Književnost za decu - NAJLEPŠE BAJKE SVETA

[Bisernica]

Šuma Striborova

Zašao neki momak u šumu Striborovu, a nije znao da je ono šuma začarana i da se u njoj svakojaka čuda zbivaju. Zbivala se u njoj čuda dobra, ali i naopaka - svakome po zasluzi. Morala je pak ta šuma ostati začarana, doklegod u nju ne stupi onaj, kojemu je milija njegova nevolja, nego sva sreća ovoga svijeta.
Nasjekao dakle onaj momak drva i sjeo na panj, da počine, jer bijaše lijep zimski dan. Ali iz panja iziđe pred njega zmija i stade se umiljavati oko njega. Ono pak ne bijaše prava zmija, nego bijaše ljudska duša, radi grijeha i zlobe ukleta, a mogao je osloboditi samo onaj, koji bi se s njom vjenčao. Bljeskala se zmija kao srebro na suncu i gledala momku upravo u oči.

»Lijepe li gujice, Bože moj! Gotovo da bih je i kući ponio«, - progovori momak od šale.

» Evo budalaste glave, koja će me osloboditi na svoju nesreću«, - pomisli grješna duša u guji, požuri se i pretvori se odmah od guje u ljepotu djevojku, te stade pred momka. Rukavci joj bijeli i vezeni kao krila leptirova, a sitne nožice kao u banice. Ali kako bijaše zlobno pomislila, onako joj ostade u ustima gujin jezik.

»Evo me! Vodi me kući i vjenčaj se sa mnom!« - reče guja-djevojka momku.

Sad da je ono bio siguran i dosjetljiv momak, pak da brže mahnuo ušicom od sjekire na nju i da je viknuo: »Nisam baš ja mislio, da se sa šumskim čudom vjenčam«, postala bi djevojka opet gujom, utekla bi u panj i nikomu ništa. Ali ono je bio neki dobričina, plašljiv i stidljiv mladić, pak ga bilo stid da joj ne ispuni želje, kad se već radi njega pretvorila. A baš mu se i svidjela, jer je bila ljepolika, a on, neuputan, nije mogao znati, što joj je ostalo u ustima. Uze on djevojku za ruku i povede je kući. A živio je taj momak sa svojom starom majkom i pazio majku kao ikonu.

»Evo, majko, snahe«, - reče momak, kad stigoše on i djevojka kući.
»Hvala Bogu, sinko«, - odvrati majka i pogleda ljepotu djevojku. Ali je majka bila stara i mudra i odmah spozna, što imade snaha u ustima. Ode snaha da se preobuče, a mati reče sinu: »Lijepu si mladu izabrao, samo pazi, sine, nije li ono guja!« Sin se malo ne skamenio od čuda: otkud njegova mati znade, da je ono bila guja? Razljuti se u srcu i pomisli: »Moja majka mora da je vještica«. I odmah zamrzi na majku.

Počelo njih troje živjeti zajedno, ali ono zlo i naopako. Snaha jezičljiva, nazlobna, proždrljiva i goropadna. Bila je tamo litica visoka do oblaka, te snaha zapovjedi jednog dana starici, neka joj donese snijega sa vrha litice, da se umije.

»Nema puta na onu visinu«, - reče starica.
»Uzmi kozu, neka te vodi. Kuda ona gore, tuda ti naglavce dolje«, - reče snaha.
Tamo bio i sin, pa se nasmijao na te riječi, samo da ugodi svojoj ženi.

To se tako ražalilo majci, da odmah pođe na liticu po snijeg, jer joj nije bilo žao života. Idući putem, htjela se pomoliti Bogu za pomoć, ali se predomisli govoreći: »Opazio bi Bog, da mi sin ne valja.« No Bog joj ipak osta na pomoći, i ona sretno donese snasi snijega s litice ispod oblaka.

Drugog dana zapovjedi snaha baki:

»Idi tamo na jezero zamrznuto. Usred jezera ima rupa. Uhvati mi na rupi šarana za ručak.«
»Provalit će se led poda mnom, propast ću u jezero«, - odvrati baka.
»Radovat će se šaran, propadneš li s njime«, reče snaha.

I opet se sin nasmijao, a baka se tako ražalostila, da odmah ode na jezero. Pucketa led pod bakom, plače ona, da joj se suze po licu mrznu. Ali još ne će da se Bogu moli, taji pred Bogom, da joj je sin grješan. »I bolje da poginem«, pomisli baka i ide po ledu. Ali još nije došlo vrijeme, da baka umre. Zato preletje nad njom galeb, noseći ribu. Omakne se riba galebu i padne upravo pred baku. Baka uze ribu i donese srećno snasi.

Trećeg dana sjela baka uz ognjište i uze sinovu košulju, da je okrpa. Kad to vidje snaha, poletje do nje, istrže joj košulju iz ruku i viknu:

»Ostavi to, sljepice stara, nisu to tvoji poslovi.«

I ne dade majci, da okrpa sinovu košulju. Sad se starici posve rastuži srce, te ona ode pred kuću, sjedne na onoj ciči zimi na klupu i pomoli se Bogu:

» Bože moj, pomozi mi! «

Uto vidje ona, kako k njoj ide neko ubogo djevojče, na njemu samo izderana rubina, a rame pomodrilo od studeni, jer joj se rukav iskinuo. Ali se svejedno djevojče nasmijava jer je umilne ćudi. Pod pazuhom joj svežanj triješća.

»Hoćete li, bako, kupiti luči?« pita djevojče.

»Nemam novaca, kćerce, nego ako hoćeš da ti okrpam taj rukavčić«, - reče tužna baka, koja je još držala u rukama iglu i konac za sinovu košulju. Baka okrpa djevojčici rukav, a djevojka joj dade svežanj luči, zahvali joj milo i ode dalje, radosna, što joj rame ne zebe.

U veče reče snaha baki: »Mi ćemo poći u goste kumi, a ti da si ugrijala vode, dok se vratim.« Bila snaha proždrljiva i uvijek gledala, gdje da se ugosti.

Kad oni odoše, osta baka sama, pa uze onog triješća, što joj ga prodalo djevojče, i potpali oganj na ognjištu, a onda ode u komoru po drva. Dok je ona u komori tražila drva, začuje, kako u kuhinji nešto pucka, nešto kucka: kuc! kuc!

»Tko je božji? « - upita baka iz komore.
»Domaći! Domaći!« - ozovu se iz kuhinje neki sitni glasovi, kao da žvrgolje vrepci pod strehom.

Dalo se baki na čudo, što je ovo ovako u noći, i ona ude u kuhinju. Kad ona tamo, ali ono se na ognjištu istom rasplamsale luči, a oko plamena zaigrali kolo »Domaći«, sve sami mužići od jedva po lakta. Na njima kožusi, kapice i opančići crveni kao plamenovi, kosa i brada sive kao pepeo, a oči žarke kao živi ugljen. Izlazi njih sve više i više iz plamena, svaka luč po jednog daje. Kako izlaze, tako se smiju i vrište, prebacuju se po ognjištu, cikću od veselja i hvataju se u kolo.

Pa zaigra kolo: po ognjištu, po pepelu, pod policu, na stolicu, po ćupu, na klupu! Igraj! Igraj! Brzo! Brže! Cikću, vrište, guraju se i krevelje. Sol prosuše, kvas proliše, brašno rastepoše - sve od velike radosti. Vatra na ognjištu plamsa i sjaji, pucka i grije; a baka gleda i gleda. Nije joj žao ni soli ni kvasca, nego se raduje veselju, što joj ga Bog šalje na utjehu.

Čini se baki, da se pomladila - nasmije se kao grlica, poskoči kao curica, hvata se u kolo sa Domaćima pa zaigra. Ali joj ipak ostalo još čemera u srcu, a to bijaše tako teško, te kolo odmah stade.

»Božja braćo«, - reče onda baka Domaćima, »biste li vi meni znali pomoći, da ugledam jezik svoje snahe, pa kad kažem momu sinu, što sam na svoje oči vidjela, možda se opameti? ! « Baka stane pripovijedati Domaćima sve, kako je bilo. Domaći posjedali uokolo po rubu ognjišta, nožice ovjesili niz ognjište, nanizali se kao čičak do čička i slušaju baku; pa sve klimaju glavama od čuda. Kako klimaju glavama, onako im se žare crvene kapice: mislio bi tko, ono sama vatra na ognjištu plaminja.

Kad je baka svršila pripovijedanje, viknu jedan od Domaćih, po imenu Malik Tintilinić: »Ja ću ti pomoći! Idem u sunčanu zemlju i donijet ću ti svračjih jaja. Podmetnut ćemo ih pod kokoš, pa kad se izlegu svračići, prevarit će se snaha: polakomit će se kao svaka šumska guja za svračićima i isplazit će jezik.«

Svi Domaći ciknuše od radosti, što se Malik Tintilinić tako dobro dosjetio. Još oni najbolje vrište, ali ide snaha iz gostiju i nosi sebi kolač. Nasrne snaha ljutito na vrata, da vidi, tko to u kuhinji vrišti. Ali kad ona raskrili vrata, a ono: top! - prasne plamen, skočiše Domaći, topnuše svi u jedan mah nožicama o ognjište, ponesoše se nad plamen, poletješe pod krov - kvrcnuše daščice na krovu i nestade Domaćih. Samo Malik Tintilinić ne uteče, nego se sakrije u pepelu.

Kako je plamen iznenada prsnuo u vis, a vrata udarila o vratnicu, onako se uplašila snaha i od straha sjela na zemlju kao vreća. Rastepe joj se kolač u rukama, raspadnu joj se kose i češljevi, bulji oči i viče od jeda:

» Što je ovo bilo, nesrećo stara! «
»Vjetar podigao plamen, kad si otvorila vrata«, - reče baka i mudro se drži.

»A što je ono u pepelu?« - opet će snaha, jer je iz pepela virila crvena peta opančića Malika Tintilinića.
»Ono je žeravica«, - odvraća baka.

Ali snaha ne vjeruje, nego ustane onako raspletena i ide da vidi iz bližega što je na ognjištu. Prikučila se licem do pepela, ali se Malik Tintilinić hitro baci nožicom i kvrcne petom snahu po nosu. Viče snaha kao da se u moru topi, sva je garava po licu, a pepeo joj posuo raščupane kose.

»Što je ovo, nesrećo stara? « - pišti snaha.
»Poprskao te kesten iz žeravice«, - odvraća baka, a Malik Tintilinić u pepelu puca od smijeha.

Kad je snaha otišla da se umije, pokaže baka Maliku Tintiliniću, gdje je u komori snaha nasadila kokoš, da bude malih pilića za Božić. Još iste noći donese Malik svračjih jaja i podmetne ih pod kokoš umjesto kokošjih.
Zapovjedila snaha baki, da dobro pazi na kokoš, pa kad se izlegu pilići, neka joj javi. Pozvat će snaha čitavo selo, da vidi, kako ona ima pilića na Božić, kad ih nitko nema.

Došlo vrijeme, izlegli se svračići. Javi baka snasi, da su pilići izašli, a snaha pozove selo. Došle kume i susjede, malo i veliko, a bio tamo i sin bakin. Snaha zapovjedi baki, da donese gnijezdo u trijem. Donese baka gnijezdo, podigoše kokoš, a ono u gnijezdu nešto zakriješti: iskočiše goli svračići, pa skok! skok! po trijemu.
Kad je snaha-guja opazila ovako iznenada svračiće, prevari se, polakomi se u njoj zmijina ćud, poletje snaha po trijemu za svračićima i isplazi za njima svoj tanki i šiljasti jezik kao u šumi. Vrisnuše i prekrstiše se kume i susjede, te povedoše svoju djecu kući, jer upoznaše, da je ono zaista šumska guja.

Majka pak radosno pođe do sina govoreći: »Otpremi je, sine, otkud si je doveo, sad si na svoje oči vidio, koga u kući hraniš.« I mati htjede da ogrli sinka. Ali sin je bio baš posve budalast čovjek, pa se još više usprkosio i suprot sela i suprot majke i suprot istih svojih očiju. Neće da sudi ženi-guji nego još vikne na majku:

»Otkud tebi svračići u to doba, vještice stara? Nosi mi se iz kuće!«

E, sad je mati vidjela, da pomoći nema. Zacvili kao ljuta godina i samo umoli, da je bar ne tjera iz kuće, dok je dan, da ne vidi selo, kakvog je sina othranila. Sin privoli, da mati ostane do večera još u kući. Kad je došla večer, uze baka u torbu nešto kruha i nešto onih luči, što joj ih je dalo ubogo djevojče. A onda ode kukajući iz kuće sinove.
Čim je mati prešla preko praga, utrne se vatra na ognjištu i pade raspelo sa stijene. Ostadoše sin i snaha u mračnoj izbi - i sada sin osjeti, kako je počinio veliku grehotu na majci, i pokaje se jako. Ali ne smije da ženi o tom govori, jer je plašljiv, nego joj kaže:

»Hajdemo za materom, da vidimo, kako će poginuti od studeni«.

Skoči veselo zlorada snaha, nađe im kožuhe, obukoše se i odoše iz daleka za staricom. A baka žalosna ide po snijegu, u po noći, preko polja. Kad je došla na jedno veliko strnište, uhvati je takova studen, da nije mogla dalje. Zato izvadi iz torbe one luči, razgrne snijeg i potpali vatru, da se malo ugrije. Jedva se luči rasplamsale, ali ono čudo! Eto iz njih izlaze Domaći, upravo kao da je na kućnom ognjištu! Iskakuju iz vatre sve uokolo u snijeg, a za njima iskre frcaju na sve strane u tamnu noć. Milo je baki, gotovo bi proplakala od milinja, što je ne ostaviše samu na putu. A oni se kupe oko nje, smiju se i zvižde.

»Božja braćo«, - reče baka, - »nije meni do radosti, nego mi hajde pomozite u nesreći.« Pripovjedi baka Domaćima, kako se budalasti sin još više pozlobio na nju, otkad se i on i selo uvjerili, da je u snahe zaista gujin jezik.

» Izagnao me, a vi pomozite, ako znate.« Malo šute Domaći, malo tepu snijeg s opančića i ne znaju baki savjeta. Ali onda Malik Tintilinić reče: »Hajdemo do Stribora, starješine našega. On svačemu savjeta znade.«

I odmah se Malik popne na glogov grm, zviznu u prste, a ono iz mraka preko strništa dokasa k njima jelen i dvanaest vjeverica. Posadiše baku na jelena, a Domaći posjedaše na vjeverice i pođoše put šume Striborove. Jašu oni kroz noć - na jelenu rogovi i paroščići, a na svakom paroščiću zvjezdica. Sjaji se jelen i kazuje put, a za njim juri dvanaest vjeverica, a u svake vjeverice dva oka kao dva draga kamena. Jure oni i žure, a za njima izdaleka trči snaha i sin, sve im nestaje sape. Tako stigoše do šume Striborove, i ponese jelen baku kroz šumu.

Spozna snaha sve u mraku, da je ono šuma Striborova, gdje je ona već jednom radi grijeha ukleta bila, ali od velike zlobe ne može se ni sjetiti svojih novih grijeha, ni pobojati se za njih, nego se još više raduje govoreći: »Propast će neuka baka u ovoj šumi sred tolikih čarolija« - i poletje još brže za jelenom. Donese dakle jelen baku pred Stribora. Stribor pak bijaše šumski starješina. Sjedio je sred šume, u dubu tako velikom, da je u njem bilo sedam zlatnih dvorova i osmo selo, srebrnom ogradicom ograđeno. Pred najljepšim dvorom sjedi Stribor na stolici, u crvenoj kabanici.

»Pomozi baki, propala je od snahe-guje«, rekoše Domaći Striboru, kad mu se bijahu poklonili i oni i baka. Pripovjede oni sve, kako je bilo. A snaha i sin došuljali se do duba, pa kroz crvotoč gledaju i slušaju što će biti.

Kad su Domaći svršili svoju pripovijest, reče Stribor baki:

»Ne boj se starice! Ostavi snahu, neka živi u zlobi, dok je zloba ne dovede opet onamo, otkuda se prerano oslobodila. A tebi ću lako pomoći. Gledaj tamo ono selo, srebrom ograđeno!«

Pogleda baka, a ono njezino rodno selo, u kojemu je mladovala, a u selu proštenje i veselje. Zvona zvone, gusle gude, zastave se viju, a pjesme podcikuju.

»Uniđi kroz ogradicu, pljesni rukama i pomladit ćeš se odmah. Ostat ćeš u selu svome, da mladuješ i da se raduješ, kao pred pedesetak godina!« - reče Stribor.

Razveseli se baka kao nikada, poletje odmah do ogradice, uhvatila se već rukom za srebrna vratašca, ali se uto još nečega sjetila, pa upita Stribora:

»A što će biti od mog sina?«
»Ne budali, bako! « - odgovori Stribor: - »Otkud bi ti za svoga sina znala? On će ostati u ovom vremenu, a ti ćeš se vratiti u mladost svoju! Ni znati ne ćeš za kakvog sina!«

Kad je baka ovo čula, zamisli se teško. A onda se polako vrati od gredice, dođe natrag pred Stribora, nakloni se duboko i reče:

»Hvala ti, dobri gospodaru, na svemu dobru, što mi ga daješ. Ali ja volim ostati u svojoj nesreći, a znati, da imam sina, negoli da mi dadeš sve blago i sve dobro ovoga svijeta, a da moram zaboraviti sina! «

Kad je baka ovo izrekla, strahovito jeknu cijela dubrava, prestadoše čari u šumi Striborovoj, jer je baki bila draža njezina nevolja, nego sva sreća ovog svijeta. Zanjiše se čitava šuma, provali se zemlja, propade u zemlju ogromni dub sa dvorovima i sa selom srebrom ograđenim, nestade Stribora i Domaćih, - ciknu snaha iza duba, pretvori se u guju - uteče u rupu - a majka i sin nađoše se nasred šume sami, jedno uz drugo. Pade sin pred majku na koljena, ljubi joj skute i rukave, a onda je podiže na svoje ruke i nosi kući, kuda sretno do zore stigoše. Moli sin Boga i majku, da mu oproste. Bog mu oprosti, a majka mu nije ni zamjerila bila.
Momak se poslije vjenčao s onim ubogim i milim djevojčetom, što im bijaše dovela Domaće u kuću.Još i sad sretno žive svi zajedno, pak im Malik Tintilinić u zimnje večeri rado na ognjište dohodi.

Ivana Brlić Mažuranić

[Bisernica]

Princeza na zrnu graška

Bio jednom princ koji je želeo da se oženi princezom,ali istinski pravom princezom.
Samo,kako da zna koja je zaista prava?Naredi svojim slugama da mu u jedan veliki kovčeg spakuju najlepšu odeću i obuću.Spakovaše sluge svilene košulje,zlaćane prsluke,predivne šešire,lake čizmice i druge stvari potrebne za dug put.Roditelji mu poželeše sreću nadajući se brzom povratku.Princ u zlatnim kočijama krenu na dug i neizvestan put.Preputovao je čitavu kraljevinu,susreo mnoge prelepe i ljupke grofice i kneginje,predivne princeze,ali nikako nije bio siguran da su prave.I tako se vratio svojim roditeljima,pokunjen i sam.

"Sreo sam,majko,mnoge princeze.Dvoumio sam se jer nisam znao koja je prava,ona o kojoj ja sanjam",odgovori tužni princ.

Jedne noći bilo je užasno nevreme.Munje su parale nebo a tutnjava gromova nadjačavala je šum kiše koja je padala kao iz kabla.Neko pokuca na vrata.Kad otvoriše,pred vratima je stajala devojka.Voda joj se slivala niz kosu i odeću,cvokotala je od hladnoće.Uvedoše je u dvorac.Trebala joj je odmah topla kupka.Izgledala je čarobno.Princ posla dvorjanina da je pozove na večeru.Devojka ubrzo stiže.Princ,kad je ugleda,
odmah se zaljubi,na prvi pogled.Osetio je veliku sreću i od sveg srca poželeo da je ona zaista prava princeza.Pitao se kako da to proveri.Nije ni slutio kako o tome razmišlja i njegova majka kraljica,koja im dade znak da princezu zadrže.Kraljica je želela da njen sin oženi pravu princezu.Znala je kako može prepoznati pravu princezu.Uzela je zrno graška i otišla u gostinjsku sobu.Stavila je zrno na krevet,a preko njega poredjala dušeke i posteljinu.
Ujutro dođe kraljica, da vidi kako je proba uspela.

"Dobro jutro",reče ona."Kako si spavala,moje dete?"

"Nisam čitavu noć oka sklopila",žalila se princeza,"ne znam sta je bilo u tom krevetu ali me svu noć žuljalo."

Kraljica bijaše prezadovoljna.Toliko nežna,mogla je biti samo prava princeza!Ali kako tek bijaše sretan mladi princ,odmah je zaprosio i princeza rado pristade.Pripremili su najlepšu i naj bogatiju svadbu.Živeli su dugo i sretno,a zrno graška i danas se,u maloj šatuli od crvenog pliša čuva u muzeju,ko n everuje neka tamo ode i uveri se sam.

[Bisernica]

Čardak ni na nebu ni na zemlji

Bio jedan car, pa imao tri sina i jednu kćer, koju je u kavezu hranio i čuvao kao oči u glavi. Kad devojka odraste, jedno veče zamoli oca da joj dopusti da izadje s braćom malo pred dvor u šetnju, i otac joj dopusti. Ali tek što izadje pred dvor, u jedan mah doleti iz neba zmaj, ščepa devojku izmedju braće i odnese je u oblake. Braća otrče brže bolje, k ocu i kažu mu šta je bilo, i reknu da su radi svoju sestru potražiti. Otac im dopusti da idu da je traže, i da im svakome po konja i ostalo što treba za put, i tako oni odoše.

Po dugome putovanju naidju na jedan čardak, koji niti je na nebu ni na zemlji. Došavši onde, pomisle da neće u onome čardaku biti njihova sestra, pa se odmah stanu dogovarati kako bi se u nj popeli, i posle dugog promišljavanja i dogovora, dogovore se da jedan od njih svoga konja zakolje, i od kože konjske da okroje oputu, pa pritvrdivši jedan kraj od nje za strelu,da puste odozdo strelu iz luka da se dobro za čardak prihvati, kako bi se uz nju peti mogli.

Mladja dva brata reknu najstarijemu da on svoga konja zakolje, ali on ne htede, pa ni srednji ne htedne,onda najmladji zakolje svoga, od kože njegove okroji oputu, jedan kraj od nje veže za strelu, pak je pusti iz luka u čardak. Kad dodje da se penje uz oputu, opet najstariji i srednji ne htednu se peti, nego se popne najmladji.

Popevši se gore, stane ići iz jedne sobe u drugu, i tako naidje na jednu sobu u kojoj vidi svoju sestru gdje sedi a zmaj joj metnuo glavu na krilo pa spava a ona ga bište. Ona, kad vidi brata svojega, uplaši se i počne ga tiho moliti da beži dok se nije zmaj probudio, ali on ne htedne, već uzme buzdovan, pa razmahne njime i udari zmaja u glavu, a zmaj iza sna maši se rukom na ono mesto gdje ga je on udario, pa reče devojci: "Baš ovde me nešto ujede". Kad on to rekne, a carev ga sin još jednom udari u glavu, a zmaj opet reče devojci: "Opet me nešto ovde ujede."

Kad on i treći put zamahne da ga udari, onda mu sestra rukom pokaže da ga udari u život, i on ga udari onamo, i kako ga udari, zmaj ostane namestu mrtav, a careva ga kći sturi s krila, pa pritrči bratu svome, te se s njime poljubi, pa onda, uzevši ga za ruku, stane ga voditi kroz sve sobe. Najpre ga uvede u jednu sobu u kojoj je bio jedan vran konj za jaslima privezan s cijelijem takumom od čistoga srebra. Potom ga odvede u drugu sobu u kojoj je za jaslima stajao beli konj s takumom od suhoga zlata. Najposle ga odvede i u treću sobu gde je za jaslima bio kulatast konj i na njemu takum dragim kamenjem iskićen. Kad prodje te sobe, onda ga sestra odvede u jednu sobu u kojoj je devojka jedna sedela za zlatnim djerdjefom i zlatnom žicom vezla. Iz te sobe odvede ga u drugu u kojoj je druga devojka zlatne žice ispredala. A najposle uvede ga u jednu sobu u kojoj je treća devojka biser nizala, i pred njom na zlatnoj tepsiji od zlata kvočka s pilićima biser kljucala.

Sve ovo obišavši i videvši, vrati se natrag u onu sobu gdje je zmaj mrtav ležao, pa ga izvuče napolje i baci na zemlju, a braća, kad ga vide, umalo ih groznica ne uhvati. Potom najmladji brat spusti najpre sestru svoju braći, pa onda sve tri devojke svaku s njezinijem radom, jednu za drugom; spuštajući devojke braći, svaku je namjenjivao čija će koja biti, a kad spusti treću, i to onu s kvočkom i pilićima, on nju za sebe nameni. Braća njegova, zavideći mu što je on bio junak te je sestru našao i izbavio, preseku oputu da on ne bi mogao sići, pa onda nadju u polju jedno čobanče kod ovaca, i preobuku ga umesto brata svoga ocu povedu, a sestri svojoj i devojkama oštro zaprete da nikome ne kazuju šta su oni učinili.

