Stranica 1 od 6 123 ... ZadnjaZadnja
Pokazuje rezultate 1 do 20 od 116

Tema: Književnost za decu - NAJLEPŠE BAJKE SVETA

  1. #1
    Registrovani Član
    Bisernica avatar
    Status : Bisernica je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Pol:
    Lokacija : Razbibriga
    Poruke : 20,094
    Tekstova u blogu : 22

    Smile Književnost za decu - NAJLEPŠE BAJKE SVETA

    Šta je bajka?

    Pitanjem početka književnog žanra bajke, kao i njegova ustrojstva i funkcije, bavilo se mnogo različitih naučnika – etnologa, psihologa, književnih teoretičara. Prva dela u proučavanju bajke koja su se temeljila na morfološkoj orjentaciji te su označila smenu historicizma bila su Proppova Morfologija bajke, Jollesovi Jednostavni oblici te nešto kasnija Lüthijeva Evropska narodna bajka.
    Za Jollesa, bajka je jednostavni oblik čija je oblikovna zakonitost da "gde je god uvrstili u svet, on se preobražava prema načelu koje prevladava samo u tome i odredjuje samo taj oblik". Govoreći o duhovnoj zaokupljenosti bajke, Jolles ističe da je to naše očekivanje "kako bi se zapravo u svetu moralo dogadjati" , što zapravo znači da su zbivanja u bajci uredjena tako da odgovaraju apsolutnom sudu o dobroti i pravednosti. Kao takva, bajka je najčešće u izrazitoj suprotnosti s onim što nas okružuje u vlastitom svetu realnosti. U našem "realnom" svetu tok zbivanja vrlo često nije ni dobar ni pravedan, što bajku direktno stavlja u odnos opozicije prema stvarnosti. Zanimljivo je da Jolles tu ne staje u svom razmatranju, već uočava da je taj naš "stvarni" svet zapravo tragičan, u smislu da tragičnost shvatimo kao situaciju "kad mora biti što biti ne može, ili: kad ne može biti što biti mora." To ovog analitičara dovodi do spoznaje o postojanju dva različita oblika koji se nameću iz te dvojako usmerene delatnosti duhovne zaokupljenosti: bajke i antibajke.

    Govoreći o temeljnim osobinama bajke – čudnovatosti, uopštenosti vremena i prostora zbivanja te neimenovanosti, neindividualizovanosti likova – Jolles konstatuje da one u bajci nisu čudne, već samorazumljive i nužne. Iz navedenog proizlazi da je za Jollesa temeljna osobina bajke, iz koje proizlaze i ostale njene prepoznatljivosti, upravo čudnovatost, što dalje ima za posledicu, u skladu s napomenama o pravednosti i tragičnosti, činjenicu da je upravo svet bajke radikalnije odvojen od sveta stvarnosti nego svet bilo kog drugog oblika.

    Vladimir Propp nastoji bajku opisati tako da joj odredi specifično žanrovsko ustrojstvo. O bajci kao o žanru, smatra Propp, možemo govoriti tek tamo gde bajka iskaže karakterističnu sadržajnu strukturu te nastoji prodreti do onih veličina koje su konstantne, tj. do onoga što se u bajci ponavlja neovisno o mestu i vremenu njenog nastanka. Na taj način dospeva do osnovne jedinice bajke, a to je funkcija protagonista bajkovne radnje .
    Pomak dalje u sagledavanju problematike bajke napravio je švajcarski teoretičar Max Lüthi koji je bajku uveo u svet epskog pesništva. Jednostavnost bajke, po Lüthiju, rezultat je redukcije prethodne složenosti i ona nalikuje jednostavnosti anakreontske lirike koja pripada ranoj, ali visokoj kulturi. Bajka nailazi na plodno tlo samo onde gde je spoljni svet spreman da je preuzme upravo takvu kakva ona jest . Lüthi smatra da bajka ne izvire iz želje za ulepšavanjem sveta, već da se svet u njoj uzdiže sam po sebi, tj. da bajka doista vidi svet onakvim kakvim ga i oslikava. Bajka kao da kristalizira oblike realnosti – njene radnje ne prekidaju se i ne gube, već postižu odredjeni cilj. U svom razmatranju Lüthi dolazi i do tradicionalnog sukoba mythosa i logosa – bajka, kao i predaja, pripadaju svetu gde se mythos još nije odvojio od logosa pa u njima čudesno ostaje neobjašnjeno.

    Standardno razumevanje bajke nudi Kurt Ranke koji bajku određuje kao priču čudesnog sadržaja, nezavisnu od uslova realnog sveta s njegovim kategorijama vremena, prostora i kauzalnosti, tj. priču koja ne pretenduje na verodostojnost , pri čemu se, zapravo, naglašavanjem čudesnog kao različite kategorije može dovesti u korelaciju s Jollesom. Ono čime se odklon od realnog sveta postiže prvenstveno je skriveno u vremenu i prostoru zbivanja te motivacionom sistemu, s druge strane, taj odklon najmanje dolazi do izražaja ili ga se nastoji potpuno "poništiti" (što je naravno nemoguće, zbog same prirode književnosti u odnosu na realnost) u poetici realističkog kanona.

    Spomenuti su samo neki od relevantnih pristupa u proučavanju problematike bajke. U opisivanju i definisanju bajke medju književnim teoretičarima danas uglavnom nema značajnijih razmimoilaženja, što ne znači da je bajka, bilo kao teorijska tema, bilo kao konkretan književni tekst, prestala biti zanimljiva i inspirativna. U opštem pristupu bajci, kakav je npr. onaj koji susrećemo u školama, dominiraju odredjenja u kojima se ističe preplitanje čudesnog i stvarnog; ustaljeni likovi od kojih su mnogi izmišljeni; sukob Dobra i Zla koji redovno završava pobedom prvog, ali tek nakon savladanih prepreka koje su mu stajale na putu; neodredjenost mesta i vremena radnje te specifičan način izražavanja.
    Klonim se ljudi koji misle da je drskost hrabrost, a nežnost kukavičluk
    A klonim se i onih koji misle da je brbljanje mudrost, a ćutanje neznanje.

  2. #2
    Registrovani Član
    Bisernica avatar
    Status : Bisernica je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Pol:
    Lokacija : Razbibriga
    Poruke : 20,094
    Tekstova u blogu : 22

    Početno

    S obzirom na mnoga preplitanja i uticaje, srpska i južnoslovenske bajke deo su ne samo evropske, već i svetske književnosti. Samim tim, pokazuju kakav su stav srpski književnici imali prema evropskoj književnosti: primajući određene uticaje i elemente, oni su uvek ostajali autonomni izražavajući pritom mentalitet podneblja kome pripadaju. Tako autorska bajka neminovno nosi tragove verovanja, mitova, legendi naroda kome pripada. Najstariji zapisi o bajkama, i sami tekstovi bajki pozajmljivali su motive koji se mogu sresti i u bajkama novijih vremena. Stare civilizacije i njihovi pisci negovali su bajku i čudesnost u njoj, ugrađivali je u religijske i svete knjige sa namerom da bogate i oplemenjuju detinjstvo davnih prethodnika. Kolevke mudrosti, starina, religija, pesništva i retorstva – Indija, Asirija, Vavilon, Helada stvarale su bajku, a ona je tokom istorije imala svoje preobražaje, uspone i padove. Rezultati milenijumskog stvaranja jesu brojne zbirke bajki naroda celoga sveta.

    njihovim čitanjem i proučavanjem dolazi se do saznanja da duhovnih granica nema, te su tako južnoslovenske i srpske bajke primale bajkovite klice stvarajući bogate riznice narodne i autorske bajke, sopstvenu viziju sveta i čoveka u njemu, poeziju svoga jezika.

    Srpska autorska bajka po mnogim svojim obeležjima bitno se razlikuje od drugih južnoslovenskih i jugoslovenskih naroda. Kriterijumi koji nam omogućavaju da uđemo u srž njene poetike, a samim tim i njenu glavnu problematiku, to u potpunosti potvrđuju. Da bi se detaljnije ušlo u njihovu suštinu, potrebno je proučiti bajke, pojave i modele prisutne u njima, poetsko-simbolične okvire, razvojni put srpske autorske bajke, kao i bajke pisaca koji čine južnoslovenski književni kontekst. Isto tako, ove bajke imaju i pedagošku dimenziju koja je u funkciji ostvarivanja i otkrivanja životnog smisla rada, energije da se dođe do dubljih značenjskih slojeva bajke, da se dosegnu tajne sakrivenih svetova junaka.

    Dete kao čitalac tražilo je literaturu koja bi ga produhovila, pružila mu one lepote koje i život pruža. Zahtevalo je da mašta, putuje, sanjari, bori se i pati sa junacima. Bajka kao književna vrsta, najpre narodna, poslužila je kao uzor većem broju književnika. Sakupljajući i objavljujući folklorni materijal, mnogi su i sami počeli da pišu bajke. Namera da se već postojećim bajkama sa različitim motivima da novi duh, drugačija misao, interesantne slike, postojala je kod evropskih autora, a naročito kod Šarla Peroa, Braće Grim i drugih bajkopisaca. Bogatstvo bajkovite građe, sižei koji su se preplitali, bili su od izuzetne koristi ne samo ovim piscima, već i svima koji su, uglavnom, kreativno pozajmljivali mudrosti i saznanja narodnih stvaralaca.
    Klonim se ljudi koji misle da je drskost hrabrost, a nežnost kukavičluk
    A klonim se i onih koji misle da je brbljanje mudrost, a ćutanje neznanje.

  3. #3
    Registrovani Član
    Bisernica avatar
    Status : Bisernica je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Pol:
    Lokacija : Razbibriga
    Poruke : 20,094
    Tekstova u blogu : 22

    Početno

    Autorska bajka razvila se u centralnoj Evropi kao žanr više nego kod drugih naroda, te i jugoslovenskih. Ta pisana bajka uticala je pozitivno na bajke jugoslovenskih pisaca. Ali jugoslovenska bajkovita književnost nije bukvalno trpela uticaje, te su kreativne sposobnosti većine pisaca došle do izražaja. Uočavaju se slični ili isti motivi, funkcije junaka, kompozicija opisa ili struktura bajke, no, svaki pisac, u zavisnosti od svojih sposobnosti i vremena u kome je živeo, gradio je svetove čudesnosti i stvarao simbolični jezik bajke.

    Kada se govori o jeziku bajki evropskih pisaca, postavlja se i problem prevođenja. Zna se da original prevođenjem gubi onaj duh koji jedan jezički sistem ima, gubi se melodija, a istovetnih jezičkih melodija nema. Ti prevodi omogućavaju da dela dopru do čitalaca, a čitalac tom prilikom ne prima samo sadržaj, nego i celokupno duhovno bogatstvo jednog naroda. Jugoslovenskom čitaocu je drag Andersen, interesantne su bajke braće Grim, Božene Nemcove, Karela Čapeka i drugih. On ih čita, prima, oduševljava se njima i razmišlja. Čitajući te i bajke Ivane Brlić Mažuranić, Desanke Maksimović, Grozdane Olujić, Slavka Janevskog i drugih, mladi čitalac može da prepozna junake i događaje, slične postupke junaka, opise dramatičnih scena i putovanja junaka. Isto tako uočavaju se simbolične, figurativne i metaforične poruke bajki pomenutih i drugih bajkopisaca.

    Evropski pisci inspirisali su mnoge naše bajkopisce, ali su se istovremeno divili neprolaznoj lepoti srpske i južnoslovenske narodne bajke. Braća Grim, proučavaoci nemačkog i evropskog narodnog blaga, sa oduševljenjem su prihvatali južnoslovenski folklorni materijal. I sami sakupljači, priređivači i pisci bajki, cenili su maštu i bogatstvo motiva u bajkama Vuka Karadžića. Na taj način srušili su uvreženu misao i pretpostavku da je Evropa umnogome uticala na književno stvaranje mnogih pisaca, čime se umanjuje njihova originalnost. Naprotiv, poneki uticaj, teme, fantastično-čudesne slike i motivi, raznovrsnost i bogatstvo jezika, znači, retroaktivna kreativna moć pisaca zadivljuje velike književnike Evrope. Pored braće Grim treba pomenuti pesnike Getea i Herdera koji su bili opčinjeni vrednošću i bogatstvom folklora. Veliki pesnik i filozof Gete, u godinama svoje sveukupne duhovne zrelosti cenio je bajku kao vrstu priče koja predstavlja osnovu budućeg života, uči životu, ma kakve sadržine bila. Ta priča koju je ispredao čudesni um iz težnje da prevaziđe postojeće stanje, svakodnevicu, sebe u krajnjoj liniji, održala je kontinuitet u razvoju jezika, istorije, uma, duha. I mnogi nama poznati svetski, evropski i srpski pisci za svoje izvore u pisanju koristili su folklorno bogatstvo naroda kome pripadaju. Navedeni podaci govore o tome da je narodna bajka jugoslovenskih naroda predstavljala zdravu podlogu, kreativnu klicu iz koje će se postupno roditi pisana bajka.

