kod prozorčića tamnice i zapisivao ono što mu je Jeremija diktirao. Kada je caru pročitano ovo proročanstvo, razgnevnjen car je uzeo hartiju i bacio je u vatru. Uz Božju pomoć Jeremija je dobio slobodu, a njegovo proročanstvo se ostvarilo. Potom je caru Jehoniji prorekao da će biti odveden u Vavilon sa celom porodicom i da će tamo umreti i to se uskoro i dogodilo. U vreme vladavine cara Sedekije, Jeremija je stavio jaram na svoj vrat i išao kroz Jerusalim proričući pad Jerusalima i ropstvo pod Vavilonjanima. Pisao je roblju jevrejskom u Vavilonu da se ne nadaju povratku u Jerusalim, jer će ostati tamo sedamdeset godina. U dolini Totef, pod Jerusalimom, gde su Jevreji prinosili decu na žrtvu svojim idolima, Jeremija je uzeo lonac u ruke i razbio ga pred narodom proričući skoru propast Judejskog carstva. Uskoro su Vavilonci zauzeli Jerusalim, cara Sedekiju ubili, grad opljačkali i razorili, a ogroman broj Jevreja posekli upravo u dolini Totef. Jeremija je sa levitima uzeo kivot iz hrama i odneo ga na brdo Navat, gde je Mojsije umro, gde ga je sakrio. Takođe je sakrio i oganj iz hrama u jedan duboki bunar. Neki Jevreji su ga primorali da ide sa njima u Misir gde je proživeo četiri godine, nakon čega je od svojih sunarodnika kamenovan i tako ubijen. Misircima je prorekao propast njihovih idola i dolazak „Deve sa Mladencem“. Postoji predanje, da je sam car Aleksandar Veliki posetio grob proroka Jeremije. Po naredbi cara Aleksandra telo Jeremijino je preneto i sahranjeno u Aleksandriji.

Свети мученици Тимотеј и Мавра - 16. мај 2010.

Женик и невеста. Двадест дана након што су се венчали, због вере у Христа, извели су их на суд у Тиваиди, пред намесника Ариана. Ариан рече Тимотеју: „Зар не видиш око себе справе за мучење“, а овај му одговори: „И ти не видиш ангеле Божије који ме крепе“. Онда су му железном шипком проболи уши тако да му зенице искочише од бола. Потом су га обесили главом на доле и ставили му дрво у уста. Мавра се прво уплаши мука, али је муж охрабри.

Почупали су јој косу и одсекли прсте. На крају их распеше на крстове, једно према другом, где су, узајамно се храбрећи, остали 9 дана, а онда су дух свој предали Господу. Ово двоје дивних мученика пострадали су за Христа 286. године, у време цара Диоклецијана.

:krsti:

DUHOVSKE ZADUŠNICE


U subotu, 22. maja vernici Srpske pravoslavne crkve obeležiće zadušnice. Na svakoj Svetoj Liturgiji pravoslavni se prisećaju i mole za pokojnike. Crkva je ustanovila posebne dane u godini posvećene umrlima koje je narod nazvao slikovito za-dušnice, jer se živi mole za pokoj (smirenje) duša svojih umrlih.

Četiri puta godišnje održavaju se posebne molitve za umrle i one uvek padaju uoči velikih praznika. Tako su ove majske zadušnice prozvane duhovske, jer su uoči velikog praznika Duhova, odnosno Silaska Svetog Duha na Apostole. Verni će u subotu izjutra otići u crkvu gde će napisati imena svojih pokojnika koja će se zatim pominjati na Svetoj Liturgiji, centralnom događaju u životu svkaog hrišćanina. U crkvu će doneti kuvano žito - simbol smrtnog tela i besmrtne duše. Tu je i crno vino, kojim sveštenik preliva žito, vino simbolizuje Božje milosrđe prema čoveku. U ikonografiji zadušnog dana sveća je takođe vrlo bitna, ona simbolizuje da je Hristos svetlost na ovom svetu koja hrišćanima obasjava život i pokazuje put. Na zadušnice ljudi odlaze na groblja gde se održavaju i pojedinačni parastosi i čitaju molitve za preminule. Narodni običaji u mnogim mestima su zadržani, pa vernici i danas nose raznovrsnu hranu na grobove pokojnika. Crkva to ne zabranjuje, a sveštenici objašnjavaju da ovakvi paganski običaji nemaju smisla, da su molitve na Svetoj Liturgiji, pomen da se živi sete svojih pokojnih. Posebno se naglašava da umesto na nehrišćanske gozbe novac treba dati nekoj siromašnoj porodici, bolesnima, sirotima, onima koji su tu, živi ali bez sredstava ili nemogućnosti da ih zarade. Čineći to vernici pokazuuju da veruju u život večni, jer bi u suprotnom sve bilo besmisleno. Suština pravoslavlja je u Hristovom Vaskrsenju, koje je Isus Hristos obećao ljudima koji veruju u njega. U Svetom Pismu je rečeno, da Gospod nije vaskrsao uzalud bi bila vera. Zato se i kaže da u hrišćanstvu nema živih i mrtvih, pred Gospodom su svi živi. Vernici to pokazuju i na zadušnicama, moleći se za svoje pokojnike i nadajući se da će nakon vaskrsenja svi ponovo biti zajedno i sa Gospodom.