Posle nekoga vremena dozna najmladji brat na čardaku da se braća, njegova i ono čobanče onim devojkama žene. Onaj isti dan u koji se najstariji brat venčavao, on uzjaše na vranca, pa, baš kada su svatovi iz crkve izlazili, doleti medju njih, te svoga brata, mladoženju, udari malo buzdovanom u ledja, da se odmah s konja premetnuo, pa onda odleti opet natrag u čardak. Kad dozna da mu se srednji brat ženi, a on, u ono isto vreme kad su svatovi iz crkve išli, doleti na djogatu, te i srednjega brata onako udari, da se odmah s konja premetnuo,pa izmedju svatova opet odleti. Naposletku, doznavši da se čobanče njegovom devojkom ženi, uzjaše na kulaša, i doleti u svatove baš kad su iz crkve izlazili, te mladoženju buzdovanom udari u glavu, da je namestu mrtav pao, a svatovi onda skoče da ga uhvate, ali on ne htedne ni bežati, nego ostane medju njima, pa se pokaže da je on najmladji carev sin a ne ono čobanče, i da su ga braća iz zavisti ostavila na onome čardaku u kome je on sestru našao i zmaja ubio, a to sve zasvedoči i sestra i one devojke.

Kad car to čuje, on se naljuti na svoja dva starija sina i otera ih odmah od sebe, a njega oženi devojkom koju je sebi izabrao i ostavi ga nakon sebe da caruje.

[Bisernica]

Zlatna jabuka i devet paunica

Bio jedan car pa imao tri sina i pred dvorom zlatnu jabuku koja za jednu noć i cveta i uzre i neko je obere, a nikako se nije moglo doznati ko. Jednom stane se car razgovarati sa svojim sinovima:

- Kud se to deva rod s naše jabuke!

Na to će reći najstariji sin:

- Ja ću noćac čuvati jabuku, da vidim ko je to bere.

I kad se smrkne, on otide pod jabuku pa legne pod njom da je čuva, ali kad jabuke već počnu zreti, on zaspi, pa kad se u zoru probudi, a to jabuka obrana. Onda on otide k ocu i kaže mu sve po istini. Tada se ponudi drugi sin da čuva jabuku, ali i on prodje kao i onaj: zaspi pod jabukom, pa kad se u zoru probudi, a to jabuka obrana. Sad dodje red na najmladjega sina da i on čuva jabuku; on se opravi, dodje pod jabuku i namesti krevet pod njom pa legne spavati. Kad bude ispred ponoći, on se probudi pa pogleda na jabuku, a jabuka već počela zreti, sav se dvor sjaje od nje. U taj čas doleti devet zlatnih paunica, osam padnu na jabuku a deveta njemu u krevet, kako padne na krevet, stvori se devojka da je nije bilo lepše u svemu carstvu. Carev sin opčinjen lepotom devojke dade joj jabuke ali on je zamoli da mu ostavi barem jednu; a ona mu ostavi dve: jednu njemu a drugu da odnese svome ocu. Devojka se potom opet pretvori u paunicu i odleti sa ostalima.

Kad ujutru dan osvane, ustane carev sin pa odnese ocu one obadve jabuke. Ocu bude to vrlo milo i pohvali najmladjega sina. Kad bude opet uveče, najmladji carev sin opet se namesti kao i pre da čuva jabuku, i sačuva je opet onako i sutradan opet donese ocu dve zlatne jabuke. Pošto je tako nekoliko noći zaredom uspevao da sačuva jabuke, braća mu pozavideše. U tome se još nadje nekaka prokleta babetina koja im se obeća da će uhvatiti i doznati kako on jabuku sačuva. Kad bude uveče, ta se baba prikrade pod jabuku pa se podvuče pod krevet i onde se pritaji. Posle dodje i najmladji carev sin, te legne kao i pre. Kad bude oko ponoći, ali eto ti devet paunica, osam padnu na jabuku, a deveta njemu u krevet pa se pretvori u devojku. Onda baba polagano uzme devojčinu pletenicu, koja je visila niz krevet pa je oseče, a devojka odmah skoči s kreveta, stvori se paunica pa poleti, a ostale paunice s jabuke za njom i tako ih nestane. Onda skoči i i carev sin pa poviče:

- Šta je to?

Kad tamo, ali baba pod krevetom, on zgrabi babu pa je izvuče ispod kreveta i sutradan zapovedi da je bace u tamnicu.
Paunice više ne dodju na jabuku i zato je carev sin jednako tužio i plakao. Najposle naumi da ide u svet da traži svoju paunicu i da se ne vraća kući dok je ne nadje; pa onda otidje k ocu i kaže mu što je naumio. Otac ga stane odvraćati i govoriti mu da se mane toga, nego će mu naći drugu devojku koju god hoće u svemu carstvu. Ali je to sve bilo zaludu, on se spremi i još s jednim slugom podje u svet da traži svoju paunicu.

Idući tako zadugo po svetu, dodje jedanput na jedno jezero i onde nadje jedne velike i bogate dvore i u njima jednu babu, caricu i jednu devojku babinu kćer pa zapita babu:

- Zaboga, bako, e da li ti što znaš za devet zlatnih paunica?

A baba mu stane kazivati:

- E, moj sinko, znam ja za njih: one dolaze svako podne ovde na ovo jezero, te se kupaju; nego se ti prodji paunica, već evo ti moja kći, krasna devojka i toliko blago, sve će tebi ostati. Ali on jedva čekajući da vidi paunice nije hteo ni slušati što baba govori za svoju kćer. Kad bude ujutru, carev sin ustane i opravi se na jezero da čeka paunice, a baba potkupi slugu njegova i da mu jedan meščić, kojim se vatra piri pa mu reče:

-Vidiš ovaj meščić; kad izidjete na jezero, a ti mu krišom samo malo duni za vrat pa će zaspati te se neće moći s paunicama razgovarati.

Nesretni sluga tako i učini: kad izidju na jezero, on nadje zgodu pa svome gospodaru dune za vrat iz onoga meščića, a on siromah odmah zaspi kao mrtav. Tek što on zaspi, ali eto ti devet paunica, kako dodju, osam padnu na jezero, a deveta njemu na konja pa ga stane grliti i buditi:

- Ustaj, hrano! Ustaj, srce! Ustaj, dušo!

A on ništa ne zna kao da je mrtav. Paunice pošto se okupaju, odlete sve zajedno. Onda se on odmah probudi pa zapita slugu:

- Šta je, jesu li dolazile?

A sluga odgovori da su dolazile i kako su osam pale ujezero, a deveta njemu na konja i kako ga je grlila i budila. Carev sin siromah čuvši to, zavapi od tuge.

Kad bude drugi dan ujutru, on se opet opravi sa slugom, sedne na konja pa sve pored jezera šeće. Sluga opet nadje zgodu te mu dune za vrat iz meščića, a on odmah zaspi kao mrtav. Tek što on zaspi, ali eto ti devet paunica: osam padnu u jezero, a deveta njemu na konja pa ga stane grliti i buditi:

- Ustaj, hrano! Ustaj, srce! Ustaj, dušo!

Ali ništa ne pomaže: on spava kao mrtav. Onda ona reče sluzi:

- Kaži gospodaru svome: još sutra može nas ovde dočekati pa nas više nikad ovde neće videti. I tako opet odlete. Tek što one odlete, probudi se carev sin pa pita slugu:

- Jesu li dolazile?

A sluga mu odgovori:

- Jesu i poručile su ti da ih još i sutra možeš ovde dočekati pa više nikad ovde neće doći.

On siromah kad to čuje ne zna šta će od sebe da radi: sve čupa kosu s glave od muke i žalosti.
Kad treći dao svane, on se opet opravi na jezero, usedne na konja pa sve pokraj jezera, ali nije hteo šetati, nego sve stane trčati da ne bi zaspao. Ali opet sluga nekako nadje zgodu te mu dune iz meščića za vrat, a on odmah padne po konju i zaspi. Tek što on zaspi, ali eto ti devet paunica, kako dodju, osam padnu u jezero, a deveta njemu na konja pa ga stane buditi i grliti:

- Ustaj, hrano! Ustaj, srce! Ustaj, dušo!

Ali ništa ne pomaže: on spava kao mrtav. Onda reče paunica sluzi:

- Kad ti ustane gospodar, kaži mu neka smakne gornji klin na donji pa će me onda naći.

S otim odlete sve paunice. Kako one odlete, a carev se sin probudi pa zapita slugu:
- Jesu li dolazile?

A sluga odgovori:

-Dolazile su, i ona što je bila pala tebi na konja, rekla mi je da ti kažem da smakneš gornji klin na donji pa ćeš je onda naći.

Kako on to čuje, istrgne sablju te oseče sluzi glavu.
Posle toga počne sam putovati po svetu i tako putujući zadugo, dodje u jednu planinu i onde zanoći u jednoga pustinjaka pa ga zapita ne bi li mu znao kazati što za devet zlatnih paunica. Pustinjak mu odgovori:

- E, moj sinko, srećan si, sam te je bog uputio kuda treba! Odavde nema do njih više od po dana hoda. Samo vala upravo da ideš pa ćeš naći jedne velike vratnice, kad prodješ one vratnice, drži desno pa ćeš doći upravo u njihov grad, onde su njihovi dvori.

Kad ujutru svane, carev sin ustane, opravi se i zahvali pustinjaku pa podje kako mu je kazao. I tako putujući naidje na velike vratnice i prošavši ih, odmah uzme desno i tako oko podne ugleda grad gde se beli i vrlo se obraduje. Kad udje u grad, napita i dvor zlatnih paunica. Kad dodje na vrata, onde ga zaustavi straža i zapita ko je i otkuda je pa pošto se on kaže, otidju te jave carici, a ona kako čuje, kao bez duše dotrči pred njega onako kao devojka pa uzevši se s njim pod ruke uvede ga u dvore. Tu bude velika radost i posle nekoliko dana venčaju se njih dvoje i on ostane živeti onde kod nje. Posle nekoga vremena podje carica u šetnju, a carev sin ostane u dvoru; carica mu na polasku da ključeve od dvanaest podruma pa mu reče: U sve podrume možeš ići, ali u dvanaesti ne idi nipošto niti ga otvoraj, ne šali se glavom!
Carev sin ostavši sam u dvoru, stane misliti u sebi: Šta bi to bilo u dvanaestom podrumu? Pa onda stane otvorati podrume sve redom. Kad dodje na dvanaesti, nije iznajpre hteo otvorati ga, ali ga opet stane kopati: šta bi to bilo u tome podrumu! pa najposle otvori i dvanaesti podrum, kad tamo, ali nasred podruma jedno veliko bure sa gvozdenim obručima odvranjeno pa iz njega izidje glas:

- Zaboga, brate, molim te, umreh od žedji, daj mi čašu vode!

Carev sin uzme čašu vode pa uspe u bure, ali kako je on uspe, odmah pukne jedan obruč na buretu. Zatim opet izadje glas iz bureta:

- Zaboga, brate, umreh od žedji! Daj mi još jednu čašu vode!

Carev sin opet uspe čašu vode, a na buretu pukne još jedan obruč. Po treći put izidje glas iz bureta:

- Zaboga, brate, umreh od žedji! daj mi još jednu čašu vode!

Carev sin uspe još jednu čašu vode, pukne obruč i treći; onda se bure raspadne, a zmaj izleti iz njega pa na putu uhvati caricu i odnese je. Posle dodju sluškinje i kažu carevome sinu šta je i kako je, a on siromah od žalosti nije znao šta će raditi; najposle naumi opet da ide usvet da je traži.

I tako putujući po svetu za dugo, dodje na jednu vodu pa idući pokraj one vode opazi u jednoj lokvi malu ribicu gde se praćaka. Ribica kad vidi carevoga sina, stane mu se moliti:

- Pobogu da si mi brat, baci me u vodu! Ja ću tebi jedared možda trebati, samo uzmi od mene jednu ljusku pa kad ti zatrebam, samo je protri malo.

Carev sin digne ribicu, uzme od nje jednu ljusku pa ribicu baci u vodu a ljusku zavije u maramu. Posle nekoga vremena idući tako po svetu nadje lisicu gde se uhvatila u gvoždja. Kad ga lisica opazi, reče mu:

- Pobogu da si mi brat, pusti me iz ovih gvoždja! Ja ću ti kadgod trebati, samo uzmi od mene jednu dlaku pa kad ti zatrebam, samo je malo protri.

On uzme od nje jednu dlaku pa je pusti. Opet tako idući preko jedne planine nadje kurjaka gde se uhvatio u gvoždja. I kurjak kad ga vidi, reče mu:

- Pobogu da si mi brat, pusti me! Ja ću tebi biti u nevolji, samo uzmi od mene jednu dlaku pa kad ti zatrebam, samo je malo protri.

On uzme dlaku od kurjaka pa ga pusti. Iza toga carev sin opet dugo putujući srete jednoga čoveka pa ga zapita:

- Zaboga, brate, e da li si čuo kad od koga gde su dvori zmaja cara?

Ovaj ga čovek lepo uputi i kaže mu i vreme u koje valja da je tamo. Onda mu carev sin zahvali pa podje i jedva jednom dodje u grad zmajev. Kad udje u zmajeve dvore, nadje svoju ljubu i oboje se vrlo obraduju kad se sastanu, pa se stanu razgovarati šta će sad, kako će se izbaviti. Najposle se dogovore da beže. Brže-bolje spreme se na put, sednu na konje pa beži. Kako oni umaknu iz dvora, a zmaj na konju dodje; kad udje u dvor, ali carice nema; onda on stane govoriti konju:

- Šta ćemo sad: ili ćemo jesti i piti ili ćemo terati?

Konj mu odgovori:

- Jedi i pij, stići ćemo ih, ne staraj se.

Kad zmaj ruča, onda sedne na konja pa teraj za njima i za tili čas ih stigne. Kako ih stigne, caricu otme od carevoga sina pa mu reče:

- Ti idi zbogom, sad ti praštam za ono što si mi u podrumu dao vode; ali se više ne vraćaj ako ti je život mio.

On siromah podje malo, ali ne mogavši srcu odoleti, vrati se natrag pa sutradan opet u zmajev dvor i nadje caricu a ona sedi sama u dvoru i suze roni. Kad se nanovo videše i sastaše, počeše se opet razgovarati kako bi pobegli. Onda reče carev sin :

- Kad dodje zmaj, pitaj ti njega gde je dobio onoga konja pa ćeš mi kazati, da i ja tražim onakoga, ne bismo li mu kako utekli.

S otim otide iz dvora. Kad zmaj dodje kući, ona mu se stane umiljavati i previjati se oko njega i od svašta se s njime razgovarati; pa mu najposle reče:

- Ala imaš brza konja! Gde ga dobi, tako ti boga?!

A on joj odgovori:

- E gde sam ja dobio, onde ne može svak dobiti. U toj i u toj planini ima jedna baba pa ima dvanaest konja za jaslama da ne znaš koji je od koga lepši. A ima jedan u budžaku konj kao da je gubav, tako se čini, ali je on najbolji; on je brat moga konja, njega ko dobije, može u nebesa ići. Ali ko hoće da dobije od babe konja, vala da služi u nje tri dana: u babe ima jedna kobila i ždrebe pa tu kobilu i ždrebe vala čuvati tri noći, ko za tri noći sačuva kobilu i ždrebe, baba mu da konja da bira kojega hoće. A ko se u babe najmi pa za tri dana ne sačuva kobile i ždrebeta, on je izgubio glavu.

Sutradan kad zmaj otidje od kuće, carev sin dodje pa mu ona kaže sve šta je čula od zmaja. Onda on otidje u onu planinu k babi i došavši k njoj reče joj:

- Pomozi bog, bako!

A ona mu prihvati boga:

- Bog ti pomogao, sinko; a koje dobro?

On joj reče:

- Rad bih u tebe služiti.

Onda mu baba reče:

- Dobro, sinko. Za tri dana ako mi sačuvaš kobilu, daću ti konja koga god hoćeš; ako li ne sačuvaš, uzeću ti glavu.

Pa ga onda izvede nasred dvora, oko kojega je bio sve kolac do koca i na svakome kocu po ljudska glava, samo na jednome nije bila i ovaj je kolac sve jednako vikao:

- Daj, baba, glavu.

Baba mu ovo sve pokaže pa mu reče:

- Vidiš, ovi su svi bili u mene u najmu pa nisu mogli kobile sačuvati.

Ali se carev sin od toga ne poplaši, nego ostane kod babe da služi. Kad bude uveče usedne on na kobilu pa u polje a ždrebe trči uz kobilu. Tako je sedeo na kobili jednako, a kad bude oko ponoći on zadrema na kobili i zaspi, a kad se probudi, a on opkoračio nekaku kladu pa sedi na njoj i drži ular u rukama. Kako to vidi, prepadne se pa skoči da traži kobilu i tako tražeći je udari na nekaku vodu. Kad je vidi, onda se seti one ribice što je iz lokve u vodu bacio pa izvadivši iz marame onu njezinu ljusku, protre je malo medju prstima, a ribica mu se u jedan put javi iz vode:

- Šta je, pobratime?

A on joj odgovori:

- Utekla mi babina kobila pa ne znam gde je.

A ribica mu reče:

- Eno je medju nama, stvorila se riba a ždrebe ribić; nego udri ularom po vodi i reci: dura, ba-bina kobila!

Onda on udari ularom po vodi govoreći: Dura, babina kobila!
A ona odmah postane kobila kao što je i bila i izidje sa ždrebetom na obalu. Onda je on zaulari i uzjaše pa kući, a ždrebe uz kobilu. Kad dodje kući, baba njemu da jesti, a kobilu uvede u konjušnicu pa sve žaračem:

- U ribe, kobilo!

A kobila joj odgovori:

- Ja sam bila u ribama, ali su njemu ribe prijateli pa me prokazaše.

Onda opet baba:

- A ti u lisice!

Kad bude pred noć, on usedne na kobilu pa u polje a ždrebe trči uz kobilu. Tako je sedeo jednako na kobili, a kad bude oko ponoći, on zadrema na kobili i zaspi, a kad se prene, a on opkoračio nekakvu kladu pa sedi na njoj i drži ular u rukama. Kad to vidi, prepadne se pa skoči da traži kobilu. Ali mu odmah padne na pamet što je baba kobili govorila pa izvadi iz marame onu lisičju dlaku i protre je, a lisica u jedan put te preda nj:

- Šta je, pobratime?

A on odgovori:

- Utekla mi babina kobila pa ne znam gde je.

A lisica mu odgovori:

- Evo je medju nama, stvorila se lisica a ždrebe lisičić; nego udri ularom o zemlju pa reci: dura, babina kobila!

On onda udari ularom o zemlju govoreći: Dura, babina kobila! a kobila postane kobila kao što je i bila i u jedan put se sa ždrebetom obri pred njim. Onda je on zaulari i uzjaše pa kući a ždrebe uz kobilu. Kad dodje kući, baba mu iznese ručak, a kobilu odmah uvede u konjušnicu pa sve žaračem govoreći:

- U lisice, kobilo!

A ona joj odgovori:

- Bila sam u lisicama, ali su lisice njemu prijatelji pa me prokazaše.

Onda opet baba: A ti u kurjake!

Kad bude pred noć, carev sin usedne na kobilu pa hajde u polje, a ždrebe trči uz kobilu. Tako je sedeo na kobili jednako, a kad bude oko ponoći, on zadrema i zaspa na kobili, a kad se prene, a on opkoračio nekakvu kladu pa sedi na njoj i ular drži u rukama. Kad to vidi, prepadne se pa skoči da traži kobilu; ali mu odmah padne na pamet što je baba kobili govorila pa izvadi iz marame kurjačku dlaku i protre je, a kurjak ujedan put te preda nj:

- Šta je pobratime?

A on mu reče:

- Utekla mi babina kobila pa ne znam gde je.

A kurjak mu reče:

- Evo je medju nama, stvorila se kurjačica a ždrebe kurjačić; nego udri ularom o zemlju pa reci: dura, babina kobila.-

On onda udari ularom o zemlju govoreći: Dura, babina kobila! a kobila postane kobila kao što je i bila i u jedan put se sa ždrebetom obri pred njim. Onda je carev sin zaulari i uzjaše pa kući, a ždrebe uz kobilu.

Kad dodje kući, baba mu da ručak, a kobilu uvede u konjušnicu pa sve žaračem govoreći:

- U kurjake, kobilo!

A kobila joj odgovori:

- Bila sam u kurjacima, ali su kurjaci njemu prijatelji pa me prokazaše.

Onda baba izidje napolje a carev joj sin reče:

- E, baba, ja sam tebe služio pošteno, sad mi daj što smo pogodili.

Baba mu odgovori:

- Sinko, što je pogodjeno ono vala da bude. Eto od dvanaest konja biraj kojega hoćeš.

A on reče babi:

- Ta šta ću birati, daj mi onoga iz budžaka, gubavog, za mene nisu lepi.

Onda ga baba stane odvraćati:

- Kako bi ti uzeo onoga gubavog kod takih krasnih konja!

Ali on jednako ostane na svome govoreći:

- Daj ti meni koga ja hoću, tako je pogodjeno.

Baba ne imajući kud kamo, da mu gubavoga konja, a on se onda s njom oprosti pa podje vodeći konja na ularu. Kad ga odvede u jednu šumu, otre ga i uredi, a konj sine kao da mu je zlatna dlaka. Onda on sedne na njega pa ga potrči, a on poleti baš kao tica i za tili čas donese ga pred zmajeve dvore. Carev sin kako udje unutra, odmah reče carici:

- Spremaj se što brže.

I tako se brzo spreme, sednu oboje na onoga konja pa hajde s bogom putovati. Posle malo kad zmaj dodje i vidi da carice nema, rekne svome konju:

- Šta ćemo sad: ili ćemo jesti i piti ili ćemo terati?

A konj mu odgovori:

- Jeo ne jeo, pio ne pio, terao ne terao, nećeš ga stići.

Kad to zmaj čuje, odmah sedne na konja pa poteraj. A njih dvoje kad opaze za sobom zmaja gde ih tera, prepadnu se, te stanu nagoniti konja da brže trči, ali im konj odgovori:

- Ne bojte se, ne treba bežati.

Kad jedanput, ali zmaj već da ih stigne, onda konj pod zmajem poviče konju pod carevim sinom i caricom:

- Zaboga, brate, pričekaj me, hoću da crknem tebe vijajući.

A ovaj mu odgovori:

- A što si lud te nosiš tu alu. Nogama u vreten, te njega o kamen pa hajde sa mnom.

Kad to čuje konj pod zmajem, a on mahne glavom i snagom, a nogama u vreten te zmaja o kamen; zmaj sav prsne na komade, a konj se s njima udruži. Onda carica sedne na ovoga konja i tako otidju sretno u njezino carstvo i onde ostanu carujući do svoga veka.

[Bisernica]

Ježeva kućica


Po šumi, širom, bez staze, puta

Ježurka Ježić povazdan luta.

Lovom se bavi često ga vide,

s trista kopalja na juriš ide.

I vuk i medo, pa čak i – ovca,

poznaju ježa, slavnoga lovca.

Jastreb ga štuje, vuk mu se sklanja,

zmija ga šarka po svu noć sanja.

Pred njim dan hoda, širi se strava,

njegovim tragom putuje slava.



Jednoga dana, vidjeli nismo,

Ježić je, kažu, dobio pismo.

Medeno pismo, pričao meca,

stiglo u torbi poštara zeca.

Adresa kratka, slova k'o jaja:

"Za druga Ježa

Na kraju gaja".

U pismu piše:

"Ježurka, brate, sanjam te često i

mislim na te.

Evo ti pišem iz kamenjara guskinim perom.

Divno li šara!

Dođi na ručak u moju logu, požuri samo,

ne žali nogu.

Sa punim loncem i masnim brkom

čekat ću na te, požuri trkom.

Nježno te grli medena lica

i pozdrav šalje lisica Mica"

Jež se veseli: – Na gozbu, veli,

tu šale nema, hajd da se sprema.

Ježurka Ježić lukavo škilji,

pregleda bodlje i svaku šilji.

- Ako bi usput došlo do boja,

nek bude spremna obrana moja.



Sunčani krug se u zenit dig'o

kad je Ježurka do lije stig'o.

Pred kućom- logom, kamenog zida,

Ježurka Ježić svoj šešir skida,

klanja se, smješka, kavalir pravi,

biranom frazom lisicu zdravi:

- Dobar dan, lijo, vrlino čista,

klanjam se tebi, sa bodlja trista.

Nek perje pijetla krasi tvoj dom,

kokoš nek sjedi u loncu tvom!

Guskino krilo lepeza tvoja,

a jastuk meki patkica koja.

Živjela vječno u miru, sreći,

nikada lavež ne čula pseći.

I još ti ovo na kraju velim:

ja sam za ručak trbuhom cijelim!

Otpoče ručak čaroban, bajni.

I jež i lija od masti sjajni.

Jelo za jelom samo se niže,

Ježurka često zdravicu diže:

u zdravlje lije i njene kuće,

za pogibiju lovčeva Žuće.

Niže se ručak četverosatni,

zategnu trbuh k'o bubanj ratni.



Evo i noći, nad šumom cijelom

nadvi se suton sa modrim velom

Promakne samo leptiri koji

i vjetar noćnik listove broji.

Utihnu šuma, nestade graje,

mačaka divljih oči se sjaje.

Skitnica svitac svjetiljku pali,

čarobnim sjajem putanju žali.

A sova huknu svoj ratni zov:

- Drž'te se, ptice, počinje lov!



Ježić se diže, njuškicu briše.

-Ja moram kući, dosta je više.

Dobro je bilo, na stranu šala,

lisice draga, e, baš ti hvala.

-Moja je kuća čvrsta k'o grad,

prenoći u njoj – Kuda ćeš sad?

Tako ga lija na konak sladi

a jež se brani, šta da se radi:

-Zahvaljujem se pozivu tvom,

al' mi je draži moj skromni dom!