    Brojna preplitanja, susretanja motiva i prilagođavanja ne znače bukvalnu transpoziciju. I pre pojave evropskog romantizma, pokušaji pisaca da postojeće bajke otrgnu od zaborava, uobliče i zapišu, pozitivan su napor. To nije bio samo napor sakupljanja i zapisivanja, to je i želja da se, osim usmenog, ovom žanru dâ i pisani oblik koji će čitanjem biti dostupan detinjstvu i na drugim kontinentima. Na primer, francuski pisac Šarl Pero, pišući svoje bajke, pozajmljivao je motive za koje se pretpostavljalo da su dosta stari i da dopiru iz vremena srednjeg veka. Živeći na francuskom dvoru, pričajući i bajkama ulepšavajući život mladim prinčevima i princezama, Pero je gradio svoje bajke. Udahnjivao im je život vremena kome je pripadao, ali i dograđivao, oduzimao ono što bi deci zagorčalo život i oneraspoložilo detinjstvo. Nemački folkloristi, braća Grim, svojom genijalnošću i stvaranjem uspeli su da deci širom pet kontinenata priušte uživanje u pričama i bajkama. Pokazuje se da je kreacija duha evropskih pisaca u stvaranju bajke veza koja će se produbljivati u drugim, pa i srpskoj književnosti. Tako su i skoriji srpski i jugoslovenski pisci bajki bili privrženiji tradiciji i vremenu u kome su stvarali. Takav je slučaj i sa drugim velikim piscima bajki, kao što je Puškin u ruskoj književnosti. On je svoje bajke u stihu bogatio motivima prisutnim u folkloru, oblikovao stihom i od toga stvarao životnu dramu koja do današnjeg dana održava pažnju dece i proučavalaca. Božena Nemcova, Karel Čapek, Hofman – svi su oni u svojim umetničkim radionicama jeziku bajki davali posebnu simboliku, produbljivali filozofsku osnovu, stvarali novi život.
    Klonim se ljudi koji misle da je drskost hrabrost, a nežnost kukavičluk
    A klonim se i onih koji misle da je brbljanje mudrost, a ćutanje neznanje.

  4. #4
    Registrovani Član
    Bisernica avatar
    Status : Bisernica je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Pol:
    Lokacija : Razbibriga
    Poruke : 20,094
    Tekstova u blogu : 22

    Početno

    Međusobni uticaji doprineli su da bajka kao vrsta dobije nove sadržine i tonove, da se osavremeni i prati zadovoljenje duha deteta. Autorske bajke južnoslovenskih i jugoslovenskih naroda sadrže dosta sličnih verovanja i religije svojstvene slovenskoj pobožnosti i mitologiji. Iako su trpele neizbežne uticaje, ipak njihove bajke čuvaju svoju originalnost, jezik, mentalitet, iskustvo, životnu mudrost stečenu mišlju i radom. To potvrđuju i reči Vuka Karadžića upućene srpskim piscima romantizma, štampane u književnom kalendaru Danica iz 1829. godine, a odnose se na korišćenje elemenata čudesnosti, lepote jezika kao tvorevine srpskog duhovnog bića. Put razvoja bajke je dugačak, i idući njime, saznajemo mnogo više o tajnama života čoveka, otkrivamo njegove preokupacije, sve želje da život učine boljim i drugačijim. Onako kako su evropski i svetski bajkopisci činili u prošlosti, tako su i južnoslovenski i jugoslovenski narodi, među njima i srpski, oslikavali svoje podneblje, opisivali patnje i radosti, divili se herojstvu i upornosti čoveka. Život na balkanskom jugu odvijao se po posebnim principima i zakonima, vekovi ropstva pod različitim zavojevačima činili su svoje, ali narodna mudrost i sva njegova pregnuća ostaće zabeležena u bajkama, izvorima života južnoslovenskih i srpskog naroda. Autonomnost u stvaranju naših bajki otkriva ne samo vrednosti, već i modele – uslovno rečeno, proizašle iz tehnike pisanja i simbola, kao i specifičnog izbora tema i motiva. Tajne stvaranja i tajne kvaliteta bajki leže ne samo u talentu književnika, nego i u prirodi srbijanskog čoveka, u zvuku njegovog jezika, u viziji njegove budućnosti. Bajke D. Maksimović, B. Ćopića, S. Raičkovića, G. Olujić, B. V. Radičevića i drugih – svedoče o tome. One kao bogati izvori duha, humora, radosti, patnji, strepnji, nadanja – jednom rečju, zvukom i patinom prošlosti, pokušavaju da otključaju riznice uma i pokažu koliko je ta višeslojnost značenja pomogla u razotkrivanju životnih zagonetki.
    Klonim se ljudi koji misle da je drskost hrabrost, a nežnost kukavičluk
    A klonim se i onih koji misle da je brbljanje mudrost, a ćutanje neznanje.

  5. #5
    Registrovani Član
    Bisernica avatar
    Status : Bisernica je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Pol:
    Lokacija : Razbibriga
    Poruke : 20,094
    Tekstova u blogu : 22

    Početno

    AŽDAJA I CAREV SIN

    Bio jednom car koji je imao tri sina. Jednog dana najstariji carev sin ode u lov... Dok je šetao kroz šumu u potrazi za plenom ispred njegovog konja iskoči zec iz grma i poče da beži. Princ poče da ga juri... Nakon duge jurnjave po šumi zec pobeže u neku pećinu. Princ naravno udje za njim ali umesto zeca u pećini beše aždaja koja ga odmah pojede.
    Kako se sin nekoliko dana nije vratio u dvorac kralj se zabrinu pa posla srednjeg sina da potraži svog brata. I isped njega iskoči zec, princ krenu da ga juri i na kraju jurnjave i njega pojede ona aždaja u pećini.
    Prošlo je još nekoliko dana a nijedan carev sin se nije vratio. Ceo dvor se zabrinuo šta se desilo sa njima pa najmladji brat podje da ih traži. Čim izadje iz grada carev sin nalete na istog onog zeca i poče da ga juri. Medjutim kad zec pobeže u pećinu princ nije hteo da ga juri već produži dalje. Nakon par sati provedenih u šumi on se vrati na to mesto gde je bila pećina i udje unutra ali ne nadje zeca vec staru baku kako čisti pećinu.

    Princ: Pomozi Bog, bako!
    Baka: Bog ti pomogao, sinko!
    Princ: Bako, da nisi videla nekog zeca kako je ušao u pećinu?
    Baka: Jesam sinko ali ono ti nije zec vec aždaja, moj gospodar. Aždaja se pretvara u zeca da namami ljude u pećinu a onda ih pojede čim udju. Mnogi su stradali tako...
    Princ: Pa tu su verovatno i moja starija braća.
    Baka: Jesu sinko ali im ne možes pomoći. Bolje ti idi kući dok se aždaja nije vratila.
    Princ: Ne mogu ići kući, moram ih osloboditi. A i ti si dobra žena, ni ti nisi srećna što si aždajina sluga.
    Baka: To si u pravu sinko, ja sam bila lepa i mlada kad me je aždaja poštedela. Ceo život sam provela zarobljena...
    Princ: Slušaj bako, možemo poraziti ovu aždaju ali moramo znati koja joj je slabost. Kada se aždaja vrati pitaj je gde je išla i šta je izvor njene snage. Kada ti kaže ti se pravi da si srećna što je takvu tajnu podelila sa tobom pa onda mazi i ljubi to mesto koje daje aždaji snagu. Ja ću sutra doći opet pa ćeš mi reći šta si saznala.

    Carev sin ode natrag u dvorac a baka ostade da čeka aždaju. Predveče se aždaja vrati u pećinu pa pošto se najede i napi sede da odmara... Baka tad započe razgovor:

    Baka: Gospodaru moj, da li si se umorio? Gde ti ideš tako daleko svakog dana? Nikada mi nisi rekao gde ideš a baš me zanima...
    Aždaja: Tamo gde ja idem ti ne možes otići, to mesto je predaleko za tebe bako.
    Baka: Ali zašto tako daleko ideš? A nikad mi nisi rekao ni kako si ti tako jak... Gde leži tvoja snaga gospodaru? Ja bih sad odmah otišla da mazim i ljubim to mesto da znam gde je.
    Aždaja: Moja snaga leži u ovom ognjištu bako.
    Baka kad to ču poče grliti i ljubiti ognjište. Aždaja kad to vide poče da se smeje i reče joj:
    Aždaja: E bako, nije moja snaga u tom ognjištu, šalio sam se. Moja je snaga u onom drvetu ispred kuće.
    Baka odmah ode da ljubi drvo... Aždaja to vide i rece baki:
    Aždaja: Dobro dosadna ženo, reći ću ti. Nije moja snaga ni u tom drvetu već u jednom dalekom kraljevstvu. Tamo ima jedan dvorac a odmah pored njega veliko jezero. U tom jezeru ima jedna aždaja, u aždaji je vepar, u vepru zec, u zecu golub, a u golubu vrabac. E u tom vrapcu je moja snaga.
    Baka: Gospodaru moj bio si u pravu, to je predaleko za mene, ja to ne mogu maziti i ljubiti.

    Sutradan kad ode aždaja iz pećine dodje carev sin baš kako su se dogovorili on i baka. Baka mu reče sve što je saznala od aždaje, princ joj se zahvali i ode nazad u dvorac. Tamo se preruši u pastira i podje put onog udaljenog kraljevstva gde je aždajina snaga.

    Nakon dugog puta princ stiže u grad pored koga je jezero koje mu je baka opisala. Čim je ušao u grad princ poče da se raspituje da li nekome treba pastir jer mu je trebalo prenoćište. Ljudi mu rekoše da se javi caru. Princ tako i učini... Car ga odmah upita:

    Car: Hoćeš da čuvas ovce?
    Princ: Hoću vase veličanstvo!
    Car: U redu mladiću, sutra počinješ. Moram ti nesto reći mladiću pre nego što odeš... Ovo je veoma težak i opasan posao. Mnogi su pre tebe pokušavali...
    Princ: Hvala na upozorenju vaša visosti ali mislim da čuvanje ovaca nije zadatak koji nisam u stanju da uspešno obavljam.
    Car: Slušaj me mladiću, nisam završio... Ovde pored grada ima jedno jezero... Kod tog jezera je trava zelena i sveža, ovce najviše vole da tamo pasu. Nijedan pastir koji je tamo otišao se nije vratio... Zato ne daj ovcama da idu pored jezera.
    Princ: Hvala za upozorenje visosti.

    Princ izadje, pokupi ovce i zatraži dva hrta, sokola i gajde. Sutra ujutru princ izvede ovce na pašu. Kao što je kralj upozorio ovce odoše odmah pored jezera ali ih princ nije sprečavao. Umesto toga on pripremi sokola, hrtove i gajde pa skide opanke, zagazi u jezero i povika:

    Princ: O aždajo, o aždajo! Izadji mi danas na megdan da se borimo ako žena nisi.
    Aždaja: Sad ću, carev sine, sad.

    Ubrzo izadje aždaja. Velika, strašna, opasna... Uhvatiše se princ i aždaja pa se boriše ceo dan... Kad upeče podnevno sunce reče aždaja:

    Aždaja: Pusti me, carev sine, da umočim glavu u jezero da se osvežim pa da te bacim u nebeske visine.
    Princ: E aždajo, da mene poljubi careva ćerka u ćelo sada bacio bih ja tebe još više.

    Aždaja se nakon njegovih reči vešto izvuče i ode u jezero. Kad pade veče, princ se umi svežom vodom iz jezera, popravi odeću, stavi sokola na rame, hrte pored sebe, gajde pod pazuh, pa podje sa ovcama nazad u grad svirajući u gajde. Kad dodje u grad, svi se iznenadiše jer se niko nikada nije vratio sa jezera.

    Sutradan princ opet odvede ovce na pašu pored jezera ali je ovog puta car poslao dva konjanika za njim da vide šta princ radi. Princ opet pripremi sokola, hrtove i gajde pa skide opanke, zagazi u jezero i povika:

    Princ: O aždajo, o aždajo! Izadji mi danas na megdan da se borimo ako žena nisi.
    Aždaja: Sad ću, carev sine, sad.