Силазак Светог Духа на апостоле

Педесети дан после Васкрса Господа нашега Исуса Христа, десети дан после Спасовдана, наша Црква слави Духове или Свету Тројицу. На тај дан апостоли су се сви заједно окупили на једном месту. Одједном је настала хука са неба која је испунила кућу у којој су седели. Пламтећи језици испуњени Светим Духом поставили су се на сваког од њих. Сада су апостоли примили Светог Духа и постали су жива душа. Апостоли су тада почели да говоре другим језицима - како им је Дух Свети дао да говоре. Народ се туда окупљао и слушао како говоре њиховим језиком. Сви су се дивили и чудили говорећи: " Гле, зар нису сви ови што говоре Галилејац? "

На тај начин Господ је послао апостоле да проповедају веру хришћанску по целом свету.

Тако се испуни оно што је Исус својим ученицима пред одлазак на небо обећао.

Сила Светог Духа одмах је почела да дејествује, јер је Петар ватреном речју придобио тога дана три хиљаде људи за Христову науку.

Силаском Светог Духа на апостоле завршено је оснивање цркве Христове или царства Божијег на земљи од Господа Исуса Христа. Од тога момента црква Христова је почела да живи пуним животом и да расте, примањем к себи других душа. Тако да се овај празник сматра и рођенданом Цркве Христове.

У спомен овог важног и знаменитог догаћаја, силаска Светог Духа на апостоле и у част Свете Тројице, Бога у три лица, а посебно у част Светог Духа, слави црква празник који се зове Педесетница, јер се слави у педесети дан после Пасхе - Васкрса, када су Јудеји салвили своју Педесетницу. С тога овај празник има три назива: Тројице, Силазак Светог Духа наапостоле ( Духови ) и Педесетница.

Цела служба Педесетнице је веома свечана и узвишена, у којој се песнички износи учење о Светом Духу. На сам дан Педесетнице, на богослужењу се заједно са св. Литургијом одмах везује вечерње, које је посвећено Светом Духу и садржи мољење да се као на дан даровања Светог Духа апостолима у нама обнови благодат Светог Духа, ради укрепљења у богоугодном животу. Ова мољења, због усрдности, узносе се уз клечање и плетење венаца.

Обичај је да се на овај празник у наше храмове и домове уноси освећена зелена трава и цеће, свакако по угледу на страозаветни јеврејски обичај о празнику " седмица" , пошто је Дух Свети сишао на апостоле на овај јеврејски празник. Зеленило обнавља природу, а Дух Свети обнавља душе наше као и целокупно биће.

После свете Литургије служи се Молитва, Призив Светом Духу, на којој се клечи и плету се венци од траве и цвећа. Ти венчићи се носе кући и стављају поред иконе и кандила на зид. Празник Свете Тројице увек се слави у недељу.

Молитва Светом Духу

Царе небески, Утешитељу, Душе истине, који си свуда и све испуњаваш,ризницо добара и даваоче живота, дођи и усели се у нас, и очисти нас од сваке нечистоте и спаси, Благи, душе наше.

danas je 24. maj....ove godine je to Duhovski ponedeljak, (jer je Praznik Presvete Trojice pokretan praznik i vezan je za praznovanje Vaskrsnuća Gospodnjeg), ali se praznuju i Sveti Kirilo i Metodije....takođe i rođenadan Bobu Dilanu, alo to nema veze sa temom.

Ćirilo i Metodije (grč. Κύριλλος και Μεθόδιος, starosl. Кѷриллъ и Меѳодїи)
su bili grčka braća iz Soluna, koji su širili pismenost i hrišćanstvo među Slovenima, zbog čega su ostali upamćeni kao „slovenski apostoli“.

Njihov otac Lav bio je visoki vizantijski vojni zapovednik (drungar). Najraniju mladost proveli su u Solunu koji je u to vreme okružen Slovenima. Metodije postaje upravnik jedne arhontije u istočnoj Makedoniji, dok Ćirilo, odrastao na carskom dvoru, nakon završenih filozofskih i teoloških studija biva postavljen za bibliotekara Svete Sofije (crkve Svete Premudrosti) u Carigradu i učitelja filozofije na carigradskoj visokoj školi.

Godine 851. Ćirilo je član vizantijskog poslanstva arapskom kalifu u Samari, a 856. u doba političkih i crkvenih trzavica Metodije napušta svoj položaj arhonta i povlači se u manastir na Olimpu u Maloj Aziji. Malo kasnije za njim dolazi i Ćirilo. Ali po nalogu vizantijskog cara Mihaila III, 860. oba brata odlaze kao misionari među tursko-tatarske Hazare u južnoj Rusiji. Neposredno nakon povratka iz Rusije angažovani su za novu misiju kod Slovena. Naime, 862. poslanstvo moravskog kneza Rastislava zatražilo je od cara Mihaila episkopa i sveštenike koji će propovedati na slovenskom jeziku hrišćansku veru. Zadatak je bio veliki i delikatan. Na područjima prostrane Rastislavljeve države širili su hrićšćanstvo već od početka a franački sveštenici iz regensburške i pasavske biskupije. Bojeći se njihovog političkog uticaja, Rastislav u Vizantiji traži oslonac protiv cara Luviga Nemačkog, ispod čije se vlasti žestokom borbom istrgao. Rastisavljeva koncepcija išla je za tim da samostalna moravska crkva s domaćim klerom i vlastitim liturgijskim jezikom postane brana svakom stranom uticaju.