-Ostani kume, lija sve guče,

moli ga, zove, za ruku vuče.

Al' jež tvrdoglav, osta pri svom

- Draži je meni moj skromni dom!

Šušte i šumom jež mjeri put,

kroz granje mjesec svijetli mu put.

Ide jež, gunđa, dok zvijezde sjaju:

- Kućico moja, najljepši raju!



Ostade lija, misli se: – Vraga,

što mu je kuća toliko draga?

Kad ježi tako žudi za njom,

bit' će to, bogme, bogati dom.

Još ima možda od perja pod,

pečene ševe krase mu svod.

Ta kuća, vjerujem obiljem sja.

Poći ću, kradom da vidim ja.

VUK

Požuri lija, nečujna sjena,

paperje meko noga je njena.

Dok juri tako uz grobni muk,

pred njom na stazi, stvori se vuk.

-Grrr, kuda žuriš, kaži-der lovcu;

možda si negdje pronašla ovcu?

- Idem da doznam – lija sve duva -

zašto jež kuću toliko čuva.

-Eh, kuća, trice! – veli vuk zao.

-Ta ja bih svoju za jagnje dao!

Poći ću s tobom jer volim šalu,

hoću da vidim ježa – budalu!



Dok jure dalje brzo k'o strijela,

srete ih medo, prijatelj pčela.

- Sumnjiva žurba – medo ih gleda -

možda ste našli jezero meda?

- Ne, nego maštu golica moju,

zašto jež voli kućicu svoju.

-Kućica, glupost! Moje mi njuške,

svoju bih dao za gnjile kruške.

Za sati meda dat' ću je svakom!

govori medo na jelo lakom.

-Poći ću s vama, jer volim šalu,

hoću da vidim ježa – budalu!



Sve troje jure k'o divlja rijeka,

odjednom- evo- kaljuga neka.

Divlja se svinja u njojzi banja,

pospano škilji i – jelo sanja.

- Hr-nji, junaci, sumnjiva trka,

negdje se, valjda bogovski krka?!

- Poskoči svinja, uz mnogo graje,

a vuk joj na to odgovor daje:

-Tražimo razlog, blatnjava zvijezdo,

zašto jež voli rođeno gnijezdo!

-Rođeno gnijezdo! Tako mi sala,

za pola ručka ja bih ga dala!

Poći ću s vama jer volim šalu,

hoću da vidim ježa- budalu!



Svi jure složno ka cilju svom,

kuda god prođu – prasak i lom!

Pristigli ježa, glede: on stade

kraj neke stare bukove klade.

Pod kladom rupa, tamna i gluha,

prostirka u njoj od lišća suha.

Tu Ježić uđe, pliva u sreći,

šušti i pipa gdje li će leći.

Namjesti krevet, od pedlja duži,

zijevnu, pa leže i noge pruži.

Sav blažen, sretan, niže bez broja:

- Kućico draga, slobodo moja!

Palato divna, drvenog svoda,

kolijevko meka, lisnatog poda,

uvijek ću vjeran ostati tebi,

nizašto ja te mijenjao ne bi'!

U tebi živim bez brige, straha

i branit ću te do zadnjega daha!



Medvjed i svinja i s njima vuja

grmnuše gromko prava oluja:

- Budalo ježu, bodljivi soju,

zar tako cijeniš straćaru svoju?!

Koliba tvoja prava je baba,

krov ti je truo, prostirka slaba.

Štenara to je, tijesna i gluha,

sigurno u njoj imaš i buha!

Kućicu takvu, hvališo mali,

za ručak dobar svakom bi dali!

Rekoše tako, njih troje, ljuti,

dok mudra lija po strani šuti.



Diže se Ježić , oči mu sjaje,

gostima čudnim odgovor daje:

- Ma kakav bio moj rodni prag,

on mi je ipak mio i drag.

Prost je i skroman, ali je moj,

tu sam slobodan i gazda svoj.

Vrijedan sam, radim bavim se lovom

i mirno živim pod svojim krovom.

To samo hulje, nosi ih vrag,

za ručak daju svoj rodni prag!

Zbog toga samo, lude vas troje

čestite kuće nemate svoje.

Živite, čujem, od skitnje, pljačke

i svršit ćete – naopačke!

To sluša lija, pa sudi zdravo:

-Sad vidim i ja, jež ima pravo!

To re e, klisnu jednom ćuviku,

a ono troje digoše viku:

- Jež nema pravo, na stranu šala:

a i ti, lijo, baš si – budala!



Šta dalje bješe, kakav je kraj?

Priča uči to, potanko, znaj.

Krvnika vuka, jadna mu majka

umlati brzo seljačka hajka.

Trapavog medu, oh, kuku, lele,

do same smrti izbole pčele

I divlja svinja pade k'o kruška,

smače je zimus lovačka puška.

Po šumi danas, bez staze, puta

Ježurka Ježić lovi i luta.

Vještak i majstor u poslu svom,

radi i čuva rođeni dom.

[Bisernica]

Devojka cara nadmudrila

Jedan siromah življaše u jednoj pećini i nemaše ništa do jednu kćer, koja bijaše mnogo mudra i idjaše svuda u prošnju, pa i oca svoga učaše kako će prositi i pametno govoriti. Dodje jednom siromah k caru da mu štogod udeli; car ga upita odakle je i ko ga je naučio mudro govoriti. Ovaj mu odgovori odakle je i kako ga je kćer naučila.

"A kćer tvoja od koga se naučila?" upita car, a siromah odgovori:

"Bog je nju umudrio i naša jadna siromaština."

Tada mu car dade trideset jaja i reče mu:

"Ponesi ovo tvojoj kćeri i reci joj neka mi iz tih jaja izleže pilad, pak ću je dobro darovati, ako li pak ne izleže, hoću te staviti na muke."

Siromah ode plačući u pećinu i kaže sve kćeri. Ona pozna da su jaja varena, i reče ocu da podje počinuti a da će se ona za sve pobrinuti. Otac je posluša i ode spavati, a ona dohvati kablić i nastavi na vatru punu vode i boba, pa kad svari bob, zovne ujutro oca i reče mu da uzme ralo i volove pa da ide orati pokraj puta kuda će proći car, i reče mu:

"Kad vidiš cara, uzmi bob pa sij, i viči: haj volovi, pomozi Bože da rodi vareni bob.Kad te car zapita kako može roditi vareni bob, a ti reci: kao i iz varenih jaja izleći se pilad.

Siromah posluša kćer pa ode te stane orati; kad ugleda cara dge ide, on stane vikati:

"Haj volovi, pomozi Bože da rodi vareni bob."

Čuvši car ove reči, stane na putu i reče siromahu:

"Siromaše, kako može roditi vareni bob?"

A on mu odgovori:
"Čestati care, kao i iz varenih jaja izleći se pilad."

Seti se car odmah da ga je kćer naučila, pa zapovedi slugama te ga uhvate i dovedu pred njega, pa mu onda pruži povesmo lana govoreći:

"Uzmi to, i od toga imaš napraviti guminu i jedra sva što je od potrebe za jedan brod; ako li ne, izgubićeš glavu."

Onaj siromah s velikim strahom uzme povesmo i plačući ode u pećinu i kaže sve svojoj kćeri. Kćer ga pošalje da spava obećavajući da će ona sve to napraviti. Sutradan uzme mali komad drveta, pa probudi oca i reče mu:

"Na ti ovo drvo i ponesi ga caru neka mi od njega napravi kudelju i vreteno i stative i ostalo što treba, pa ću ja njemu napraviti sve što naredjuje."

Siromah posluša kćer i iskaže caru sve kao što ga je ona naučila. Car čuvši ovo začudi se i stane misliti šta će činiti, pa onda dohvati jednu malu čašicu i reče mu:

"Uzmi ovu čašicu i ponesi tvojoj kćeri neka mi njom isprazni more da ostane polje."

Siromah posluša i plačući ponese kćeri onu čašicu i kaže joj sve što je car rekao. Devojka mu reče da ostavi do sutra i da će ona sve učiniti A sutradan zovne oca i da mu litru stupe i reče:

"Ponesi ovo caru i reci mu neka ovim zatisne sve izvore i sva jezera, pa ću ja presušiti more."

Siromah ode i ovako caru reče. Car videći da je devojka mnogo mudrija od njega, zapovedi mu da je dovede pred njega; a kad je dovedoše i oboje se poklone pred njim, onda je car zapita:

"Pogodi, devojko, šta se može najdalje čuti?"

Devojka odgovori "Čestiti care, najdalje se može čuti grom i laž."

Tada se car dohvati za bradu i obrnuvši se svojoj gospodi zapita ih:

"Pogodite koliko valja moja brada?"

Kad jedni stanu govoriti ovoliko drugi onoliko, onda devojka odgovori svima da nisu pogodili, pa reče:

"Careva brada valja koliko tri kiše letnje."

Car se začudi pa reče:

"Devojka je najbolje pogodila."

Pa je onda zapita hoće li biti njegova žena, i da drukčije ne može biti nego tako. Devojka se pokloni i reče:

"Čestiti care! kako ti hoćeš neka bude, samo molim da mi napišeš na karti svojom rukom, ako bi se kad god na me rasrdio i mene od sebe oterao, da sam slobodna uzeti iz tvoga dvora ono što mi je najmilije."

Car joj ovo odobri i potpiše. Pošto prodje nekoliko vremena, car se na nju razljuti i reče joj:

"Neću te više za ženu, nego hajde iz moga dvora kud znaš."

Carica mu odgovori:

"Svetli care, poslušaću, samo me pusti da prenoćim a sutra ću poći."

Car joj dopusti da prenoći, onda carica kad su bili pri večeri pomeša mu u vino rakiju i neka mirisna bilja, i nudeći ga da pije govoraše mu:

"Pij care veselo, jer ćemo se sutra rastati, i veruj mi da ću biti veselija nego kad sam se s tobom sastala."

Car se napije i zaspi, a carica spravi kolica i ponese cara u kamenu pećinu. Kad se car u pećini probudi i vidi gde je, poviče:

"Ko me ovde donese?"

A carica mu odgovori:

"Ja sam te donela."

Car je upita: "Zašto si to učinila? zar ti nisam rekao da više nisi moja žena?"

Onda mu ona izvadivši onu kartu reče:

"Istina je, čestiti care, da si mi to kazao, ali pogledaj što si na ovoj karti potpisao: što mi bude najmilije u tvom domu da ponesem sobom kad od tebe podjem."

Car videći to, poljubi je i vrate se opet u carski dvor.

[Bisernica]

Biberče


Bila žena nerotkinja, pa molila Boga da joj da da rodi, makar bilo dete kao biberovo zrno. Bog joj dade po želji, te rodi muško dete kao biberovo zrno. Iz početka u radosti nije marila što je tolišno dete rodila, ali posle dodje joj na žao gledajući drugu decu koja su se s njezinim rodila gde narastoše na ženidbu i udadbu, a njezino ostalo kao biberovo zrno. Onda okrene u plač i jauk svaki dan. Jedan put dodje joj u san neko i kaže da ne plače više, biće njen sin veliki kao jablan. Iza toga sna ostane vesela, ali ne zadugo, jer malo po tom dodje joj sin i reče da mora ići kud mu je u snu rečeno; i tako on ode a mati ostade plačući.

Išavši on zadugo dodje u jedan carski dvor pa udje u baštu, kad tamo – carska kći sedi pod jednim drvetom i plače. On joj nazove pomoz Bog i zapita je, zašto plače, a ona mu odgovori da je to drvo pod kojim sedi, rodilo tri zlatne jabuke, da joj je otac zapovedio da čuva, ali dodje ala ispod zemlje te za tri jutra odnese sve tri jabuke jednu po jednu, te sad nesme ocu da kaže, a otac sazvao sutra silne goste da im pokaže šta mu je Bog dao. On joj kaže da ućuti, on će joj sve tri jabuke od ale doneti, samo da mu da dve svoje sluge da idu s njim. Potom on kupi jednu ovcu i zaklavši je sva četiri čereka stavi u torbu a ostalo baci pa ponesavši i jedno uže ode sa slugama iza grada na jezero, i onde digne jedan kamen pa reče slugama, da ga na užetu spuste dole, pa kad zadrma uže, da ga vuku gore. Tako ga sluge spuste, kad tamo – lepa bašta i kuća, kad udje u kuću, a to ala sedi kod vatre i u velikom kazanu nešto vari. Ala kako ga ugleda, skoči na nj', a on joj brže baci jedan čerek mesa; dok se ona sagnu i uze meso, on ukrade jednu jabuku; ala opet na njega nasrne, a on joj baci drugi čerek pa uzme i drugu jabuku, kad ala onaj čerek proguta, ona opet na njega nasrne, a on joj baci treći pa uzme i treću jabuku; kad ala četvrtom na njega nasrnu, on joj baci i četvrti čerek, pa beži natrag, i tek da se uhvati za uže, a ala ispadne na polje, a on brže odseče od svoje noge mesa pa joj baci i zadrma za uže, te ga izvuku gore. Potom preda carskoj kćeri jabuke pa ode.

Malo vreme zatim prodje, a ala počne svaki dan gore izlaziti, te je svaki dan jela po jednu devojku koju su joj morali iz grada slati redom, tako dodje red i na carevu kćer, koja je bila isprošena. Otac i mati i sva gospoda isprate je do jezera, i onde izgrlivši se s njom i izljubivši otac i mati vrate se kukajući, a ona ostane sama da čeka alu. Čekajući tako stane se moliti Bogu, da joj pošlje Biberče, koje joj jabuke od ale donelo, da je sad izbavi.

U tom Biberče dodje u grad, a grad sav u crno zavijen. Kad on zapita što je, i oni mu kažu, on brže na jezero i nadje carevu kćer gde sedi i plače, pa je zapita, hoće li poći za njega, ako je od ale izbavi. Ona reče:

"Hoću, ali ti me ne možeš izbaviti; jedan je samo koji bi mogao, ali toga nema."

"A koji je taj?" zapita on, a ona odgovori:

"Istina da je mali kao biberovo zrno, al' on bi mene izbavio."

Biberče se nasmeje i reče joj da je Biberče sad veliki momak, i da je došao da je izbavi. Ona se začudi i kad vidi prsten što mu je dala onda kad joj je doneo jabuke, osvedoči se da je on baš. Onda joj on kaže da ga malo pobište, i ako zaspi da ga probudi, kad se jezero zadrma. On legne njoj na krilo i ona ga počne biskati, te on zaspi, kad u jedan put jezero se zanjiha, a ona počne plakati, i suza kane njemu na obraz, a on se trgne, uzme mač i stane da čeka alu. U tom eto ti ale sa devet glava, on je dočeka i odseče joj jednu glavu, a ala juriš na njega, a on joj odseče i drugu, i tako svih devet. Potom zaište od devojke maramu pa povadi svih jezika devet i veže u maramu, a devojci kaže da nikom ne kazuje ko ju je izbavio, on će već doći kad bude vreme, pa onda ode. Kad i devojka podje kući, srete je njen mladoženja i kaže joj: ako neće kazati da ju je on izbavio, da će je ubiti, pa joj je sve jedno. Ona se razmisli, i opominjući se šta joj je Biberče rekao, da će doći kad bude vreme, obeća da će kazati da ju je on izbavio.

Mladoženja se vrati te ponese za svedočanstvo svih devet odsečeni glava. Kad ona dodje s njim svome ocu i materi, nije se moglo znati koga većma grle i ljube, nju ili njega, i naume, odmah da ih venčaju, ali se ona načini bolesna. Kad prodje nekoliko dana, eto ti Biberčeta, i kaže da je on izbavio devojku. Sad car kome će da veruje? Devojka ne sme da kaže, onaj preti da će je ubiti; te car naredi da im sud sudi. Kad izadju na sud, sud reče: ko ima svedočanstvo, onoga je devojka. Kad onaj iznese glave a ovaj jezike, opet sud ne zna, kome će da veruje, jer onaj kaže da nije glave odmah posekao nego potrčao s devojkom k ocu, a kad ovaj iznese devojačku maramu, on kaže da je devojka maramu od straha izgubila. Onda car reče, da ujutru idu oba u crkvu na molitvu, tamo će biti i devojka, pa ko pre dodje, njegova je. Biberče nije hteo ići, dok ne zazvoni, a onaj se digne u ponoći, ali čim korači u crkvu, provali se pod njim zemlja i sav se iseče na noževe. Onda devojka upali sveću i sedne kod jame da čeka sudjenoga. Kad udari zvono, eto ti Biberčeta. Onda car vidi ko je prav, i venča svoju kćer s njim. Potom Biberče ode svojoj materi da vidi da je i on veliki.

[Bisernica]

Zlatoruni ovan

Bio jedan lovac, pa kad jednom otide u lov na planinu, iziđe preda njega ovan sa zlatnom vunom. Lovac kad ga opazi potegne iz puške da ga ubije, a ovan se zatrči te njega pre rogovima ubije. Lovac padne na mestu mrtav, i društvo njegovo kada ga posle nađe, ne znajući ko ga je ubio, odnese ga kući i ukopa. Posle toga žena ovoga lovca obesi njegovu pušku o klin. Kad joj se sin opaše snagom, on zaište od matere onu pušku da ide s njom u lov, a mati mu je ne htedne dati govoreći:

- Nipošto, sinko! Otac je tvoj poginuo s tom puškom, pa hoćeš i tebi glave da dođe?

Jednom on ukrade pušku i otide u lov. Kad dođe u šumu, onaj ovan sa zlatnom vunom iziđe i preda nj, pa mu reče:

- Tvoga sam oca ubio, pa ću itebe.

A ovaj se uplaši pa rekne:

''Pomozi, bože!'' – i nategne pušku te ubije ovna.

Sad se obraduje gde je ubio zlatoruna ovna što ga u carstvu nema, pa zdere kožu s njega i odnese kući. Malo po malo pročuje se to do cara, i car zapovedi da mu se odnese ta koža da vidi kakvih još zverova ima u njeogovu carstvu. Kad onaj momak odnese kožu i caru pokaže, car mu reče:

- Išti šta hoćeš da ti dam za kožu.

A on mu odgovori:

- Neću je prodati nipošto.

U onoga cara bio je doglavnik stric onoga momka, pa svome sinovcu nije bio prijatelj, već zlotvor. On reče caru:

- Kad on neće tebi tu kožu da dâ, gledaj da mu skrhamo vrat, zapovedi mu da učini što ne može biti.

I tako nauči cara te dozove momče i reče mu da posadi vinograd i da za sedam dana donese s njega nova vina. Momče kad to čuje stane plakati i moliti se da on to ne može učiniti, niti to može biti; a car mu opet reče:

- Ako za sedam dana to ne uradiš, nije na tebi glave.

On onda plačući otide kući i kaže materi šta je i kako je, a mati kad čuje, odgovori mu:

- Jesam li ti kazala, sinko, da će tebi ona puška doći glave kao i ocu tvome.

Plačući tako momče i misleći šta će raditi i kuda će, da bi ga nestalo, iziđe iza sela i podobro se od njega udalji. Kad najedanput jedno devojče iziđe preda nj i zapita ga:

- Zašto, brate, plačeš?

A on joj odgovori:

- Idi s bogom, kad mi pomoći ne možeš! – i pođe dalje, a devojče pristane za njim i stane ga moliti da joj kaže, ''može biti'', veli, ''da ću ti pomoći''. Onda on stane pa joj reče:

- Kazaću ti, ali sam bog da mi pomogne, drugi mi niko ne može pomoći.

I pripovedi joj sve šta ga je snašlo i šta mu je car zapovedio. Ona kad ga sasluša reče mu:

- Ne boj se, brate, nego idi i išti u cara na kom će mestu da bude vinograd, pa neka ti išpartaju, a ti uzmi torbu i u nju struk bosiljka, pa idi na ono mesto i lezi te spavaj, a za sedam dana imaćeš grožđa zrela.

On se na to vrati kući i kaže materi kao od muke kako se s devojčetom našao i šta mu je kazalo. A mati kad čuje, reče mu:

- Idi, sinko, idi ogledaj, i onako si propao.

Onda on otide k caru i zaište mesto za vinograd i da mu se išparta gde će biti brazde. Car mu da sve i učini kako je iskao; a on uzme torbu o rame i u nju struk bosiljka, pa neveseo legne onde spavati. Kad ujutru ustane, a to vinograd posađen; drugo jutro – listao; do sedam dana bilo je već grožđe zrelo u njemu. A to je bilo vreme kad nigde nema grožđa. On nabere grožđa, izmulja i odnese caru slatka vina i u marami grožđa. Kad car to vidi vrlo se začudi i svi u dvoru. Onda stric onoga momka reče caru:

- Sad ćemo mu zapovediti drugo što zaista neće moći učiniti.

Pa nauči cara te dozove ono momče i reče mu:

- Od viljevskih zuba da mi načiniš grad.

On kad to čuje, otide kući plačući i pripovedi materi šta mu je sad car zapovedio, i reče joj:

- Ovo, majko, niti može biti, niti ja mogu svršiti.

A mati mu odgovori:

- Idi, sinko, opet iza sela, ne bi li te bog namerio opet na onu devojčicu.

On iziđe iza sela, i kad dođe na ono isto mesto gde je pre onu devojku našao, ona iziđe opet preda nj pa mu reče:

- Opet si, brate, neveseo i plačan.

A on joj se stane tužiti šta mu je sad zapoveđeno. Ona kad ga sasluša, reče mu:

- Lako će biti i to; nego idi k caru i išti mu lađu i u njoj trista akova vina i trista akova rakije, i uz to još dvadeset dunđera, pa kad dođeš na lađi tu i tu između dve planine, zagradi vodu što je onde, pa uspi u nju sve vino i rakiju. Viljevi će onamo doći da piju vodu, pa će se opiti i popadati, a dunđeri onda neka im sve zube izrežu pa ih nosi na ono mesto gde car hoće da mu se grad sagradi, pa lezi te spavaj, a za sedam dana biće grad gotov.

Onda se on vrati kući i pripovedi materikako je bio opet s devojkom i šta mu je ona kazala. A mati mu opet reče:

- Idi, sinko, ne bi li bog dao da ti opet pomogne.

On otide k caru i izište sve, pa onda otide i svrši kako mu je devojka kazala: viljevi dođu te se opiju i popadaju, a dunđeri im iseku zube i donesu na ono mesto gde će se grad zidati; on uveče metne u torbu struk bosiljka, pa otide onamo i legne spavati, i tako za sedam dana bude grad gotov. Kad car vidi gotov grad, vrlo se udivi pa reče stricu onoga deteta, svome doglavniku:

- E šta sad da mu radim? Ovo nije čovek, bog zna šta je.

A on mu odgovori:

- Još jedno da mu zapovediš, pa i ako to svrši, zaista je nešto više od čoveka.

I tako opet nagovori cara, te dozove momče i reče mu:

- Sad još da mi dovedeš carsku devojku iz drugoga carstva iz toga i toga grada. Ako mi je ne dovedeš, na tebi nema glave.

Momče kad to čuje, otide materi svojoj i kaže joj šta je car zapovedio, a ona mu reče:

- Idi, sinko, traži opet onu devojku, ne bi li bog dao da te opet izbavi.

On otide iza sela i nađe onu devojku, pa joj pripovedi šta mu je opet zapoveđeno. Devojka, kad ga sasluša, reče mu:

- Idi išti u cara galiju, i u njoj da se načini dvadeset dućana, i u svakome dućanu da bude trg od druge ruke, sve bolji od boljega; i išti da se uzaberu najlepši momci, pa neka ih lepo obuku i nameste za kalfe, u svaki dućan po jedan. Pa ćeš onda ti poći na toj galiji i srešćeš prvo i prvo čoveka a on nosi živu orlušinu, pa ga pitaj hoće li je prodati, on će kazati da hoće, a ti mu podaj što god zaište. Posle ćeš sresti drugoga gde nosi šarana u čunu, sve su mu zlatne krljušti, i toga šarana kupi pošto poto. Trećega ćeš sresti a on nosi živa goluba, i za goluba podaj što god zaište. Od orla ćeš iz repa iščupati jedno pero, od šarana kraljušt, a od goluba iz levoga krila jedno pero, pa ćeš ih pustiti sve. Kad otideš u drugo carstvo pod onaj grad a ti otvori sve dućane i naredi neka svaki momak pred svojim dućanom stoji. Onda će doći svi građani i gledaće trg i diviće se, a devojke koje dođu po vodu, govoriće po gradu: ''Govore ljudi: od kako je ovoga grada, još ovake galije nije bilo ni ovaka trga''. To će začuti i careva devojka, pa će iskati u oca da je pusti da i ona vidi. Kad ona dođe sa svojim drugaricama u galiju, ti je vodi sve iz dućana u dućan, i iznosi trg svakojaki preda nju, sve lepši i lepši, i sve je zabavljaj dok se malo ne posumrači, pa kad se posumrači, a ti kreni galiju, - u taj će mah pasti tama da se ništa ne vidi. U devojke će biti tica na ramenu što je uvek kod sebe ima, pa kad vidi da lađa ide, ona će pustiti onu ticu s ramena svoga da obznani u dvoru šta je i kako je. a ti onda zapali perce od orla, te će ti orao odmah doći, a ti mu kaži neka uhvati ticu, i orao će je uhvatiti. Posle će devojka baciti jedan kamičak u vodu, te će galija odmah stati, a ti onda uzmi kraljušt od šarana i zapali je, i šaran će ti odmah doći, a ti mu kaži da nađe i proguta onaj kamimčak, šaran će ga naći i progutati, a galija će odmah poći. Posle ćete dugo putovati na miru, pa ćete najposle doći između dve planine, onde će se galija okameniti i veliki ćete strah pretrpeti, i devojka će te terati da joj doneseš žive vode, a ti onda od goluba perce zapali, i golub ćeti odmah doći a ti mu podaj staklence i on će ti doneti žive vode; potom će se odmah galija krenuti i doći ćeš sretno kući s carskom devojkom.

