Šta je bajka?
Pitanjem početka književnog žanra bajke, kao i njegova ustrojstva i funkcije, bavilo se mnogo različitih naučnika – etnologa, psihologa, književnih teoretičara. Prva dela u proučavanju bajke koja su se temeljila na morfološkoj orjentaciji te su označila smenu historicizma bila su Proppova Morfologija bajke, Jollesovi Jednostavni oblici te nešto kasnija Lüthijeva Evropska narodna bajka.
Za Jollesa, bajka je jednostavni oblik čija je oblikovna zakonitost da "gde je god uvrstili u svet, on se preobražava prema načelu koje prevladava samo u tome i odredjuje samo taj oblik". Govoreći o duhovnoj zaokupljenosti bajke, Jolles ističe da je to naše očekivanje "kako bi se zapravo u svetu moralo dogadjati" , što zapravo znači da su zbivanja u bajci uredjena tako da odgovaraju apsolutnom sudu o dobroti i pravednosti. Kao takva, bajka je najčešće u izrazitoj suprotnosti s onim što nas okružuje u vlastitom svetu realnosti. U našem "realnom" svetu tok zbivanja vrlo često nije ni dobar ni pravedan, što bajku direktno stavlja u odnos opozicije prema stvarnosti. Zanimljivo je da Jolles tu ne staje u svom razmatranju, već uočava da je taj naš "stvarni" svet zapravo tragičan, u smislu da tragičnost shvatimo kao situaciju "kad mora biti što biti ne može, ili: kad ne može biti što biti mora." To ovog analitičara dovodi do spoznaje o postojanju dva različita oblika koji se nameću iz te dvojako usmerene delatnosti duhovne zaokupljenosti: bajke i antibajke.
Govoreći o temeljnim osobinama bajke – čudnovatosti, uopštenosti vremena i prostora zbivanja te neimenovanosti, neindividualizovanosti likova – Jolles konstatuje da one u bajci nisu čudne, već samorazumljive i nužne. Iz navedenog proizlazi da je za Jollesa temeljna osobina bajke, iz koje proizlaze i ostale njene prepoznatljivosti, upravo čudnovatost, što dalje ima za posledicu, u skladu s napomenama o pravednosti i tragičnosti, činjenicu da je upravo svet bajke radikalnije odvojen od sveta stvarnosti nego svet bilo kog drugog oblika.
Vladimir Propp nastoji bajku opisati tako da joj odredi specifično žanrovsko ustrojstvo. O bajci kao o žanru, smatra Propp, možemo govoriti tek tamo gde bajka iskaže karakterističnu sadržajnu strukturu te nastoji prodreti do onih veličina koje su konstantne, tj. do onoga što se u bajci ponavlja neovisno o mestu i vremenu njenog nastanka. Na taj način dospeva do osnovne jedinice bajke, a to je funkcija protagonista bajkovne radnje .
Pomak dalje u sagledavanju problematike bajke napravio je švajcarski teoretičar Max Lüthi koji je bajku uveo u svet epskog pesništva. Jednostavnost bajke, po Lüthiju, rezultat je redukcije prethodne složenosti i ona nalikuje jednostavnosti anakreontske lirike koja pripada ranoj, ali visokoj kulturi. Bajka nailazi na plodno tlo samo onde gde je spoljni svet spreman da je preuzme upravo takvu kakva ona jest . Lüthi smatra da bajka ne izvire iz želje za ulepšavanjem sveta, već da se svet u njoj uzdiže sam po sebi, tj. da bajka doista vidi svet onakvim kakvim ga i oslikava. Bajka kao da kristalizira oblike realnosti – njene radnje ne prekidaju se i ne gube, već postižu odredjeni cilj. U svom razmatranju Lüthi dolazi i do tradicionalnog sukoba mythosa i logosa – bajka, kao i predaja, pripadaju svetu gde se mythos još nije odvojio od logosa pa u njima čudesno ostaje neobjašnjeno.
Standardno razumevanje bajke nudi Kurt Ranke koji bajku određuje kao priču čudesnog sadržaja, nezavisnu od uslova realnog sveta s njegovim kategorijama vremena, prostora i kauzalnosti, tj. priču koja ne pretenduje na verodostojnost , pri čemu se, zapravo, naglašavanjem čudesnog kao različite kategorije može dovesti u korelaciju s Jollesom. Ono čime se odklon od realnog sveta postiže prvenstveno je skriveno u vremenu i prostoru zbivanja te motivacionom sistemu, s druge strane, taj odklon najmanje dolazi do izražaja ili ga se nastoji potpuno "poništiti" (što je naravno nemoguće, zbog same prirode književnosti u odnosu na realnost) u poetici realističkog kanona.
Spomenuti su samo neki od relevantnih pristupa u proučavanju problematike bajke. U opisivanju i definisanju bajke medju književnim teoretičarima danas uglavnom nema značajnijih razmimoilaženja, što ne znači da je bajka, bilo kao teorijska tema, bilo kao konkretan književni tekst, prestala biti zanimljiva i inspirativna. U opštem pristupu bajci, kakav je npr. onaj koji susrećemo u školama, dominiraju odredjenja u kojima se ističe preplitanje čudesnog i stvarnog; ustaljeni likovi od kojih su mnogi izmišljeni; sukob Dobra i Zla koji redovno završava pobedom prvog, ali tek nakon savladanih prepreka koje su mu stajale na putu; neodredjenost mesta i vremena radnje te specifičan način izražavanja.