Vizantija udovoljava Rastislavljevoj želji i šalje mu Ćirila i Metodija. Braća su se za ovaj posao ozbiljno spremila; Ćirilo je sastavio prvo slovensko pismo (glagoljica) i na jezik makedonskih Slovena iz okoline Soluna (koji su od detinjstva dobro znali) preveli su najnužnije crkvene knjige. Na taj su način stvorili prvi slovenski književni jezik i postavili temelje slovenskoj književnosti. Godine 863. braća kreću na put i stižu 864. knezu Rastislavu koji ih je gostoljubivo primio, ali uspeh njihove misije, mnogobrojni učenici i narodne simpatije izazivaju reakciju latinskog klera. Protiv slovenskih misionara počinje podmukla borba. Glavni argument protivnika slovenske liturgije bila je tzv. trojezična teorija prema kojoj postoje samo tri sveta jezika na kojima se mogu vršiti verski obredi: hebrejski, grčki i latinski.

Nakon trogodišnjeg boravka u Moravskoj braća polaze na put kako bi episkop zamonašio Metodija i nove slovenske sveštenike. Došavši u Panoniju neko vreme su se zadržali na dvoru kneza Kocelja kako bi ga upoznali sa svojim radom na slovenskoj crkvenoj knjizi. Stekavši i tu mnogo učenika polaze u Veneciju gde su morali da vode oštru polemiku s tamošnjim "trojezičnjacima". Odatle ne kreću za Carigrad, gde je umoren car Mihailo, a vlast preuzeo Vasilije I Makedonac, već odlaze u Rim. Papa Hadrijan vidi u slovenskim misionarima dobre pomagače u borbi protiv osiljenih i neposlušnih franačkih nadbiskupa i njihovog suverena te ih prima svečano.

U Rimu se Ćirilo razboleo i ubrzo i umro. Sahranjen je u ckrvi sv. Klementa, gde je sahranjene i njegove mošti. Papa Hadrijan je odobrio slovensku službu, a Metodija je poslao 869. knezu Kocelju; čak ga je prilikom njegovog drugog boravka u Rimu posvetio za panonskog arhiepiskopa. Time je trebalo da zapadni Ilirik bude izdvojen iz jurisdikcije salcburškog nadbiskupa i podvrgnut direktno Rimu.

Čim je Metodije došao u Panoniju, latinski sveštenici napadaju ga kao jeretika, a kada je stigao u Moravsku (gde je Rastislava zbacio njegov sinovac, njitranski knez Slavopuk) lokalni biskupi pozivaju Metodija na svoj sinod, osuđuju ga i bacaju u tamnicu, gde je ostao dve i po godine. Tek 873. godine, na papin nalog, Metodije je pušten iz tamnice, ali je slovenska liturgija zabranjena. Kako je Metodije ipak nastavio svoju delatnost te se slovensko bogosluženje sve više širilo po Moravskoj podignuta je protiv njega optužnica u Rimu, te je 879. pozvan pred papu da se opravda. Papa Jovan VIII, nastojeći da ne ošteti rimske pozicije u Moravskoj potvrdio je slovensko bogoslužlje bulom Marljivost tvoja (Industriae tuae) iz 880. godine. Isto je učinio i 882. carigradski patrijarh Fotije.

Metodije prevodi u Moravskoj na slovenski jezik Bibliju. Nakon njegove smrti u Moravskoj je zabranjena slovenska liturgija, a knez Svatopluk je prognao njegove učenike. Neki od njih prodani su u ropstvo, a neki su uspeli da se sklone u Bugarsku, Makedoniju, Rašku i primorska Hrvatska gde su nastavili svoj rad.

Prevodom liturgijskih i biblijskih knjiga Ćirilo i Metodije udarili su temelje slovenskoj pismenosti.

Свети мученик Исидор - 27. мај

Прве године Декијева[1] царовања изиђе заповест од цара да се у целој римској царевини попишу и преброје војници и саберу у пукове. Због тога пристадоше уз острво Хиос[2] лађе војводе Нумерија, да би покупиле младиће за војну службу. У то време на острву Хиосу живљаше Исидор, родом из Александрије, снажан телом и храбар духом, а хришћанин по вери. Он провођаше богоугодан живот, јер се стално подвизаваше у посту, уздржању, целомудрију и у свима добрим делима. Он се одлучно удаљаваше од таштина и сласти овога света, и избегаваше незнабожачке нечистоте. Због своје снажности и храбрости он би узет у војску у Нумеријев пук.