Pošto momče sasluša devojku, otide kući i kaže materi sve, pa onda otide k caru i zaište sve što mu je trebalo; car mu nije mogao odreći, nego mu da, i tako on krete s galijom. Putujući tako svrši on na putu sve kao što mu je rečeno, i dođe pod onaj grad u drugome carstvu, i kao što mu je devojka kazala, on učini sve, dočepa se carske kćeri i sretno s njome dođe natrag. U gradu car i njegov doglavnik s carevih pendžera ugledaju galiju izdaleka gde ide, pak doglavnik reče caru:

- Sad ga pogubi kako iziđe iz galije, drukčije mu ne možeš dosaditi.

Kad galija već stane u kraj, onda stanu izlaziti na breg svi redom, najpre devojka sa svojim drugaricama, pa onda momci a najposle on, a car namesti dželata te kako se pomoli iz galije, odseče mu glavu. Car je mislio onu carsku kćer za sebe uzeti, te kako ona iziđe iz galije, on priskoči k njoj te je stane milovati, a ona se okrete od njega pa reče:

- Kamo onaj što se trudio za mene!

A kad vidi da mu je glava odsečena, odmah uzme živu vodu, te ga prelije i sastavi glavu, i on opet oživi kakav je i bio. Kad car i njegov doglavnik opaze da je on oživeo, reče doglavnik caru:

- Taj će sad još više znati nego što je znao, jer je bio i mrtav pa opet oživeo.

Car zaželi znati da li se zaista više zna kad se nanovo proživi, pa zapovedi da i njemu odseku glavu, i da ga devojka živom vodom proživi. Pošto caru odseku glavu, carska kćer ne htedne ni da zna za njega, nego odmah napiše ocu knjigu, i kaže sve kako je bilo i da ona hoće da pođe za ono momče, a otac njezin otpiše da narod primi ono momče za cara, ako li neće da će on dignuti krajinu na njih. Narod odmah prizna da je pravo da on uzme carevu kćer i da caruje. I tako ono momče oženi se carevom devojkom i postane car, a ostali momci što su s njim išli ižene se onim devojkama što su bile pored carske kćeri i postanu velika gospoda.

[Bisernica]

Djevojka brža od konja

Bila je nekaka djevojka koja nije rodjena od oca i majke, nego je načinile vile od snijega izvadjena iz jame bezdanje prema suncu ilijnskome, vjetar je oživio, rosa je podojila, a gora lišćem obukla i livada cvijećem nakitila i nariješila. Ona je bila bjelja od snijega, rumenija od ružice, sjajnija od sunca, da se take na svijetu radjalo nije niti će se radjati. Ona pusti glas po svijetu da će u taj i taj dan, na tome i na tome mjestu biti trka, pa koji je mladić na konju pretekne da će biti njeova. Ovo se u malo dana razglasi po svemu svijetu, te se prosaca skupi hiljade na konjima da ne znaš koji je od kojega bolji.

I sam carev sin dodje na trku. Djevojka stane na biljegu i svi prosci narede se na konjima, a ona izmedju njih bez konja nego na svojim nogama, pa im onda reče:

Ja sam onamo postavila zlatnu jabuku, koji najprije do nje dodje i uzme je, ja ću biti njegova, a ako ja prva k njoj dodjem i uzmem je prije vas, znadite da ćete vi svi mrtvi na ono mjesto ostati, nego pazite dobro što činite.

Konjanici svi se pogledaju i svaki se u sebe uzdaše da će zadobiti djevojku, pa rekoše izmedju sebe:

- Znamo odista da neće ona nijednome od nas na nogama odbjeći, nego neko od nas, a ko, toga j će i bog i sreća danas pomoći.

Te tako kad djevojka rukom o ruku pljasnu, svi potekoše u jedan trem. Kad je bilo na po puta, bogme djevojka odvojila bješe, jer pusti nekakva mala krila ispod pazuha. U to ukori jedan drugoga, te priošinuše i obodoše konje, i pristigoše djevojku. Kad ona vidje, izvadi jednu dlaku iz glave, te baci i oni čas uzraste strašna gora da ne znadoše prosci dje će ni kuda će, no tamo amo te za njom, a ona opet daleko odvojila, a oni obodi konje i opet je stigoše. A kad djevojka vidje zlu i goru, pusti jednu suzu, - dok buknuše strašne rijeke, te se zamalo svi ne potopiše, za djevojkom niko više ne pristajaše do samoga careva sina, te on na konju te za njom, ali pošto vidje da mu je djevojka odmakla, zakle je tri puta imenom božjim te stane i ona stade na onom mjestu na kojem se nadje; onda je on uhvati, te za se na konja veže i prepliva na suho, pa se uputi jednom planinom doma, ali kad dodje u najvisočiju planinu, obazre se, kad li mu djevojke nema.

[Bisernica]

LETEĆI KOVČEG


Bio jednom jedan trgovac koji je bio tako bogat da je mogao svojim srebrenjacima popločati čitavu svoju ulicu pa i dio susjedne. Ali on to nije učinio, nego je svoj novac tako vješto ulagao da je za svaki uloženi srebrenjak zlatnik dobijao. Eto takav je to bio trgovački vještak, bio pa i umro.
Njegov sin je naslijedio čitavo to veliko blago, ali on se odao bezbrižnom životu, iz noći u noć je išao na razne zabave, od novčanica pravio zmajeve a zlatnike mjesto kamenih pločica bacao da kao žabice skakuću površinom jezera. Tako je ubrzo rastračio čitavo bogatstvo, od onog silnog novca ostala su mu samo još četiri šilinga, a od odjeće samo još jedne papuče i stara kućna haljina. Sad su ga ostavili i njegovi prijatelji, jer su se stidjeli da izađu s njim na ulicu. Ali jedan od njih,
dobričina po duši, jednog dana mu je poslao stari kovčeg sa porukom:"Pakuj se!"
Lijepo je to bilo od njega, ali on nije imao šta da pakuje, pa zato je sam sjeo u kovčeg.Ali to je bio neobičan kovčeg, čim bi neko pritisnuo bravu, kovčeg
bi poletio. Tako je bilo i sada. Čim je trgovački sin pritisnuo bravu,kovčeg je s njim zajedno izletio kroz dimnjak i poletio nebu pod oblake.
Dno je počelo pucketati i njega je jeza hvatala pri pomisli da se, ne daj bože, provali i da on zajedno sa komadima kovčega tresne na zemlju.
Leteći tako sve dalje i dalje, stigao je u Tursku. Kovčeg sakrije pod suho lišće i krene u grad. A to je mogao bez po brige, jer u Turskoj svi idu odjeveni kao i on – u kućnoj haljini i u papučama. Idući tako, na putu sretne dojilju s malim djetetom i upita je:

– Slušaj ti, turska dojiljo! Kakvi su ono veliki dvori pokraj samog grada što su im prozori onako visoko uzdignuti?

– U njima živi mlada sultanija – odgovorila mu je dojilja. – Njoj su prorekli da će biti nesretna u ljubavi, pa joj ne smije niko doći osim sultana i sultanice.

– Hvala ti! – reče joj trgovčev sin, pa se vrati u šumu i sjede u svoj kovčeg. Samo malo zatim on se već spustio na dvorski krov i kroz prozor se uvukao u sultanijinu odaju.

Sultanija je spavala na divanu, a bila je tako lijepa da se trgovčev sin nije mogao uzdržati a da je ne poljubi. Od tog poljupca sultanija se probudi i silno se uplaši. Ali kada joj on reče da je melek, anđeo, i da se zrakom do nje spustio, njoj se to dopade. Tako, njih dvoje sjedoše jedno pored drugog i on poče da joj govori o njenim očima: to su bila dva divna tamna jezera po kojima misli plove kao morske vile. Opisujući njeno čelo, rekao joj je da je to lednik s prekrasnim dvoranama i slikama. A onda joj je pričao o rodi što donosi slatku malu dječicu. Divno je pričao. A na kraju joj je ponudio ruku i ona je to odmah prihvatila.

– Ali moraćete da dođete u subotu – rekla je sultanija. – Tada će ovdje biti i sultan i sultanica. Biće ponosni što se udajem za meleka.
Samo gledajte da dođete s nekom osobito lijepom pričom, jer to moji roditelji najviše vole. Majka više voli ćudoredne i plemenite priče, a otac voli nešto veselije, da se može smijati!

– Ta priča će biti moj svadbeni dar! – obećao je prosac.

Opraštajući se s njim, sultanija mu je poklonila sablju optočenu zlatnicima koji su mu i te kako dobro došli. Zatim je on u svom kovčegu odletio u grad, kupio novi ogrtač i
vratio se u šumu da smišlja novu priču. Trebalo je da sve smisli do subote, a to nije bilo baš tako prosto i jednostavno. Sve do subote je smišljao tu svoju priču.
Kod sultanije su ga dočekali i sultan i sultanica i čitav dvor, i primili su ga veoma ljubazno.

– E, hajde ispričajte nam nešto! – rekla je sultanica. – Samo da to bude nešto pametno i poučno.

– Ali i da se može nasmijati! – dodao je sultan.

– Svakako, svakako! – dočekao je prosac i počeo svoju priču:

– Bila jednom jedna kutija šibica čija su se palidrvca neobično ponosila svojim visokim porijeklom. Njihovo rodoslovlje je počinjalo od velikog šumskog stabla, stasitog zelenog bora, i svako od njih je nekad bilo njegov iver. A sada su ta palidrvca ležala na polici izmeñu kresiva i starog gvozdenog lonca i pričala im o svojoj mladosti:

– Da, da, kad smo mi bili na grani, onda smo mi bili na jednoj zaista zelenoj grani! Svako jutro i veče rosa nam je dijamantski čaj nudila,
čitave sunčane dane smo provodili u sunčevom sjaju, a ptice su morale da nam pričaju svoje priče. Tu se najbolje vidjelo da mi pripadamo odabranom rodu – lisnato drveće se odijevalo samo preko ljeta, a naša porodica je mogla da se oblači u zeleno ruho i ljeti i zimi. A onda su došle drvosječe, nastao je veliki preokret, i naša porodica se raspala. Starješina našeg roda je postao veliki jarbol na jednom divnom brodu i mogao je da plovi širom čitavog svijeta. Druge grane su stigle na druga mjesta, a mi eto imamo dužnost da ljudima palimo svjetlo. Zato nas smatraju odličnicima koji su došli u ovu kuhinju.

– A sa mnom je drukčije! – javio se gvozdeni lonac pored kojeg je ležala šibica. – Otkako sam došao na svijet, stalno me stružu i kuhaju. Ja odgovaram za čvrstinu i, ako ćemo pravo, ja sam prvi u ovoj kući. Moje najveće zadovoljstvo je kada se poslije jela opet čist i lijep nañem na polici i sa drugovima mogu da vodim pametne razgovore. Ali mi svi, izuzevši vedricu za vodu, koja ponekad siñe u dvorište, živimo unutra. Naš jedini izvor novosti je korpa za pijacu, ali ona tako buntovnički govori o vladi i narodu. Da, nedavno je ovdje s nama bio i jedan stari glineni lonac, ali njega je to korpino buntovanje toliko uplašilo da je pao i u komadiće se razbio. Kažem vam, ta korpa je veoma slobodoumnih nazora!

– Eh, previše si se ti raspričao! – upade kresivo i tako udari o kremen da iskre poletješe na sve strane. – Zar nije bolje da se malo proveselimo?!

– Hajde da pričamo o tome ko je važniji! – dočekala je šibica.

– Ja ne volim da govorim o sebi! – začula se zemljana činija. – Dajte vi da mi ovo veče pretvorimo u zabavno veče! Ja ću da počnem. Pričaću vam nešto što je svaki od nas doživio. A onda neka svako tako nešto ispriča, i eto nam zabave. Evo da počnem:

– Pored Baltičkog mora, pored velikih bukovih gora ...

– Divan početak! – uzviknuše tanjiri u jedan glas. – To će sigurno biti nešto što nam se sviđa!

– Da,eto, tamo sam ja provela mladost u jednoj mirnoj porodici. Namještaj smo glačali, podove prali a svakih četrnaest dana zavjese mijenjali!

– Kako vi zanimljivo pričate! – javila se metlica za prašinu. – Odmah se osjeća da govori žensko čeljade, sve prožima red i čistoća!

– Jest, jest, odmah se osjeća! – uzviknu vedrica i kako od veselja poskoči, čak i pod malo vodom zapljusnu.
A činija je nastavila da priča. Svršetak njene priče bio je isto tako lijep kao i početak.
Tanjiri su zveckali od radosti, a metla je izvukla zeleni peršun iz sandučića sa pijeskom i zakitila činiju, jer je znala da će to naljutiti sve ostale i jer je očekivala ono: "Ako ja tebe zakitim danas, ti ćeš mene sutra!"

– A sada da se igra! – uzviknu žarač i zaigra. Bože dragi, koliko je samo izdizao onu svoju jedinu nogu! Stara navlaka na stoliću u ćošku se razderala toliko se naprezala da bolje vidi to čudo od igre.

– Zar i mene ne bi mogli ovjenčati! – viknuo je žarač. I njega su zakitili.

– Primitivci! – progunđala je šibica.

Sada je trebalo da samovar pjeva, ali on je rekao da je prehlađen i damože pjevati samo kada u njemu voda vrije. Ali to je bila samo njegova nadmenost. On je pjevao samo kad ga gospodar postavi na sto. Na prozoru je stajalo staro guščje pero kojim je služavka ponekad pisala. Sva njegova osobitost se sastojala u tome što je bilo duboko
umočeno u mastionicu, ali ono se upravo time i ponosilo.

– Ako samovar neće da pjeva – reklo je pero – i ne mora! Napolju je kavez i slavuj u njemu, on može da nam pjeva. Doduše, on nije školovan, ali večeras nećemo nikoga ogovarati!

– Ja smatram da to uopšte nije na mjestu da nam tu pjeva neka strana ptica! – umiješao se čajnik, kuhinjski pjevač i samovarov polubrat. – Je li to patriotizam? Neka to pijačna korpa presudi!

– A mene to sve skupa samo ljuti! – rekla je korpa. – Ne možete zamisliti kako me to ljuti! Zar je to način da se provede ovakvo veče? Zar ne bi bilo bolje da uvedemo neki pravi kućni red? Onda bi se svak nalazio na svom mjestu, a ja bih svime upravljala. Onda bi sve drukčije bilo!

– Tako je! Hajde da napravimo predstavu! – sada povikaše svi u jedan glas.

Ali u tom trenutku se otvoriše vrata i u kuhinju uđe služavka. U tren oka sve se umiri, niko ni da pisne. Samo glinenog lonca više nije bilo, on nije ni pomislio šta je sve mogao učiniti i koliko je važan bio. A svi ostali su sada u sebi ponavljali: "A da sam ja htio, imali bismo sjajno veče!"
Služavka je uzela šibice da potpali vatru. Bože dragi, kako su samo zaiskrile i zaplamsale!
"Sada svako može da vidi da smo mi prve! – gordile su se šibice. – Kakav sjaj širimo! Kakvo svjetlo! Tako su mislile šibice i tako izgorjele.

– E, baš si divno pričao! – rekla je sultanica. – Ja sam se osjećala kao da sam i sama bila u kuhinji pored one kutije šibica. E, sada možeš dobiti našu kćer!

– Tako je! – potvrdio je sultan. – Dobićeš je u ponedjeljak.

Sada su mu se obraćali na "ti", kao budućem članu svoje porodice.Time je bila i svadba dogovorena. Uoči svečanosti čitav grad je bio osvijetljen. Narodu su dijelili
đevreke i somune, djeca su se propinjala na prste, zviždala i vikala "hura!"
Trebalo bi da i ja tu nešto učinim, pomislio je mladoženja, pa nakupovao prskalica, raketa, žabica i svega što treba za vatromet, a onda sjeo u svoj kovčeg i poletio iznad grada. O, kakav je to bio vatromet! Kakav prasak i tutnjava! Turci su tako poskakali da su im papuče do ušiju poletjele. Takve nebeske pojave još nikada nisu vidjeli. Sada su već svi bili uvjereni da je to sveti gromovnik došao po sultaniju. Čim se mladoženja opet spustio u šumu, pomislio je: idem u grad da čujem kako je to bilo.
O, šta mu sve nisu govorili! Koga god je pitao, svak je to drukčije vidio, ali svi su se slagali u tome da je bilo divno!
Jedan mu je rekao:

– Vidio sam svetog gromovnika! Oči su mu kao zvijezde svijetlile, a brada mu je bila kao zapjenjeno more!

Drugi je govorio:
– Letio je na ognjenom plaštu. A iz nabora tog plašta su nas gledali čudesni mali meleki, anđelčići!

Da, danas se, eto, naslušao divnih stvari, a sutra je njegova svadba. Pošao je nazad u šumu da sjedine u svoj kovčeg. Ali šta je to?
Kovčeg je izgorio. Poslije onog njegovog vatrometa u kovčegu je ostala jedna iskra, ona je planula, i od kovčega je ostao samo pepeo.
On više nije mogao letjeti, više nije mogao doći do svoje zaručnice. A sultanija je čitav taj dan stajala na krovu i čekala ga. Ona ga još i sada čeka, a on kruži svijetom i priča svoje priče. Samo njegove priče nisu više onako vedre i vesele kao njegova priča o šibicama.

Hans Kristijan Andersen

[Sarmica]

Kažu da bajka dolazi iz sna, ili da potiče sa istog mesta sa kojeg se san javlja. Ali svi koji smo u snu bili, znamo, san nije slobodan, u snu se ne događa sve što želimo. Zato je bajka tu, da ispomogne san, da ga dopuni i dovrši. Ono što se u snu prekida, nastavlja se u bajci, u priči. Ima mnogo ljudi, pa i dece, koji malo sanjaju, ili ne pamte svoje snove, ili u snu nemaju mašte; ništa im zanimljivo ne pada na pamet. Njima pomaže bajka, i onaj ko je smišlja. U stvari, retko se sanja nešto nalik na bajku. U snu, izlazimo u neki prostor gde bi trebalo da se pojavi nešto čudesno, neobično, neočekivano, nešto što nam je nekad neko pričao. Ali to ostaje negde ispod ili iznad sna, priviri neka blistava kapa ili čudotvorna ruka, pojuri nas neka utvara, i to je sve. Šta se stvarno dogodilo s nama, ispiričaće nam neko ko to zna, s neke druge strane, iz nekog drugog pamćenja, ispričaće nam onaj ko zna bajke. A takvih nema mnogo. Iako se bajke zovu narodne, i u narodima se pričaju, oni koji zaista umeju da donesu bajku, malobrojni su.

Oni koji poznaju bajke, obično kriju svoja imena. Oni su na ratnoj nozi sa tajnama. Zbog toga i sebe drže u tajni i prećutkuju svoje ime. Ali to ne znači da sede u mraku, ili da u ime mraka govore. Oni borave u svetlosti, u svetlostima želje i slutnje, i nekog drevnog sećanja, koje izlazi na svetlost dana, nevino, kao da se ništa nije desilo od čukun-vremena dedina, do danas. Bajkina priča ne krije da nešto izmišlja, a izmišljanje nije istina. Kad se već izmišlja treba onda mnogo izmišljati, a to nije lako. Treba da mašta liči na samu sebe, a niko ne zna kakva je zapravo mašta. Zato je stalno otkrivamo, u pričama. Na kraju čitanja bajki, vidimo: iz mnogog izmišljanja, rodila se neka istina.

Život se živi iz dana u dan, svakodnevno. Stvarnost je postala svakodneva. Ali i to što svakodnevno vidimo kao stvarnost, ima svoja naličja, svoja skrivena lica. Bajke su lepo naličje stvarnosti.

Miodrag Pavlović

[Sarmica]