    Ubrzo izadje aždaja. Velika, strašna, opasna... Uhvatiše se princ i aždaja pa se boriše ceo dan... Kad upeče podnevno sunce reče aždaja:

    Aždaja: Pusti me, carev sine, da umočim glavu u jezero da se osvežim pa da te bacim u nebeske visine.
    Princ: E aždajo, da mene poljubi careva ćerka u čelo sada bacio bih ja tebe jos više.

    Aždaja se nakon njegovih reči vešto izvuče i ode u jezero. Carevi konjanici su sve ovo gledali sa obližnje planine i odmah su otišli da ispričaju caru. Kad pade veče, princ se umi svežom vodom iz jezera, popravi odeću, stavi sokola na rame, hrte pored sebe, gajde pod pazuh, pa podje sa ovcama nazad u grad svirajući u gajde. Kad dodje u grad, svi se iznenadiše kako se princ vratio i drugi dan jer to niko nikada nije uspeo do tada. U medjuvremenu je car dobro razmislio o svemu i pozvao svoju ćerku jedinicu. Kad je došla princeza car joj reče:

    Kralj: Ćerko moja, sutra kad mladi čoban ode na jezero i kad krene da se bori sa aždajom ti pritrči i poljubi ga u čelo.
    Princeza: Ali oče ja se plašim aždaje. Zar se ne plašiš da izgubiš ćerku jedinicu?
    Kralj: Ne brini ništa ćerko moja. Ni sam ne znam koliko smo pastira do sada imali, nijedan se nikada nije vratio, a vidiš ovaj novi već dva dana ide na jezero i vraća se nakon borbe sa aždajom. Samo ti idi sutra pa kad on kaže da ga poljubiš a ti pritrči i to uradi... Mislim da nas on najzad može osloboditi ove zveri koja pobi toliki narod.

    Sutra ujutru kad dan osvanu krenuše da se spremaju princ i princeza. Princ je bio veseo ali je princeza bila uplašena i uplakana... Tada princ reče devojci da ne plače. On joj reče da sve što treba da uradi jeste da pritrči i poljubi ga u čelo kad bude vreme, da se za ostalo se ne brine. Kad stigoše na jezero ovce odoše kod jezera da pasu a princ pripremi sokola, hrtove i gajde pa skide opanke, zagazi u jezero i povika:

    Princ: O aždajo, o aždajo! Izadji mi danas na megdan da se borimo ako žena nisi.
    Aždaja: Sad ću, carev sine, sad.

    Ubrzo izadje aždaja. Velika, strašna, opasna... Uhvatiše se princ i aždaja pa se boriše ceo dan... Kad upeče podnevno sunce reče aždaja:

    Aždaja: Pusti me, carev sine, da umočim glavu u jezero da se osvežim pa da te bacim u nebeske visine.
    Princ: E aždajo, da mene poljubi careva ćerka u čelo sada bacio bih ja tebe još više.

    Kako princ to izgovori devojka dotrča i poljubi ga u obraz, oko i u čelo. On onda zamahnu i baci aždaju u nebeske visine. Kad pade na zemlju aždaja puče na stotinu delova a iz nje iskoči vepar i poče da beži. Princ odmah pusti hrte na vepra, oni ga stigoše i rastrgoše na komade, ali iz vepra odmah iskoči zec i poče da beži. Princ opet pusti hrtove za zecom, oni ga stigoše i rastrgoše na komade ali iz zeca odmah izlete golub. Princ pusti sokola za golubom, soko brzo uhvati pticu i donese je princu. Mladić raspori goluba i iz njega izvadi vrapca...

    Princ: Kaži mi odmah gde su moja braća.
    Vrabac: Hoću samo me nemoj povrediti. Iza grada tvog oca ima jedna močvara, u njoj ćeš naći tri stabljike trske. Poseci ih sve tri i odnesi ih u pećinu. Onda udari njima u pod pećine i otvoriće se veliki podrum. Tu ćeš naći sve ljude koje je aždaja otela, uključujući i tvoja dva brata.

    Čim je završio priču princ udavi vrapca. Sve to je gledao car koji je dosao sa konjanicima na onu planinu pored jezera... Kad pade veče, princ se umi svežom vodom iz jezera, popravi odeću, stavi sokola na rame, hrte pored sebe, gajde pod pazuh, pa podje sa ovcama i princezom nazad u grad svirajući u gajde. Kad dodje u grad, svi se iznenadiše kako je princ pobedio aždaju jer nisu verovali da bilo ko to može učiniti. Onda ode kod cara koji mu odmah dade svoju ćerku za ženu. Princ tada reče ko je i zašto je došao a car se tada jos više obradova jer mu se ćerka udaje za princa a ne za pastira. Princ tada reče da mora otići kući da oslobodi braću i podje na put. Car posla svoju ćerku sa njim...
    Klonim se ljudi koji misle da je drskost hrabrost, a nežnost kukavičluk
    A klonim se i onih koji misle da je brbljanje mudrost, a ćutanje neznanje.

  6. #6
    Registrovani Član
    Bisernica avatar
    Status : Bisernica je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Pol:
    Lokacija : Razbibriga
    Poruke : 20,094
    Tekstova u blogu : 22

    Početno

    ...........Kad stiže do one močvare on poseče tri stabljike trske, pa ode u pećinu i udari njima o pod. Baš kao što je vrabac rekao, otvoriše se vrata od podruma i počeše ljudi da izlaze napolje. Malo posle je u masi našao i svoja dva brata, srećni se zagrliše i izljubiše. Kad svi izadjoše princ opet udari stabljikama trske po podu, vrata se zatvoriše a on uze stabljike i ubaci ih u vatru. Svi odoše svojim kućama a on sa svojom braćom i princezom ode u dvorac kod svog oca gde su živeli srećni do kraja svog vremena.
    Klonim se ljudi koji misle da je drskost hrabrost, a nežnost kukavičluk
    A klonim se i onih koji misle da je brbljanje mudrost, a ćutanje neznanje.

  7. #7
    Registrovani Član
    Bisernica avatar
    Status : Bisernica je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Pol:
    Lokacija : Razbibriga
    Poruke : 20,094
    Tekstova u blogu : 22

    Početno Re: Književnost za decu - NAJLEPŠE BAJKE SVETA

    Dvanaest meseci

    Živela nekad davno jedna žena sa kćerkom i pastorkom. Živeli su siromašnim Životom. Imali samo malu kuću i komad zemlje koji su obradjivali.

    Žena je bila udovica koja je imala mladu kćerku Helen i pastorku Marušku koja je bila kćerka njenog pokojnog muža iz njegovog prvog braka. Maruška je bila vrlo lepa devojka i jako dobre duše. Zbog njene neopisive lepote maćeha je nikako nije podnosila. Bila je daleko lepša od njene Helen. Zato su joj njih dve nastojale stalno napakostiti tako što su joj davale težak posao da radi dok su one uglavnom lenčarile. Jadna Maruška je skoro uvek sama obavljala posao i na njivi i kući. Ali lepa devojka je to sve podnosila bez i najmanjeg prigovora. Jednog prohladnog zimskog dana kad su sve tri bile u kući, reče Helen kako se uželela mirisa plavih ljubičica. Uto se obrati Maruški rekavsi joj:
    ”Idi Maruška naberi lepih ljubičica i donesi mi da ih pomirišem.”
    "Ah, Helen"–uzvrati Maruška–"gdje si videla da ima ljubičica u januaru. Pričekaj proleće,pa ću ti ih tada ubrati.”
    Naljuti se Helen, pa oštro podviknu na sestru:
    ”Kako se usudjuješ da mi protivrečiš tako. Kad ti kažem da mi doneseš nešto, onda imas to i da uradiš.”
    Njena mati koja je jedva čekala ovako nešto, dograbi pastorku za ruku i izgura je iz kuće.
    ”Ne vraćaj se bez ljubičica”–reče joj zalupivši vrata za njom.

    Jadna Maruška je posla tražiti ljubičice po snegu koji je neprestano padao i studeni koja je stezala sve jače. Lutala je šumom i poljanama ni sama ne znajući koliko dugo.
    Najednom ugleda u daljini vatru koja je gorela. Pošto je bila promrzla podje u tom pravcu da se ugreje. Tako dodje na proplanak na kom je bila vatra. Ugleda potom oko velike vatre da se nalazi dvanaest većih kamenova. Na svakom od njih sedeo je po jedan čovek. Na najvišem kamenu koji je bio najbliži vatri sedeo je starac obrastao bradom držeci u rukama velik drveni malj. Začudi se devojka ovome što je videla, ali ipak krenu ka vatri obrativši se ljudima koji su nemo sedeli na kamenim stenama:

    ”Dobri ljudi, dozvolite mi da se ugrejem pored vaše vatre, jer sam se prilično smrzla.”

    Starac na najvišem kamenu klimnu u znak odobravanja. Nakon što se Maruška ogrejala dobro,zapita je starac:
    ”Gde si se zaputila po ovom nevremenu?”
    ”Trazim ljubičica da naberem.”-odgovori devojka.
    ”Sad je zima"–reče starac–"prerano je još za ljubičice.”
    ”Znam"–tužno reče Maruška–"tako sam i ja rekla sestri i maćehi, ali one me oteraše iz kuće da ih tražim. Neće me pustiti natrag bez ljubičica. Molim vas dobri ljudi, možete li mi ikako pomoći da ih pronadjem.”

    Starac ne odgovori, ali ustade sa svog najvišeg kamena i pridje trećem kamenu i reče čoveku na njemu:
    ”Uzmi brate ovaj malj i idi na moje mesto.”
    Čovek ga bez reči posluša.Uze drveni malj i pope se na najviši kamen. Onda zamahnu snažno iznad plamena velike vatre. Tada se cela okolina izmeni. Nestade snega i hladnoće. Zasjalo je sunce,a drveće olistalo i svuda se čuo veseli cvrkut ptica. Na proplanku se zelenila trava prošarana raznim cvetovima.
    ”Beri ljubičice devojko"–viknu čovek s najvećeg kamena–"beri brzo.”
    Maruška uto ugleda plave ljubičice koje su se iznenada pojavile u travi. Odmah se dade u berbu i nabra čitav mali buket za samo nekoliko trenutaka. Tada nestade sunca, olistale šume i pesme ptica. Opet se vrati sneg i grozna studen.
    Starac se opet vrati na svoje predjašnje mesto uzevsi nazad svoj malj i reče Maruški:
    ”Eto imas ljubičice.Podji sad kući.”

    Djevojka se toplo zahvali svima na velikoj pomoći i krenu s olakšanjem kući. Kad su videli Marušku kako prilazi kući s buketićem plavih ljubičica u ruci Helen i njena mati se nisu mogle čudu načuditi. Pustiše je brzo unutra i Helen odmah otrže buketić iz sestrine ruke upitavši:
    ”Gde si ih nabrala?”
    ”Gore na proplanku u šumi”–odgovori Maruška.
    Helen s velikim uživanjem poče mirisati prolećno cveće koje joj je donela polusestra usred zime. Onda dade i majci da i ona pomiriše lepe ljubičice,pa ih zadenu sebi za pojas. Marušku uopšte ne ponudi da ih pomiriše.
    Posle nekog vremena prohtelo se Helen da jede jagode, pa naloži Maruški:
    ”Idi da nabereš jagoda, pa mi donesi.”
    A sestra joj uzvrati: ”Ko je još video da ima jagoda da se nabere zimi? One dolaze samo leti.”
    Ali Helen se ponovo izdera na nju da mora učiniti kako joj je rekla i njena mati opet zgrabi Marušku i izbaci je iz kuće rekvši joj da se ne pojavljuje bez crvenih jagoda. Opet nesretna devojka podje u potragu. Ovaj put da nadje jagode. Lutala je i ovoga puta bezuspešno dok ponovo nije ugledala vatru na proplanku okruženu sa dvanaest ljudi koji su sedeli na kamenim stenama. I sada je na najvišem kamenu sedeo najstariji od njih s drvenim maljem u rukama. Maruška pridje vatri kako bi se ugrejala.
    ”Dozvolite mi da se ugrejem kraj vaše vatre dobri ljudi.Promrzla sam.”
    Starac na najvisem kamenu opet klimnu. Malo kasnije je upita:
    ”Kuda si pošla po ovakvoj hladnoći.”
    ”Tražim jagode”-reče prelepa djevojka.
    ”Nema jagoda sada usred zime”-odmahnu starac glavom.
    ”Znam i sama"-tužno uzdahnu Maruška-"ali me sestra i maeha nateraše da ih tražim. Molim vas dobri ljudi možete li mi pomoći da ih pronadjem."