У скоро време изиђе од цара нова заповест, да се сви хришћани морају клањати боговима римским; оне пак који се не буду хтели клањати, приморавати на то мучењем; притом, нарочиту пажњу обратити на војнике: сваког војника - хришћанина на сваки начин приморати да се поклони идолима и принесе им жртву, сагласно древном обичају римском. Тада неки стотник, коме беше име Јулије, приступи војводи Нумерију и оптужи блаженог Исидора да је хришћанин. Војвода одмах нареди да Исидора ухвате и доведу пред њега на суд. Када га доведоше, Нумерије га упита: Како се зовеш? Светитељ одговори: Зовем се Исидор. Војвода га онда упита: Ти ли се то не покораваш заповести цара Декија и нећеш да принесеш жртву боговима? Свети Исидор му одговори: А ко су богови ваши, да бих им ја, хришћанин, принео жртву? Нису ли они - идоли глуви и слепи и немају никаквог чувства? На то војвода рече: О да зле и безбожне хуле! Заиста овај човек заслужује велике муке и казне! Светитељ онда рече: Стварно, ја треба да поднесем за Бога мог сваковрсне муке и смрт, да би ме Господ мој удостојио удела светих Мученика, који пре мене за свето име Његово пострадаше. Ја знам да никада не умиру они који верују у Њега и који се уздају у Њега. Јер тако рече Господ наш: Који верује у мене - живеће вечито (Јн. 6, 47.) Нумерије упита: Хоћеш ли ти, Исидоре, принети жртву боговима, да би остао жив, или нећеш? Светитељ одговори: Ако ми и убијеш тело, над душом мојом немаш власт. Стога ме мучи како хоћеш, јер имам истинитог и живог Бога Исуса Христа, који и сада живи у мени, и по смрти мојој биће са мном; и ја сам у Њему, и остаћу у Њему, и нећу престати да исповедам пресвето име Његово докле је дух у телу моме. Војвода му рече: Макар једном принеси жртву, потчињавајући се заповести царској, а после чини како хоћеш. Но светитељ одговори: Нећеш ме, безбожниче, преварити лукавством својим, јер ко се једном одрекао Господа свог, може ли се назвати верним Њему? Који је неверан у малом, и у многом је неверан (Лк. 16, 10). Но не дао Бог да ја и у помисли својој будем неверан и непријатан Господу мом! Војвода рече: Ја те лепо саветујем, Исидоре; послушај мој савет! Не послушаш ли ме, ја ћу те предати на љуте муке, и мучићу те дотле док не исповедиш величанство богова наших.

И војвода одмах нареди да четири војника без милости бију воловским жилама нагог светитеља, испруженог по земљи. Тако бијеном светитељу говораху присутни од народа људи: Покори се, Исидоре, царској заповести, да не би умро у мукама. Но светитељ им одговори: Ја се покоравам вољи и заповести Бога мог, Вечног Цара Небеског, и Њега исповедам и почитујем; Њега нећу оставити, нити Га се одрећи, да се и Он не би одрекао мене у дан Суда.

После бијења мучитељ дуго време наговараше светог Исидора на идолопоклонство час претњама, час ласкама, али без икаквог успеха, само се наслуша од мученика грдњи и увреда и за себе и за богове своје. Најзад, бесан од гнева, он рече мученику: Ја ћу наредити да ти отсеку језик. Светитељ одговори: Ако ми и језик отсечеш, ипак ми исповедање имена Христовог од уста мојих нећеш одузети.

И по мучитељевом наређењу мученику би отсечен језик. Али и по отсецању језика мученик говораше лепо, славећи Христа, истинитог Бога. А војвода, запрепашћен од ужаса, паде на земљу и изгуби језик, јер постаде нем. И кад га подигоше, са земље, он не могаше ништа говорити, само се рукама и мимиком споразумеваше. И затраживши хартију, написа на њој: Наређујем да се мачем отсече глава Исидору, пошто није хтео да се покори царској наредби.

Када то би прочитано мученику, он с радошћу узвикну, говорећи: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе, што ме ниси удаљио од благодати и милости твоје! Славим Те, Владару, животе мој, и дисање моје! Певам Теби, Господе, сило моја, просвећење ума мога, јер си ми дао језик којим непрестано славим Твоју величину.

Џелат онда узе мученика и поведе га на посечење. Свети Исидор иђаше, радујући се и хитајући као безазлено јагње на своје заклање. Затим, погледавши на небо светлим лицем и веселим очима, он рече: Свети Господару, благосиљам Те што ћеш ме по доброти својој примити сада у насеље Твоје и у места покоја!

Када дођоше на место где се имало обавити посечење, свети мученик измоли од џелата време да се помоли Богу. И пошто се довољно помоли Господу, он преклони под мач чесну главу своју, и би посечен за Христа, који на крсту преклони пресвету главу своју за нас.

После посечења светог мученика Исидора, чесно тело његово би остављено непогребено, бачено да га пси и зверови поједу. Али пријатељ светог мученика, Амоније, потајни хришћанин, украде свето тело његово и, са осталом браћом по вери ископавши тајно гроб, погребоше га као скупоцено благо. Затим и сам Амоније угледа се на мученички подвиг светог Исидора, јер пловећи по Хелеспонту он у Кизику прими мученички венац. Касније пак, чесне мошти светога Исидора извади из земље нека благочестива жена Миропија, која беше дошла из Ефеса, помаза их скупоценим мирисима и, обавивши их чистом плаштаницом, положи их на чесном месту. Над овим светим моштима, пошто престаде гоњење на хришћане, би подигнута црква у име светог мученика Исидора. И од светих моштију његових даваху се исцељења болнима, у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек, амин.

Свети мученик Исидор пострадао 251. године.

Za vernike Srpske pravoslavne crkve (SPC) sutra počinje Petrovski post, ustanovljen u slavu svetih apostola Petra i Pavla i ostalih apostola koji su se posle silaska Svetog Duha postom i molitvom pripremali za hrišćansku propoved.