Golubica - devojka iz sela Vuak - Vuak


Jedan lovac lovio je uvek samo na svom lovištu. U početku je tamo bilo mnogo divljači, ali s vremenom sve manje i manje. Kad na njemu nije više imao šta da lovi, jer je svu divljač već bio polovio, pođe jednog jutra da traži novo lovište.
Otišavši daleko u divljinu, dođe jednoga dana do kuće u kojoj su prebivale dve devojke. Zamoli ih da ga prime. Ispriča im kako traži novo lovište, jer na starom nema više šta da lovi. Devojke mu rekoše:
- Primamo te vrlo rado. Ostani i stanuj kod nas. Budi nam brat, a mi ćemo ti biti sestre. Ako ti je s voljom, nauči nas loviti. - Lovac na to pristane.
Lovac ostane da stanuje kod sestara. Obdan je odlazio s njima u lov, lovio je i učio ih loviti. Jednoga dana ode jedna sestra sama u lov i vrati se kući s dobrom lovinom. Drugog dana ode u lov druga sestra, te se i ona vrati kući s dobrom lovinom. Trećeg dana odu u lov obe sestre, a lovac ostane kod kuće sam. Lovac je sedeo kraj kuće i gledao vrelo što se nalazilo pored kuće iza šipražja.
Odjednom dolete dve golubice, slete kraj vrela, svuku pernate haljine i stvore se dve krasne devojke. Jedna je bila tako lepa da lovac nije mogao skinuti oka s nje. Devojke se stadoše kupati. Lovac ih je gledao. Lovac im se prikrade kroz šipražje. Htede ugrabiti onu lepšu. Ali kad je već bio došao do nje, devojka se okrete, spazi ga i zviznu. Lovac se na taj zvižduk smesta pretvori u kamen. Onda devojke uzmu svoje pernate haljine, obuku ih i odlete kao golubice.
Ubrzo posle toga vrate se sestre iz lova s bogatom lovinom. Začude se videvši da je kuća zatvorena i stanu zvati brata. Zvale su ga i tražile, ali uzalud. Sestre rekoše:
- Mora biti da se nešto dogodilo. Sakrićemo se sutra u šipražje da vidimo šta je to bilo. - Idućeg dana sakriju se sestre u šipražje. Nisu dugo čekale kad opet doleteše one dve golubice da se kupaju.
Dve golubice slete kraj vrela, svuku pernate haljine i stvore se dve krasne devojke. Jedna od njih je ipak prevazilazila lepotom onu drugu. Dve golubice-devojke počeše se kupati. Jedna od sestara privuče se polako pernatoj haljini one lepe golubice-devojke, uzme je i odnese u šiprag.
Posle nekog vremena iziđu devojke iz vode i pođu da se obuku. Jedna uzme svoje perje, obuče ga i kao golubica odmah odleti. Ona lepša stade se osvrtati tražeći svoje. Tražila ga je i tražila i naposletku reče plačući:
- Ko mi uze moju pernatu haljinu? Jedna sestra rece tiho drugoj:
- Možeš se spokojno pojaviti pred njom. Te golubice-devojke mogu nešto učiniti samo muškarcima, a ženama ne mogu ništa.
Tako sestra koja je uzela pernatu haljinu i sakrila je iziđe pred devojku i reče:
- Ja sam ti uzela pernatu haljinu. Vrati mi najpre moga brata, a onda ćemo razgovarati o tvojem perju. Na to lepa devojka položi ruku na kamen u koji je dan ranije pretvorila mladog lovca, i on stajaše pred njima kao čovek.
Golubica-devojka reče:
- Vrati mi sada moju pernatu haljinu.
Sestre videše kako lovac stoji još uvek ukočeno kao da je kamen, zagledan u lepu golubicu-devojku. Sestre rekoše devojci:
- Vidiš kako te gleda naš brat. Molimo te da mu budeš žena i kao naša sestra ostaneš kod nas. Golubica-devojka reče:
- Devojke u mojem selu nikad se ne udaju. Muško čeljade ne može među njima opstati. Čovek koji bi došao u naše selo i bio primećen, bio bi prožderan. Kako onda da vam ispunim želju?
Sestre rekoše:
- Na to je lako odgovoriti: ostani kod nas i onda nećeš izložiti muža takvoj opasnosti. - Naposletku pristane golubica-devojka da se uda za lovca.
Lovac se oženi golubicom-devojkom. Ali je brižljivo sakrio njeno perje, jer je mlada žena s vremena na vreme veoma žudela za selom svojih sestara. Mlada žena postane majkom i daruje lovcu sina. Posle toga smiri se i više nije tako često tražila svoju pernatu haljinu.
Kad je njegovom malom sinu već bilo nekoliko meseci, zaželi lovac da vidi svoju majku i reče sestrama:
- Čuvajte mi, sestre, ženu i malog sina. Mnogo sam se uželeo majke i idem na nekoliko dana kući da je obiđem.
Lovac pođe na put kući. Zatekne majku u najboljem zdravlju i reče:
- Oženio sam se, majko! Imam vrlo lepu mladu ženu i malog sina.
Majka mu reče prekorno:
- Šta, ti si oženjen i imaš sina, a dolaziš mi sam, bez žene i deteta? Vrati se brzo po njih, pokaži mi ih da se radujemo tvojoj sreći. A onda ih ostavi neko vreme kod mene, jer bih htela da se bolje upoznam sa ženom svoga sina, svojom snahom.
Tako se lovac vrati po ženu i sina. Krišom ponese sa sobom i ženino perje, jer ga je ona jednom zamolila da ga uvek drži negde blizu nje, da joj bude pri ruci ako bi je kadgod zadesila kakva nevolja. Lovac dovede majci ženu i sina. Krišom preda majci ženino perje i reče:
- Sakrij dobro ovu pernatu haljinu i neka moja žena nikad ne sazna gde si je sakrila. Inače, drži mi ženu stalno u kući i oko kuće i ne daj joj da izlazi na ulicu. Jer ona je tako lepa da će sigurno doći do nesreće ako je budu videli drugi ljudi.
Majka mu to obeća. Lovac se oprosti s njom i ode sestrama u šumu i u lov.
Idućeg dana majka je već zaboravila šta joj je sin naredio. Ujutru reče mladoj ženi, svojoj snahi:
- Hajdemo zajedno u polje da radimo. Mlada žena uzme grabulje i pođe sa svekrvom kroz selo. Svi ljudi u mestu zastadoše zadivljeni lepotom mlade žene. Niko ko ju je pogledao nije mogao skinuti oka s nje. Berberin koji je na ulici brijao jednom čoveku glavu toliko se zablenuo u nju da je iz neopreznosti odsekao svojoj mušteriji uho, a da to nije ni primetio, a ni taj nije osetio da mu je uho odsečeno, toliko se bio zaneo diveći se lepoti mlade žene. Na kraju sela sretnu se s aminom. I taj se zagleda u nju, zastade, gledao je za njom i gledao sve dok mu se u polju nije izgubila iz vida, a onda reče u sebi:
- Ova lepa žena mora biti moja!
Posle poljskog rada stara i mlada žena vratiše se uveče kući. Tek što su prešle kućni prag, kad amin banu u kuću i reče staroj ženi:
- Ili ćeš mi dati ženu svoga sina ili ću te ubiti. Stara žena reče:
- Kako bih ja ženu svoga sina mogla dati tebi? Amin reče:
- Kažem ti još jedanput: hoću da se tom tvojom mladom snahom oženim, pa ili ćeš mi je dati ili ću te ubiti.
Stara žena nije od straha znala šta da mu kaže. Ćutala je. Videvši to, mlada žena, njena snaha, prizva svekrvu i reče joj:
- Ovo se ne sme rđavo svršiti. Neću da te amin ubije. Da do toga ne bi došlo, daj mi moj zlatni nakit i perje. Kad to budem imala u rukama, možeš reći aminu neka me uzme.
Zaplašena stara žena pohita i donese mladoj ženi njezino perje i zlatni nakit. Mlada žena reče aminu:
- Pričekaj napolju koji trenutak. Videćeš me ubrzo kako izlazim. - Amin iziđe napolje.
Mlada žena uze sina na ruku. Obesi o vrat zlatnu nisku. Obuče pernatu haljinu i kao golubica izlete s detetom kroz prozor. Golubica slete na najbliži krov i odande doviknu svekrvi: - Počuj, majko moga muža! Kaži mom čoveku kad se bude vratio i pitao za mene, kaži mu kad se bude osetio nesrećnim videvši da me nema: "Tvoja žena je u selu Vuak-Vuak. Možeš poći u to selo po nju." I onda golubica s detetom odlete.
Posle malo vremena dođe lovac majci. Uđe u kuću i zapita za ženu. Vide odmah po majčinu licu da mu je žena otišla. Lovac reče:
- Zar ti, majko, nisam rekao kako je ne smeš pustiti da iziđe na ulicu jer je lepa i prelepa? Zar ti, majko, nisam rekao kako moraš brižljivo sakriti njezino perje i držati ga tako da ga ona ne vidi?
Majka reče:
- A zar sam ja, sine, znala da si se ti oženio golubicom? Ja nisam znala da je ona golubica. Mislila sam da je žena kao i druge žene. Tvoja ti je golubica poručila da je - ako ne budeš imao snage da preboliš njezin nestanak - možeš ponovo naći u selu Vuak-Vuak. I nemoj koriti svoju staru majku zbog ludosti što si je počinio, jer ja još nikad nisam čula da se koji razuman čovek oženio golubicom iz mesta što se zove Vuak-Vuak.
Lovac se spremi i pođe odmah na put da traži selo svoje žene-golubice. Lovac ode vrlo daleko raspitujući se svuda o selu Vuak-Vuak, ali ne nađe nigde nikog ko bi mu znao šta reći o tom selu.
Jednoga dana, kad je opet tako putovao, naiđe na dva mladića koji su se oko nečeg prepirali. Lovac im priđe i reče:
- Šta je uzrok vašem sporu? Mogu li vam pomoći da ga rešite?
Jedan od njih reče:
- Naš spor je u ovom: Imamo ovde jednu kapu. Ko tu kapu metne na glavu, postaće nevidljiv. Može proći kroz selo Vuak-Vuak, koje se nalazi eno tamo pozadi, a da ga niko ne vidi. A imamo ovde i ova dva štapa. Kad ko jednim od tih štapova udari po drugom, iskoči odmah iz zemlje četa ratnika koji savlađuju svakog neprijatelja ako pred njima ne ustukne. Mi se sporimo oko poseda ove dve stvari. Kaži nam: da li jedan od nas dvojice treba da dobije obe ove stvari i ko treba da ih dobije, ili pak ko od nas dvojice treba da dobije jednu stvar, a ko drugu. Bićemo ti zahvalni ako naš spor budeš rešio tako da jedan od nas ne prođe pri tom bolje nego drugi. Onaj drugi reče:
- Tako je! Mi bismo hteli da podelom ovih stvari nijedan od nas ne prođe bolje. Lovac reče:
- Ako je do toga da podelom ovih stvari jedan od vas ne prođe bolje no drugi, onda vam mogu pomoći. Ostavite te stvari ovde na zemlji i idite do na vrh onog brežuljka. Kad budete bili tamo, okrenite se i potrčite ovamo. Videćemo ko će od vas dvojice pre stići.
Dvojica mladića se s tim slože. Pođu pravce k bregu. Ali čim su malo odmakli, metnu lovac kapu na glavu, uze oba štapa u ruke i krupnim koracima uputi se kraju u kojem se, po rečima mladica, nalazilo selo Vuak-Vuak.
Lovac stigne u selo Vuak-Vuak. Tamo se sretao samo sa ženama. Pošto je imao na glavi kapu, ni jedna ga žiteljka nije videla. Lovac prođe kroz selo Vuak-Vuak. Naposletku uđe u jednu kolibu. U kolibi je bila njegova žena s detetom. Lovac sedne na pod kraj žene i skine kapu. Žena ga poznade i uplaši se. Žena reče:
- Mužu moj, ako te moje sestre budu videle, ubiće te i poješće te. Jer moje sestre neće da imaju u selu čoveka. Beži stoga odmah onako kako si došao.
Lovac ostade sedeći. Lovac reče:
- Prešao sam daleki put da te nađem i neću se vratiti bez tebe i deteta. Ako ti je pravo, pođimo odavde zajedno sutra zorom. A ako nećeš, ja ću radije ostati ovde da me tvoje sestre ubiju i pojedu. Sam, bez tebe i deteta, neću otići.
Kad je njegova golubica-žena to čula, reče:
- Onda ćemo sutra zorom poći odavde zajedno s našim detetom.
Lovac sa ženom i detetom krene sutradan na put pre nego što su se žiteljke sela razbudile i poustajale. Jedna se, međutim, probudila i, osetivši miris čoveka, stala vikati:
- Sestre! Sestre! Osećam miris čoveka. Požurite da ga ubijemo i prožderemo.
Sve žiteljke sela Vuak-Vuak poskakaše na noge i sve potekoše iz kuća. Sve izidoše na ulicu i dađoše se u poteru za lovcem. Njegova mlada žena se rasplaka govoreći:
- Mužu moj, sad ce te moje sestre ubiti i pojesti. Lovac reče:
- Neće, nemaj brige!
Sa ženom i detetom lovac je spokojno išao ulicom. Žiteljke sela Vuak-Vuak već su pristizale. Tada se lovac maši štapova i udari jednim po drugom. U istom trenutku iskoči iz zemlje cela četa ratnika i ustremi se na njih. Žiteljke sela Vuak-Vuak morale su se boriti s njima i nisu mimo njih mogle dospeti do lovca i njegove žene.
Lovac se sa ženom i detetom vrati u šumu k sestrama i tamo ostade.


(Alžirsko - Kabilska)

[Sarmica]

Čarobnica koja je ljudima menjala lica


U davno doba življaše jedna divna devojka koja je odbijala svoje prosce jer joj nisu bili dovoljno lepi. Najzad, jedan mladić zamoli svoju rođaku da se kod devojke zauzme za njega. Devojka mu na to poruči da treba često da se kupa i trlja lice i telo kedrovim grančicama.
Zaljubljeni mladić postupao je onako kako mu je ona bila naložila. Snažno se trljao kedrovim grančicama dok mu ne bi potekla krv i lice bilo sve izgrebano. Pošto su mu rane zacelile, posla opet svoju rođaku devojci. Ali ona odgovori: "Reci mu neka se sada trlja grančicama omorike".
Ali omorikine grane mnogo su oštrije od kedrovih grančica. Ipak, mladić ispuni i ovu njenu želju i kada mu lice i telo zarastoše, zamoli rođaku da ode devojci i po treći put. Devojka odgovori prezrivo: "Reci mu da se sada trlja kupinovim vrežama".
Mladić se, prirodno, pokoleba pred tim novim iskušenjem; te kada je čuo da daleko iza planine živi čarobnica koja ima moć da menja lica, odluči da pođe da je potraži. Pošto je išao neko vreme, izbi iz guste šume na proplanak sa retkim drvećem. Uskoro ugleda dim i stiže do jednog stvorenja sa dva lica po imenu Acuvitlas, koje je sedelo pred kućom.
- Što si došao ovamo? - upita Acuvitlas.
- Tražim onu ženu što ume menjati lica.
- Ovo je njen dom - odgovori on. - Možeš ući.
Mladić proviri kroz pukotinu pre no što će ući. Po zidovima je bilo mnogo lica, jedno od njih sve prekriveno divnim pegama. Kad uđe u kuću i sede, toga lica više nije bilo na zidu.
- Šta te je dovelo ovamo? - upita čarobnica. A mladić odgovori:
- U mome selu živi lepa devojka koju želim da uzmem za ženu. No ona me odbija jer nisam dovoljno lep; tražila je od mene da trljam lice i telo kedrovim grančicama. Ja sam učinio kako je želela, ali mi onda reče da se trljam granama omorike; i pošto sam se trljao omorikinim granama, ona mi po treći put poruči da se trljam kupinovim vrežama. Tada sam pomislio na tebe i došao da te pitam bi li bila dobra da mi izmeniš lice.
- Dobro, izmeniću ti ga. Razgledaj lica na zidu i vidi da li ti se koje od njih sviđa.
Tako govoreći, čarobnica skidaše sa zida jedno po jedno lice da ga on pogleda. Ali za svako od njih on bi rekao:
- Ne verujem da bi mi ovo pristajalo. Najzad kaza:
- Ima samo još jedno lice - i iznese ono pegavo.
- Ovo će ti pristajati - dodade dok je skidala njegovo staro lice i stavljala mu novo. Tada ga pusti da ode uz opomenu:
- Nemoj skretati sa staze, već idi istim putem kojim si došao.
Mladić krete kuci, ali šuma mu je izgledala svuda toliko ista da zaluta. Iznenada ogromna žena, u stvari Mrka Medvedica, prepreči mu put.
- Kuda ideš? - upita.
- Idem kući.
- Bolje hodi k meni. Spremiću ti nešto za jelo.
Videći da nema mogućnosti da izbegne, mladić je otprati kuci. Tamo je ležala mlada i lepša žena, Crna Medvedica, duge crne spuštene kose. Ona im okrete leđa kad udoše i pravila se da nije čula kad Mrka Medvedica reče mladiću:
- Čekaj tu dok ti ne donesem nešto za jelo.
On osta da čeka. Iznenada mlada žena sede, izvuče nekoliko suvih riba iz vreće ispletene od kedrovih grana i reče:
- Sakrij ove ribe. Moja polusestra neće ti dati drugo do zmije. Pravi se kao da ih jedeš, ali jedi umesto njih ribe. - Tada opet leže.
Uto se vrati Mrka Medvedica. Ona stavi nekoliko zmija na vrelo kamenje ognjišta, poli ih vodom, i kad su bile gotove, ponudi mladića da jede. Bilo joj je milo jer se on pravio kao da mu jelo prija.
Sutradan mu Mrka Medvedica opet reče da ostane u kući dok ona ne prikupi hrane za njega; ali čim je zamakla, mladić se diže da beži. Tada mu Crna Medvedica, koja je cele noći ležala lica okrenuta od svoje polusestre, reče tiho:
- Kuda ideš?
- Idem kući.
- Nećeš joj umaći, jer će te brzo stići. Nego hodi ovamo, ja ću ti dati nešto što će te zaštititi.
Mlada žena mu pričvrsti jedan pljosnat kamen na grudi, drugi na leđa i još po jedan sa svake strane. Tada se mladić oprosti od nje i pođe u pravcu svoje kuće.
Samo što je otišao, a vrati se Mrka Medvedica.
- Kuda je otišao? - upita svoju polusestru.
- Ja ne znam. Nisam obratila pažnju na to.
- Oh, dobro, ja ću ga već pronaći - reče Mrka Medvedica nestrpljivo dok je hitala vratima. Napolju se pretvori u medveda, ubrzo dostiže mladica i reče mu:
- Hej, kuda si pošao? Mladić stade.
- Idem kući - reče.
- Hodi ovamo - naredi Medvedica.
Kad joj se primakao, ona podiže prednju šapu i pokuša da mu razdere grudi; ali joj pandža zagreba kamen i skliznu.
- Lezi - naredi zatim. Digavši drugu prednju šapu, pokuša da ga razdere po strani; ali joj opet pandža skliznu kad je naišla na tvrdi kamen; i zadnje šape ozledi tako na njegovim leđima. Tada razjapi čeljusti da mu odgrize glavu, ali ga slučajno proguta celog. Užasna bol zavi joj stomak te se ječeći otetura kući i leže kraj vatre. Bol je postajala sve veća, te najzad reče svojoj polusestri:
- Idi i zovi deda-Ždrala. Možda će me moći izlečiti.
Ždral dođe, položi uho na njen trbuh i reče:
- Ovo je ozbiljna stvar. Opet joj položi uho na stomak.
- Da, ovo je veoma ozbiljno. Izgleda kao da imaš ljudsko stvorenje u trbuhu.
Misleći da joj se podsmeva, Medvedica ljutito dohvati malo pepela i baci mu u lice. Pepeo ga celog zasu. Tako Ždral, koji je do tada bio crn, postade siv; i ostade siv do današnjeg dana.
Sada on opet stavi svoj nos na Medvedicu i ponjuši. Ali ga mladić, ispruživši napolje svoju ruku, ščepa za nos. Ždral zakrešta i zalepeta krilima, kao što ždralovi klepeću i danas. Mladić ne puštaše ždrala dok mu se nos ne izduži u dugačak kljun; tada ga naglo pusti te se ovaj izvali na leđa. Tužan, ždral se pokupi i ode.
Mladić tada razdra srce Medvedici i ubi je. Izvlačeći se iz njenog tela, reče Crnoj Medvedici:
- Hoćeš li poći sa mnom mojoj kući?
- Ako to želiš - odgovori mlada žena.
Ona napuni dve kotarice od kedrovog granja sušenom ribom, i davši mu da ponese jednu, pođe sa njim.
Uz put susretoše ženu Labudicu, koja je tražila korenje kamasa. Ona im reče:
- Kuda idete?
- Idemo kući.
- Hodite sa mnom, daću vam da se nečim založite.
Oni pođoše s njom do njene kuće. Tu ona ugreja dva kamena, stavi na njih dva korena od kamasa i prekri ih. Dok su se pekli, bajalaje:
- Jacajao, jacajao - rastite, rastite.
Kad je otklopila pećnicu, kamasovo korenje bilo je naraslo u ogromnu gomilu. Mladi čovek i njegova žena jeli su do mile volje, i pokupivši ostatak u korpu od kedrovog granja, nastaviše put. Zahvaljujući ovom čudu koje je Labudica učinila, i danas samo nekoliko korena kamasa može utoliti glad mnoštva ljudi.
Mladi ljudi stigoše kući bez drugih doživljaja. Da proslavi povratak i ženidbu, on pozva sve starce na gozbu, za koju su sušena riba i kamasovo korenje bili više nego dovoljni. Kad se gozba završila, starci se vratiše svojim kućama i rekoše porodicama:
- Taj mladić je postao čudesno lep i sada ima i lepu ženu. Da li je trljanje kedrovim i omorikinim grančicama doprinelo tome lepom izgledu? Ili je našao čarobnicu koja ljudima menja lica?
Devojka koja ga je bila odbila ču te razgovore i reši se da ga poseti. Njeni su je odvraćali da ne ide, ali ih je ona ubeđivala kako samo želi da vidi njegovu ženu. Tako ode njegovoj kući, drsko sede uz njega i reče:
- Brate moj, jesi li našao čarobnicu koja menja lica?
- Da - odgovori on.
- Kojim si putem išao? Mladić iskreno odgovori:
- Onuda kroz one šume.
- Šta si joj rekao?
Mladić slaga rekavši joj upravo suprotno od onoga što je kazao. Devojka odmah skoći na noge i požuri kroz šumu da i ona nađe čarobnicu. Naišavši na pravi put, požuri dok ne stiže do kuće na proplanku i vide stražara sa dva lica kako sedi pred vratima.
- Da li u ovoj kući živi čarobnica koja menja lica?
- Da.
Ne ustežući se ni trenutka, ona uđe. Ali čarobnica je osetila njen dolazak i pokrila sva lica koja su visila o zidovima.
- Šta želiš? - upita ona.
- Želela bih lice lepše od ovoga koje imam.
- Mislim da ću te moći zadovoljiti - odvrati čarobnica; i skinuvši devojčino pravo lice, ona joj namesti drugo, koje je bilo strahovito iskrivljeno. Ne mogavši ga videti, devojka je zamišljala da je njeno novo lice još lepše od staroga i ne stigavši čak ni da zahvali čarobnici, požuri napolje i ubrzo se kroz šumu uputi mladićevoj kći.
- Zar nisam dobila divno lice? - upita ona sedajući kraj njega.
- Ne, ti izgledaš strašno. Odlazi i nemoj više dolaziti ovamo - reče joj on.
Strahovito smetena, devojka ode kući. Tamo su se svi smejali njenom ružnom licu. Gorko je plakala, ali ga nije mogla promeniti, jer više nikad nije našla put do čarobnice.

(SAD - Aljaska)

[Sarmica]

LEGENDA O LIONGU FUMU


Nekada davno živeo čovek po imenu Liongo. Beše on najviši i najsnažniji u celom gradu. Svojim ponašanjem zadavaše građanima dosta nevolja. I ljudi jedanput odlučiše da ga uhvate i strpaju u tamnicu. Iznenada upadoše u njegovu kucu, svezaše ga i baciše u tamnicu.
Provede Liongo u tamnici mnogo dana, ali jednom mu pođe za rukom da pobegne. I ponovo poče da uznemirava ljude, koji opet nisu mogli mirno da odlaze na svoja polja, sakupljaju iverje i nose vodu.
Naplašeni građani ponovo stadoše da traže put i način kako bi se oslobodili Lionga.
- Nešto moramo smisliti - govorili su oni - da ga uhvatimo i ubijemo.
Tada jedan od njih predloži:
- Uhvatimo ga dok bude spavao i ubijmo ga. A drugi rekoše:
- Ako ga uhvatite, svežite ga i dovedite k nama.
I ljudima opet pođe za rukom da uhvate Lionga. Svezaše ga, dovedoše u grad, okovaše u lance i baciše u tamnicu. Dugo on provede u tamnici i samo mu je majka donosila hranu. Na tamničkoj kapiji stražu su čuvali vojnici, ne napuštajući svoja stražarska mesta ni za trenutak.
Tako su prolazili dani i meseci.
Svake noći Liongo je pevao divne pesme. Svima koji su slušali mnogo su se dopadale. Često su ljudi medu sobom govorili:
- Hajde da slušamo Liongove pesme. I išli su i slušali. Svaki put kada bi pala noć, ljudi su dolazili i govorili Liongu:
- Došli smo da slušamo tvoje pesme, pevaj!
I on je pevao, nije mogao da odbije, jer su građani neobično zavoleli njegove pesme. Čeznuci za slobodom, Liongo je svakog dana sastavljao po koju novu pesmu.
Ljudi su slabo razumevali smisao tih pesama, ali su ih majka Liongova i robinja razumele vrlo dobro.
Jedanput, kada robinja donese hranu Liongu, straža joj je ote i pojede, a samo ostatke dade Liongu. Robinja tad reče:
- Liongo, gospodaru moj, donela sam ti hranu, a vojnici mi oteše i pojedoše. I to je sve što ostade.
Liongo uze ostatke, pojede, zahvalan i na tome, i zapeva, obracajuci se robinji, koja stajaše ispred vrata:
- Reci mojoj majci da glupak nikada neće postati pametan. Nek ona ispeče hleb, a unutra nek stavi testericu, da pretesterišem lance i iziđem na slobodu.
Robinja dode njegovoj majci i reče:
- Sin te je pozdravio i preko mene poslao ti jednu molbu.
Majka upita:
- Kakvu molbu?
Robinja ponovi ono što joj je Liongo rekao. Saznavši za sinovljevu molbu, majka kupi nekoliko testerica i donese ih kuci. Uze prosena brašna i ispece nekoliko lepih hlepčića. Zatim napravi veliki hleb i unutra stavi testerice. Sve to dade robinji da odnese Liongu.
Kada robinja dođe do Liongove tamnice, straža joj ote sve, izabra najlepše hlepcice i pojede ih.
- A ovaj uskisli hleb odnesi svome gospodaru - rekoše stražari.
I robinja ga odnese Liongu. On razlomi hleb, uze testerice i sakri ih. Zatim pojede hleb, napi se vode i leže.
A gradani baš tad odlučiše da ubiju Lionga. I sam Liongo ču za to. On zapita stražare:
- Kada će me ubiti?
Oni mu odgovoriše: - Sutra. Tada ih Liongo zamoli:
- Pozovite moju majku, pozovite sve ljude iz grada, hoću da se oprostim sa njima.
I stražari pođoše i pozvaše sve. Došlo je vrlo mnogo ljudi, došla je njegova majka i ona robinja. Liongo ih tad upita:
- Jeste li se svi okupili? - Da - odgovoriše oni.
- Dajte mi rog, kastanjete i gong. Neka ih neko donese. I neka se danas igra - rece Liongo - hoću da se oprostim s vama.
A oni mu odgovoriše: - Dobro. Sviraj!
- Nek jedan od vas drži rog, drugi kastanjete, a treci - gong - rece Liongo.
- Ali kako ćemo svirati? - upitaše ljudi.
On im pokaza kako treba da sviraju i oni uzeše da sviraju.
A sam je za to vreme sedeo u tamnici i pevao. Kada bi počeli da udaraju u doboš, on je uzimao testericu i testerisao okove. A kada bi doboš prestao, i on bi prestao da testeriše, i počinjao da peva. Ljudi se nisu nikako mogli dosetiti šta on radi. Okovi mu bejahu vec spali, tako uze da testeriše lance i oni se ubrzo raspadoše. Tada Liongo slomi vrata svoje tamnice i iziđe na slobodu. Kada ga ljudi spaziše, uzeše da beže glavom bezobzirce, izbezumljeni od straha. A on ih je hvatao, udarao im glavu o glavu i tako ih ubijao.
Liongo napusti grad, oprosti se od majke i rece joj:
- Još ćemo se mi videti.
Dođe u šumu i poče da živi kao i pre, uznemirujući i ubijajući ljude.
Jedanput građani izabraše najlukavije stanovnike i rekoše im:
- Idite k njemu, postanite njegovi prijatelji ne biste li ga kako mogli ubiti.
I pođoše Liongu prepredeni ljudi.
Dođoše oni do Lionga i nekako se sprijateljiše sa njim. Jedanput mu tako rekoše:
- Da pojedemo malo mesa, sultane. Liongo odgovori:
- Ako pojedemo mesa, čime ću platiti? Ja sam vrlo siromašan.
- Da pojedemo srž palme - predložiše mu ljudi.
- Kako ćemo to da jedemo? - upita Liongo. A oni mu odgovoriše:
- Jedan od nas će se popeti na sami vrh palme i saviti je, a mi ćemo jesti.
Liongo pristade i oni počeše po redu da se penju na vrh palme i da je savijaju.
- Kada se Liongo popne na vrh - odlučiše lukavi ljudi - ubijmo ga tad iz strele. I tad mu rekoše:
- A sad je red na tebe.
Ali se Liongo doseti šta oni nameravaju.
- Dobro - odgovori im. Držeci u rukama luk i strele, on im reče:
- Ja ću oboriti zreli vrh palme, pa ćemo jesti njegovu srž.
Pusti strelu i rascepi granu; ponovo pusti strelu i rascepi i drugu. Tako obori vrh palme, u kome bejaše puno srži.
Kada sve pojedoše, lukavi ljudi rekoše:
- On se dosetio, šta cemo sad?
- Idemo kući - odluciše.
Ljudi se oprostiše od Lionga i rekoše mu:
- Tebe niko ne može da prevari, o, Liongo, ti se spaseš svega kao đavo.
I ljudi se vratiše u grad i rekoše:
- Ne možemo ga ubiti.
Građani se okupiše i, posavetovavši se, odlučiše da će Lionga moći da ubije samo sin njegova brata. Pozvaše tog mladića i rekoše mu:
- Pođi i saznaj od čega on može da umre. Kada doznaš, vrati se i reci nam. Ako Liongo umre, daćemo ti carstvo. Mladic pristade i pođe Liongu. Kada je došao do njega, ovaj ga upita:
- Zašto si došao?
A pošto mladic reče da je došao da ga poseti, Liongo odgovori:
- Ne, ja znam da si došao da me ubiješ, ali znaj da su te ljudi prevarili.
Mladić ga zapita:
- Od čega ti možeš da umreš?
- Ako neko uspe da mi probode pupak bakarnom iglom, odmah ću umreti - odgovori Liongo.
Mladić se vrati u grad i saopšti građanima šta je saznao. Tada mu oni dadoše bakarnu iglu i on se vrati Liongu.
A Liongo je za to vreme pevao pesmu.
- Ja sam rđav, a ti si dobar. I ako ti ne uciniš nikakvo zlo, ja sam rđav a ti si dobar!
Kada se mladić vrati, on ga pozva k sebi, iako je dobro znao da je došao da ga ubije.
Tako prođoše dva dana, a trece noći, dok je Liongo spavao, mladić mu probode iglom pupak. Liongo se probudi od bola, uze luk i strelu, i pođe na izvor. Tamo kleknu, nateže tetivu, kao da nišani, i tako umre.
A kad ujutru dodoše ljudi po vodu, pomisliše da je živ. Uplašiše se i pobegoše.
Dodoše u grad i ispričaše:
- Danas necemo imati vode.
Tri dana su ljudi išli na izvor da gledaju Lionga, ali se niko ne usuđivaše da se približi, iako su bili silno žedni. Tada pozvaše Liongovu majku i rekoše joj:
- Idi, porazgovaraj sa sinom, reci mu nek se skloni da možemo vode da uzmemo, inače ćemo tebe ubiti!
Majka pode Liongu. Priđe mu, zagrli ga i poče da peva, tešeci ga, a on pade. Majka shvati da joj je sin mrtav i zaplaka. Vrati se u grad i reče to građanima. Oni ponovo pođoše na izvor i uveriše se da je Liongo mrtav.
Građani sahraniše Lionga, a mladića koji ubi Lionga - ubiše, da mu ne bi dali carstvo koje su mu obećali.