    Opet starac s maljem ne odgovori.Samo sidje sa svog mesta i pridje šestom kamenu na kome je sedeo dosta mladji čovek od njega.
    ”Hajde brate idi na moje mesto”-naredi starac mladjem čoveku i dade mu veliki malj. Ovaj se pope na najviši kamen i zamahnu snažno iznad vatre. I ovaj put nestade snega i hladne zime. Zasjalo je toplo letnje sunce.Opet je olistala šuma i zelenila se trava svuda okolo.
    ”Beri brzo Maruška. Beri!"-viknu mladi čovek sa kamena.
    Ona utom ugleda crvene jagode koje su sazrevale neverovatnom brzinom i poče ih marljivo brati. Za vrlo kratko vreme nabrala ih je skoro punu kecelju. Onda nestade leta i sunca i opet se vrati zima sa hladnim belim prekrivačem,svud naokolo.
    ”Eto imaš jagode”-reče joj starac vraćajući se na predjašnje mesto.
    Maruška se zahvali svima od sveg srca na što oni samo klimnuše glavama.
    Brzo se vraćala kući.Opet se njena maćeha i sestra nisu mogle čudom načuditi kad su je pustili u kuću koju je začas ispunio miris divnih jagoda.
    ”Gde si ih našla”-zapita Helen.
    ”Tamo gore na šumskom proplanku”-neodredjeno odgovori Maruška.
    Ali Helen više nije ni pitala ništa. Uzela je drvenu činiju i istresla sve jagode u nju iz Maruškine kecelje. Onda je zasela zajedno s majkom za sto kraj činije i tako pojedoše jagode sve do jedne. Maruški ne ponudiše niti jednu jedinu.
    Klonim se ljudi koji misle da je drskost hrabrost, a nežnost kukavičluk
    A klonim se i onih koji misle da je brbljanje mudrost, a ćutanje neznanje.

  8. #8
    Registrovani Član
    Bisernica avatar
    Status : Bisernica je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Pol:
    Lokacija : Razbibriga
    Poruke : 20,094
    Tekstova u blogu : 22

    Početno Re: Književnost za decu - NAJLEPŠE BAJKE SVETA

    Nekoliko dana kasnije zaželela se Helen jabuka. Opet naredi sestri da joj ih ide doneti.

    ”Gde da ti nadjem jabuke usred zime?”-očajno zapita Maruška, ali njena sestra se opet obrecnu na nju da joj ne odgovara tako. Maćeha je opet istera napolje i zabravi vrata iza nje. Ponovo devojka krenu. Ovaj put da traži jabuke. Sada nije gubila bespotrebno vreme tumarajući kojekuda. Uputi se odmah na mali šumski proplanak gde je gorela velika vatra sa dvanaest ljudi oko nje. Kad je stigla, opet pridje vatri i učtivo upita za dozvolu da se ugreje pošto je osećala užasnu hladnoću. Starac na najvišem kamenu opet klimnu sa odobravanjem. Trenutak posle je zapita:
    ”Kamo si pošla opet po ovom snegu?”
    ”Tražim jabuke”-uzvrati djevojka.
    ”Nema jabuka zimi.One stižu na jesen.”-opet će starac.
    ”Znam ja to"-žalosno reče Maruška-"ali me sestra i maćeha oteraše da tražim jabuke sada. Molim vas opet dobri ljudi. Pomozite mi da ih nadjem.”
    Starac sidje s kamena i pridje čoveku koji je sedeo na devetom kamenu i pruži mu svoj malj.
    ”Hajde brate na moj kamen.”
    Čovek primi veliki drveni malj i uspevši se na najviši kamen zamahnu maljem povrh vatre. Opet nestade zime i snega. Ali ovaj put nije bilo sunca. Nastao je tmuran i oblačan dan. Lišće je opadalo s drveća praćeno blagim vetrom. Maruška nije toliko obratila pažnju na jesenji dan koji je iznenada došao nego je pogledom tražila stablo jabuke. Napokon je ugledala.
    ”Tresi Maruška!Tresi brzo!”–viknu čovek sa kamena.
    Maruška je protresla snažno stablo jabuke. Opala je jedna jabuka.Onda je protresla još jednom.Pala je i druga jabuka.
    ”Uzmi brzo jabuke Maruška”-viknu opet čovek s kamena.
    Devojka posluša i podiže dve jabuke sa zemlje. Istog časa se opet sve vrati kao što je bilo i pre.Sneg svuda i nadaleko. I ovoga puta se Maruška lepo zahvali ljudima na kamenim stenama i brzo podje natrag kući. Ponovo su Helen i majka joj, buljile u čudu u dve jabuke koje je Maruška donijela usred meseca januara.

    ”Gdje su ostale jabuke"-ljutito upita Helen Marušku-"sigurno si ih pojela na putu kući.”

    Maruška se poče kleti kako nije nijednu jabuku ni okusila.

    ”Protresla sam jednom drvo i pala je jedna jabuka"-reče sestra Heleni-"onda sam protresla drugi put i pala je druga. Tada su mi viknuli da uzmem brzo jabuke i idem.”

    ”Ko ti je vikao? Lažeš! Sama si ih sve pojela."-drsko joj reče Helen otevši joj jabuke iz ruku. Dade jednu majci, pa ih začas pojedoše. Tada Helen zatraži od majke vreć, rekavši da će sama ići da donese jabuka što vise bude mogla.
    ”Ako pošaljemo Marušku,opet će ih sve pojesti,a nama doneti samo po jednu.Ja ću ih tresti do mile volje makar ne znam koliko vikali na mene.”
    Tako reče Helen i podje tražiti jabuke.Lutala je i tumarala kojekuda,ali osim belog snega ništa nije mogla videti ni naći. Onda ugleda vatru koja je gorela u daljini i uputi se tamo. Pridje vatri i poče se grejati pogledavši nemarno na ljude koji su sedeli naokolo i ćutali.
    ”Gde si krenula?Šta tražis ovuda po ovoj hladnoći?”-mirno zapita starac na najvišem kamenu.
    ”A šta se to tebe tiče matora izlapela budalo.Zar trebam tebi govoriti kamo sam krenula?”-osorno uzvrati Helen i podje dalje pošto se dovoljno ugrejala. Uto se starac uspravi na kamenu i zamahnu snažno iznad vatre koja se ugasi u tili čas. Podiže se tako velika mećava i sneg poče padati jos više i gušće. Snažan vetar je duvao tako oštro i raznosio sneg na sve strane, da se teško moglo ista videti od snežne vejavice. Dah je prosto zastajao od oštre studeni koja je nastupila s mećavom. Maćeha je kroz prozor kuće posmatrala snežnu mećavu koja je najednom počela besneti napolju. Počela se brinuti za ćerku. Pošto se bližio i mrak, a Helen se nije vraćala, obuče se što je bolje mogla i podje tražiti kći po snežnoj oluji. Išla je dugo ni sama ne znajući kuda. Dozivala iz sveg glasa kćerku,ali ništa nije ni videla ni čula od strašnog vetra koji je sve više orgijao. Kad se dobrano smračilo bila je umorna i ozebla.Htela se vratiti kući, ali više nije mogla naći puta natrag. Potpuno se izgubila u oluji i sneznoj mećavi koja nimalo nije jenjavala. U nemoćnom očajanju proklinjala je žena i Helen, i Marušku, i jabuke. Maruška je bila sama u kući i zabrinuto pogledala kroz prozor u mrkli mrak da li će se pojaviti Helen i njena mati. Ali ništa se nije čulo izuzev jakog vetra koji je neprestano divljao noseći sve pred sobom. Celu noć devojka nije oka sklopila očekujuci sa brigom povratak maćehe i sestre. Nije im mogla nikako pomoći. Bilo je suludo izlaziti van na užasnu mećavu i vetar koji je neprestano urlao.

    Maruška nikad više nije dočekala da vidi polusestru Helen i svoju maćehu. Ostala je tako živeti sama u maloj kući i na komadu zemlje koji je sada pripadao samo njoj. Prošlo je vec izvesno vreme od stradanja njenih jedinih. A onda je lepa Maruška doživela najlepsi dan u svom dotadašnjem nesretnom životu. Lep i privlačan mladić je došao da je prosi. I tako je njenoj tužnoj samoći došao kraj.
    Bila je sretna.
    Klonim se ljudi koji misle da je drskost hrabrost, a nežnost kukavičluk
    A klonim se i onih koji misle da je brbljanje mudrost, a ćutanje neznanje.

  9. #9
    Registrovani Član
    Bisernica avatar
    Status : Bisernica je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Pol:
    Lokacija : Razbibriga
    Poruke : 20,094
    Tekstova u blogu : 22

    Početno Re: Književnost za decu - NAJLEPŠE BAJKE SVETA

    Jedna tužna priča

    Koliko se god trudila sama,a i drugi,da ne bude stalno prisutna,DOSADA je u tom neobičnom društvu stalno živela. I kad je već treći put zevnula,LUDOST je, luda kao i uvek, predložila:
    "Hajdemo da se igramo žmurke!"
    SPLETKA je značajno podigla obrvu a ZNATIŽELJA je, u nemogućnosti da se zadrži upitala:
    "Kakva je to igra?”
    "To je igra u kojoj ja pokrijem oči i brojim do hiljadu, dok se vi sakrijete. A kad izbrojim krećem u potragu. Koji prvi bude pronadjen zauzet će moje mesto u sledećoj igri" -objasnila je LUDOST.
    ODUŠEVLJENJE je poletno zaskakutalo, dok se RADOST, gotovo neuspešno, trudila uveriti SUMNJU, koja nikom ne veruje u igri. No, bilo ih je još nekoliko koji se nisu hteli igrati….
    ISTINA se pitala zašto bi se ona krila kada će je i onako na kraju pronaći.
    OHOLOST je držala da je igra glupa(a zapravo ju je ljutilo što zamisao nije bila njena). KUKAVIČLUK nije hteo da riskira.
    "Jedan..dva..tri.." - počela je brojati LUDOST.
    LENJOST se sakrila iza prvog kamena na putu, VERNOST je potražila zaklon na nebu,a ZAVIST je čučnula u senu USPEHA, koji se vlastitom snagom popeo na vrh stabla. VELIKODUŠNOST se gotovo nije uspela sakriti jer joj je svako mesto koje je pronašla izgledalo prekrasno za nekoga od njenih prijatelja. Kristalno jezero prepustila je LEPOTI, hlad drveta SRAMEŽLJIVOSTI. Mekoću leptirova leta ustupila je OSEĆAJNOSTI, kretanje vetrova SLOBODI a sebi …? Ipak na kraju se i ona sklonila, i to u zraku sunca.
    SEBIČNOST je, što se naravno moglo i očekivati, našla naj udobnije mesto na svetu, idealno samo za nju.
    LAŽ se sakrila na dnu okeana, a zapravo je bila iza duge.
    STRAST i POŽUDA su se zajedno sakrili u jedan vulkan, a ZABORAV…zaboravio je gde se uopšte sakrio, ali nije bitno.
    Kad je LUDOST došla do broja devetsto devedeset i devet, LJUBAV nije još bila pronašla ni jedno mesto za sebe, jer joj se svako činilo zauzeto. Tada je ugledala prekrasan ružičnjak i zavukla se medju crvene ruže. Kada je LUDOST izbrojala do hiljadu i počela traziti, prvo je, naravno našla LENJOST koja je bila iza naj bližeg kamena. Potom je čula VERNOST kako na nebu razgovara s Bogom.
    STRAST I POŽUDU osetila je u podrhtavanju uznemirenog vulkana, a ZAVIST je pronašla čim je ugledala USPEH.
    SEBIČNOST nije morala ni tražiti jer se sama otkrila bežeći iz svog skrovišta.
    Trazeci dalje LUDOST je došla do kristalnog jezera i odmah otkrila LEPOTU.

    SUMNJU je videla kako sjedi na jednom kamenu, otkrivši se sama kako ne bi nikom morala govoriti gde se skrivala. Doskora su svi bili pronadjeni.
    DAROVITOST je čučala u svežoj mirisnoj travi, TESKOBA u tamnoj špilji.LAŽ ih je sve uverila da je bila na dnu okeana(a virila je iza duge).
    ZABORAV je već zaboravio da se nečeg uopšte i igrao.

    LUDOST nikako nije mogla pronaci LJUBAV.
    Tražila je po celom svjetu, iza svakog stabla, grma, cveta, na dnu svakog potoka i na vrh svake planine, a kad je već odustala pogled joj zastade na prekrasnom ružičnjaku... uzela je štap i počela razmicati ruže.
    Odjednom je začula bolan vrisak, trnje se zabolo LJUBAVI u oči i oslepelo je. LUDOST nije znala šta bi od jada izvinjavala se,molila,plakala, da joj dopusti iskupljenje a onda se setila…. Obećala je LJUBAVI da će do kraja života ostati sa njom.