Post počinje uvek u sedmici posle Trojične nedelje i praznika Silaska Svetog Duha na svete apostole, poznat je i kao Apostolski i Letnji post, a završava se uvek 12. jula, na Petrovdan, praznik koji je posvećen svetiteljima Petru i Pavlu.

Dužina posta je različita i zavisi od datuma proslave Duhova ili Pedesetnice koji spada u pokretne praznike povezane za Vaskrs.

Najduže može trajati šest nedelja i najkraće jednu sedmicu i jedan dan. Petrovski post spada u jedan u četiri najveća godišnja posta koje SPC propisuje svojim kanonima.

Najduži je Veliki ili Časni post koji se završava praznikom Vaskrsenja, a potom Božični post koji takođe traje više nedelja i završava se praznikom Hristovog Rođenja.

Osim Petrovskog, u letnjem periodu se poštuje i Gospojinski post, pred Veliku Gospojinu, praznik Vaznesenja Bogorodice. Pravoslavni hrišćani dobrovoljno donose odluku o poštovanju posta, a tim podvigom se postiže očišćenje duše i tela.

Svrha posta, kako kažu pravila vere, ne može se postići samo uzdržavanjem od mrsne hrane, već i uzdržavanjem od loših misli, reči i dela i uz obaveznu molitvu, po uzoru na Spasitelja koji je postio u pustinji i čiji su primer potom sledili Bogorodica i apostoli.

Sveti Jovan Lestvičnik, veliki učitelj vere, zapisao je u svojim poukama da je "Post gašenje plamena telesne požude, odstranjenje rđavih misli, spas od ogrubelosti, olakšica sna".

U narodu vlada uverenje da onaj ko može da se uzdrži od prekomernog jela, ima snage i da se uzdrži od zlih misli i dela.

na dan 31. maja se praznuju:

1. SV. MUČ. TEODOT I SEDAM DEVOJAKA MUČENICA (TEKUSA, ALEKSANDRA, KLAVDIJA, FAINA, EFRASIJA, MATRONA I JULIJA)

Teodot bese krčmar u Ankriri za vreme Dioklecijana. Krčmu držaše da bi neposumnjano mogao što bolje pomagati hrišćane, i njegova krčma bi skloniste gonjenim vernicima. U to vreme behu u jezeru utopljene rečene devojke zbog vere u Hrista. Jedna od njih, Tekusa, javi se Teodotu u snu i reče mu da izvadi njihova tela iz jezera i sahrani ih. Sa jednim drugom Teodot ode jedne tamne noći i vođen angelom Božjim pronađe devojačka tela i sahrani ih. Ali onaj drug ga izdade sudiji i bi Teodot stavljen na strašne muke. Posečen 303. godine. Neki sveštenik mu česno sahrani telo na uzvišici iznad grada, a na tom mestu bude docnije podignut hram u njegovo ime.

2. SV. MUČ. PETAR, DIONISIJE, ANDREJ, PAVLE I HRISTINA

Petar - divan mladić, Dionisije - ugledni muž, Andrej i Pavle - vojnici, i Hristina - šesnaestogodisnja devica, svi ispovediše hrabro Hrista Gospoda i podnese muke i smrt za ime Njegovo 250. godine. Neki Nikomah, koji bi s njima mučen, odreče se Hrista, i najednom siđe s uma, pa kao besan pas grizaše svoje telo i bacaše penu na usta dokle ne izdahnu.

3. SV. MUČ. IRAKLIJE, PAVLIN, VENEDIM

Atinjani, stradali za veru u vreme Dekijevo, tako što su sažeženi u peći ognjenoj.

Prepodobni Stefan Piperski - 2. jun


Rođen u selu Kuti u Župi kod Nikšića. Kao mladić otišao je u manastir Moraču, gde se zamonašio i gde je, vremenom, postao iguman. Pred Turcima se sklonio u Trmanje u Rovcima, gde je u jednoj pećini, u velikom monaškom podvigu, odolevajući silnim demonskim iskušenjima, proživeo 7 godina. Oko 1660. godine prešao je u Pipere, gde je više sela Crnci podigao crkvicu posvećenu Presvetoj Bogorodici i keliju. Uskoro se oko njega okupilo nekoliko monaha. Upokojio se u Gospodu mirno, 1697. godine.

Nakon četiri godine, na njegovom grobu se poče pojavljivati neobična svetlost. Kada su otvorili grob, našli su svetiteljevo telo netruležno. Čudotvorne mošti su i danas na istom mestu, u Manastiru Ćelija Piperska.

2. juna se takođe slavi i:

Sveti mučenik Talalej

je hrišćanski svetitelj. Otac mu je bio Verukije a majka Romilija. Po zanimanju je bio lekar. Postradao je za Hrista u svojoj osamnaestoj godini za vreme vladavine Numerijana. Kada je ispovedio svoju veru u Hrista pred sudijom mučiteljem, sudija je naredio dvojici dželata Aleksandru i Asteriju, da mu svrdlom provrte kolena, provuku konopac kroz probušene kosti i obese za jedno drvo. U hrišćanskoj tradiciji pominje se da je dželatima nevidljiva sila Božja oduzela vid, te su umesto Talaleja oni probušili jednu dasku i obesili je o drvo. Kada je mučitelj ovo doznao, pomislio je da su dželati to namerno učinili, pa je naredio da ih šibaju. Tada su Aleksandar i Asterije povikali: "Živ nam Gospod, od sada i mi postajemo hrišćani, verujemo u Hrista, i stradamo za Njega!" Čuvši ovo, mučitelj je naredio da ih mačem poseku. U hrišćanskoj tradiciji pominje se da je tada sam mučitelj uzeo svrdlo da sam probuši kolena Talaleju, ali su mu se ruke oduzele, i on je morao moliti Talaleja, da ga ovaj spase, što je Talalej i učinio. Pominje se da je potom je bačen u vodu, ali se javio živ pred mučitelja i kada je potom bačen pred zverove, zverovi su mu lizali noge i umiljavali se oko njega. Najzad je posečen mačem 284. godine.