(Afrika - Svahili)

[Sarmica]

SEDAM SESTARA MEAMEJ


Vurunah je celog dana bio u lovu i uveče se vratio umoran i gladan kući u logor. Zamolio je svoju staru majku da mu da malo hleba od semena trave, ali mu ona odgovori da više ništa nije ostalo. On onda zatraži od ostalih crnih drugova da mu dadu travljeg semena kako bi mogao sam da ispeče hleb za sebe. Ali oni nisu hteli da mu dadu. Tada se Vurunah naljuti i reče:
- Kada me moja najbliža rodbina pušta da gladujem, onda ću da odem od vas, otići ću u drugu zemlju i živeću od sada kod tuđih ljudi.
A pošto je bio tako besan, on zbilja ode. Uze svoje oružje i ode iz logora da potraži novi zavičaj.
Išao je on tako kad u daljini opazi nekog starca, koji je praznio pčelinje saće i sakupljao med. Starac se okrenu prema Vurunahu jer je primetio da neko dolazi. A kada mu se Vurunah približi, vide da starac nema očiju, iako je izgledalo da je stari primetio njegov dolazak pre nego što je mogao da ga čuje. Vurunah se uplaši i začudi slepom starcu, koji mu je ipak okrenuo lice, baš kao da ga je gledao sve vreme. Kada je bio kraj njega, stari mu reče da se zove Murunumildah, da se i njegovo pleme tako zove, jer nemaju očiju, već vide pomoću nozdrva. Vurunah je to smatrao čudnim i nije bio malo uplašen, iako je Murunumildah izgledao sasvim prijatan i blag. Dodade Vurunahu šoljicu meda, rekavši da je svakako gladan. Pokaza mu mesto gde se nalazio logor i pozva ga da pođe s njim i ostane kod njega. Vurunah uze med i pođe sa starcem prema logoru, ali je smatrao da je ipak bolje da se uputi drugim pravcem.
Pešačio je tako neko vreme i naposletku stigao do nekog jezerceta. Zažele da tu prenoći. Najpre se dobro napi vode, pa leže da spava. Kada se ujutru probudi, pogleda oko sebe tražeci jezerce, ali mesto njega ugleda samo široku ravnicu. Mislio je da još sanja, protre oči i pogleda još jednom.- Pa ovo je cudan kraj - reče. - Najpre nailazim na čoveka koji nema očiju, a ipak vidi. Zatim stižem do velike bare, zaspim, opet se probudim - i sada je nema. A znam sigurno da je tu bilo vode, ta sam sam je pio, a sada nadaleko nigde ni kapi.
Dok se iščuđavao i pitao kako li je voda mogla da išcezne, spazi da nailazi velika nepogoda.
Ustade što je brže mogao i potrča u obližnje žbunje da potraži zaklon. Kada malo zađe u žbunje, nađe tamo na zemlji nekoliko komada kora.
- E, to mi se dopada - reče. - Sada mi treba da potražim još samo nekoliko kočeva, pa da sebi sagradim malu kolibu u kojoj ću se skloniti od bure koja nailazi.
Istesa na brzinu nekoliko kočeva, pobode ih u zemlju i nasloni kore na njih. Kada podiže poslednje parče, odjednom se pred njim stvori neko sasvim neobično biće, kakvo još nikada nije video.
Nepoznati mu doviknu:
- Ja sam Bulgahnunu. - I to viknu takvim strašnim glasom da Vurunah ispusti parče kore, zgrabi svoje oružje i pobeže što je brže mogao. Na buru je potpuno zaboravio; imao je samo jednu misao: da što pre pobegne van domašaja Bulgahnunua.
Trčao je pravo i najzad stigao do neke reke koja mu je presecala put sa tri strane. Pošto je reka bila suviše široka, pa nije mogao da je pregazi, morao je da se vrati. Samo, nije se vratio istim putem, nego je skrenuo drugim pravcem. Kada se okrenuo i za sobom ostavio reku, spazi krdo emua koje se uputilo vodi. Polovina ih je bila pokrivena perjem, a druga polovina nije, ali su i oni imali izgled emua. Vurunah je jednoga od njih hteo da ubije kopljem, da bi ga pojeo. Pope se na drvo da ga ne vide; zatim pripremi koplje da ubije jednu od tih ptica bez perja. Kada su prolazile pored njega, on odabra svoju žrtvu, baci koplje i ubi je. Potom siđe sa drveta da bi je uzeo.
Kada je potrčao prema mrtvoj ptici, primeti da to nisu emui, nego urođenici nekog stranog plemena. Stajali su oko svoga mrtvog druga i besno davali na znanje da hoće da ga osvete. Vurunah uvide da bi mu slabo koristilo pravdanje da je čoveka slučajno ubio misleći da je emu; jedini mu je spas bio u bekstvu. Uze put pod noge, i iz straha da neprijatelji ne potrče za njim, nije smeo ni da se okrene. Tako je bežao dok nije stigao do nekog skloništa. A našao se tamo pre no što je i mislio; pomišljao je samo na opasnost koja mu je pretila i nije obraćao pažnju na ono što se nalazilo na putu.
Kada uđe u kolibu, nije više imao razloga za strahovanje, jer je unutra bilo samo sedam mladih devojaka. Ali mu one uopšte nisu ulivale strah, naprotiv, izgledalo je da su one više iznenadene nego on. Bile su prema njemu veoma ljubazne kada su videle da je sam i gladan. Dadoše mu da jede i pustiše ga da preko noći ostane u kolibi. On ih onda upita kako se zovu i gde se nalaze ostali iz njihovog plemena. Devojke mu odvrate da se zovu Meameje i da im se pleme nalazi daleko odatle, u drugom kraju. One su došle ovamo samo da razgledaju ovaj kraj, da ostanu malo, i da se posle vrate u svoj zavičaj.
Sutradan Vurunah napusti kolibu sestara Meamej i nastavi put. Pretvarao se da više nikada neće da se vrati. Ali u potaji je mislio da se sakrije negde u blizini i da ih posmatra. Hteo je, kad se ukaže zgodna prilika, da ugrabi jednu od njih i uzme je za ženu. Bio je sit samoće. Najednom spazi kako sedam sestara Meamej uzimaju motike i odlaze. Pratio ih je izdaleka i pazio da ga one ne vide.
Devojke zastaše kod nekog gnezda krilatih mrava. Motikama čeprkahu po travnjaku, a kada iskopaše sve mrave, pobacaše motike, posedaše želeci da spreme dobru zakusku, jer su ovi mravi za njih bili prava poslastica.
Dok su sestre spremale divnu zakusku, Vurunah se tiho prikrade motikama i dograbi dve. Zatim se sa plenom pažljivo odšunja natrag u skrovište. Kada su se sestre Meamej najzad najele, odoše po svoje motike. Ali samo njih pet nađoše motike, i odoše ostavivši one dve da traže nestale alatke. Mislile su da će ih dve devojke, po svoj prilici, naći tu negde u blizini, i da će potom, kada opet budu imale svoje oruđe, lako stići svojih pet sestara. Dve devojke pretražiše ceo mravinjak, ali nisu mogle da nađu motike. Kada su tako nacas okrenule Vurunahu leđa, on izađe iz skrovišta i zabi obe motike u zemlju. Zatim se ponovo vrati u skrovište. Kada se devojke okrenuše, odjednom spaziše svoje motike. Radosne, potrčaše prema njima i izvukoše ih iz zemlje, u koju su bile dobro pobodene. Dok su to radile, Vurunah izlete iz skrovišta, dograbi obe devojke oko pasa i dobro ih priteže. One su se opirale i vikale, ali uzalud. Niko nije mogao da ih čuje, jer nikoga nije bilo. Kada su uvidele da su sve opiranje i vika uzalud, smiriše se, a Vurunah im reče da ne treba da se boje i da će se on starati o njima. Dodade da je sam, pa bi želeo da ima dve žene. Neka mirno pođu sa njim, i biće im dobro. Samo, moraće da urade sve što im on bude rekao. Ako ne budu mirne, on će brzo da ih umiri svojom batinom. Kada mlade devojke uvideše da je svaki otpor uzaludan, učiniše kako je Vurunah tražio i mirno podoše sa njim. Rekoše mu da će ih njihovo pleme jednoga dana opet odvesti, a on, da bi to sprečio, pođe brže, misleći da će na taj način izbeći svako proganjanje.
Prošlo je tako nekoliko nedelja, a obe sestre Meamej su se na izgled snašle u novom položaju i bile sasvim zadovoljne. Ali su, kad bi ostale same, često razgovarale o svojim sestrama i razmišljale o tome šta li su one uradile kada su primetile njihov nestanak. Pitale su se da li njihove sestre možda tragaju za njima, ili su se vratile u zavičaj da dovedu pomoć. Ali nijednog trenutka nisu pomišljale na to da su možda odavno zaboravljene i da će zauvek morati da ostanu sa Vurunahom.
Kada su tako jednoga dana sedele zajedno u logoru, reče Vurunah:
Vatra neće da se razgori. Idite i donesite mi komade kore od ona dva bora.
- Ne - odvratiše one - ne smemo da ljuštimo koru sa bora. Ako to uradimo, nećeš nas više nikada videti.
- Idite i ucinite to što vam kažem. Donesite mi borovu koru. Zar ne vidite da vatra jedva tinja?
- Vurunah! Ako odemo, nećemo se nikad više vratiti. Nikada nas više nećeš videti. Mi to znamo.
- Hajdete, ne brbljajte! Jeste li ikada videle da se brbljanjem može održati vatra? Šta pričate? Idite i učinite kao što vam kažem! Ne pričajte gluposti, a ako budete bežale, ja ću vec umeti da vas uhvatim, pa kada vas budem zgrabio, dobićete dobre batine. Idite! Ni reči više!
Na to Meameje odoše, poneše sa sobom kamene sekire da bi oljuštile koru. Svaka od njih otišla je do jednog bora i sekirom snažno zasekla koru. Kada su to uradile, borovi počeše da rastu sve više i više iz zemlje, i ponesoše ih obe sa sobom. Koliko su borovi rasli, toliko su se devojke udaljavale od zemlje.
Kada posle prvog udarca nije čuo i drugi, Vurunah pođe prema borovima i htede da vidi zašto se sestre Meamej ne vraćaju. Kada stiže do borova, vide da su postali mnogo veći, a gore u vrhovima lebdele su njegove dve žene. Doviknu im neka izvole da siđu, ali mu one ne odgovoriše. Ukoliko su se više pele, utoliko je on upornije dovikivao, ali mu one nisu odgovarale. A borovi su rasli sve dok im vrhovi ne dodirnuše nebo. U to ostalih pet Meameja proviriše iz neba. Zvale su svoje dve sestre govoreći im da se ne plaše i da uđu. A kada ove dve začuše glasove svojih sestara, brzo se popeše na nebo. Sestre im pružiše ruke, i uvukoše ih unutra. Tamo su svih sedam ostale da zajedno dalje žive.
I danas, kada pogledaš prema nebu, možeš da vidiš svih sedam sestara Meamej zajedno. Mi crnci ih nazivamo Meamejama, a vi belci - Vlašićima.


(Australija)

[Sarmica]

CRVENI VILENJAK


Bio negda jedan plemic pa imao jedinca sina, koji je vanredno lepo svirao u flautu i na citri.
Jednoga dana, kad je junkeru, mladom plemicu, bilo oko dvadeset godina, pricao mu neki prosjak o vojvodinoj kceri, neobicno lepoj devojci, koja se još nije udala, jer joj još nije došao pravi mladoženja.
Mladi junker se ponada da je možda on taj pravi, a, bogme, ni vojvodska stolica ne bi mu baš bila naodmet.
I tako junoša napisa princezi pismo. Velikom veštinom pisanja nije se baš odlikovao, no tako je nekad bilo i sa drugima: zar sinovi plemica da idu u školu?
"Draga gospodice princezo", glasilo je njegovo pismo, "pošto sam doznao da se još niste udali, jer vam još nije došao vaš pravi mladoženja, i pošto sam još mlad, pitam vas, eto, da nisam možda ja taj pravi. Vaš junker Hans".
Pismo pošalje vojvodinoj kceri po jednom sluzi, te prode neko vreme dok se sluga nije vratio. Doneo mu je takav odgovor da mladi junker zadugo izgubi volju da misli na ženidbu. Ona mu je pisala da je iz njegovog pisma videla kako je on isuviše glup da bi mogao postati i vojvodski cobanin, a nekmoli vitez ili cak princ-suprug.
Ali mu devojcin odgovor ipak nije izlazio iz glave i tako odluci da se za doživljeno poniženje osveti gordoj princezi. Ocu rece kako pre nego što bude postao vitez hoce da krene u pustolovine i prode kroz svakojaka iskušenja i nezgode, a potom ce se vratiti kuci i mislice na ženidbu. Spremi i ponese svoje bolje odelo, zajedno s flautom i citrom, uze novac kojim ga je kum na krštenju darivao, a onda se oprosti s roditeljima i ode.
Na putu se sretne s jednim prosjakom, koji je svoje odelo smotao u zavežljaj i nosio ga na ledima, otkupi mu ga, navuce dronjavo prosjakovo odelo preko svojeg i tako nastavi put do vojvodinog dvora. Prijavi se u dvorskoj kancelariji, u jednoj pobocnoj zgradi, i upita da li je dvoru potreban cobanin; voljan je da stupi u službu gospodara i cuva mu ovce.
- U dobri cas, dragi prijatelju! - rece mu cinovnik. - Dolaziš nam kao porucen. Upravo juce oterali smo našeg bivšeg cobanina; ni taj, kao ni svi drugi pre njega, nije bio ni za što. Svima redom, vazda su nestajale ovce. A u nocima posle takvih gubitaka svagda bi gospodar patio od teških bolova. Pazi, dakle, dobro! Nije u nas nimalo lako biti cobanin.
Tako se neznani junker Hans primi službe cuvara ovaca i odmah na pocetku uvide da nije nimalo lak posao biti vojvodski cobanin: tri stotine ovaca morao je preko jedne strašne kotline oterati u gustu šumu, gde se na jednom brežuljku nalazio u razvalinama dvor od kojeg nije više ostao nijedan citav zid.
Ali on se, ipak, nije bojao da tamo otera ovce na pašu, i prvog dana izvršio je zadatak sasvim dobro. Kad uvece prebroja ovce, nijedna od tri stotine nije mu nestala. Isto je bilo i tokom cele prve nedelje: sve su mu ovce ostale na broju.
Cuvanje ovaca je, medutim, vrlo dosadan posao kad se pored toga ne radi i šta drugo - mnogo dosadnije od cuvanja koza. On je vec bio pretražio sve kutke i budžake starog dvora i pokraj srušena luka jedne od negdašnjih kapija našao povelik kamen. S tog mesta mogao je da motri na kretanje stada, a na kamenu, kao na kakvoj klupi, moglo se udobno sedeti. I tako bi on tamo seo, uzeo u ruke flautu i zabavljao svirkom sebe i svoje ovce i jaganjce.
Nije dugo svirao kad iz kapije u podnožju dvora izide jedan u crveno obucen coveculjak duge sede brade, i cuteci slušaše svirku.
Cobanin je i dalje veselo svirao i nije video coveculjka. A kad se uvece vratio u dvor i prebrojao ovce, sve su opet bile na broju.
Prošla je jedna sedmica otkako je Hans pasao ovce uz svirku - i jednom se okrete te spazi crvenog coveculjka--vilenjaka. Ali se ne prepade, nego sviraše u flautu i dalje, a vilenjak slušaše.
Tako je proticala sedmica za sedmicom, vilenjak je dolazio sviracu i slušao njegovu svirku, pa su i razgovarali o sviranju i o ovcama, a svi se u dvoru cudili što vojvoda vec poodavno nijedne noci nije osetio nikakve bolove i što cobaninu nikad nije nestalo nijedne ovce. O tome su svi u dvoru govorili - a i princeza je cula kako se svi tome cude.
I radoznala, kakve su vec žene, sišla je u dvorište i došla do tora za ovce da vidi novog cobanina. On je kraj tora imao lepo uredenu sobicu, širok krevet sa slamnjacom, pokrivacem i jastukom, malu pec, koju bi naložio kad se pokatkad sav prokisao vracao kuci sa ovcama te sušio odelo, i jedan kovceg u kojem je pod kljucem držao ono malo stvari što ih je imao.
I kad je princeza došla, on je baš sedeo za stolom i svirao na citri, tako lepo da je napolju slavuj prestao da peva i samo slušao. Ona je stojala pod prozorom njegove sobice, slušala ga, bistre joj suze navirahu na oci, divila se i cudila kako jedan tako lep i neobican svirac može da bude samo obican cobanin.
I svaki dan dolažaše mu pod prozor i svake se veceri htela da maši kvake na vratima, da ih otvori i ude, a ipak se nije usudila, dok se jednom vrata ne otvoriše i ona se nade u sobici.
I opet je svake veceri dolazila lepom sviracu i slušala i veselila srce divnom svirkom i - onda se jedne noci, eto, dogodilo, i ona nije znala kako se to dogodilo. I otišla je žalosna što on nije vitez nego samo siromašan cobanin.
I dalje mu je svake veceri dolazila i, slušajuci njegovu svirku na citri, smejala se i plakala, i svakog jutra isterivao je Hans ovce na pašu, razgovarao s vilenjakom i pricao mu kako je postao cobanin i kako se hteo osvetiti, jer je bio . uvreden, no kako sada mnogo voli princezu i kako bi hteo da se njome oženi, a kazao mu je i kako se, eto, dogodilo. Vilenjak je, pak, njemu pricao kako su se drugi cobani bacali na nj kamenicama i kako zbog toga nisu imali srecu s ovcama.
Bio je kraj godine, i nastala je nova godina, a Hans je i preko zime isterivao ovce na pašu, jer se sneg u dubokoj kotlininikad nije održao. I tako dode vreme kad se medu službenicima u dvoru pocelo nešto zuckati, pa je, naposletku, doznao za to i sam vojvoda. Strogo uze kcer na ispit, no ona nikako nije htela reci ko je to bio, jer je isuviše dobro znala kako joj je otac ponosit velikaš.
Tada stari dvorski sveštenik posavetova ocajnog vojvodu šta da radi.
- Zapitaj boga, gospodaru vojvodo! - rece mu stari sveštenik.
I tako vojvoda sazva sve viteze svoje države i rece im da medu sobom dele megdan, pa ce onaj ko na kraju bude pobednik dobiti princezu, njegovu kcer, za ženu. Jer po recima starog sveštenika, takmicenje boraca ce se tako odvijati da ce otac deteta biti pobedilac.
Uvece je princeza opet došla cobaninu i ispricala mu šta je odredio vojvoda, njen otac, i kako joj je teško i bolno što je on samo obican cobanin. I za uspomenu dade mu jednu maramicu na kojoj su bili izvezeni kruna i njezino ime, i onda se oprosti s njime.
Ujutro je Hans opet poterao ovce ka starom dvoru, zamišljen i neveseo. No kako se cudom zacudio kad se nade ne pred ruševinama nego pred jednim potpuno ocuvanim dvorom i tvrdavom. Tamo gde je pre ležao njegov kamen, stajala je sada kamena klupa, a na klupi sedeo je stari vilenjak.
- Hi-hi! - smejao se vilenjak mašuci glavom i dajuci mu time znak da
pohita k njemu. A kad mu Hans pride, povede ga vilenjak kroz kapiju i odvede u jednu veliku dvoranu u pozadini dvora, u kojoj se nalazilo mnoštvo raznovrsna oružja.
- Evo, uzmi odavde oružje koje ti je najpogodnije - rece mu vilenjak - usedni na konja pa idi da deliš megdan i osvojiš svoju draganu. Ti si se prema meni uvek lepo držao i valjano se za mene starao, pa ce ti i dalje dobro biti.
Zatim ga vilenjak odvede i do staja, u kojima je bilo mnogo konja, a medu njima i tri osedlana: mrkov, vranac i belac.
- Tri dana valja ti se boriti; uzmi svakog dana odmorna konja. - Tako ga vilenjak posavetova, a onda nestade.
A šta je bilo s ovcama?
Kad se opremio i izjahao, ugleda Hans vilenjaka dole kod ovaca i vide kako se sve stado krece s njim i oko njega. I tako, spokojan, požuri ka mestu svecanosti, gde vec behu otpoceli viteški dvoboji. Hrabro su se takmicari medu sobom borili, jer svaki bi se od njih radovao da postane vojvoda.
No najsrcanijim i najboljim borcem medu svima takmicarima pokaza se junker Hans, koji je, ne otkrivajuci vizir, izišao na megdan i, nepoznat, postao pobedilac. A kad posle borbe htede da skine šlem, konj mu se odjednom prope, a zatim u velIkom skoku preskoci ogradu poprišta borbe i odjuri natrag ka starom dvoru, te tako Hans ostade do kraja nepoznat. Uvece se kao cobanin vrati kuci, kao i uvek dotada: sa svima ovcama.
Iduceg dana dojaha Hans na konju vrancu, koji je na kraju, isto kao prethodnog dana mrkov, preskocio ogradu, te Hans opet nije kao pobedilac skinuo šlem, i tako niko nije znao ko je on. ....
Onda je osvanuo treci dan takmicenja. Toga, treceg dana dojaha Hans na kao sneg belom konju, u zlatnoj opremi i s malom krunom na šlemu, i pogledi svih prisutnih behu uprti u njega. Toga dana on se borio još mnogo srcanije i veštije. Samo se u poslednjem sudaru dogodilo da ga zalutala sulica jednog takmaca pogodi po listu na nozi i obrani.
Ali kad opet dode vreme da skine šlem i kaže se, i kad svi ljudi radoznalo cekahu da vide i cuju ko je taj kraljevski pobedilac, njegov belac se odjednom prope, a zatim u silnom skoku preskoci ogradu borilišta i pojuri natrag ka starom dvoru. Tako pobedilac takmicenja ostade do kraja nepoznat, a kad je bilo uvece, opet su sve vojvodske ovce na povratku u tor prelazile duboku kotlinu i za stadom je išao, okrvavljene noge i hramljuci, cobanin Hans. Kod kuce legne Hans u krevet i lepom maramicom što ju je dobio od princeze zavije ranu na listu. Iduceg dana tresla ga je groznica i nije mogao isterati ovce na pašu.
U brizi za valjanim cobaninom, upravnik dvorskih dobara pošalje odmah po kraljevskog lekara, koji se nalazio u dvoru. Lekar dode, vide kao zavoj maramicu s krunom i imenom vojvodine kceri, pregleda ranu, ispere je, brižljivo previje melem na ranu i dobro zavojem sveže, a onda s maramicom ode pravo vojvodi i o svemu ga izvesti. Vojvoda naredi da se cobanin pozove k njemu.
I onda gore, u dvoru, isprica Hans vojvodi svoju povest. Kaže mu da je on junker i da se hteo osvetiti princezi za uvredu koju mu je nanela u pismu; isprica mu kako je postao cobanin, lepo svirao u flautu i na citri, i kako mu je kod ovaca prišao crveni vilenjak i došla princeza, i kako se onda, sve, dogodilo. Isprica mu i povest o dvorani oružja za viteške borbe i stajama za konje u zacaranom dvoru, i kako mu je konj, prvog dana mrkov, drugog dana vranac, a treceg dana belac, svagda preskocio ogradu borilišta pre nego što je stigao da skine šlem i kaže svoje ime, i kako je naposletku ranjen u list na nozi zalutalom oštricom koplja jednog takmicara.
Pažljivo ga je vojvoda slušao, a onda rekao:
- Vidim da si ti istinski mladoženja moje kceri i ja vam dajem blagoslov da se vencate.
Tada nastade takav potres i lom, kao da sav svet propada: to je bio znak da je došao kraj zacaranosti celog kraljevskog dvora na brežuljku s one strane duboke kotline i da je zacaranost priveo kraju junker Hans. Stari majušni vilenjak bio je pre mnogo godina veliki kralj i kao takav vrlo gord. I kad je jedan susedni knez, predak sadašnjeg vojvode, zaprosio ruku njegove kceri, on ga je odbio s porugom i podsmehom.I onda je mladi prosilac zacarao dvor i kralja da živi kao vilenjak i da ne bude osloboden zacaranosti dok god se jedan cobanin ne oženi kneževskom kceri.
I tako se to obistinilo i cobanin-svirac je postao veliki kralj. No preko praga starog dvora on je prelazio uvek s ljubavlju i strahopoštovanjem.


(Austrija)

[Sarmica]

ADAM-KAN I DURHANA


Negde za carevanja velikog Akbara bila dva slavna kana, pa se jedan zvao Hasan-kan Mutahajl, a drugi, koji se narocito razmetao svojom snagom i bogatstvom, Taus-kan.
Jednom u dvore Hasan-kana, koji je živeo u Donjoj Bazdari, navrati nekakav vrlo stari fakir. On zakuca na okovane vratnice i zatraži milostinju.
Hasan-kan se nezadovoljno namršti i uzdahnu:
- Koliko li sam milostinje podelio, od kolikih li samo tražio da se za mene pomole alahu da mi podari dete - i sve uzaman!
Ali se kan malo promisli, pa ipak odluci da fakiru udeli milostinju. Sam je izašao iz kuce i gorko se požalio starome kako ni do dana današnjeg nema dece.
- O, najmocniji medu kanovima, rodice ti se sin!
- Eh, mnogi su mi tako govorili, a ja sam još uvek tako sam!
- Nemoj tugovati! Nego, evo ti tri zacarane urme.
Ovu najvecu pojedi, ona je zrela, a druge dve baci. Možeš mi verovati - alah ce ti podariti sina. Ali upamti da svake godine moraš prinositi na žrtvu po jednog vola. Na to nikako nemoj da zaboraviš!
Posluša Hasan-kan fakira, pojede zacaranu urmu, a druge dve baci. Ali nije primetio kako ih dvojica slugu vešto dohvatiše i odmah pojedoše.
Onda Hasan-kan obdari fakira i otpusti ga s mirom. Fakir se iz doline pope u goru, i put ga uskoro nanese do grebenastih zidina nekakvog mracnog zamka.
- Šta tražiš, starino? - oslovi ga stražar koji je stajao na vratnicama.
- Srecu ljudima donosim - odvrati fakir poklonivši se stražaru. - Mogu li uci u zamak?
- Udi, samo pazi da ne razljutiš Taus-kana, jer se glave neceš naneti.
Fakir ude na vratnice pa se uputi prema kanovim odajama. Pred njega izade neka mlada sluškinja, baci mu kesicu srebra i rece:
- Pomoli se da se Taus-kanu rodi dete!
Fakir podiže ruke prema nebu pa ocita nekoliko molitava. Kad cu njegovu viku, izade sam Taus-kan da cuje reci fakirove.
Ugledavši ga, fakir mu pruži pola urme i rece:
- O, gospodaru! Pojedi ovu zacaranu vocku, i rodice ti se dete.
Taus-kan se najpre naljuti i baci urmu. Ali se onda predomisli, podiže je iz prašine, obrisa o rukav domace haljine i pojede, uputivši alahu svoje molitve.
Prode devet meseci, devet dana i devet casova, a dvori Hasan-kana i Taus-kana se zaoriše od radosnih usklika. Istina, na dvoru Taus-kana muškarci su se manje radovali, jer se kanu rodila kci, kojoj dadoše ime Durhana.
A Hasan-kanu, cija se sreca ne može ni opisati, rodi se sin, kome dadoše ime Adam-kan.
Prode dvadeset godina... Kao i nekada, šareneli su se suncem obasjani lugovi u brdima, a suri orlovi nepomicno su lebdeli na vedrom nebu vrebajuci plen. Ali orlovi se najednom vinuše u daleke visine kad primetiše tri jahaca. Ovi su u punom kasu jurili poljima divljac. To je Adam-kan lovio sa svojim vernim slugama - mudrim ali jednookim Mirom i snažnim ali glupim Bilom, koji se rodiše u isti dan i cas kad i Adam-kan,dvojici slugu što su pre dvadeset godina zajedno sa Hasan-kanom pojeli one urme.
Izrastao je Adam-kan u lepog i snažnog momka, tako da su ga stari ljudi u Donjoj Bazdari gledali sa uživanjem i smeškali se govoreci svojim sinovima:
- Možemo umreti na miru, imacete dobrog kana.
Iz dana u dan jacao je Adam-kan. Bio je slavan u citavom kraju, a nije ni slutio da gotovo naporedo s njime cveta kao ruža lepa Durhana.
Ali sve je u rukama svevišnjeg! I, eto, jednom na svadbi kod nekog mladog kana, Adam-kan se srete sa Durhanom. Kad vide lepu Durhanu, on prosto izgubi glavu za njom. Upadljivo je posmatrao lepojku, a ona malo-malo pa bi i sama bacila pogled na njega. I poneki put bi se pritom njene usne razvukle u mio osmeh.
Celo to vece Adam-kan se ne dotace dakonija. Kako je vreme odmicalo, bivao je sve tužniji i tužniji, i sa strahom je pomišljao na cas kada ce Durhana poci kuci i on više nece moci da joj se divi.
Najposle gosti poceše da se razilaze. I tada, da li slucajno ili namerno - tek Adam-kan i Durhana se nadoše na istoj stazi...
Na nebu su blistale sjajne zvezde. Noc se spustila na zemlju. Nasmejani mesec je veselo podmigivao zaljubljenima, koji su išli uskom stazom u gori i nisu se usudivali da jedno drugom pogledaju u oci. Pratio ih je Madžlin, verni konj Adam-kanov, i umiljato ih posmatrao, tek povremeno zastajuci da cupne kakvu travku.
Ne podižuci glave, Durhana ispripoveda Adam-kanu kako je prstenovana za mocnog Pajav-kana i kako uskoro treba da postane njegova žena.
Dugo je stajao Adam-kan pred vratnicama Durhaninih dvora, maštajuci da još jednom, bar za casak, ugleda svoju dragu.
Sutradan je Adam-kan bio tih i zamišljen. Tužno je sedeo kraj prozora, a blagi vetric mu je mrsio pramene crne, kovrdžave kose.
Pokraj njega su cutke sedeli Bilo i Miro, ne usudujuci se da o bilo cemu zapitaju gospodara.
Kad dode vece, Adam-kan uze svoj rabab pa, nežno dotakavši strune, zapeva:
- Ljubavi moja, što srce za tobom tuži, prekrasni, divni cvetku moj, najlepša medu ženama: ne znam šta mi valja ciniti, jer me oganj nekakav proždire, te sam spreman da napustim ocev dom, da ostavim zavicaj, samo da navek budem uz tebe. Ljubavi moja, mio sanku moj, srce mi za tobom tuži.
Toliko je bilo tuge u njegovoj pesmi da iz jedinog Mirovog oka potekoše suze, a gromni Bilo uzdisaše i hvataše se za sablju, misleci da svojom snagom može da pomogne gospodaru. Ali kada noc obavi zemlju svojim velom, Adam-kan ne izdrža i odluci da pode u dvore svoje drage. Težak je i opasan to poduhvat - provuci se u kucu devojcinu, ali ljubav je ponekad lakomislena.
I tako tri jahaca potekoše u noc, prema visokim zidinama dvora iza kojih je živela Durhana.
Zaustaviše konje pred visokim zidinama, tiho sjahaše pa zapeše uže o greben zidina. Prvo se Adam-kan, a za njim Miro prebaci po užetu u vrt, a Bila ostaviše da cuva konje.
Adam-kan je-oprezno gazio po vrtu lagano razmicuci grane. Najednom, pravo pred sobom ugleda usnulog slugu. Adam-kan ga probudi i, zapovedivši mu da ne diže galamu, upita ga gde su prozori Durhanine sobe. Izbezumljen od straha, sluga je cutao. Adam-kan mu dade nekoliko novcica-ašrafa, a sluga ih zgrabi pa pokaza prstom na dva slabo osvetljena prozorceta. Adam-kan mu na to baci još nekoliko novcica, i sluga provede Adam-kana i Mira sve do vrata iza kojih je živela Durhana. Vrata lako škripnuše, i Adam-kan se obre u odajama svoje drage.
Lepa Durhana je spavala na palangu, pokrivena najfinijim cilimima. Na uzglavlju su joj ležale ruže. Disala je tiho i ravnomerno.
Adam-kan se spusti na kolena pred dragom i tiho zapeva:
- O, Durhana, samo je mesec obasjavao tvoje lice sa visina, ali ja sam došao, i mojoj sreci nema granica jer si kraj mene ti! Niko nas ne vidi, sami smo u sobi, probudi se, o, Durhana, i pogledaj me!
Ne beše kraja Durhaninoj radosti kad iznenada na javi ugleda Adam-kana, koga je upravo sanjala. I ona mu isto tako tiho odvrati:
- Dragi, ti si mi doneo srecu, bez tebe sam tiho venula, gušila se u ognju golemom. Ali ti mi donosiš gorskih potoka svežinu i miris ruža, zar ne?... Ili je to samo san?!
...Sa istoka poce zora da rudi, zvezde se pogasiše, a sjajni mesec je vec tužno posmatrao zaljubljeni par.
Miro, koji je cuvao ulaz u Durhanine odaje, tiho zviznu. Ta skoro ce zora! Probudice se straža - a onda, bogme, zlo i naopako!
Teško je bilo zaljubljenima da se rastanu, ali je svakog trenutka dan sve više osvajao.
Stežuci u zagrljaju viti stas drage, Adam-kan šaptaše reci pune ljubavi i nikako ne mogade da se rastane od Durhane.
Ta noc je za ostale ljude bila ista kao i sve druge noci - duga i zagušljiva. Jedino Adam-kan i Durhana ne opaziše kako je vreme brzo prošlo.
Mesec se vec sasvim uklonio sa neba, negde u daljini, u selu, pevali su petli, mule su se probudile i spremale za molitvu, a jadni Miro je još jednako, ni živ ni mrtav od straha, cekao svoga gospodara.
Najposle izade Adam-kan suznih ociju iz odaje svoje drage. Kroz nekoliko trenutaka vec je zajedno s Mirom i Bilom jezdio brže od vetra u goru.
Kada se vratio u dvor, Adam-kana sasvim skrši tuga. Život bez drage cinio mu se suvišan i prazan. Po citave dane ležao je na palangu, cak se ni svog rababa nije doticao.
Isto tako teško preživljavala je tugu rastanka i Durhana. Samo ponekad, kad je za to imala prilike, slala je ona Adam-kanu, bilo po ucitelju ili sluškinji, kratke vesti - pune ljubavi i jada.
Hasan-kan je samo vrteo glavom gledajuci voljenog sina. Ali ne beše kraja njegovom cudenju kada mu ovaj jednom pride užagrena pogleda i rece:
- Oce, danas je najnesrecniji dan u mome životu. Moja draga Durhana udata je za Pajav-kana. Cini sa mnom što hoceš, ali bez nje mi nema života!
Teško se zamisli Hasan-kan, jer su sinovljeve reci kršile sve obicaje: on je hteo da otme mužu zakonitu ženu!
Ali velika je snaga ocinske ljubavi. Pa ako se kaže da ce "Indus za prijatelja svoga i govedinu pojesti", šta onda sve nece uciniti otac za voljenog sina!
I tako se sutradan Hasan-kan zajedno sa sinom uputi svome mocnome rodaku, bogatom Mermaj-kanu. Pokloni mu se do zemlje, pa ovako rece:
- O, jedina uzdanice oka moga, Mermaj-kanu! Ako ushtedneš da mi pomogneš, ja cu se i danju i nocu moliti alahu da ti podari srecu na ovom i onom svetu. Sablja moja bice uvek i tvoja, a dvor moj i tvoj dvor.
Mermaj-kan milostivo nagnu glavu i zapovedi Hasan-kanu da govori. Na to mu ovaj ispripoveda za ljubav svoga sina.
Dugo je Mermaj-kan razmišljao, te najposle pristade da pomogne Adam-kanu.
Iduce noci njegova družina upade u zamak Pajav-kana i odvede Durhanu.
Adam-kan nikome nije poverio dragoceni teret. Na svome konju doveo je Durhanu u dvor Mermaj-kana i sakrio je u jednu od zabacenih i bogato nameštenih odaja.
Ali zli i ratoborni Pajav-kan nije mogao da se pomiri sa Durhaninom otmicom. Skupivši družinu, uputi se on zamku Mermaj-kana da vrati Durhanu. Mermaj-kan pade u iskušenje pred tolikim zlatom koje mu ponudi Pajav-kan, te mu dade Durhanu. Jer, kao što je receno, i dete vec zna da bogatstvo rada pohlepu.
Tog dana Adam-kan nije bio u zamku. Njegovom cudenju i jadu ne beše kraja kada ne nade svoju dragu i kada saznade za podlu izdaju svoga rodaka.
Poveri Adam-kan svoj jad sinu Mermaj-kana, mladom Gudžar-kanu. Postide se hrabri Gudžar-kan postupka oca svoga, pa skupi družinu mladih ratnika, odvažnih i srcanih vojnika, te ih povede zamku Pajav-kana da vrate Adam-kanu lepu Durhanu.
Pajav-kan izade pred Gudžar-kana, te se izmedu dva plemena zapodenu ljuti boj. Tukli su se citav dan, sve do ponoci. A pred jutro, samo nekoliko ratnika, koji cudom ostadoše u životu, odjezdiše u gore odnoseci sa sobom mrtvo telo Gudžar-kanovo.
Sada je Adam-kan danonocno oplakivao ne jedan, vec dva gubitka: nema Durhane, nema više ni prijatelja Gudžar--kana.
Vreme nije moglo da zaleci njegove rane. On je bledeo, mršavio i maštao samo o jednom - da makar jednim krajickom oka ugleda svoju dragu!
Jedared u njegov dvor zalutaše dva Indusa - ukrotitelji zmija. Toliko su bili-umorni od puta da su prosto padali s nogu. Njihovo iscepano odelo bilo je sve pokriveno prašinom.
Adam-kan zapovedi da se fakiri prijateljski prime, nahrane i smeste u jednu od odaja da se odmore. Fakiri nisu znali kako da mu zablagodare. Ali kad primetiše Adam-kanovo bledilo i rasejanost, zgledahu se. Uvece fakiri saznadoše od Mira uzrok tuzi njegovog gostoljubivog gospodara.
- Toj nevolji se može naci leka - rece jedan od fakira i namignu Miru. - Mi cemo mu udesiti da se sastane sa dragom kada nas je tako lepo primio.
Sutradan, rano ujutro, fakiri zamoliše Mira da probudi Adam-kana. O cemu su s njim razgovarali, zakljucani u njegovim odajama, niko ne zna. Tek pred vece na vratnice zamka ne izadoše dva, vec tri fakira. Treci je bio Adam-kan. Istina, sada ni rodeni otac ne bi prepoznao svoga sina. Kosa mu je bila rašcupana i padala na celo, kroz pocepanu košulju naziralo se prljavo telo, a sam on se jedva vukao prašnjivim putem s mukom pokrecuci svoje izubijane noge. Cutke su išla tri fakira prema dvorima Pajav-kana. Kasno uvece stigoše oni pred vratnice. Stražari ih propustiše, i fakiri se smestiše pravo pod prozorima Pajav-kana, mameci ljude glasnom svirkom na fruli.
Oko njih se skupljao svet, zagledao tudine i s pobožnim strahom pratio njihove carolije.
Najposle izade i sam Pajav-kan da pogleda došljake.
A za to vreme je Adam-kan, koji je svirao na rababu, krišom bacao hitre poglede nece li se gdegod otvoriti prozor i kao dragi kamen zablistati oci njegove voljene Durhane.
I tada... o, srece! Adam-kan je ugleda! Odškrinuvši prozor, Durhana je posmatrala Adam-kana, a u ocima joj behu suze tuge i radosti.
Svide se Pajav-kanu veština fakira, pa im zapovedi da ostanu na dvoru. Fakire odvedoše u vrt i smestiše ih u senicu. Onda se ljudi razidoše i fakiri ostadoše sasvim sami.
I ponovo je noc crnim krilom zastrla ceo svet. Pospaše ljudi umorni posle teškog dnevnog rada. Zaspa Pajav-kan, zaspaše fakiri, zaspaše i sluge u citavom ogromnom dvorcu. Jedino Adam-kan nije spavao, nego je uzbuden osluškivao nocne zvuke. Kad najednom... on cu tihi i nežni Durhanin glas:

Tako je nojca tavna,
i straža svuda spava,
a ja te cekam, dragi,
ovde sam potpuno sama.
Al' pazi - opasnost svugde se krije!
Dodi mi, dragi, dodi što pre, moj mili!

Adam-kan uzdrhta i hitro ustade. Pode vrtom, pa stade osluškivati jedva cujni glas drage. A glas je odjekivao cas sasvim blizu, cas je nekuda odlazio, i Adam-kan se pokatkad bojao da on to sve sanja. Ali najednom, usred procvalog bokora jasmina, on ugleda lepu Durhanu, koja mu je pružala ruke... I noc opet prolete kao jedan tren, i opet nasta cas rastanka.
A sutradan izjutra je radosni i srecni Adam-kan tako svirao na rababu da su se ljudi prosto cudili njegovoj veštini.
Ali sreca nije vecita... Pajav-kan poce podozrivo da gleda fakire. Pratio je svaki njihov korak i najposle ih otera sa dvora.
Beše izgubljena i poslednja mogucnost da se vidi s Durhanom.
Adam-kan se razbole od tuge. Nisu mu pomogli nikakvi lekovi, i on umre.
Glas o njegovoj smrti pronese se po celom kraju i stiže do Durhane. Ona prvo ne poverova strašnom glasu, a onda mrtva pade na zemlju. Vraci, gatari i bajalice pokušavahu da joj povrate život: trljahu joj noge i ruke balsamima, kadahu joj rutom divno lice, ali - avaj - sve beše uzaman. I lepa Durhana beše mrtva.
Ne znam je li to istina ili nije, ali vele da se Adam-kan našao s Durhanom na onom svetu.
Samo, meni se cini, istinu da zborim, da su to ljudi izmislili radi svoje utehe.
A vele i ovo: ako neko napravi plocicu mediatar za sviranje od bokora što raste na Adam-kanovom grobu, naucice da svira na rababu isto tako divno kao on. A da li je to istina - samo alah zna!


(Avganistan)

[Sarmica]

SVIRAC ČUDOTVORAC


Živeo nekad svirac. Svirao je još od malih nogu. Cuva on tako volove, odreže vrbovu granu, napravi sviralu i, kad zasvira, volovi prestanu pasti, nacule uši i slušaju. Ptice se stišaju u šumi, cak ni žabe po barama ne krekecu.
Istera on stado na nocnu pašu, a tamo veselje: momci i devojke pevaju, zbijaju šale, ko mladost, zna se. Noc blaga, topla. Krasota!
Onda svirac zasvira u svoju sviralu. Svi momci i devojke za tren oka se smire. I svakom se cini kao da mu se neki slatki osecaj razliva po srcu, kao da ga neznana neka sila ponela i nosi ga sve više i više u plavo vedro nebo, jasnim zvezdama.
Sede u noci pastiri kod stada, i ni da se maknu. Ne osecaju da ih bole ruke, noge, preko dana izmorene, da glad podseca na se.
Sede i slušaju.
I sve bi da sede tako celog svog života i da slušaju sviracevu svirku.
Svirala umukne. I niko ne sme ni s mesta da se makne, da ne poplaši taj cudesni zvuk, što se poput cvrkuta rasuo po šumi i dubravi, i diže se pod samo nebo.
Opet svirala zasvira, ali sad nešto tužno. I golema tuga sve osvoji. U pozne sati vracaju se s kuluka seljaci i snaše, zacuju svirku, zastanu, slušaju. I pred ocima im iskrsne sav njihov život - cemer i beda, zli spahija i njegovi službenici. I takva ih obuzme tuga da im dode da zakukaju, kao nad pokojnikom, kao da im sinove vode u vojsku.
Ali, evo, svirac zasvira nešto veselo. Seljaci i snaše pobacaju kose, grabulje, vile, podboce se i igraju.
Igraju ljudi, igraju konji, igra drvece u dubravi, igraju zvezde, igraju oblaci - sve igra, veseli se.
Takav je, eto, bio cudotvorni svirac, što god je hteo mogao je od ljudskog srca da uradi.
Kad je odrastao, napravio je sebi violinu i krenuo u svet. Kud dode, zasvira, ljudi ga nahrane, napoje, kao najmilijeg gosta, i još mu i - ponešto dadu za put.
Dugo je svirac tako išao po svetu, veselio dobre ljude, bez noža srce rezao zlim spahijama: gde on dode, ljudi ih više ne slušaju. Spahijama je stojao kao kost u grlu.
I spahije namisliše da ga oteraju u smrt. Sad ovog, sad onog stadoše nagovarati da ubije ili utopi sviraca. Ali ne nadoše nikog voljnog za to: prosti su ljudi voleli sviraca, a spahijski službenici su ga smatrali carobnjakom, pa ga se bojali.
Onda se spahije dogovoriše s davolima. A zna se: spahije i davoli od iste su sorte.
Išao jednom svirac šumom, a davoli poslali na njega dvanaest gladnih vukova. Preprecili vukovi put sviracu, zubima škljocaju, stoje, a oci im gore poput žeravice. A u sviraca ništa osim violine u torbi nema. "E" - misli on - "došao mi je kraj".
Uze violinu da pred smrt još jednom zasvira. Naslonio se na drvo i prevukao gudalom preko struna.
Kao živa progovori violina, zatitraše šumom zvuci. Zamre grmlje i drvece, ni listak da trepne. A vukovi, kako su razjapljenih celjusti stali - tako i ostali.
Pretvorili se u uvo, zaboravili glad.
Prestao svirac da svira, a oni nestali u šumi kao kroz san.
Krenuo on dalje. Sunce vec zašlo za šumu, samo na krošnjama još blista, kao da ih obliva zlatnom bujicom. Tiho, ni živa duša se ne cuje.
Seo svirac na obalu reke, izvadio iz torbe violinu, zasvirao. Tako divno zasvirao da su se i zemlja i nebo udubili u svirku. A kad zapoce polku, sve živo zaigra. Zvezde u igri lete kao zimska mecava. Oblaci plove nebom, a ribe se tako razigrale da je reka uzavrela kao voda u loncu.
Ni vodeni car ne izdrža - i on poce da igra. I tako se razmahao da je voda preplavila obale. Uplašili se davoli, poiskakali iz recnih zaliva. Pucaju od besa, škrgucu zubima, a ništa ne mogu sviracu.
Kad svirac vide da je vodeni car ljudima naneo nevolju, poplavio im polja i vrtove, prestade svirati, stavi violinu u torbu, i pode dalje svojim putem.
Ide on, tako, ide, i odjednom vidi - trce k njemu dva gospodicica.
- U nas je danas zabava - kažu. - Dodi da nam sviraš, pane sviracu. Bogato cemo te nagraditi.
Pomisli svirac: noc pala, nema prenocišta, a i novaca nema.
- Dobro - rekao im - sviracu vam.
Dovedoše oni sviraca u dvorac. A tamo, tušta i tma mlade gospode i gospodica. Na stolu stoji nekakva velika, duboka zdela. Gospoda i gospodice joj pritrcavaju redom, zamacu u nju prste, pa necim mažu oci.
Prišao i svirac zdeli. Zamocio prst i namazao oci. I kako to ucini, vide da to nisu gospoda i gospodice, vec davoli i veštice i da se obreo u paklu, a ne u dvorcu.
"Aha" - pomisli on - "evo na kakvu me zabavu gospodicici dovukoše! Pa, dobro. Sada cu ja vama zasvirati!"
Podesi on violinu, pa prevuce gudalom po živim strunama - i sve se u paklu razlete u prah, a davoli i veštice se razbežaše glavom bez obzira.


(Beloruska)

[Sarmica]

TROBOJNA KANTUTA


Prica se da su nekad u zemlji Koljasujo živela dva mocna i bogata vladara, cija su se prostrana carstva granicila.
U zemljama na severu vladao je Iljampu, koji je gospodario nad milionima podanika; bio je cuven sa svoga bogatstva i nepobedive vojske. Imao jetaj vladar sasvim mladoga sina, skoro dete, koji mu je bio sav ponos. Zvao se Crvena Zvezda, jer je bio roden pod znakom crvene zvezde koja se upravo bila pojavila na nebu kad se on rodio. Bio je lep i dostojanstvenog držanja i pun vrlina, zbog cega su ga svi stanovnici carstva neizmerno voleli. Iako vrlo mlad, upravljao je vojskom svoga oca, postižuci slavne uspehe, cime je proširio granice svoje zemlje, narocito u još neispitanim oblastima Mapiri i Kaupolikana.
Drugi vladar, koji je upravljao zemljama na jugu, bio je Iljimani, skoro isto toliko mocan i bogat kao i njegov sused. Zahvaljujuci svojoj vojsci, cuvenoj po nebrojenim uspesima, postao je gospodar plodnih dolina u oblasti Junga, odakle je kao danak dobijao, u odredenim vremenskim razmacima, kakao i koku u ogromnim kolicinama, kao i raznovrsno voce izvrsnog ukusa. I Iljimani je imao sina, vršnjaka susedovom. Zvao se Zlatni Zrak, jer se onoga dana kada je on došao na svet pojavila u zenitu neba lepa zlatna zvezdica, koja je postajala sve veca ukoliko je mladi princ rastao. Umesto ratnickih sklonosti, mladi princ je pokazivao velike sposobnosti za vodenje poslova svoje zemlje. Još od malena posvetio je sve svoje snage radu za dobrobit svoga naroda, kao i da trgovinom uveca blago svoga oca i bogatstvo njegove zemlje. Bio je milosrdan i najvece mu je zadovoljstvo bilo da pomaže sirote i pruža utehu nesrecnima, zbog cega ga je narod obožavao.
Oba vladara bila su, isto tako, rodena pod znamenjem svojih zvezda, koje su carski zvezdocaci neprestano posmatrali.
Iljampu je bio pod znamenjem jedne ogromne i blistave zvezde beloga sjaja, koja se svake noci pojavljivala iznad prestonice, upravo iznad njegovog dvorca. Svaka nova pobeda njegove vojske ili uspeh njegove zemlje bivao je obeležen povecanjem sjaja i bleska njegove zvezde, koju je, od rodenja princa naslednika, uvek pratila divna crvena mala svetlost.
Iljimani, vladar sa juga, takode je pomno pratio kretanje svoje omiljene zvezde beloga i blistavoga sjaja. I on je opažao sa zadovoljstvom da se sjaj ove zvezde uvecavao srazmerno rastucem napretku carstva. Kraj bele Iljimanijeve zvezde sjala je lepa zlatna zvezdica, simbol sudbine njegovog sina.
Tako je proteklo mnogo vremena. Obe države, upravljane pravedno svojim vladarima, napredovale su bez sukoba. Za to vreme su se na nebu, medu hiljadama zvezda, sve više isticale dve bele zvezde, zajedno sa svojim malenim pratiocima. Malo pomalo, u dušama oba vladara poceše se buditi zavist i slavoljublje. Svaki od njih osecao je duboku zavist zbog napretka onog drugoga. Svaki napredak ogledao se u povecanju sjaja odgovarajuce zvezde, preteci da potamni sjaj protivnikove, te oni poceše osecati zavist i protiv zvezda.
Ovoj strasti prvi podleže Iljampu. A kako nije znao na koji nacin da postigne trijumf nad susedom, reši se da pozove svoje savetnike i mudrace i upita ih za savet.
U noci pred prvi sastanak mudraci pažljivo posmatrahu obe zvezde kroz plameno ždrelo, koje im je služilo kao neka vrsta teleskopa.
Sutradan starci izadoše pred Iljampua i jedan od njih rece mu:
- Slavni kralju, pažljivo smo posmatrali sjaj zvezda. Možeš biti ponosit. Tvoja je zvezda još uvek sjajnija od zvezde onoga s juga; samo, budi vrlo oprezan, jer i sjaj one druge zvezde raste i možda ce uskoro po blistavosti dostici tvoju.
- A posle ce, možda, ta druga biti i sjajnija od moje _ promrmlja Iljampu tmurno.
Istoga tog trenutka, obuzet besom, on uzviknu odlucno:
- Ali, nece biti!
I, kao da mu sopstvena ljutina nije dopuštala da jasno misli, zatraži savet od svojih doglavdika:
- Šta mi savetujete da cinim kako bih uništio zvezdu suparnicu?
- Gospodaru i vladaru - odvrati jedan mudrac-
-jatiri. - Ta ti znaš da mi, kao smrtni ljudi, ništa ne možemo uciniti protiv dalekih zvezda, cak ne možemo ni sticidonjih.
- To i sam znam. Ali me vi koji poznajete tolike tajne i madije možete uputiti kako da to postignem.
- Uzvišeni gospodaru Iljampu - rece drugi jatiri.
- Dobro znaš da ta zvezda nije ništa drugo do odraz i simbol sudbine i moci srecnog smrtnika, zato se ona može ugasiti samo ako se uništi covek ciji život ona štiti.
- U pravu si. Mudra ti je rec a savet veoma koristan. Sada se možete povuci - naredi vladar.
I dok su se starci udaljavali prema svojim domovima, slavoljubivi Iljampu, hodajuci po svojim odajama, poce da kuje užasan plan kako da uništi svoga protivnika.
Mržnja i smrt zbog sjaja dveju zvezda
Život i svakidašnji rad stanovnika i jednog i drugog carstva, dotada tako miran i srecan, potpuno se izmeni. Niko se vec više nije trudio da obraduje polja uz zvuke pesama i svirke, nikom nije bilo stalo da bude dobar i da želi dobro svom bližnjem. Samo se mislilo na izradu ubojitog oružja i spremanje onoga cime ce se uništavati životi, a time i sjaj zvezda. Umesto ratarskih pesama pevale su se ratnicke himne; umesto da svoju decu uce ljubavi prema bližnjemu, propovedali su im mržnju i smrt narodu s one strane granice; nisu više sakupljali plodove žetve, blagosiljajuci zemlju, vec su gomilali strele i kamenje za bacanje iz pracki, zaklinjuci se da ce njima zadati smrt neprijatelju.
Iljampu, gospodar i kralj zemlje severa, objavio je prvi rat i uništenje Iljimaniju, vladaru zemlje sa juga. A i ovaj je, pun taštine i oholosti, osorno odgovorio na objavu rata i pohitao da se i sam pripremi za borbu.
Najzad, pošto su obe strane završile svoje ratne pripreme, izadoše obe vojske, strahovito naoružane, pod komandom svojih kraljeva.
Gordi Iljampu, na celu trupa sa severa, cekao je nestrpljivo dan bitke, siguran da ce dokazati svoju nadmoc kad napadne svojom nepobedivom vojskom. Iljimani, zapovedajuci svojom vojskom, takode je gajio iste nade.
Osvanuo je dan bitke. Obe vojske krenuše i zauzeše položaje jedna prema drugoj na velikom polju koje se nalazilo upravo na granici dveju država.
Kralja Iljampu, nestrpljiviji od svoga neprijatelja, pohita da postavi trupe u bojni poredak i odmah komandova napad. U prvim redovima bili su njegovi cuveni strelci, koji baciše na protivnicko bojno polje na hiljade otrovnih strela. Neprijatelj nije oklevao da odgovori preciznim pogocima, hitajuci kamenje iz svojih pracki. Ubrzo se razvi sveopšti boj. Vojnici, obuzeti dugo uzdržavanim besom, navališe jedni na druge, spremni da ubijaju ili da sami poginu.
Vladari, kao da im nije bilo dosta tolike krvožednosti, trcahu kroz bojne redove podsticuci ratnike.
Celoga jutra i kasno po podne tukli su se, a da se nije odlucilo kojoj ce strani pripasti pobeda.
Tada Iljampu, rešen da sve stavi na kocku, sakupi svoje vojnike i stade na celo kako bi im dao primer, te se sa divljom žestinom baci na protivnika.
Ratnici Iljimanija, iznenadeni, povukoše se. Izgledalo je da je to pocetak njihovog poraza. Tada njihov kralj s ocajnickim naporom dovede u red svoje trupe, i stavši im sam na celo, silovito navali da odbije vec skoro pobednicki napad neprijatelja. Usred krvavog žara borbe, dva glavna protivnika nadoše se odjednom, licem u lice, na vrlo kratkom rastojanju. U isto vreme obojica potegoše oružje i baciše se jedan na drugog. Iljimani, vrlo vešt u bacanju kamena, vrtoglavo zavitla i odbaci kamen koji, zujeci, pogodi u glavu Iljampua. Ovaj, smrtno ranjen, pade na zemlju. To izazva pometnju u njegovoj vojsci, koja se celom linijom povuce, dok najbliži pritrcaše u pomoc svome vladaru. Pobednicki usklik prolomi se iz grudi vojnika sa juga, a Iljimani, sasvim siguran u pobedu, uputi se mestu gde je njegov protivnik pao, u želji da ga licno zarobi. Kad to opazi neprijateljski poglavica Iljampu, brišuci koliko je mogao krv što je tekla iz rane na glavi zaslepljujuci ga, dohvati strelu i luk koje je nosio njegov pratilac, te sa natcovecanskim naporom, iako mu je vec mrkla svest, uspe da hitne svoje oružje na onoga što mu se pobedonosno približavao. Iljimani, iznenaden, ne imade vremena da izbegne strelu. Ona mu se zari duboko u grudi i obori ga na zemlju. To izmeni potpuno sudbinu bitke. Demoralisane, obe vojske, uz to još i iscrpljene bitkom koja je trajala ceo dan, obustaviše boj, da bi ukazale pomoc smrtno ranjenim poglavicama, a takode i da bi pokupile svoje ranjenike i pokopale poginule.
Videvši ozbiljno stanje svojih vladara, vojnici rešiše da se hitno vrate u prestonice i pokušaju, ako je to moguce, da im spasu živote.
Bojno polje osta krvavo, pokriveno leševima. To su bile žrtve ljudi koji su živote dali samo zbog raspre oko toga cija zvezda ima veci sjaj. Ta taština mocnih bila je placena preskupom cenom tolikih žrtava, izgubljenih zauvek.

Mržnja otaca, kao necovecni i krvavi zakon, pala je na sinove
Kad je vojska Iljampua stigla u grad noseci svog umiruceg vladara, kobna vest se raširi po celoj prestonici izazivajuci pometnju i suze. JBudi i žene opkoliše kraljev dvorac, placuci zbog smrti svojih najbližih i zbog opasnosti da im kralj ne umre.
Za to vreme u kraljevskim odajama ležao je monarh okružen mudrim jatirima i vracevima, koji su uzalud pokušavali da svojim lekarijama održe život što je lagano napuštao telo njihovog gospodara. Najzad, svi uglas objaviše da se njihovom gospodaru naglo bliži kraj. A ovaj, umiruci pun tuge i bola, pozva sina i naslednika da mu zavešta svoju poslednju volju.
Crvena Zvezda, iako još dete, u ocajanju od bola, oceni svu ozbiljnost trenutka. Bacivši se placuci u zagrljaj oca koji je umirao, rece mu s tužnim prekorom:
- Oce, zašto me nisi poslušao? Šta nam koristi što smo mirni napredak carstva izložili opasnostima rata ciji je jedini cilj da zaseni sjaj jedne zvezde.
Ali samrtnik nije ni pomišljao da bude razuman i prizna svoju kobnu zabludu. Naprotiv, besno je grdio neprijatelja i zaklinjao se da ce, ako kojim slucajem ostane živ, ponovo poci na celu svoje vojske da svirepo kazni susedno južno carstvo.
No, osetivši da mu se bliži poslednji cas, pozva najviše velikodostojnike carstva i pred njima ovako rece:
- Umirem, nema mi leka. Želeo bih da dam svoj blagoslov buducnosti carstva. Ali ne usudujem se. Moj sin naslednik nema srce sposobno da osveti poniženje koje smo upravo podneli.
- Ne, oce, nikada to nisam rekao - placuci uzviknu princ naslednik.
- Da - odvrati kralj. - Pošto mi prebacuješ zbog mojeg držanja, znaci da se ne slažeš sa dužnošcu koja na tebi leži. Ako hoceš da mirno umrem, zakuni se da ceš me osvetiti.
- Oce moj - rece preplašeni sin Crvena Zvezda. - Zar je moguce da ceš ostaviti svome sinu i svom kraljevstvu taj užasni dug, koji je samo tašta oholost.
- Kukavice! Bojiš se da umreš kao ja. Proklinjem te!
- Ne, oce, ne proklinji me. Ispunicu svoju dužnost, ali uspostavljajuci mir cime ce se ponovo povratiti blagostanje koje smo u zao cas napustili.
- Neka si proklet! - uzviknu kralj dok mu se po licu sve više širilo samrtnicko bledilo.
- Oce, milost! Ako me prokuneš, narod nece priznati moju vlast.
- Onda se zakuni da ceš ispuniti ono što od tebe tražim - rece Iljampu strahovito razrogacenih ociju.
Princ, lomeci se užasno izmedu savesti i sinovljeve dužnosti, pade u zagrljaj ocu i uzviknu:
- Da, oce, kunem ti se. Kunem ti se da cu ugušiti u krvi i uništiti nebrojenim patnjama taj narod. Kunem se nad tvojim odrom.
Kao da je samo to cekao da cuje, samrtnik izdahnu i osta zauvek nepomican.
Dok se to dogodalo u carstvu na severu, u prestonici južnog carstva odvijale su se slicne stvari.
Iljimani, smrtno ranjen, sazva carski savet i pred njim uspe da dobije od svoga sina Zlatnog Zraka obecanje i zakletvu na istrebljenje i mržnju. Uzaludna su, takode, bila pred ovim samrtnikom razumna razlaganja princa naslednika. Izgledalo je da su ova dva ohola vladara želela po svaku cenu da ostave svoje sinove i svoje narode u okovima strahovitog duga krvi i uništenja.
I tako se ratne pripreme obnoviše u oba carstva odmah po završetku pogrebnih svecanosti nakon smrti Iljampua i Iljimanija.
I opet ljudi revnosno oštrahu strele i gomilahu ubojito oružje. Opet zaboraviše prave potrebe naroda i njegovu buducnost. Umesto toga, ponovo se spremahu da zemlju zaseju ruševinama a domove placem.
I kao i pre, cim su bile završene pripreme, izade vojska severne zemlje u susret neprijatelju sa juga, koji takode krenu prema njemu. I jedni i drugi rešeni da se uništavaju.
Jadni vojnici nisu bili svesni da ce beskorisno prolivati krv, samo da bi branili cast dvojice slavoljubivih vladara, kojih više nije bilo medu živima.
Toga su jedino bila svesna dva deteta koja su komandovala vojskama, uz to su i znala više od ostalih zahvaljujuci svestranom obrazovanju. Ali bili su vezani zakletvama, nisu imali drugog izlaza vec da podu jedan na drugoga.
Na istom onom granicnom polju gde su im nekad pali ocevi, dva mlada vladara spremahu se za krvavi boj.
Osvanuo je dan bitke, ali ni jedan od dvojice zapovednika ne htede prvi da da znak za napad. Izgledalo je da se svaki od njih potajno nadao da ce onaj drugi izazvati borbu.
Sunce se vec bilo popelo u zenit, a još su uvek dve vojske, nestrpljive da otpocnu medusobno ubijanje, sa cudenjem cekale na naredbe svojih vladara.
Naposletku, nije bilo druge do da se pocne boj. Trupe se pokrenuše istovremeno i zapoce bitka.
Ali cim se sukobiše prvi redovi, cim padoše prvi ranjenici, kao da se u ljudima probudi divlja jarost. Jauci palih i miris ljudske krvi opiše pomamom cak i vode. Svi su licili na zveri žedne krvi. Hiljade i hiljade ratnika vec je bilo palo. Preostali nastaviše da se bore i ginuli su ne odstupajuci ni koraka. Toliki je pakleni bes obuzeo vojnike da, kad je pao mrak, od dve sjajne vojske ne ostade do dve šacice ranjenika, okupljenih oko svojih vladara.
Prestadoše da se bore tek kad se nocni mrak sasvim spustio, te preživeli ne mogahu više da razaznaju svoje protivnike kako bi na njih navaljivali.
Usled zaglušne jeke borbe divno je procvetala plemenitost dvoje dece
Ali cim je zora bledom svetlošcu pocela obasjavati zemlju, obe vojske pod zapovedništvom svojih golobradih vojskovoda opet stadoše odlucno jedna prema drugoj. Crvena Zvezda i Zlatni Zrak više nisu mogli izbeci borbu. Ako bi drukcije postupili, svi bi ih smatrali kukavicama. Obojica se izdvojiše iz grupe svojih podanika i, jedan strelom, drugi prackom, onako kako su se borili i njihovi ocevi, smrtno raniše jedan drugoga, i to u istom trenu.
Pratioci, urlajuci od žalosti, pojuriše u pomoc svojim vladarima.
Dva mladica, lica još detinjski nevinih, smrtno prebledeše. Ali umesto da preko njihovih usana poteku besne pogrde, jedva cujnim glasom izgovoriše samo reci plemenitog i uzvišenog izvinjenja. Dug je bio placen. Više ih nije nicim obavezivala teška zakletva.
Podstaknuti istom mišlju, Zlatni Zrak i Crvena Zvezda narediše slugama da ih primaknu bliže. Kad se oba deteta nadoše jedno uz drugo, pružiše s naporom ruke i u krvavom zagrljaju, divnom i uzvišenom, zapecatiše tragediju kroz koju su prošla njihova dva naroda.
Pricaju da se tada dogodilo nešto neobicno. Iz utrobe zemlje se cu strahovit tutanj. Zemlja se otvori i iz crnog ambisa iskoci na površinu ogromno žensko oblicje. To je bio duh zemlje ili se, možda, sa neba spustila Pacamama, sva uokvirena oreolom blage svetlosti. Njena velicanstvena prilika blistala je u jutarnjem svitanju, pokazujuci se u svoj svojoj velikolepnosti boginje.
Duh zemlje približi se dostojanstveno grupi dva zagrljena deteta i ovako progovori:
- Vaši ocevi, kojima nije bilo dosta što su ; uzrokovali tolike nesrece, gurnuli su i vas na put rata, zlocinackog i krvavog. Ali ja cu kazniti njihovu oholost. Pogledajte - i pokaza im dve ogromne bele zvezde koje poceše polako bledeti na nebu. To su bile zvezde znamenja moci njihovih oceva.
Kad Zlatni Zrak i Crvena Zvezda podigoše okrvavljene glave ka nebu, videše kako su obe zvezde pocele da drhte kao da se otkidaju sa nebeskog svoda. Trenutak kasnije uz strahovit tresak strmoglaviše se vrtoglavo na zemlju. Zvezde Iljampua i Iljimanija, pretvorene u nepokretne i neprozirne mase, ciji je jedini sjaj bio sada belina snega, padoše na zemlju upravo na njihove prestonice, obloživši vrhove Anda, jedna prema severu, druga prema jugu.
- A što se vas tice, nedužna deco - dodade Pacamama - vi koji ste služili zlocinackom slavoljublju svojih oceva, vi cete po smrti postati simboli, oliceni u sjaju svojih zvezda - crvene i zlatne, jednog naroda koji ce ovde kasnije živeti. Taj narod uzece za svoju zastavu crveno i zlatno i spojice ih sa zelenim, što oznacava nadu. Te tri boje bice zaloga ljubavi i bratstva, i teško onome narodu koji se podvoji i kao vi dode u sukob zbog sjaja jedne daleke zvezde.
Duh zemlje išceze cim je sunce, u daljini, pocelo zlatiti nebo svojom svetlošcu.
Dva mlada monarha izdahnuše u istom trenutku. Njihovi pratioci, ne usudujuci se da razdvoje dva tela koja je zagrljaj smrti ucinio nerazdvojnijim i snažnijim, odluciše da ih ostave tako i da ih tako i sahrane.
Od te noci išcezoše zauvek sa neba dve zvezdice, crvena i zlatna, da bi se spustile na zemlju i izvršile svoju simbolicnu ulogu.
Iz ruševina zemlje natopljene krvlju iznikao je cvet izmirenja
Proteklo je mnogo vremena nad tom opustelom, razorenom zemljom. Iljimani i Iljampu, dve najviše planine, razmetale su se svojim visokim vrhovima kao da bi da nastave svoje nekadašnje suparništvo. Ali duh zemlje osudio ih je da vecito oplakuju svoju krivicu vecnim otapanjem snega. Snagom tih suza one su svojim kristalnim potocima, kroz planinsko zemljište i kroz nanose, slale divnu svežinu vode, koja je oplodavala tle oko groba dva izmirena deteta. Dejstvom cudesne vode sa tih planina, nad legendarnim grobom iz zemlje je iznikla jedna zelena biljka, koja je svojim isprepletenim granama mnogo podsecala na nerazlucni zagrljaj. Stiglo je prolece i zelena biljka se pokri cašicama cvetova crvene i žute boje - boja koje su sišle sa zvezdica Crvena Zvezda i Zlatni Zrak, cineci sa zelenilom lišca lepu trobojku.
Vekovima posle toga tu je nastao - kako je rekla Pacamama -jedan nov narod, koji je uzeo taj cvet i te boje kao svoj simbol i znamenje.
Taj narod su Bolivijci. Simbol i znamenje je bolivijska trobojna zastava, a tradicionalni cvet je kantuta, koji cveta medu šibljem u Andima.


(Bolivija)

[Sarmica]

ŽOAO BARANDAO


Živeo nekad neki siromašak po imenu Žoao Barandao, pa imao ženu i mnogo dece. Nije mu bilo lako da prehrani toliku porodicu, te ce jednom kazati svojoj ženi:
- Ženo, s ovolikim coporom dece ovde nam više nema života. Hajde da podemo u šumu, pa da tamo podignemo kucu i ostanemo da živimo.
Elem, skupiše oni svoje prnje i krenuše. Kad su došli u šumu, siromašak izabra lepo mesto za kucu i stade sekirom da obara drvece. Najednom, zacu glas iz dubine šume:
- Ko je to, javi se!
- Ja sam - odvrati siromašak.
- Ko to-ja? - ponovi glas.
- Žoao Barandao.
- Šta tu radiš?
- Obaram drvece da sagradim kucu.
- Ej, vi! - naredi glas. - Pomozite Žoau Barandau da poobara drvece i sagradi kucu.
Za tili cas iz šume izade citava vojska ljudi - pravi pravcati mravinjak - i nije dugo potrajalo, a šuma je bila potpuno raskrcena. Onda ljudi nestadoše kako su se i pojavili.
Veoma zadovoljan, Žoao Barandao sagradi kucicu i stade da živi u njoj sa ženom i decom. Sledeceg jutra uze srp, stavi šešir i rece ženi da ide u šumu kako bi raskrcio oranicu. Nije stigao ni da se prihvati posla, kad ponovo cu glas iz dubine šume:
- Ko je to, javi se!
- Ja sam.
- Ko to-ja?
- Žoao Barandao. - Šta tu radiš? - Eto, krcim mesto za oranicu.
- Ej, vi! Pomozite Žoau Barandau da raskrci mesto za oranicu.
Iz šume izade citava vojska ljudi: bilo ih je gotovo koliko zrnevlja na kukuruznom polju. Stadoše mahati srpovima i za tili cas raskrciše citav proplanak. Siromašak pode kuci, da saceka da se zemlja sasuši. Posle izvesnog vremena dode ponovo da pokupi suvu travu i suvo granje i spali ih. Samo što suvo lišce i granje zapucketaše na vatri, onaj isti glas pozva Žoaa Barandaa i upita ga ko je i zašto je došao. Žoao Barandao odgovori da je to on, i da je došao da spali suvo granje. Glas izdade naredenje, iz šume istog casa izade citava vojska ljudi i za tren oka skupi na gomilu sve granje i spali ga.
Sve se to ponavljalo i kad je Žoao Barandao kosio travu, kopao brazde, sejao kukuruz, bob i manioku: dovoljno je bilo da dode na njivu i samo zakoraci, i vec je odjekivao onaj glas, a zatim su iz šume izlazili ljudi i pomagali mu u radu.
I kod kuce se ponavljalo to isto. Prosto im se više nije mililo živeti. Plašili su se da ce, ako se necega prihvate i nešto zapocnu da rade, onaj glas iz šume cuti i poceti da im dosaduje zapitkivanjem. Jednom siromašak odluci da zakolje svinju. Samo što je ona stala da skici, glas je vec pitao šta se dogada. I pošto je doznao, naredi:
- Ej vi, pomozite Žoau Barandau da zakolje svinju.
Ostalo je poznato, svinja je za tren oka bila zaklana i priredena.
Kada se kukuruz pojavio u klipu, ali je još bio zelen, Žoao Barandao je mora da ode nekuda od kuce. Spremi se on za put, pa naredi ženi da bez njega ne odlazi na njivu. Ali je žena bila tvrdoglava: samo što je muž prekoracio prag, otrca ona na njivu. Nastojeci da je niko ne cuje, tiho obide celu njivu. Kad je vec nameravala da pode kuci, spopade je želja da proba kukuruz, te otkide jedan klip - deci za veceru. Stabljika krcnu, i glas se odmah stade raspitivati ko je to i zašto je došao. Žena odgovori: - Ja sam, žena Žoaa Barandaa. Odlomila sam klip kukuruza.
Uto se pojaviše oni ljudi i polrmiše sav kukuruz, iako je bio još zelen. Polomiše ga i nestadoše. A žena je stajala i gledala pogažene stabljike, i srce joj se cepalo od tuge. Setila se šta joj je muž rekao odlazeci na put, ali se nije imalo kud: naricuci, poce da odvlaci zeleni kukuruz kuci. I ponovo glas upita ko je i šta radi, a zatim se cu:
- Ej vi, pomozite ženi Žoaa Barandaa da odnese kukuruz kuci.
Nije stigla ni okom da trepne, a svi klipovi se, brižljivo složeni, nadoše u dvorištu.
Kada se Žoao Barandao vratio i ugledao tužnu sliku, i kad mu je žena sve ispripoved kraja. Otkinuo je lijanu i stao da tuce ženu. Žena stade da vrišti iz sve snage:
- U pomoc! Spasite me! Glas se istog casa odazva:
- Šta se to dogada?
- Ja, Žoao Barandao, ucim pameti svoju ženu.
- Ej vi, pomozite Žoau Barandau da nauci pameti svoju ženu.
Istrcaše iz šume momci sa debelim lijanama u rukama i stadoše da tuku jadnicu. Nije dugo potrajalo, a ona izdahnu od silnih udaraca.
Vide Žoao Barandao da tu više za njega nema života, skupi svoje prnje, uhvati decu za ruke, pa napusti zauvek svoju kucu u šumi.


(Brazil)