    I tako:odkad se igra skrivanja igrala prvi put na zemlji, LJUBAV je slepa a LUDOST joj je verna prijateljica koja je vodi..


    Klonim se ljudi koji misle da je drskost hrabrost, a nežnost kukavičluk
    A klonim se i onih koji misle da je brbljanje mudrost, a ćutanje neznanje.

  10. #10
    Registrovani Član
    maaarina82 avatar
    Status : maaarina82 je odsutan
    Registrovan : Oct 2010
    Pol:
    Poruke : 1

    Početno Re: Književnost za decu - NAJLEPŠE BAJKE SVETA

    Приче и бајке браће Гим и Шарла Пероа / браћа Грим и Шарл Перо ; превели Божидар Ф. Пејовић, Угљеша Крстић ; приредио Угљеша Крстић. – Београд : Делта-Прес, 1982. – 231

    Da li neko zna gde mogu da nadjem ovu knjigu da kupim? Da li je prodaje neko? Mnogo, mnooogoooo mi je bitna!!!

  11. #11
    Registrovani Član
    Bisernica avatar
    Status : Bisernica je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Pol:
    Lokacija : Razbibriga
    Poruke : 20,094
    Tekstova u blogu : 22

    Početno Re: Književnost za decu - NAJLEPŠE BAJKE SVETA

    Draga maaarina,
    Ne znam koliko ti može pomoći,ali jedino što se može naći na
    netu vezano za knjigu koja tebe zanima je na ovom mestu.
    Možda i nadješ načina da dodješ do knjige.


    http://www.yu4you.com/items/en/knjiga/item_1381.html

  12. #12
    Registrovani Član
    Bisernica avatar
    Status : Bisernica je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Pol:
    Lokacija : Razbibriga
    Poruke : 20,094
    Tekstova u blogu : 22

    Početno Re: Književnost za decu - NAJLEPŠE BAJKE SVETA

    Nekada davno,na jednom ostrvu u sred okeana živela su sva osećanja: Sreća.Tuga,Taština,Ljubav i pored njih Znanje.
    Jednoga dana ,naidje oluja koja je mogla da potopi ostrvce,i krenuli svi da se spasavaju pre potopa.Ljubav,koja je neizmerno volela svoje ostrvo,želela je sotati do zadnjeg trena,ali kada je ostrvo skoro nestalo pod vodom shvatila je da i ona mora otići,pa je odlučila da zatraži pomoć.
    Bogatstvo je upravo prolazilo u svom velikom,luksuznom brodu,kada ga je Ljubav zamolila da je povede sa sobom,ali joj je Bogatstvo skoro srdito odgovorilo da ne može,jer nema mesta,brod je bio pun zlatnika i srebrnjaka.
    Ne znajući šta će,Ljubav zamoli Taštinu koja je upravo prolazila pored nje u prelepom brodiću.
    -Taštino,molim te pomozi mi - zavapila je Ljubav,a Taština joj osorno odgovori:
    - Ne mogu ti pomoći Ljubavi,sva si mokra i mogla bi mi uništiti brod !
    Tu negde u blizini je bila i Tuga i Ljubav odluči zamoliti za pomoć i nju.
    - Molim te ,povedi me sa sobom - tiho je zatražila Ljubav.
    - Oh.....Ljubavi,tolika sam tužna i želim biti sama - odgovorila je Tuga i odjedrila dalje sama.
    Sreća se zatekla tu ,no toliko je bila sretna da nije ni primetila da joj Ljubav domahuje moleći za pomoć.
    Odjednom se odnekud začuo glas koji je rekao :
    - Dodji Ljubavi,ja ću te povesti !
    Bio je to jedan starac kojeg je Ljubav ushićena zbog prilike da se spase zaboravila pitati kako se zove.Kada su stigli na kopno,starac je pošao svojim putem pre nego se Ljubav setila pitati ga ko je.
    Znajući koliko duguje starcu Ljubav se obratila Znanju,mudrom starcu,za pomoć,pitajući ko je starac koji joj je spasao život.
    Znanje joj je reklo - Pomoglo ti je Vreme ,Ljubavi.Starac se zove Vreme!
    Začudjena ,Ljubav zapita Znanje :
    - Zašto mi je baš Vreme pomoglo,kad niko drugi nije hteo?
    Znanje se mudro nasmešilo :
    - Zato što samo Vreme može shvatiti koliko je velika i snažna prava Ljubav !

  13. #13
    Registrovani Član
    Bisernica avatar
    Status : Bisernica je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Pol:
    Lokacija : Razbibriga
    Poruke : 20,094
    Tekstova u blogu : 22

    Početno Re: Književnost za decu - NAJLEPŠE BAJKE SVETA

    Citiraj Prvobitno napisano od Bisernica Vidi poruku
    Draga maaarina,
    Ne znam koliko ti može pomoći,ali jedino što se može naći na
    netu vezano za knjigu koja tebe zanima je na ovom mestu.
    Možda i nadješ načina da dodješ do knjige.



    http://www.yu4you.com/items/en/knjiga/item_1381.html
    Ne znam da li dolaziš,ali ako ti može pomoći ,Andersenove bajke možeš naći i ovde

    http://www.rapidsharegfx.com/downloa...a+srpskom.html

  14. #14
    Registrovani Član
    Bisernica avatar
    Status : Bisernica je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Pol:
    Lokacija : Razbibriga
    Poruke : 20,094
    Tekstova u blogu : 22

    Početno Re: Književnost za decu - NAJLEPŠE BAJKE SVETA

    Bajka o Bambiju





    Stiglo je proleće, a s njegovim dolaskom je rodjen Bambi, nežno lane koje su svi stanovnici šume požurili da pozdrave i upoznaju. Veverica, mišić, ptičice, zečić Trupko i drugi kunići i zečići - svi su, uzbudjeni, bili kod Bambija i njegove mame.

    Prvo jutro Bambi se pridigao na svoje tanane nožice, pa krenuo da ispita sva čudesa šume, uz pomoć svojih prijatelja. Bilo je mnogo toga da se vidi i upozna, ali je Bambi imao odličnog vodiča - Trupka.
    Evo šarenog leptira, eno slepog miša u visini, tu su i krtice što kopaju dugačke tunele i ne vole sunce, i veseli kunići i ptice raznobojnog perja i kljunova...

    Posle više meseci bezbrižnog i srećnog života, stigla je zima, pa je Bambi opet imao šta da vidi i nauči.
    Jednog jutra, kad se probudio, iznenadio se koliko se šuma izmenila.


    - Pao je sneg! - rekla mu je mama.
    Pošavši u šetnju, Bambi opazi kako mu noge tonu u tu čudnu belu stvar, hladnu, ali ipak prijatnu.
    Drveće, žbunje, trava i mahovina bili su pokriveni blistavim snegom.

    Jednog dana Bambija probudi silan prasak, koji uzbuni svu šumu. Sa svih strana šumom su odjekivali pucnji pušaka.

    - To su lovci! - čulo se odasvud.

    Mama košuta natera Bambija da beži koliko ga noge nose, i on je trčao, trčao, misleći pri tom na svoje prijatelje s nadom da će se i oni spasti. Već je čuo priču o lovu, o tome kako su jednog dana došli ljudi da svojim puškama poremete mir šume, i koliko su žrtava ostavili za sobom...

    Mama košuta, na žalost, nije uspela da umakne lovcima, a s njom su poginule i mnoge druge životinje. Tata, moćni jelen, pokušao je da uteši Bambija, a i svi prijatelji došli su da podele tugu s njim. Došla je i košutica Falina s kojom se Bambi celog leta igrao. Sada je ona, zajedno sa Trupkom i drugim prijateljima, preuzela brigu o Bambiju.
    Bambi je znao da se u njih može pouzdati.

    Opet je došlo proleće, i Bambi sa čudjenjem otkri da se nešto menja u njegovom životu. Falinino prisustvo počelo je da mu znači mnogo više nego društvo svih drugih živitinja.
    Bambi se zaljubio!
    I Falina je pokazivala svoju ljubav prma Bambiju - nežno ga je trljala njuškicom.
    Sreća se vratila u šumu, Bambi i Falina postali su nerazdvojni prijatelji. Jednog dana šumu iznenada zahvati požar. Trebalo je bežati, spasavati glavu. Vatra se širila, dim je počeo da guši, i sve životinje, medju kojima i Bambi i drugi jeleni i košute, pojuriše prema reci. Vatra je plamtala sve jače, vrelina je postajala neizdržljiva, ali je Bambi, koji je sada već bio porastao, pomagao drugim, slabijim životinjama da se izbave. Pratio ih je, jednu po jednu, dok su prelazile reku. On će biti poslednji koji će preći na drugu, spasonosnu obalu. Ne obazirući se na opasnost, Bambi je najpre pomogao svjim malim prijateljima da se domognu druge obale, pa se tek onda i sam pridružio drugim jelenima.
    Postao je odrastao i odgovoran.

  15. #15
    Registrovani Član
    Bisernica avatar
    Status : Bisernica je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Pol:
    Lokacija : Razbibriga
    Poruke : 20,094
    Tekstova u blogu : 22

    Početno Re: Književnost za decu - NAJLEPŠE BAJKE SVETA

    Jabuka koja se smeje i jabuka koja plače

    Bio neki car koji je imao tri sina. Dok je jednog dana njegov najmladji sin sedeo u dvorcu, dodje jedna starica da zahvati vode sa izvora ispod dvorca. Mladić se baci malim kamenom i polomi staričin krčag. Starica ništa ne reče, ode po drugi krčag i ponovo dodje na izvor. Dečak ponovo baci kamen, polomi krčag, a starica ode. Sutradan se starica pojavi na izvoru sa novim krčagom. Čim je ugleda, mladić ponovo baci kamen i razbi krčag.
    Starica reče:
    - Hej, sinko, molim Gospoda da se jabuka koja plače zaljubi u jabuku koja se smeje – i udalji se. Prodje pet dana i dečaka poče da muči ono što je starica rekla. I zaista, jabuka koja plače zaljubila se u jabuku koja se smeje. Iz dana u dan dečak je bledeo i venuo. I car ču da mu se sin razboleo. Pregledali ga lekari i vidari, ali nikako nisu mogli da objasne razlog mladićeve patnje. Jednog dana ponovo dodje jedan vidar i reče caru:

    - On je bolestan od ljubavne patnje.

    Mladic na kraju reče ocu da se jabuka koja plače zaljubila u jabuku koja se smeje. Car će na to:

    - Šta da radimo sada, sine?

    Mladić odgovori:
    - Dozvoli mi da idem i da ih nadem.

    Car, opet:
    - Kuda ćeš u takvom stanju? Kako ćeš znati gde su. Pusti!
    - Svakako ću ići i naći ću ih – odgovori mladić.
    - I mi ćemo ići s njim. Sigurno ćemo naći te jabuke – rekoše ocu starija braća.
    Sva tri brata krenuše zajedno na put.

    Dugo su išli preko brda, dolina i ravnica i jednog dana stigoše do neke česme. Na česmi videše jedan natpis. Pročitaše: ko ide jednim od ova tri puta, doći će, ko ide drugim doći će ili neće, a ko krene trećim putem nikako neće doći. Braća se sporazumeše da najstariji krene putem kojim se dolazi, srednji putem kojim se dolazi ili ne dolazi, a najmladji onim kojim se ne dolazi.

    - Ali kako ćemo znati, ko se vratio, a ko nije – rekoše.

    Na to najmladji brat reče:
    - Skinimo prstenje sa ruku i stavimo ga ispod ovog kamena. Onaj ko dodje kasnije, znaće ko je sa kog puta stigao.

    Tako i učiniše i svaki krenu putem koji je izabrao. Najstariji carević stiže u jednu zemlju, udje u jedno svratište i osta tamo da radi kao spoljni momak. Srednji brat, kad stiže u neku zemlju, udje u jednu kafanu i osta tamo kao kafedžija.
    Da se vratimo najmladjem bratu. I on, pošto je prešao dug put, stiže jednoga dana do nekog izvora i vide staricu kako zahvata vode. Mladić je upita:
    - Bako, hoćeš li mi dati prenoćište za večeras?

    Starica odgovori:
    - Ah, sinko, imam jednu kućicu, kad legnem noge mi štrče. Gde da te primim?

    Mladić joj dade pregršt zlatnika:
    - Molim te, bako, nadji mi jedno mesto.

    Starica uze zlatnike i povede mladića svojoj kući govoreći:
    - Podji, sine, podji, imam i kuću i sobu, a ko će mi drugi i doći!