Свети Цар Константин и Царица Јелена

3. јуна по новом, а 21. маја по старом календару, наша Света Црква слави Свете Цара Константина и Царицу Јелену. Овим светитељима посвећен је велики број храмова у нашој Цркви. Поменућемо - Вождовачку цркву у Београду, Цркву Светог Цара Константина и Царице Јелене у Великом Трновцу која је прошле године уочи славе оскрнављена од стране албанских екстремиста, црква на Љубишу, на Сељашници код Пријепоља, у Коретишту код Гњилана, у Ивањици, у Стекеровцима код Гламоча, у Томини код Санског Моста... Овај празник се, као градска слава, посебно свечано прославља у Нишу - граду где је и рођен овај многозаслужни утемељивач хришћанства. Као еснафску славу овај празник прослављају кујунџије и железничари.

По Божјем промислу, као покровитељ Цркве Христове, појави се цар Константин Велики, рођен 274. године, у нехришћанској породици. Још за живота добио је назив: РАВНОАПОСТОЛНИ. Много пута му се јављао сам Господ и излазио му је у сусрет у његовим молитвама. Пред борбу са Максенцијем, по старом предању, на небу му се указао сјајан крст као знак победе. Издао је едикт (закон) у Милану, 313. године, којим је престао дотадашњи прогон хришћана. Након победе над Византијом, саградио је диван престони град, назвавши га Константинопољ (Цариград). И као што Божјем промислу би изабран за борца против незнабожачких и христоборних царева, тако исто би, ради свога кршења бачен у постељу, од опасне и неизлечиве губе. Трудише се многи да га излече, али без успеха, те напослетку му рекоше да једини спас и његово излечење лежи у томе да се окупа у крви мале деце. Нареди цар Константин да се ухвате и покољу сва деца. Закукаше мајке, а он устукну и по цену сопственог живота, горко се покаја и пусти децу. То беше мило Богу који га је тиме само кушао, те му посла два апостола, Петра и Павла, да га упуте на прави пут спасења. Он нареди епископу Силвестеру да га крсти и тог часа ишчезну његова болест. Сматрајући се недостојним да оде на поклоњење Христовом гробу, уместо себе спреми и посла своју мајку, царицу Јелену. Оде она на поклоњење Христовом Гробу, и са тог пута се врати са честицом часног Крста, који понесе свом сину на дар. Света царица Јелена урадила је много тога што је корисно за хришћанску веру. У Јерусалиму је пронашла Часни Крст који су незнабожци бацили изван града и засули ђубретом; подигла је многе цркве, од којих треба напоменути: цркву над пећином Рождества Христова (на Гори Маслинској); цркву на месту Вазнесења Христова у Гетсиманији; цркву на месту Успења Пресвете Богородице и још 18 цркви. Пронашавши Часни Крст и ископавши га, света царица Јелена га стави на једног мртваца, јер управо тада пролазила је једна посмртна поворка, јер беше умро неки човек из града, те он васкрсну на очиглед свих присутних. Од тог дана православна црква празнује тај догађај, 14. септембра као Крстовдан. Многи незнабожци приђоше хришћанској вери, а Часни Крст би стављен у сребрни ковчег ради чувања и поклоњења. Ова света царица се упокојила 327. године у 80. години живота. Свети цар Константин, благочестив и дарежљив, поживео је још 10 година од упокојења своје мајке, те се и он представи Богу 337. године у 65. години живота. Његово свето тело пренето је у Цариград и сахрањено по његовом завештању у Цркви Светих Апостола у Цариграду. И данас, после толико година, свети Равноапостолни цар, живи бесконачним животом у вечном Царству Христовом, помажући многима који ишту од њега и Јединога Бога помоћ и исцељење.


Света Јелена Дечанска

је била сестра Светог краља Стефана Дечанског и жена бугарског цара Шишмана другог. Да би заратио са Србијом Шишман је своју жену на силу отерао у један манастир у Бугарској. Након што је он доживео пораз у судару са српском војском, Неда (њено световно име) је ослобођена и дошла је у Србију, где се замонашила под именом Јелена.
Подвизавала се у испосницама дечанским. Није нам позната тачна година када се упокојила (половином 14. века) а сахрањена је у дечанском храму, где јој се и данас налазе њене свете мошти. Једном приликом, када су Турци покушали да униште манастир Дечане, из њене гробнице, као и из гробнице Светог краља Стефана избио је пламен који је отерао нападаче. Слави се на дан Светих Константина и Јелене - 03. јуна. У Метохији се налази једна њена задужбина, манастир Будисавци (код Клине), који је грађен кад и манастир Дечани, само је знатно мањи. Манастир је данас метох Пећке Патријаршије и преживео је уништавање по окончању рата. У Будисавцима Патријаршија још увек има знатно имање.