    Malo su jeli i pili. Sedeći tako, mladić upita:
    - Bako, kažu da ima jabuka koja plače i jabuka koja se smeje, znaš li gde su?

    Čim to ču, starica zalepi mladiću ćušku:
    - Ćuti, ovde je zabranjeno da se to spominje.

    Kada to reče, mladić joj dade još jednu pregršt zlatnika. Obradovana time, starica reče:
    - Sine, sutra ćeš ustati i otići na onu goru tamo. Tamo dolazi jedan pastir. On je pastir dvorca u kome su jabuka koja plače i jabuka koja se smeje. Ako uspeš da ga odobrovoljiš i udješ u dvorac, tamo ćeš naći jabuke. Samo, kada ih budeš uzeo dodji pravo k meni.

    Sutradan mladić ustade rano, ode na onu goru i tamo vide pastira kako napasa ovce. Pridje i pozdravi ga. Sedoše i počeše da razgovaraju. Na kraju, on spomenu pastiru jabuku koja plače i jabuku koja se smeje.
    Čim to ču, pastir ga tako udari da mu se mozak zavrteo. Kada mu mladić reče "Zaboga, pastiru, zašto me udaraš", pastir ga još jednom udari rekavši:
    - Ćuti, ovde je zabranjeno da se o tome govori.

    Mladic mu dade pregršt zlatnika. Kada vide zlatnike, pastir omekša i reče mladiću:
    - Ja ću sada da zakoljem jednu ovcu; od njene kože ću napraviti mešinu. Kada navečer poteram ovce u dvorac, ti ćeš se umešati medju njih, jer ih broje kada ulaze u dvorac. Ti ćeš ići kao one i sa njima ćeš ući u dvorac. A zatim, noću, kada svi budu zaspali, popet ćeš se na najviši sprat. Tiho ćeš ući u odaju sa desne strane. Devojka leži u postelji, a jabuke stoje na polici. Ako budeš mogao uzet ćeš ih, a ako te uhvate biće zla.

    Pastir ustade i zakla jednu ovcu; mladića stavi u mešinu, potera ovce i uputi se ka dvorcu. Mladić udje medju ovce dok su ih brojali na ulazu u dvorac.
    Spusti se noć i svi u dvorcu zaspaše. Mladić izadje iz mešine i lagano podje gore. Otvori odaju koju mu je pomenuo pastir. U sredini je bila jedna postelja, a u njoj lepotica crnih obrva, svetloplavih očiju, kose rasute poput srme sa mladežima na vratu. Bila je lepa da joj nije bilo ravne na svetu. Dok ju je mladić dugo sav ushićen gledao, jedna jabuka sa police poče grohotom da se smeje, a druga da rida, kao da se nešto dogodilo. Mladić odmah pobeže na vrata i vrati se medju ovce.
    Od galame ovih jabuka, devojka se probudi, pogleda i vide da nema nikog, izadje napolje i pošto nikog ne nadje, ponovo se vrati u odaju.
    - Ah vi, lažljivice, prevarile ste me – reče i opet leže u postelju. Nakon kratkog vremena devojka je ponovo zaspala. Mladić se još jednom pope gore, lagano otvori odaju i udje. Kada krenu prema jabukama, jedna se opet nasmeja, a druga zaplaka, a on ponovo pobeže. Djevojka se na to probudi i vide da nema nikog.
    - Hej, vi, bezobraznice. Već drugi put me budite iz sna. Istući ću vas ako opet budete nešto napravile – reče i leže.
    Čim je zaspala, mladić ponovo dodje, otvori vrata i krenu pravo ka jabukama. Kad htede da ih dohvati sa police, jabuke udariše u smeh i plač. Mladić ponovo pobeže. Devojka se probudi – nikog nema.
    - Ah, vi bestidnice! Jeste li poludele noćas? Tri puta me budite iz sna. Kakav je to način? – reče, ošamari i jednu i drugu i ponovo leže.
    Prošlo je podosta vremena. Mladić je ponovo otvorio odaju i krenuo prema polici. Uzeo je jednu jabuku, pogledao, nikakvog glasa, uzeo je i drugu, izašao i otišao medju ovce. U stvari, jabuke su se naljutile i zato nisu pustile nikakav glas.
    Došlo je jutro. Pastir je isterao ovce i otišao u planinu. Mladic je izašao iz mešine i ponovo dao pastiru pregršt zlatnika. Oprostio se i krenuo staričinoj kući. Kad starica vide mladića, stavi malo vode u posudu, zakla jednu kokošku i njenu krv pusti u vodu. Stavi u vodu jednu dasku i reče mladicu da sedne na dasku.

    Vratimo se dvorcu gdje su bile jabuke.
    Kada se devojka probudila, pogledala je gore-dole i videla da na polici nema jabuka. Tada je briznula u plač:
    - Jao meni! Noćas su mi ukradene jabuke. Tri puta su me budile, ali ja nisam mogla da shvatim. A ono, dolazio lopov.
    Kada ovo ču car, naredi da se zatvore kapije tvrdjave. Pretražili su unutrašnjost grada i ništa nisu mogli da nadju.
    Zvezdoznanci su gledali sudbinu i videli kako onaj koji je ukrao jabuke plovi ladjom po nekom krvavom moru. Rekli su:
    - Care, ovaj je čovek daleko izmakao. A mi ne znamo ni gde je to krvavo more.
    Na kraju su odustali od traženja jabuka. Kapije tvrdjave su bile ponovo otvorene. Mladić dade starici još malo zlatnika. Pošto se od nje oprostio, podje on putem kojim je došao. Jednog dana stiže do česme gde se rastao od braće. Podiže kamen ispod koga su stavili prstenje i vide da niko nije dolazio. Uze svoj prsten i krenu putem kojim je otišao srednji brat.
    Idući preko brda, dolina i ravnica, pijući vode sa potoka, sedeci u pustinjama, slušajući pevanje ptica, stiže jednog dana u nepoznatu zemlju. Udje u jednu kafanu da popije kafu i ispuši čibuk. Vide da mu je brat tu kafedžija, ali ga ovaj ne poznaje. Nakon kratkog vremena, on ga pozva i upita odakle je i tako ubrzo shvati da mu je on brat. Braća ustadoše i krenuše zajedno na put. Opet stigoše do one česme. Podigoše kamen i videše da stariji brat još nije stigao. Uzeše još jedan prsten i krenuše putem kojim je otišao najstariji brat. Idući tako, opet stigoše do jedne nepoznate zemlje. Dva brata rekoše:
    - Hajdemo u neko svratište da se okupamo, a posle da potražimo brata.
    Udjoše u jedno svratište. Tu je njihov brat radio kao spoljni momak.Oni se okupaše i izadjoše iz svratišta. Pozvaše momka i rekoše mu ko su. Zatim se sva trojica zaputiše onoj česmi. Kada stigoše uzeše i treći prsten i krenuše u svoju zemlju.
    Starija braća usput upitaše najmladeg da li je našao jabuke. On receč da jeste i izvuče ih ispod pazuha. Čim videše jabuke i sami se zaljubiše.
    - Brate, neka jabuke malo ostanu kod nas, pa ćemo ti ih opet vratiti – rekoše.
    On se složi i dade im jabuke. Posle toga njegova starija braća rekoše jedan drugom:
    - Ubijmo ga! Neka jedna jabuka ostane kod tebe, a druga kod mene.
    Tako su tri brata stigla u jednu kafanu. Hteli su tu malo da posede i da nešto pojedu. Od kafedžije zatražiše jednu hasuru i on im donese.
    U bašti je bio jedan nepokriven bunar na koji oni staviše hasuru. Najmladji brat, misleći da je hasura prostrta za odmaranje, sede na nju i upade u bunar. Za to vreme su njegova braća mirno popila kafu, ispušila po čibuk i krenula u svoju zemlju.
    Pošto u bunaru nije bilo vode, mladić se nije udavio, ali se onesvestio. On je tamo ostao dok su njegova braća stigla u zemlju. Kada ih otac upita gde im je najmladji brat, oni odgovoriše:
    - Mi smo išli i našli jabuku koja se smeje i jabuku koja plače. On je otišao putem kojim se ne vraća i nije se vratio.
    Otac se zaplaka i reče:
    - Sigurno će doći.
    Za to vreme je mladić u bunaru došao k svesti. Počeo je da doziva ljude. Kafedžija koji je šetao po bašti čuo je glas iz bunara, spustio jednog čoveka u bunar i on je izvukao mladića. Upitali su ga kako je upao u bunar i on im je ispričao šta mu se desilo. Zatim je ustao i zaputio se u svoju zemlju, ali nije došao očevoj kuci. Došao je u jednu kovačku radnju i tu postao šegrt.
    I dok je on tamo šegrtovao, otac devojke koja je bila vlasnica onih jabuka napravi brojanicu od hiljadu zrnaca, dade je ljudima rekavši im:
    - Uzmite ovu brojanicu i obidjite sve zemlje. Neka ljudi pričaju šta im se dogodilo. Ko izdrži do kraja ove brojanice, on je taj koji je ukrao jabuke. Uhvatite ga i dovedite.
    Ljudi su uzeli brojanicu, obišli svaku zemlju, ali niko nije mogao da izvuče brojanicu. Na kraju stigoše u zemlju mladića koji je ukrao jabuke. Baš kada su prolazili ispred kovačke radnje mladić reče:
    - Majstore, ja ću izvući onu brojanicu.
    Ovaj o tome obavijesti ljude koji doneše brojanicu i rekoše:
    - Hajde da vidimo, izvlači!
    A mladić tada reče:
    - Hoću, ali ću to učiniti pred mojim carem.
    Oni uzeše mladića i odvedoše ga caru i objasniše mu o čemu je reč. Mladić sede, poče da priča šta mu se dogodilo i da izvlači brojanicu. Baš kada je rekao kako su ga njegova braća bacila u bunar, brojanica se završila. Tada car shvati da je to njegov najmladji sin, ustade i privuče mladića u zagrljaj:
    - Ah, sine moj, koliko si ti preturio preko glave, a da ja ništa o tome nisam znao.
    Braću koja su uzela jabuke odmah pogubiše a mladića, zajedno sa jabukama, predadoše ljudima. Ovi ga povedoše caru zemlje u kojoj su jabuke bile ukradene.
    I tako stigoše oni u zemlju iz koje su ukradene jabuke a mladića izvedoše pred cara. Kad ga car vide zapovedi mu da i pred njim izvuče brojanicu. Mladić je uze, ispriča sve od početka do kraja i izvuče brojanicu.
    Car reče:
    - Sinko, ti si ukrao ove jabuke, ali i moja ćerka ne može bez njih. Dodji, dat ću ti svoju kćer, a vas dvoje se više nemojte rastavljati od ovih jabuka.
    - Sa zadovoljstvom – reče mladić i prihvati carevu ponudu.
    Devojka i mladić se venčaše i provedoše svadbu koja je trajala četrdeset dana i četrdeset noći.
    Klonim se ljudi koji misle da je drskost hrabrost, a nežnost kukavičluk
    A klonim se i onih koji misle da je brbljanje mudrost, a ćutanje neznanje.

  16. #16
    Registrovani Član
    Bisernica avatar
    Status : Bisernica je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Pol:
    Lokacija : Razbibriga
    Poruke : 20,094
    Tekstova u blogu : 22

    Početno Re: Književnost za decu - NAJLEPŠE BAJKE SVETA

    Dva vuka

    Jedan stari Indijanac ispričao je svom unuku:

    U ljudima se odvija neprekidna borbaa.
    Tu se stalno bore dva vuka.
    Jedan je Zlo.
    To je strah, gnev, zavist, žalost, kajanje, pohlepa, nadmenost, samosažaljenje, krivica, ogorčenje, inferiornost, laži, lažni ponos,
    superiornost i ego.

    Drugi je Dobro.
    To je radost, mir, ljubav, nada, vedrina, poniznost, dobrota, dobronamernost, saosećanje, velikodušnost, istina, samilost i vera.

    "A koji vuk pobedjuje?" upita unuk, dok mu se u očima caklila radoznalosti.

    Stari Indijanaci odgovori:

    "Onaj koga hraniš !! "


    Indijanska bajka
    Klonim se ljudi koji misle da je drskost hrabrost, a nežnost kukavičluk
    A klonim se i onih koji misle da je brbljanje mudrost, a ćutanje neznanje.

  17. #17
    Registrovani Član
    Bisernica avatar
    Status : Bisernica je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Pol:
    Lokacija : Razbibriga
    Poruke : 20,094
    Tekstova u blogu : 22

    Početno Re: Književnost za decu - NAJLEPŠE BAJKE SVETA

    Zašto je more slano

    Živeli muž i žena u velikoj slozi i ljubavi,ali ih je nemaština pritisla,a kad je na svet došlo i dete,onaj čovek ode i zamoli jednog bogatog čoveka da mu bude kum.
    Ne znajući kakoda ga odbije ,bogataš nekako prihvati i krsti dete.n kraju reče kumu siromahu:
    - Dodji kod mene svakog dana i dobit ćeš nešto milostinje.

    Siromah čovek beše bez posla i svakog dana je išao bogatom kumu da nešto pomogne ili uradi da bi dobio nešto milostinje.
    Dete je raslo,i napunilo dve godine,a siromah je još uvek išao po milostinju.To je već dosadilo bogatom kumu,jer je mislio da će i sam osiromašiti udeljujući milost.Jednog dana bogataš zakolje kravu.Naidje kum siromah i reče :

    -Dobar dan kume.Došao sam da mi nešto daš.

    _ Dobar dan - odgovori bogataš,pa se okrenu mesaru i naredi :
    - Odseci jednu plećku.

    Odseče mesar plećku,a bogataš je uze i okrene se siromahu:

    - Uzmi je kume ! - pa ga onom plećkom snažno udari po grudima i ledjima i reče:
    - Idi do sto djavola.Uzmi ovo i samom djavolu odnesi,samo mi na oči više ne izlazi.

    Uze siromah plećku i krene kući,pa usput sretne nekog starca.Nazva mu dobar dan ,a starac ga upita gde je krenuo sa onom plećkom.Ispriča mu siromh šta se desilo,kako ga je kum udario plećkom i oterao,pa ne zna više kako da prehrani porodicu,i kako nosi plećku djavolu.Na to mu starac reče:

    - Odnesi je, ali nemoj proći kroz mala vrata, nego kroz velika. Kad stigneš, pokucaj i on će te pitati šta hoćeš. A ti mu reci: "Donosim ti ovu plećku mesa".
    Kada te zapita koliko novca tražiš za nju,rewci mu da ti novac ne treba ,već traži da ti da onaj stari mlin koji drži kod velikih vrata.
    Siromašak se zahvali starcu na savetu i krene na put.
    Kad stiže pred vrata djavolova, on pokuca.

    - Šta hoćeš? - upita djavo.
    - Evo doneo sam ti plećku.
    - Dobro, koliko novaca tražiš?
    - Neću novac, već mi daj stari mlinac koji stoji na ulazu kod vrata.
    - E - reče mu djavo - to ti neću dati. Imam dve sobe pune mlinova, dat ću ti jedan novi.
    - Ne, ja baš taj stari mlinac želim.
    I djavo, šta će, zaželeo se mesa,dade mu stari mlinac.

    - Evo ti ga, nosi ga. To ti je naknada za meso.
    - Daj mi i dva ključića sa mlincem.- seti se siromah da mu je starac rekao da obavezno traži i dva ključa.
    Dade mu i dva ključića, pa čovek uze mlinac i ode. Stiže kući i zateče ženu iznemoglu od gladi.
    Stavi mlinac na sto i reče:
    - Mlinčiću, mlinčiću, djavo te učinio svemoćnim, daj mi hrane i najboljeg vina.
    Tog trena poče mlinac izbacivati hranu i vino bez zaustavljanja.
    Pomisli čovek,ako je mlinac sve to mogao za tako kratko vreme da stvori,onda on ne mora više da radi.Stavi drugi ključ u mlinac i poželi mnogo novca,a mlin mu i tu želju ispuni.Izbacio je toliko zlatnika da je siromah kupio mnogo zemlje,lepe kuće i zaposlio mnogo slugu.

    Jednog dana se bogati kum upita:
    - Zašto moj kum više ne dolazi da mi traži milostinju?
    - Kako će doći kad si ga onako odalamio plećkom - odgovori mu žena.
    - Avaj, daj mi taj komadić mesa i hleba što nismo mogli da pojedemo, pa ću poći da ga obidjem i vidim kako živi.

    I krenu na put da potraži kuma. Nije nikako mogao da ga nadje. Ugleda neke kuće, poslugu i upita ih:
    - Kod koga vi to radite?
    - Kod gospodina kuma tvog - odgovoriše mu oni.
    - Kako se on tako obogatio?
    - Idi pa vidi, kuća mu je obeležena zelenim slovima.
    On podje u selo i ugleda prekrasan dvorac. Pridje i zakuca na vrata. Izadje njegov kum, sad pravi gospodin, bogatiji od njega, pa mu reče:
    - O, kume, pa kako si mi? Zašto si bacio pogaču koju si mi poneo? Zašto je kumu bilo sramota da mi pošalje ostatke od mesa što niste pojeli?
    - Vidi, vidi, ti to sve znaš! Aj, kume, kako si se tako obogatio?
    - Obogatio sam se od onog dana kad sam bio kod tebe, kad si mi dao plećku i uputio me djavolu. Bio sam kod njega pa mi je dao mlinac da mi izbacuje hranu i novac.
    - Pa, kume, zašto mi ne prodaš mlinac?
    - Dobro kume, dat ću ti ga. Hajde, udji unutra. I stavi ključić u mlinac:
    - Mlinčiću, mlinčiću, djavo te je učinio svemoćnim, daj mi najboljeg vina na svetu - reče mu.
    Kad mu mlinčić dade najbolje vino na svetu, ponudi kuma da ga proba i ovaj, uzdahnuvši od zavisti, upita ga:
    - Hoćeš li mi ga prodati?
    - Dobro, kume, ponesi ga. Stavi drugi ključić i zategni ga dobro.
    - A koliko treba da ti platim za njega?
    - Neću ti tražiti ništa, poklonit ću ti ga.
    - Onda u redu, kume.
    Kako je bio polupijan, jer se napio dobrog vina kod kuma, uze mlinac i ode teturajući se svojoj kući. Kada stiže uze bič i istera sluškinje na ulicu pa ih išiba. Reče mu žena:
    - Šta to radiš čoveče, šta ti je?
    - Kad imam mlinac, nisu mi potrebne sluškinje.
    I sluškinje odoše. Onda on postavi mlinac da radi. Kum mu je dao ključ da mlinac može da izbacuje jelo. I on mu reče:
    - Djavo te je učinio svemoćnim, izbaci mi hranu.
    I mlinac poče da izbacuje hranu. Najedoše se domaćini i sto slugu ,a mlinac je i dalje izbacivao hranu. Napuni se cela trpezarija hranom pa i sve druge sobe i odaje, tako da se nije moglo po kući kretati. Onda on reče:
    - To su djavolska posla, to su budalaštine. Uze mlin i podje ulicom, a mlin je i dalje uz put izbacivao hranu, te on povika siromašnima:
    - Donesite tanjire, evo vam nosim hranu.
    Siromasi se zabezeknuše ugledavši toliku hranu. I on stiže opet do kuma.
    - Kume - reče mu - ti si mi dao samog djavola.
    - Kako to, znači nisi znao da mu kažeš? Iskoristi trenutak nepažnje kuma, pa stavi drugi ključić u mlinac i reče:
    - Mlinčiću, mlinčiću, nemoj više da izbacuješ hranu.
    I ostade sa svojim mlinom. Kum je morao da traži ponovo sluškinje da mu očiste i operu kuću od tolike hrane.
    I tako mlin osta opet kod starog vlasnika.
    U nekom stranom gradu nije bilo soli, nisu je mogli nigde pronaći. I on im poruči da im može napuniti ako treba i deset brodova solju. Odgovoriše mu da je bolje da im napuni sto brodova i da će mu ih sve poslati.
    Stigoše brodovi. Tada mu rekoše:
    - Zar nije bolje da prodaš mlinac?
    - Pa dobro, prodat ću vam ga, sačekajte me osam dana.
    Sačekaše osam dana. On zatraži da mu mlinac izbacuje pare i napuni deset podruma novcem. Zatim proda mlinac. Kad ga je prodao, brodovi krenuše. Tada najstariji na brodovima reče:
    - Je li sigurno da će ovaj mlinac davati so?
    Poneli su mlinac samo sa jednim ključem. Tada on reče:
    - Mlinčiću, mlinčiću, djavo te je učinio svemoćnim, izbaci nam so.
    Mlinac poče da izbacuje so. Napuni se jedan brod solju, pa drugi i svi ostali. Tada mu rekoše:
    - Mlinčiću, mlinčiću, nemoj više izbacivati so.
    Ali što su mu više govorili, on je izbacivao sve više soli,a nisu imali drugi ključić da bi ga zaustavili Već napuniše sto brodova a mlinčić je i dalje izbacivao so. Tada reče najstariji na brodovima:
    - Ovaj mlinac je djavolov!
    I baci ga u more. I zato je more i danas slano, jer mlinac još uvek izbacuje so.
    Klonim se ljudi koji misle da je drskost hrabrost, a nežnost kukavičluk
    A klonim se i onih koji misle da je brbljanje mudrost, a ćutanje neznanje.

  18. #18
    Registrovani Član
    Bisernica avatar
    Status : Bisernica je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Pol:
    Lokacija : Razbibriga
    Poruke : 20,094
    Tekstova u blogu : 22

    Početno Re: Književnost za decu - NAJLEPŠE BAJKE SVETA

    Carevo novo odelo - Hans Kristijan Andersen

    Nekada davno u nekom dalekom carstvu vladao je car koji je više od svega voleo lepu, modernu i skupocenu odeću na koju je trošio nemereno mnogo blaga. Nikada nije brinuo o svojim sunarodnicima, slugama pa čak ni o svojim najbližima,već samo o kupovini odeće.

    Jednog dana, u njegovo carstvo stigoše dva mladića koji odoše kod cara i predstaviše se za vrhunske krojače iz dalekog kraljevstva. Car ih oduševljeno primi i odmah zapita:
    - Gospodo, dobro došli u moje carstvo. Kažite mi, kakva odela šijete?
    - Hvala na gostoprimstvu, Vaše Veličanstvo. Mi šijemo specijalna odela koja prelepo izgledaju, napravljena su od najkvalitetnijih materijala i poseduju magičnu moć - naša odela su nevidljiva svima koji su glupi i koji ne zaslužuju da žive plemićkim životom.
    - Sa ovim odelom mogu da proverim ko zaslužuje da živi na dvoru a ko ne... I uvek ću znati koji ljudi su pametni pa više nikada neću gubiti vreme pričajući sa glupima.

    Car naredi slugama da se mladićima donese zlata koliko god zatraže kako bi što pre počeli da rade. Mladići uzeše zlato, odoše u zasebnu sobu gde mogu u miru da rade i narediše da ih niko ne prekida dok ne završe. Priče o ovome su se brzo pročule po celom carstvu i svi su željno isčekivali da vide kakvo izgleda to novo carevo odelo ali i da saznaju ko ne zaslužuje da bude plemić na dvoru kao i koliko su drugi ljudi glupi.

    Nakon nekoliko dana mladići saopstiše da car može poslati nekog od svojih slugu da pogleda odelo i prenese caru svoje utiske ali da car ne sme doći sve dok odelo ne bude u potpunosti gotovo. Car posla svog najstarijeg ministra koji je pametan, mudar i pošten smatrajući da će on najbolje proceniti da li je odelo kvalitetno i biti u stanju da mu prenese utiske... Stari ministar udje u sobu a dva mladića ga dovedoše do stola na kome je stajalo odelo i upitaše ga da li je zadovoljan izborom boja na odelu. Ministar je širom otvario oči, premestao naočare sa jedne na drugu stranu i trudio se da vidi odelo ali nije mogao jer ga nije ni bilo.
    - Pa kako vam se svidja ovo što smo do sada uradili? Da li ste zadovoljni?
    - Ah, da, veoma je lepo... - zatečeno reče ministar. Veoma mi se svidja izbor boja i šara na tkanini.
    - Veoma nam je drago da to čujemo - rekoše mladići. Kažite caru da spremi još zlata ukoliko želi da nastavimo da radimo.
    - U redu, preneću vaše zahteve caru - reče stari ministar i ode.

    Mladići nastaviše da rade i nakon nekoliko dana opet saopstiše da car može poslati nekog od svojih slugu da pogleda odelo i prenese caru svoje utiske ali da car i dalje ne sme doći jer odelo nije u potpusnosti gotovo. Car tada posla muža svoje ćerke, princa, da pogleda odelo i prenese utiske. Mladi princ udje u sobu, pridje stolu ali baš kao i stari ministar ne vide ništa jer nije bilo ničega na stolu.
    - Odelo je skoro završeno - rekoše madići. Da li vam se svidja?
    - Veoma je dobro, zadovoljan sam vašim radom i to ću reći caru - reče uplašeni princ koji je zbog ovoga pomislio da nije dostojan trona koji ga jednog dana očekuje.
    - Odlično! Recite caru da spremi jos zlata i odelo ce biti završeno za par dana.
    - U redu, preneću vaše zahteve caru - reče zabrinuti princ i ode.