4. juna praznuje se:

Jovan Vladimir (~990 - 1016) je od oko 1000. do 1016. godine bio vladar Duklje, najistaknutije srpske kneževine tog doba. Njegova vladavina se odvijala tokom dugotrajnog rata između Vizantije i Samuilovog carstva. Bio je u savezništvu sa Vizantijom, što mu nije pomoglo da zaštiti svoju zemlju od cara Samuila, koji je osvojio Duklju 1009/1010, a njega utamničio u Prespi, na jugozapadu današnje Makedonije. Prema Ljetopisu Popa Dukljanina, Samuilova kćerka Teodora Kosara je zavoljevši zarobljenog kneza molila oca da je uda za njega. Samuilo je dao Kosaru za ženu Jovanu Vladimiru, a zatim svog novopečenog zeta vratio na dukljanski presto, davši mu pri tom da kao njegov vazal vlada i sjevernim dijelom oblasti Drača. Vladimir je bio poznat kao pobožan, pravedan i saosećajan vladar. Vladao je u miru, izbegavši da se uključi u veliki rat, koji je kulminirao 1014. vizantijskom pobjedom nad Samuilom. Ovaj je nedugo nakon toga preminuo, a po naređenju njegovog sinovca Jovana Vladislava, koji je preuzeo vlast nad Samuilovom državom 1015, Jovan Vladimir je podmuklo ubijen 22. maja 1016. Obezglavljen je ispred jedne crkve u Prespi.

Jovan Vladimir je sahranjen u Prespi. Nedugo po smrti priznat je za sveca i mučenika, sa praznikom 4. juna po gregorijanskom kalendaru, on je prvi srpski svetac. Dve ili tri godine posle sahrane njegove mošti su prenesene u Duklju, a oko 1215. u Drač, gde su ostale do 1381. Nakon toga su čuvane u Manastiru Svetog Jovana Vladimira kod Elbasana sve do 1995., kada su prebačene u sabornu crkvu u Tirani, sedište Albanske pravoslavne crkve. Sve do današnjeg doba mnogi vernici hodočaste do njegovih moštiju, naročito za njegov praznik. Relikvija vezana za Svetog Jovana Vladimira je i krst koji je on držao u rukama kada su ga pogubili. Taj krst se vekovima čuva u porodici Andrović iz Veljih Mikulića kod Bara. Svake godine na Trojičin dan iznosi se pred litijom na vrh planine Rumije. Sveti Jovan Vladimir se smatra nebeskim zaštitnikom grada Bara. Na ikonama se obično predstavlja kao kralj u vladarskom ruhu sa krunom na glavi, sa svojom odsečenom glavom u levoj, i krstom u desnoj ruci.

данас се празнује:

Симеон Дивногорац

Постоји више верзија житија овог светитеља на грчком језику, као и грузински и арапски превод. Родио се у Антиохији у трговачкој породици. Отац му је погинуо од земљотреса и он је остао сам са мајком Мартом, која је касније такође проглашена светицом и њен дан се обележава 4. јула. У шестој години живота је отишао у планину крај града Селевкије у Сирији ка игуману Јовану, који је и сам био стилит. Под његовим руководством се предао великом подвигу поста и молитве на стубу у својој седмој години. У хришћанској традицији се помиње да је претрпео страшна искушења изазвана демонима, али је примио од Господа и анђела велику утеху и благодат, те да му се Исус Христос јавио у виду лепог дечака. Ипак, без обзира на искушења и тежак пост који се састојао од воде и расквашеног сочива, у својој упорности и подвизима је надмашио и свог учитеља Јована. Такође, у хришћанској традицији се помиње да је имао исцелитељске и пророчке моћи. Многи поклоници су долазили да га посете, између осталих и антиохијски патријарх Ефрем (527-545). Временом су му подигли подеснији стуб, али се Симеон 541. преселио на Дивну гору, по којој је добио надимак, у близини своје родне Антиохије. Ту је такође боравио на стубу, а на том месту је касније саграђен манастир. Писао је теолошке текстове, а сачувана су и два његова писма.

данас се празнује:

Преподобни Никита Исповедник 10. јун

Још у младости се одрекао света и предао монашком подвигу. Просијавши врлином као сунце, би узвишен на архијерејски престо у Халкидону. Као архијереј, нарочио је био милостив према беднима: хранио је гладне, одевао наге, примао је и збрињавао путнике, био је отац сирочићима, заштитник удовицама и спасилац онима којима је чињена неправда. А када је цар Лав Јерменин устао против икона, Свети Никита је устао у њихову одбрану, показавши се правим исповедником Христовим. Објашњавао је људима значај икона и изобличавао неправилне догмате, па и самога цара. Зато је унижаван и бацан у тамницу. Најзад је протеран у изгнанство где је и душу своју предао Господу. Мошти Светог Никите су чудотворне.

danas se praznuje:

Prepodobnomučenica Teodosija Tirska

U Kesariji Palestinskoj, u vreme cara Maksimijana, jednog dana su pred pretorijom stajali svezani mnogi hrišćani. Prišla im je blagočestiva devica Teodosija i hrabrila ih je da mučenički postradaju za Hrista. Vojnici, čuvši je šta govori, i nju su odveli pred sudiju. Sudija naredi da joj svežu kamen o vrat i da je bace u more. Ali angeli je izvukoše živu na obalu. Kada se ponovo javila sudiji, ovaj je dade na posečenje. Iduće noći,