    Uskoro mladići saopštiše da je odelo završeno i pozvaše cara da dodje. Car okupi svoje najviše ministre, porodicu i prijatelje i ode kod mladića. Čim udjose u sobu stari ministar i princ smatrajući da odelo svi vide povikaše:
    - Pogledajte ga samo, zar nije prelepo? Te boje, te šare, taj kroj...
    Car pridje bliže stolu ali ne vide ništa. Onda se zapita da li je on glup, ili još gore - ne zaslužuje da vlada... Medjutim brzo se okrenu ka mladićima i reče da je odelo odlično, da je najlepše koje je ikada imao i da je prezadovoljan. Nakon toga svi u sobi odmah počeše da pričaju o odelu i da komentarišu izmedju sebe iako ga nisu videli ali da ne bi ispali glupi. Car zaposli mladiće kao zvanične kraljevske krojače i reče da će novo odelo nositi na velikoj svečanosti koja će biti odžana za neki dan.

    Kada je došao dan velike svečanosti mladići pozvaše cara kod njih u odaje da ga obuku. Car povede opet najviše ministre, porodicu i prijatelje pa ode kod mladića. Kada udjoše u odaje mladići pridjoše caru i rekoše:
    - Ovo su pantalone, ovo je odelo a evo ga i ogrtač... Sva tri dela su laka kao pero i to je jedna od magičnih osobina naših odela, onaj ko ih nosi neće uopšte osetiti da ih ima na sebi. Onda prodjose po sobi i dadoše drugima da dodirnu tkaninu i uvere se koliko je laka.
    - Zaista, ovo je neverovatno - svi širom sobe počeše da komentarišu iako niko i dalje nije video odelo koje nije ni postojalo.

    Nakon toga mladići zamoliše cara da se skine pa obojica pridjoše i počeše da ga oblače, deo po deo svoje nevidjive odeće. Kada završiše car stade pred ogledalo pa poče da se ogleda:
    - Kako dobro izgleda... Kako mi dobro stoji... Kakve prelepe boje... Kakve šare... A tek kako je lako... Ovo je zaista najbolje odelo koje sam ikada kupio. Idemo na svečanost - reče car.

    Napolju je bilo puno ljudi i svi su željno isčekivali da vide carevo novo odelo. Kada najzad car izadje sa svojom pratnjom koja je išla iza njega i pravila se da drži dugi ogrtač kako se ne bi vukao po zemlji svi počeše da pričaju o odelu i da ga hvale. Niko nije želeo da prizna da ne vidi odelo i da bude proglašen za glupog.
    - Ali on nema ništa na sebi - povika jedno malo dete koje je stajalo u masi.
    - Dete govori istinu, car jeste go - povika zatim otac deteta.
    - U pravu ste, ni ja ne vidim odelo - povika čovek pored.
    - Ni ja... Ni ja... Ni ja... - počeše da viču ostali ljudi.

    Na kraju su svi počeli da se smeju golom caru, čak i njegove najbliže sluge. Car postidjen brzo pobeže u dvor gde ne nadje mladiće koji su odavno pobegli sa svojim zlatom. Od tog dana car se promenio, više nije mario samo za odela već i za svoj narod, svoje sluge a naročito za svoju najbližu porodicu.
    Klonim se ljudi koji misle da je drskost hrabrost, a nežnost kukavičluk
    A klonim se i onih koji misle da je brbljanje mudrost, a ćutanje neznanje.

  19. #19
    Registrovani Član
    Bisernica avatar
    Status : Bisernica je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Pol:
    Lokacija : Razbibriga
    Poruke : 20,094
    Tekstova u blogu : 22

    Početno Re: Književnost za decu - NAJLEPŠE BAJKE SVETA

    Kako je patuljak postao kralj


    Nekad davno živela u jednoj kolibici neka starica koja je iz dana u dan tugovala što nema dece. I tako jednom, u trenutku usamljenosti i očajanja, uzme ona jedno jaje, uvije ga u krpe i pažljivo skloni u neki kutak svoje kolibice. Svakog jutra sa zebnjom je pratila šta ce se dogoditi, ali se na jajetu nije pokazivala nikakva promena. Najzad, jednoga dana kad je zabrinuto otrcala da vidi šta je s' jajetom, nadje ga razbijeno, a pored ljuske bebu koja joj je vec pružala ručice.

    Sirota žena, sva luda od sreće, zagrli dete i nazva ga "moje dete". Ona ga je negovala i hranila s toliko nežnosti da je već za godinu dana ono i govorilo i hodalo, baš kao odrastao čovek. Medjutim, ostalo je malo kao što se i rodilo.
    Staričino oduševljenje s vremenom postade toliko da poče da veruje kako ce joj dete jednoga dana postati neki plemić, mozda čak kralj.

    Sa ovim uverenjem, koje je bilo samo plod njene mašte, ona predloži svom detetu da ode lično kralju i da ga izazove na dvoboj. Patuljak je plakao i molio da ga ne baca u takva iskušenja, ali pošto je majka to toliko želela, nije mogao ništa drugo nego da posluša. Čim ga izvedoše pred kralja, on izazva na dvoboj. Kada kralj ugleda jednog patuljka, prezrivo se osmehnu i, kao prvo, zatraži od patuljka da podigne kamen težak pedeset kilograma.

    Siromah patuljak dodje svojoj majci i požali se. Ona mu reče:
    - Ako kralj može da podigne taj kamen, moći ceš i ti.
    I tako, kralju podje za rukom da podigne kamen. Začudo, to isto učini i patuljak. Posle toga odmeriše snage i na druge načine, ali sve što bi uradio kralj, učinio bi i patuljak bez ikakvih poteškoća.

    Kralj se tada toliko naljuti videvši kako ne može da pobedi jednog jadnog patuljka, te izdade naredjenje: ko od njih dvojice ne uspe da izgradi palatu za jednu noc, biće osudjen na smrt.

    Sav užasnut i uplakan, dodje patuljak opet svojoj majci da je obavesti o novoj nevolji, ali ga ona ohrabri uveravajući ga da će sve biti dobro. I doista, već sutradan majka i sin osvanuše u prelepoj palati, koja postoji i dan danas.

    Veoma iznenadjen ovim prizorom, kralj sada posla sluge da potraže neke vrlo tvrde plodove jednog drveta, pa da podele megdan gadjajući se njima.
    Ovaj poslednji okršaj odigrao se pred dvorskim velikodostojnicima, koji zaprepašćeni, videše kako se plod koji je bacio kralj u paramparčad razbi o patuljkovu glavu, a da ovome to nije nimalo naudilo. Pošto kralj dade časnu reč da će dopustiti da i patuljak s njime učini to isto, sada nije mogao da odustane, te patuljak u dva udarca pobedi kralja, a dvorski velikodostojnici ga proglasiše za novog vladara i gospodara.

    Od toga časa starica nestade, i niko nikada više nije čuo ništa o njoj.
    Klonim se ljudi koji misle da je drskost hrabrost, a nežnost kukavičluk
    A klonim se i onih koji misle da je brbljanje mudrost, a ćutanje neznanje.

  20. #20
    Registrovani Član
    Bisernica avatar
    Status : Bisernica je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Pol:
    Lokacija : Razbibriga
    Poruke : 20,094
    Tekstova u blogu : 22

    Početno Re: Književnost za decu - NAJLEPŠE BAJKE SVETA

    U cara Torjana kozije uši

    Bio jedan car koji se zvao Trojan. U toga cara bile su uši kozje pa je redom zvao berbere da ga briju; ali kako je koji išao nije se natrag vraćao, jer kako bi ga koji obrijao, car Trojan bi ga zapitao šta je video na njemu, a berberin bi odgovorio da je video kozje uši, onda bi ga car odmah posekao. Tako dođe red na jednog berberina, ali se ovaj učini bolestan pa pošlje svog momka. Kad ovaj iziđe pred cara, zapita ga car što nije majstor došao, a on odgovori da je bolestan. Onda car Trojan sede te ga momak obrije. Momak brijući cara opazi da su u njega kozje uši, ali kad ga Trojan zapita šta je u njega video, on odgovori da nije video ništa. Onda mu car da dvanaest dukata i reče mu da od sad uvek dolazi on da ga brije. Kad momak otide kući, zapita ga majstor kako je u cara, a on mu odgovori da je dobro i da mu ja car kazao da ga svagda on brije i pokaže mu dvanaest dukata što je od cara dobio, ali mu ne kaže da je u cara video kozje uši. Od to doba ovaj je momak jednako išao i Trojana brijao, i za svako brijanje dobijao po dvanaest dukata, i nije nikome kazivao da car ima kozje uši. Ali ga najposle stane mučiti i gristi gde ne sme nikome da kaže, te se počne gubiti i venuti. Majstor to opazi pa ga stane pitati šta mu je, a on mu na mnogo zapitkivanje najposle odgovori da ima nešto na srcu, ali ne sme nikome kazati, ''a da mi je – veli – da komegod kažem, odmah bi mi odlaknulo.''

    Onda mu majstor reče:

    - Kaži meni, ja neću nikome kazati: ako li se bojiš meni kazati, a ti idi duhovniku, pa kaži njemu; ako li nećeš ni njemu, a ti izađi u polje iza grada, pa iskopaj jamu te zavuci glavu u nju, pa tri puta zemlji kaži šta znaš, pa onda opet jamu zatrpaj.

    Momak izabere ovo treće: otide iza grada u polje, pa iskopa jamu, te u nju zavuče glavu i u tri puta rekne:

    - U cara Trojana kozje uši!

    Pa onda zagrne zemlju, i tako se smiri i otide kući.

    Kad posle toga prođe neko vreme, ali iz one jame nikla zova, i tri pruta narasla lepa i prava kao sveća. Čobančad kad nađu zovu, odseku jedan prut i od njega načine sviralu, ali kad počnu svirati, svirala izdaje glas:

    - U cara Trojana kozje uši!

    To se odmah razglasi po svemu gradu, a najposle i car Trojan sam sobom čuje kako deca sviraju:

    - U cara Trojana kozje uši!

    Čuvši to car Trojan odmah dozove onoga berberskoga momka, pa ga zapita:

    - More, šta si ti oglasio narodu za mene?

    A on se siromah stade pravdati da nije nikome ništa kazao, ali da je video šta on ima. Onda car istrgne sablju da ga poseče, a on se prepadne pa sve po redu iskaže, kako se zemlji ispovedao, pa kako je sad na onome mestu narasla zova, od koje svaka svirala izdaje onaki glas. Onda car sedne s njim na kola, i pođe na ono mesto da vidi je li istina, kad tamo, ali još samo jedan prut nađu. Car Trojan naredi da se načini svirala od onoga pruta da vidi kako će svirati. Kad oni načine sviralu i počnu svirati, a svirka izdaje glas:

    - U cara Trojana kozje uši!

    Onda se car Trojan uveri da se na zemlji ništa ne može sakriti, pa onome berberinu oprosti život, i posle dopusti da svaki može dolaziti da ga brije.
    Klonim se ljudi koji misle da je drskost hrabrost, a nežnost kukavičluk
    A klonim se i onih koji misle da je brbljanje mudrost, a ćutanje neznanje.

Stranica 1 od 6 123 ... ZadnjaZadnja

Slične teme

  1. Ima li književnost smisla ?
    Od Bisernica u forumu Književne forme
    Odgovora: 7
    Poslednja poruka: 24-05-2012, 17:01
  2. bajke...
    Od marlon u forumu Filozofija
    Odgovora: 5
    Poslednja poruka: 13-03-2012, 10:02
  3. Narodna književnost
    Od Bisernica u forumu Književne forme
    Odgovora: 8
    Poslednja poruka: 02-02-2012, 22:48
  4. Da li im pričate bajke?
    Od kojica u forumu Za mame i bebe
    Odgovora: 1
    Poslednja poruka: 09-11-2011, 08:10
  5. Antička književnost
    Od Bisernica u forumu Istorija književnosti
    Odgovora: 32
    Poslednja poruka: 21-11-2010, 19:19

Članovi koji su pročitali ovu temu: 0

There are no members to list at the moment.

Oznake za ovu temu

Dozvole

  • Ne možete otvoriti novu temu
  • Ne možete slati odgovore
  • Ne možete postavljati priloge
  • Ne možete izmeniti svoju poruku
  •