Света Теодосија јавила се својим родитељима сва у небеском сјају, окружена многим девојкама које су спасење у Господу нашле пострадавши за Њега као и она. Ликовала је светитељка, јер су је родитељи све време одвраћали од исповедања Христа. Пострадала је 308. године.

danas se praznuje:

Sveti apostol Jerma - 13. jun


Jedan od Sedamdesetorice apostola. Spominje ga Sveti apostol Pavle u Poslanici Rimljanima: „Pozdravite Asinkrita, Flegonta, Erma, Patrova, Ermija, i braću koja su s njima“ (16, 14). Rodom je Grk, ali je dugo vremena proveo u Rimu. Izabran za episkopa u Filipolju. Bio je veoma bogat čovek, ali zbog greha svojih i svojih sinova, pao je u krajnju siromaštinu. Jednom, dok je bio na molitvi, javio mu se čovek u beloj odeći, sa štapom u ruci, i rekao mu je da je on angel pokajanja koji mu je poslat da ga prati do njegove zemaljske končine.

Тада му је дао дванаест заповести. Према том откровењу, Свети Јерма је саставио веома поучну књигу „Пастир“. Много пострадавши за Господа, душу му је предао мученички.

Sveti Nikifor Ispovednik

je bio carigradski patrijarh i hrišćanski svetitelj.

Rođen je kao plemić. Njegov otac Teodor je bio visoki činovnik na carskom dvoru, i bio je veoma bogat. Nikifor je službovao nekoliko godina na dvoru u istom zvanju kao i njegov otac. Ali je ostavio dvor i udaljio se do obale Bosfora i tamo sagradio manastir. Manastir mu se ubrzo napunio monasima, a on je upravljao manastirom ne primajući monaštva pod izgovorom da je nedostojan, iako je hrišćanskim životom u služio kao uzor monasima. Učestvovao je pre toga na Sedmom vaseljenskom saboru kao mirjanin (svetovnjak), po volji cara i patrijarha, i istakao se na Saboru svojim izvrsnim poznavanjem Svetoga Pisma. Kada je umro patrijarh Tarasije, Nikifor je izabran za patrijarha i protiv svoje volje. Odmah po izboru primio je monaški čin i sve ostale činove redom. Ustoličen je u Svetoj Sofiji kao patrijarh 806. godine . To je bilo za vreme vladavine cara Nikifora, koji je ubrzo po tom otišao u rat protiv Bugara, i poginuo. Njegov sin Stavrikije vladao je samo dva meseca, pa umro. Posle ovoga zacario se car Mihail, prozvani Rankaba, ali vladao je samo dve godine, dok ga Lav V Jermenin nije zbacio sa prestola i prognao. Kada se Lav zacario, poslao mu je patrijarh knjigu o Pravoslavnom Veroispovedanju da potpiše (po običaju svih vizantijskih careva, što se smatralo zakletvom da će se držati i braniti pravoslavlje). Car nije potpisao knjigu, nego je odloži to do krunisanja. A kada ga je patrijarh Nikifor krunisao, on je odbio da potpiše onu knjigu, i ubrzo se saznalo da je ikonoborac. Patrijarh je pokušao da ga posavetuje i povrati hrišćanstvu, ali uzalud. Car je nasilno izagnao Nikifora na ostrvo Prokonis gde je u bedi i proveo trinaest godina. Preminuo je u izgnanstvu 827. godine. Kao patrijarh upravljao je Crkvom devet godina.

Srpska pravoslavna crkva slavi ga 13. marta i 2. juna po crkvenom, a 26. marta i 15. juna po gregorijanskom kalendaru.

Sveti mučenici Lukilijan, Klavdije, Ipatije, Pavle, Dionisije, i devica Paula

su hrišćanski svetitelji. Lukilijan je bio žrec paganski, ostareo kao mnogobožac. Tek u dubokoj starosti poverovao je u Isusa Hrista i krstio se. Njegov prelazak u Hrišćanstvo izazvao je veliko uzbuđenje među mnogobošcima u Nikomidiji, i on je izveden na sud, pa pošto se nije hteo odreći svoje nove vere, bijen je i spotom bačen u tamnicu. U tamnici je zatekao četiri mladića: Klavdija, Ipatija, Pavla i Dionisija, koji su bili zatočeni zbog vere u Isusa Hrista. Obradovao se starac mladićima i mladići starcu, i svi zajedo provodili su vreme u pobožnim razgovorima, molitvama i psalmopjanju (pevanju psalama). Kada su ih izveli iz tamnice, mučili su ih raznim mukama, i najzad poslali u Vizantiju, gde su mladići mačem posečeni od vojnika, a Lukilijan na krst raspet od Jevreja. Potom su mu Jevreji celo telo izboli ekserima. Neka devica Paula javno je uzela tela mučenika i sahranila ih časno. Za to je optužena, i posle muka posečena. Mučeništvo njihovo dogodilo se u vreme cara Aurelijana, između 270-275. godine.

Srpska pravoslavna crkva slavi ih 3. juna po crkvenom, a 16. juna po gregorijanskom kalendaru.

Sutra je Sveta Razbibriga! :mrgreen: