Književnost i jezik - JEZIK I PRAVOPIS

[Bisernica]

Gramatika je nauka koja izučava pravila upotrebe nekog jezika.
Predmet gramatike su :

glasovi - fonetika i fonologija
Vrste i oblici reči - morfologija
pravila tvorbe reči i stvaranje novih reči
sintagme i rečenice i pravila za njihovo sastavljanje - sintaksa.

[Bisernica]

Оsnovne jezičke jedinice su :

- glas
- reč
- sintagma
- rečenica

Glas - fonema ,je najmanja jedinica govora.Glas nema značenje,ali se glasovima
stvaraju reči koje imaju značenje.
Reč može da sadrži i samo jedan glas,a zamenom ili dodavanjem glasova u reči,
stvaraju se nove reči.
U pisanom jeziku svaki glas se označava posebnim znakom.
Znak se naziva slovo - grafema.

Reč

Reč je jedan glas ili skup glasova kojima je pridodato neko značenje.

Sintagma

Sintagma je skup reči koje se koriste zajedno i medjusobno se dopunjuju u značenju,
čineći celinu svojim zajedničkim značenjem i funkcijom u rečenici - lep dan,vrlo dobra knjiga,
brzo sakupljajući mrvice.

Rečenica

Rečenica je skup reči kojima se izražava celovita misao.
U pisanom jeziku rečenica počinje velikim slovom,a završava se
tačkom,znakom pitanja ili znakom uzvika.

[Bisernica]

GLASOVI

Srpski jezik ima trideset glasova :А, Б, В, Г, Д, Ђ, Е, Ж, З, И, Ј, К, Л, Љ, М, Н, Њ, О, П, Р, С, Т, Ћ, У, Ф, Х, Ц, Ч, Џ, Ш.
Za pisanje srpskog jezika mogu se koristiti dva pisma,ćirilica i latinica.Oba pisma imaju po 30 slova.U latinici se tri glasa pišu kombinacijom dva znaka.
U latinici glasovi imaju sledeći redosled:A, B, C, Č, Ć, D, Dž, Đ, E, F, G, H, I, J, K, L, Lj, M, N, Nj, O, P, R, S, Š, T, U, V, Z, Ž.

Uporedni pregled ćiriličnog i latiničkog pisma:

А а A a
Б б B b
В в V v
Г г G g
Д д D d
Ђ ђ Đ đ
Е е E e
Ж ж Ž ž
З з Z z
И и I i
Ј ј J j
К к K k
Л л L l
Љ љ Lj Lj
М м M m
Н н N n
Њ њ Nj nj
О о O o
П п P p
Р р R r
С с S s
Т т T t
Ћ ћ Ć ć
У у U u
Ф ф F f
Х х H h
Ц ц C c
Ч ч Č č
Џ џ Dž dž
Ш ш Š š

Glasovi se stvaraju kada vazduh struji kroz govorni aparat čoveka.
Zvučni glasovi nastaju treperenjem glasnih žica,a bezvučnim šumovima koji nastaju prolaskom vazduha kroz prepreke govornih organa.

Govorni aparat čine pluća,dušnik i grkljan,glasne žice,resica,usna i nosna šupljina,prednje (meko) i zadnje (tvrdo) nepce,
jezik,usne i zubi !

Glasovi koji se formiraju prolaskom vazduha kroz usnu šupljinu nazivamo oralnim i to je većina glasova srpskog jezika.
Glasovi . M; H ; Њ (M,N,NJ),se formiraju tako što vazdušna struja delom prolazi i kroz nosnu šupljinu,pa njih zovemo nazalnim glasovima.

[Bisernica]

VRSTE GLASOVA :

- samoglasnici - vokali

- suglasnici - konsonanti

Samoglasnici - vokali :glasovi koji mogu da se pevaju i zvuče kao tonovi.Oni su zvučni i mogu se izgovarati sami.
Ovi glasovi su nosioci naglaska i sloga u reči.
Samoglasnici su - A,E,I,O,U.
Glas R može da ima ulogu samoglasnika i tada ga zovemo slogotvorno ili vokalno R.
Na primer - krst ,prvak,mrdati....itd.
Glasovi L i N takodjer mogu biti slogotvorni u rečima stranog porekla.

Prilikom izgovora samoglasnika jezik je u usnoj šupljini pokretljiv i uspravno i vodoravno.
Vodoravno može zauzimati prednji,srednji i zadnji položaj ,a uspravno visoki ,srednji i niski položaj.
Tako prema položaju jezika u usnoj šupljini pri izgovoru samoglasnika svaki se razlikuje,i to :

A - niski srednji samoglasnik
E - srednji prednji samoglasnik
I - Visoki prednji samoglasnik
O - srednji zadnji samoglasnik
U - visoki zadnji samoglasnik


Suglasnici- konsonanti: glasovi koji se ne mogu pevati jer se pri njihovom izgovoru,govorni organi postavljaju u takav položaj
da predstavljaju prepreke prolasku vazdušne struje.

U ove glasove spadaju : B,V,G,D,DJ,Ž,Z,J,K,L,LJ,M,N,NJ,P,R,S,T,Ć,H,Č,C, DŽ,Š

Suglasnici se mogu razlikovati prema zvučnosti,mestu izgovora i načinu izgovora.

[kojote]

Nekada se svaka prodavnica u Beogradu pridržavala svog posebnog pravopisa: ono što je u jednoj radnji bio "paradajz 15 din", u drugoj je bio "paradajs 15 din", a u trećoj (ako je poslovođa bio pametan čovek) "парадаиз 20 дин". Slično je bilo i s "kronpirom", koji se dobro slagao uz "španać" i "šangarepu". U Balkanskoj je bila i jedna radnja u kojoj su, iz nekog razloga, pored povrća prodavali i "ekspadrile" i to "talijanske". A bila je i jedna "ћевапђиница" u 27-og marta, gde si mogao da poručiš "конплетан" roštilj.

Elem, nakon što su Vuk Karadžić, Ivan Mažuranić i Franc Miklošić sklopili dogovor o zajedničkom, ilirskom jeziku 1850. godine u Beču, otišli su kod Gundela da proslave srećan događaj. Kad su seli za sto, Miklošić je protrljao ruke, prihvatio se jelovnika i bodro rekao:

"Ja bom juhico iz paradižnika!"

"А ја ћу супу од парадајза", rekao je Vuk.

"Paradajza?", upitao je Mažuranić.

"Tomatensuppe", pomogao je Miklošić.

"Aa, rajčica!", rekao je Mažuranić.

[mica]

JEDNAČENjE PO ZVUČNOSTI

Glasovna pojava prilagođavanja suglasnika drugim suglasnicima u onom elementu artikulacije koji čini njihova zvučnost, odnosno bezvučnost naziva se jednačenje suglasnika po zvučnosti. Kada se u riječi nađu u dodiru dva prava suglasnika različite zvučnosti, prvi od njih se prilogađava drugom. Zato će se, na primjer, zvučno b iz osnovnog oblika imenice vrabac, kobac, ždrijebac, kada se u obliku genitiva nađe pred bezvučnim c, zamijeniti takođe bezvučni suglasnikom p : vrapca, kopca, ždrijepca. Isto tako će se bezvučno p pretvarati u zvučno b kada se nađe ispred nekog zvučnog suglasnika : top sa sufiksom -džija daće imenicu tobdžija, gdje je zvučni suglasnik b umjesto bezvučnog p. Drugi suglasnik od dva u neposrednom dodiru svojom artikulacijom utiče na prvi, pa se zato ovo jednačenje naziva regresivna asimilacija po zvučnosti.

ZVUČNI B G D Đ Ž Z Dž

BEZVUČNI P K D Ć Š S Ć F H C

Bezvučni suglasnici f, h i c ispred zvučnih ostaju nepromjenjeni (jer nemaju svojih zvučnih parnjaka)

Naš pravopis predviđa slijedeće izuzetke:

U pisanju d ostaje neizmjenjeno u položaju ispred bezvučnih s i š, i to u svim položajima u riječi: odsustvo, predsjednik, srodstvo, gradski; predškolski, odšetati, podšišati;
U pisanju đ ostaje neizmjenjeno ispred nastavka -stvo: vođstvo;
U pisanju neizmjenjeni ostaju zvučni suglasnici pred bezvučnim i, obrnuto, kada se nalazi na kraju prefiksa, ili riječi u složenicama, pa bi promjena uticala na značenje: predturska (vremena), podtekst, adherentan, postdiplomski, jursdikcija;
U pisanju suglasnici ostaju neizmjenjeni, što se zvučnosti i bezvučnosti tiče, u nekim stranim imenima i pridjevima od njih izvedenim: Vašington, vašingtonski, Habsburg, Habsburgovci, Pitsburg.


Preuzeto sa site-a:
www.znanje.org

[mica]

JEDNAČENJE PO MESTU ILI NAČINU ARTIKULACIJE



Kada se u oblicima riječi strujni zubni suglasnici s i z nađu pred prednjonepčanim suglasnicima đ, ć, dž, č, lj, nj, š i ž, pretvaraju se u prednjonepčane suglasnike š i ž : zamisliti―zamišljen; snositi―snošljiv; (s+ćućuriti se)―šćućuriti se; misli―mišlju; paziti―pažljiv; kazniti―kažnjiv; (iz+đikati se)―izđikati se.

Alternacije s → š i z → ž nastale su tako što je drugi njihov član (š i ž) proizvod prenošenja artikulacije s i z na prednje nepce, čime se oni jednače sa prednjonepčanim suglasnicima š i ž.


Zbog jednačenja po zvučnosti, prirodno je što su često u slučaju ovih alternacija zastupljene i alternacije s → /š/ → ž i z → /ž/ → š.To znači da će, npr., u nastanku sa prefiksom složenog glagola biti ovakav niz:

iz + čupati → isčupati → iščupati
raz + čistiti → rasčistiti → raščistiti

Prvo se zvučno z iz prefiksa izjednačilo po zvučnosti sa bezvučnim prednjoneočanim č pred kojim se našlo, tj. prešlo u bezvučno s, a zatim se asimilacijom po mjestu tvorbe pretvorilo u prednjonepčano š.

Zubni suglasnici s i z ispred prednjonepčanih sonanata lj i nj neće se mjenjati u prednjonepčane š i ž u dva slučaja :

u složenicama kada se njima završava prvi dio složenice, a drugi počinje sonantima lj i nj : razljutiti se, izljubiti, iznjihati se, sljubiti se, sljuštiti se

kada se s i z nalaze ispred lj i nj nastalih od l i n i suglasnika j i je koje je nastalo od staroga glasa jat (Ъ), naravno, u (i)jekavskom izgovoru : posljednji (ekavski poslednji), nasljednjik (ek. naslednik), sljeme(ek. sleme), sniježan (ek. snežan).


Altetrnacija n → m nastaje tako što se njen drugi član (m) dobija kada u tvorbi riječi n dođe pred dvousne suglasnike b i p. Sonant n, na primjer, koji se nalazi u riječima prehrana, stan, zelen, hiniti pred nastavcima za tvorbu -ba, -ben(i), -bać zamjenjuje se dvousnenim nazalnim sonantom m, koji ima isto mjesto tvorbe kao i dvousneni suglasnik b u tim nastavcima : prehrambenim, stambeni, zelembać, himba.

U primjerima : stranputica, jedanput, crvenperka, vodenbuba, vanbrodski, koji su, za razliku od navedenih izvedenih riječi, složenice, psihološka ( značenjska) granica između prvog i drugog dijela složenice u izvjesnoj mjeri sprječava promjenu n u m i u izgovoru. Zato u pisanju ovo n ostaje.


www.znanje.org

[mica]

PALATALIZACIJA



Alternacije k → č, g → ž i h → š, tj. smjenjivanje zadnjonepčanih suglasnika k, g i h njihovim prednjonepčanim zamjenicima č, ž i š nalaze se u slijedećim obličkim i tvorbenim položajima :

u vokativu jednine imenica muškog roda, kada se k, g i h nađu ispred nastavka -e : vojnik―vojniče, drug―druže, duh―duše;

u prezentskim oblicima glagola čija se infinitivna osnova završava na zadnjonepčani suglasnik, kada se oni nađu pred -e iz nastavka za prezentsku osnovu : vučem, vučeš... (od vući, čija je infinitivna osnova vidljiva iz aorista vuk-o-h);

u oblicima množine imenica oko i uho : oči―očiju―očima; uši―ušiju―ušima;

u izvedenim riječima, kada se zadnjonepčani suglasnici k, g i h nađu pred nastavcima za tvorbu; tako će npr. zadnjonepčani suglasnik
- k iz riječi momak u izvedenici sa nastavkom -e biti zamjenjen prednjonepčanim č: momče;
- g iz riječi drug u izvedenici sa nastavkom -ina biti zamjenjen prednjonepčanim ž :družina;
- h iz riječi prah u izvedenici sa nastavkom -ina, ili -i-(ti) biti zamjenjen prednjonepčanim š : prašina, odnosno prašiti.


Prednjonepčani alternanti č, ž, š za k, g, h nalaze se pred mnogim nastavcima za tvorbu riječi, pa je ova alternacija zastupljena u mnogim primjerima.

* animacija

Ni alternacija k, g, h → č, ž, š nije uvijek zastupljena pa postoje sljedeći slučajevi izuzimanja od zamjene zadnjonepčanih suglasnika prednjonepčanim č, ž, š ispred nastavaka sa vokalima e i i :

u pridjevima i zamjenicama : dugi―dugim―dugih―dugima; jaki―jakim―jakih―jakima; tihi―tihim―tihih―tihima;

u oblicima imenica ispred nastavka -e : vojnike, sluge, snahe;

u izvedenim primjerima ispred nastavka -in za njihovu tvorbu od imenica : Ankin od Anka, Zagin od Zaga, snahin od snaha.

[mica]

SIBILARIZACIJA



Alternacije k → c, g → z i h → s, tj. smjenjivanja zadnjonepčanih k, g, h njihovim zubnim zamjenicima (alternantima) c, z i s nalaze se u sljedećim oblicima :

u promjeni imenica, kada se zadnjonepčani suglasnici k, g, h nađu pred i u nastavcima za oblike : ruci, nozi, orasi, orasima;

u imperativu glagola čija se osnova završava na zadnjonepčani suglasnik : peci, pecimo, pecite (peći), strizi, strizimo, strizite (strići, strigoh, strigu);

u imperfektu istih tih glagola : pecijah, strizijah;

u građenju imperfektivnih glagola od perfektivnih : klicati (od kliknuti), dizati (od dići), izdisati (od izdahnuti).

* animacija


U našem kniževnom jeziku alternacija k, g, h → c, z, s ipak nije zastupjena u sljedećim slučajevima :

kada se zadnjonepčani suglasnici nađu u ličnim imenima : Zaga―Zagi, Jovanka―Jovanki, Luka―Luki;

kada se zadnjonepčani suglasnici nađu u grupama zg, ck, sh, čk, ćk u imenicama : mazga―mazgi, kocka―kocki, mačka―mački, praćka―praćki;

kada se zadnjonepčani suglasnik k nađe u grupi tk, a riječ je o dvosložnim imenicama : tetka―tetki, motka―motki, četka―četki (mada ima i takvih imenica u kojima je alternacija zastupljena : bitka―u bici← bitci← bitki);

kada se prednjonepčani suglasnik nalazi sam u riječima od manje slogova ( ne u grupi sa drugim suglasnikom ), a u kojima bi zamjena zubnim suglasnikom dovela do nejasnoća u značenju : baka―baki (a ne baci), seka―seki (a ne seci), klika―kliki (a ne klici), doga―dogi (a ne dozi), liga―ligi (a ne lizi).



www.znanje.org

[mica]

JOTOVANjE



Pri posmatranju osnovnog oblika pridjeva brz, brza, brzo, i njegovog komparativa brži, brža, brže, zapaža se da je z iz osnovnog oblika zamjenjeno suglasnikom ž. Prvi glas je strujni i zubni, dakle nenepčani ( ne izgovara se na nepcima ), drugi glas je strujni prednjonepčani suglasnik ( izgovara se na prednjem tvrdom nepcu ).Tako je u odnosu oblika : tvrd―tvrđi (tj. nenepčano d→ prednjonepčano đ), ljut―ljući (nenepčano t→ prednjonepčano ć), nositi―nošen (s→ š), moliti―moljen (l→ lj), zatim i u promjeni imenica: glad―glađu (d→ đ), mladost―mladošću (t→ ć), i u tvorbi riječi čitati → čitan ― čitanje (n→ nj), prut―pruće (t→ ć). Poređenje nenepčanih suglasnika u osnovnim oblicima sa prednjonepčanim koji se na njihovom mjestu javljaju u oblicima tih riječi, ili u izvedenim riječima od tih osnovnih, pokazuje da u našem književnom jeziku postoje alternacije
~nenepčanih suglasnika z, s, d, t, l, n sa prednjonepčanim suglasnicima ž, š, đ, ć, lj, nj


U istim tim oblicima ili pred istim nastavcima za tvorbu riječi
~usneni nenepčani suglasnici b, p, m, v alterniraće sa grupama blj, plj, mlj, vlj
pa će, npr., biti : ljubiti―ljubljen, kupiti―kupljen, lomiti―lomljen, slaviti―slavljen, grub―grublji, glup―gluplji, suv―suvlji.


Takođe, u oblicima i pred nekim nastavcima za građenje riječi
~zadnjonepčani suglasnici k, g, h alterniraće sa prednjonepčanim suglasnicima č, ž, š
~zubni suglasnik c alterniraće sa prednjonepčanim suglasnikom č
pa će, npr., biti : vikati―vičem, strugati―stružem, mahati―mašem; jak―jači, -a, -e, dug―duži, -a, -e, tih―tiši, -a, -e; klicati―kličem.


U srpskom književnom jeziku prednjonepčani alternati nenepčanih suglasnika javljaju se u slijedećim slučajevima.

U oblicima :
~1) komparativa pridjeva : z → ž - brz―brži;
~2) prezenta glagola : z → ž - vezati―vežem;
~3) trpnog pridjeva glagola : roditi―rođen;
~4) imperfekta glagola : graditi―građah;
~5) instrumentala jednine imenica ženskog roda na suglasnike : smrt―smrću.


U tvorbi riječi
~nenepčani suglasnik iz osnovne riječi pred mnogim nastavcima za tvorbu riječi zamjenjen je prednjonepčanim suglasnikom, npr., u tvorbi imenica : prut―pruće, korijen―korjenje, grm―grmlje, ruka―ručerda, noga―nožurda; pridjeva : govedo―goveđe, pile―pileći, blijed―blijeđan; glagola : izgraditi―izgrađivati, ishaniti―ishranjivati, poniziti―ponižavati, predplatiti―predplaćivati.



Grupa st u glagolima pustiti, krstiti, spustiti, gostiti, u onim oblicima gdje se u glagolima roditi (rođen), mlatiti (mlaćen), platiti (plaćen) nalaze jotovani alternati đ i ć (imperfekat, trpni pridjev, izvedeni glagoli), alternira ili sa št, ili sa šć : pustiti―pušten―puštah―puštati, odnosno gostiti―gošćen―gošćah / ugostiti―ugošćen―ugošćavati. U nekim slučajevima nalazi se i dvojako (dubletno) : krstiti―kršten / kršćen―(ali samo kršćah―krštavati / kršćavati; uvrstiti―uvršten / uvšćen―uvrštavati / uvršćavati.


www.znanje.org

[Sarmica]

ВЕЛИКА И МАЛА СЛОВА

Великим почетним словима се пишу властита имена, и то:

а) лична имена и презимена: Милорад, Здравко, Ана, Јована, Петровић, Сувајџић, Јовановић;

б) надимци и атрибути ако се сами употребљавају или су срасли с именом и постали његов саставни део: Миша, Гоца, Јован Јовановић Змај, Душан Силни, Ричард Лављег Срца, Петар Велики;

в) имена божанстава: Јупитер, Афродита, Зевс, Аполон;

г) имена животиња и грађевина: Шарац, Јаблан, Вучко, Сава центар, Криви торањ у Пизи;

д) имена припадника народа: Србин, Црногорац, Мађар, Грк;

ђ) имена становника градова, крајева, земаља, држава, континената: Новосађанин, Пироћанац, Нишлија, Бачванин, Југословен, Европљанин, Аустралијанац;

е) имена небеских тела: Сунце, Земља, Месец, Кумова слама, Марс, Венера;

ж) имена континената, држава, насељених крајева и места (све речи у њима осим везника и прилога): Европа, Србија, Црна Гора, Хорвешка, Мачва, Далмација, Лика, Београд, Тршић, Нови Сад, Босна и Херцеговина, Брод на Купи, Јужна Америка, Двор на Уни;

з) имена мора, река, језера, планина и друга географска имена: Дунав, Палић, Копаоник, Морава, Јадранско море, Фрушка гора, Плитвичка језера, Балканско полуострво; ако се састоје из више речи, пишу се великим почетним словом само прве речи, а друге само ако су властите именице: Јужна Морава, Бели Дрим.

и) имена улица и тргова: Студентски Трг, Железничка улица, Београдска улица; ако се састоје из више речи само се прва реч пише великим словом а остале малим словом изузев властитих имена: Булевар Николе Тесле, Улица Петра Петровића Његоша;

ј) имена празника: Божић, Ускрс, Бајрам, Ђурђевдан, Нова година, Први мај;

к) називи установа, предузећа, друштава: Матица српска, Основна школа "Младост", Војвођанска банка, Београдско драмско позориште, Српско певачко друштво, Спортско друштво "Партизан", Медицински факултет у Београду, Организација уједињених нација;

л) називи књига, часописа, новина, књижевних дела: Општа енциклопедија, Наш језик, Борба, На Дрини ћуприја, Свет компјутера;

љ) присвојни придеви изведени од властитих именица суфиксима -ов, -ев, -ин: Марков, Милошев, Марин, Босанчева, Београђанкина, Југословенов.

Великим почетним словом се пише:

а) прва реч у реченици:
Спушта се ноћ. Ледена киша добује у прозоре. Где су људи? Нема живе душе! Улице су пусте.;

б) прва реч после две тачке када је управни говор међу наводницима:
Ал' говори Муса Арбанаса:
"Приђи, Марко, не замећи кавге,
ил' одјаши да пијемо вино...";

в) наставак писма иза наслова ако се писмо наставља у новом реду, и то без обзира да ли се иза наслова ставља зарез или узвичник:
Драга мама,
Твоје писмо сам примила тек јуче иако...
или
Драга Љиљо!
Молим те, немој се љутити што се ретко јављам...

Великим почетним словом пишу се заменице Ви и Ваш из поштовања према особи којој се пише:
Драги наставниче, Јављамо Вам се одмах по доласку у летовалиште. На путу смо се држали Ваших препорука...

Малим словом се пише:

а) наставак управног говора ако је био прекинут уметнутом реченицом ради неког објашњења; на пример:
"Хоће ли сви", питао је директор на збору ученика, "помоћи у уређењу околине школе?";

б) наставак реченице после управног говора, на пример:
"Хоћемо!" - одговорили су сви присутни ученици.
"Кренимо на посао, онда, одмах после састанка" - повикаше неки ученици.;

в) присвојни придеви изведени од властитих именица суфиксима -ски, -шки, -чки, нпр.: новосадски, београдски, европски, чешки, нишки, суботички, амерички, крагујевачки;

г) заменице ви и ваш кад се у писму не обраћа само једној особи већ групи или кад се пише допис некој установи, фирми, друштву; нпр.:
Основној школи "Ј.Ј. Змај",
Обавештавамо вас да је...

[Sarmica]

САСТАВЉЕНО И РАСТАВЉЕНО
ПИСАЊЕ РЕЧИ

Састављено се пишу:

а) сложенице које имају само један акценат и у којима се први део не мења, на пример: Београд (Београда, Београду), голорук, пароброд, писмоноша, бездушан, југозападни, преполовити, извући;

б) називи становника насеља иако се имена тих насеља састоје од две акцентоване речи и пишу се одвојено; на пример: Новосађанин (према Нови Сад), Белоцркванка (према Бела Црква), Бјелопољац (према Бјело Поље);

в) присвојни продеви изведени од назива места ако се састоје од две акцентоване речи, нпр. горњомилановачки (према Горњи Милановац), јужноамерички (према Јужна Америка), кривопаланачки (према Крива Паланка);

г) речца не уз именице и придеве с којима сраста у сложенице, на пример:
- незнање, нечовек, незахвалност, незналица, небрига, непријатељ;
- непознат, неприродан, незрео, неписмен, невелик, невидљив;

д) именице преподне и поподне кад означавају у целини време дана пре 12 сати или после 12 сати, на пример: Цело поподне/преподне смо те чекали. Али, кад се овим изразом означава неки тренутак пре или после 12 часова, пише се растављено, нпр.: Доћи ћу сутра пре подне, одмах после доручка.;

ђ) сложени прилози као: малопре, покадшто, гдекад, гдегде, наједном, напамет, отприлике, снеруке и предлози: поврх, наместо, украј, уочи, подно;

е) речца нај- у суперлативу описних придева, на пример: најлепши, најлакши, најбољи, најјачи, најједноставнији.

С цртицом између првог и другог дела пишу се полусложенице, ако сваки од саставних делова чува свој акценат и ако се први део не мења по падежима. Тако се пишу:

а) вишечлани називи места, на пример: Херцег-Нови (из Херцег-Новог, у Херцег-Новом), Иванић-Град;

б) две именице од којих једна одређује другу, а заједно означавају један појам, на пример: баш-чаршија, радио-аматер, рак-рана, ауто-пут, генерал-мајор, генерал-потпуковник;

Растављено се пишу:

а) речца не у одричним облицима глагола, на пример: не знам, не верују, не долазимо, не питај, не може; изузетак су одрични глаголи нећу, немам, немој, нисам;

б) одричне заменице нико, ништа, никоји, ничији, никакав кад се употребљавају с предлогом, на пример: ни за кога, ни са ким, ни у чијем, ни пред каквим, ни за којим;

в) речца ли уз глаголе у упитним реченицама, нпр. Хоћеш ли доћи? Верујеш ли ми? Знаш ли то? и у упитним реченицама са да, на пример: Да ли би ми помогла? Да ли имаш новца?

[Sarmica]

ИНТЕРПУНКЦИЈА

У писању се ради јаснијег приказивања онога што хоће да се каже, употребљавају поједини знаци који се заједно називају интерпункција или реченични знаци.

Знаци интерпункције су: тачка, зарез, тачка и зарез, две тачке, наводници, упитник, узвичник, заграде и црта.

Тачка се ставља на крају обавештајне - потврдне и одричне реченице, на пример: Сваки дан учим за испит. За испит не учим редовно.

Зарез се као знак интерпункције употребљава често и у различитим реченичним ситуацијама. Пошто је једно од основних начела српског правописа слободна (логична) интерпункција, за употребу зареза је најважније правило да се оно што је у мислима тесно повезано, што представља једну целину, не одваја зарезом, а делови који чине целину за себе, одвајају се зарезом од осталих делова реченице.

Зарезом се одвајају:

а) речи и скупови речи (истоврсни делови реченице) у набрајању: Миша, Дренко, Ненад и Срђан су отишли на излет. Понели су и добре хране, и безалкохолних пића, и друштвених игара.;

б) независне реченице кад нису повезане везницима: Дошао је, поздравио се, добро вечерао и нестао.;

в) паралелни делови реченице кад су у супротности: Задатак је тежак, али занимљив. Поклонићу теби а не Игору. Нисмо летовали на мору, већ у планини.

г) реченице које су у супротности: Касније смо кренули, али смо стигли на време. Ви сте пошли раније а ипак сте закаснили.;

д) реченице у инверзији (кад се зависна реченица налази испред главне), на пример: Кад се спремим, позваћу те телефоном. Ако можеш, помози ми. Иако сам знала, нисам одговорила на сва питања.;

ђ) реч или скуп речи који су накнадно додати или уметнути у реченицу: То је, дакле, твој воћњак. Све ћу ти, наравно, испричати. Ти си у праву, неоспорно.;

е) вокатив и апозиција су, такође, накнадно додати у реченицу, па се одвајају зарезом, на пример: Ви ћете, децо, добити слаткиша. Теби ћемо, бако, донети воћа. Дела Иве Андрића, јединог југословенског Нобеловца, преведена су на многе језике.;

ж) узвици исто нису саставни делови реченице, па се одвајају зарезом: Ух, што је хладно! Ох, што ме боли зуб! О, стигла си?!;

з) уметнуте реченице на пример: У мом селу, које је једно од најуспешнијих у воћарсту, готово сви гаје малине.;

и) између места и датума, на пример: Сомбор, 15. август 1991. У Новом Саду, 2. априла 1957.

Тачка и зарез се употребљавају:

а) између реченица које су у сложеној реченици мање повезане са другим реченицама, на пример: Кад смо се срели, поздравили смо се, разговарали о школи; нисмо помињали недавну свађу.;

б) између група речи које се разликују по сродности, на пример: На пут ћу понети: одећу, обућу, кишобран, хигијенски прибор; књиге, свеске, прибор за писање; друштвене игре, фудбал и рекет за стони тенис.

Две тачке се се стављају:

а) иза речи којима се најављује набрајање, а испред онога што се набраја, на пример: На пијаци купи: сира, јаја, кајмака, меса, салате и лука.;

б) испред навођења туђих речи (управног говора); нпр. Рекао нам је дословно: "Новац за екскурзију је обезбеђен".

Наводницима се обележавају:

а) туђе речи кад се дословно наводе. На пример: Улазећи сви заграјаше "Срећан ти рођендан!";

б) речи које се употребљавају с иронијом и којима нечему не жели да се да супротно значење. Знам, ти си "вредница". Донео је твој "велики пројатељ".

На крају упитних реченица ставља се упитник, а иза узвичних реченица, као и иза мањих говорних јединица које се изговарају у узбуђењу, повишеним гласом, ставља се узвичник, на пример: Како си? Шта радиш? Ух, што сам гладна! Не вичи! Пожар! Када се питање изговара повишеним гласом иза њега се стављају и упитник и узвичник; нпр. Он положио?! Не даш?!

Заградом се у реченици одваја оно што се додаје ради објашњења претходне речи или дела реченице, на пример: Интерпункција (реченични знаци) доприноси јаснијем изражавању. Именске речи (именице, придеви, заменице и бројеви) мењају се по падежима. За време Првог светског рата (1914 - 1918) владале су несташице хране, одеће и лекова.

Црта се пише:

а) Уместо првог дела наводника у дијалогу и то у штамшаним текстовима, а други део се изоставља; и на крају управног говора се пише црта ако се реченица наставља и објашњава нешто о управном говору; на пример:
- Ко је то био? - Упита мајка.
- Мој друг.
- Зашто га ниси позвао унутра?
- Журио је - промрмља Милош.;

б) кад се жели нешто истаћи, или нагласити супротност, неочекиваност; на пример: Пођем ја, кад - нигде никог. Све сам научила, све знам - не вреди, збунила сам се.

[Sarmica]

ПРАВОПИСНИ ЗНАЦИ

Правописни знаци се употребљавају уз поједине речи за разлику од интерпункције која се употребљава у реченици.

У правописне знаке се убрајају: тачка, две тачке, неколико тачака, црта, цртица, заграда, апостроф, знак једнакости, знаци порекла, акцентски знаци и генитивни знак.

а) Тачка се као правописни знак употребљава:
- иза скраћеница: нпр., итд., сл., тј.;
- иза редних бројева када се пишу арапским бројкама: 15. март 1991. године.

Тачка се не пише иза редних бројева написаних арапским бројкама када се иза њих нађе други правописни знак (зарез, заграда, црта или који други); нпр.:
О томе ћете наћи информације на 119, 120, 121 и 122. страни.
На неким спратовима (2, 4. и 5) су покварене електричне инсталације.
На 10-15. километру ћеш угледати планинарски знак.

б) Две тачке се као правописни знак пишу:
- између бројева или слова којима се исказује неки однос и читају се "према". На пример:
Резултат утакмице је 2:1 у корист "Црвене Звезде".
Коренски самогласник се смењује о:и:а у речима пловити - пливати - поплавити.

в) неколико тачака (најчешће три) стављају се:
- уместо изостављеног текста и у испрекиданом тексту; на пример:
Предлози су: код, поред, у, са...
Кад се воз зауставио, он се појави... и рече: "Дивно је вратити се кући".

г) црта се као правописни знак употребљава:
- између бројева уместо предлога до, нпр.:
Купи 10 - 15 килограма кромпира.
Иво Андрић (1892 - 1975) је добио Нобелову награду за књижевност.
Ако се испред првог броја налази предлог од, црту не треба писати већ исписати и предлог до; на пример: Први светски рат је трајао од 1914. до 1918. године.
- између назива градова и других места да би се означио правац кретања, на пример:
Пут Београд - Ниш има велики привредни значај.
- између два или више имена којима се означавају тако тесно везани појмови да они чине један појам.: Утакмица "Црвена Звезда" - "Партизан" је увек најзначајнија утакмица која се игра.

д) цртица се као правописни знак пише:
- између делова полусложеница: радио-апарат, ауто-механичар, фото-апарат, аеро-митинг;
- при растављању речи на слогове на крају ретка;
- у сложеним или изведеним речима у којима се први део пише бројем а други део словима:
150-годишњица, 40-тих година прошлога века, 15-годишњак;
- између скраћеница и наставка за облик, на пример:
Према Танјуг-овој вести, до рата међу сукобљеним странама неће доћи. Културна сарадња са УНИЦЕФ-ом је добра.

ђ) заграда као правописни знак:
- служи да означи оба облика речи о којима се говори, нпр.:
Предлог с(а) ус инструментал средства се не употребљава.
- ставља се иза редног броја или слова којима се означава нови одељак: 1), 2), 3) итд. - а), б), в) итд.

е) апостроф се ставља уместо изостављеног слова: Је л' то тачно?

ж) знак једнакости се употребљава између речи да би се означила њихова једнака вредност, а чита се: једнако, равно, исто што, јесте. На пример:
химба = сумња, тата = субјекат (у реченици)

з) знаци порекла су > и <. Употребљавају се у стручним текстовима.
- знак > се чита "дало је" или "развило се у", нпр.:
твојега > твоега > твоога > твога;
- знак < се чита "постало је од", нпр.:
црњи < црн -ји; јуначе - јунак -е

и) акцентски знаци се бележе у стручној литератури (обично из граматике) и у обичним текстовима кад је потребно да се означи реч која се од исте речи у суседству разликује само акцентом; нпр.:
Сâм сам то увидео.
Дошао је да дâ оглас.

ј) генитивни знак се ставља на крајњи вокал генитива множине кад је потребно означити разлику овога облика од других облика, најчешће генитива једнине исте заменице. На пример: Из примерã можете закључити о тој појави. Значи, генитивним знаком је назначено да је то генитив множине, односно да се из више примера може закључити, а не само из једног.

[Sarmica]

СКРАЋЕНИЦЕ

У српском језику постоје две врсте скраћеница:

I Скраћенице које настају скраћивањем речи у читању се изговарају потпуно, као да нису скраћене. И оне се међусобно разликују, а најчешће се употребљавају следеће:

а) скраћенице код којих се скраћивање означава тачком:
бр. (број) тзв. (тако звани) ж.р. (женски род)
уч. (ученик) и сл. (и слично) в.д. (вршилац дужности)
стр. (страна) тј. (то јест) о.г. (ове године)

б) скраћенице за мере, величине, новчане јединице које се пишу без тачке:
m (метар) g (грам) USD (амерички долар)
cm (центиметар) t (тона) EUR (евро)
km (километар) l (литар) JPY (јапански јен)
kg (килограм) dcl (децилитар) GBP (британска фунта)
mg (милиграм) hl (хектолитар) SIT (словеначки толар)
Пошто су то међународне скраћенице пишу се латиницом.
в) Без тачке се пишу и следече скраћенице: др (доктор), гђа (госпођа), гђица (госпођица).

II Скраћенице које су настале од првог слова или слога сваке речи у вишесложним изразима (сложене скраћенице) читају се различито:

а) неке се читају потпуно као да су сви деливи речи написани, а пишу се без тачке, нпр.:
ВПШ - Виша пословна школа
УН - Уједињене нације
ПТТ - Пошта, телефон, телеграф

б) неке постају речи па се читају као скраћенице и мењају по падежима, нпр.:
Била сам у САД-у. Из САД-а сам донела компакт дискове са оперском музиком.

в) скраћенице преузете из страних језика пишу се како се изговарају и мењају се по падежима, нпр.:
Унескова помоћ земљама у развоју је драгоцена.
Помоћ у храни и лековима је стигла од Уницефа.

[Sarmica]

ПИСАЊЕ ТУЂИХ РЕЧИ

У српском језику, као и у другим језицима, има много речи које су преузете из језика других народа и прилагођене нашем језику. Такве речи данас и не осећамо као позајмљенице, на пример: пушка, чарапа, кошуља, сат, сапун, краљ и др.

У другу врсту позајмљеница или туђица спадају речи које осећамо као речи страног порекла. Такве речи треба употребљавати с мером: кад за њих нема замене, у научним текстовима, у областима технике и сл.

За писање позајмљеница постоје утврђена правила:

I Речи из класичних језика (грчког и латинског) су се одомаћиле у нашем језику и у научној терминологији и прилагодиле духу нашег језика, па се пишу онако како се изговарају: астрономија, инструмент, субјекат, хемија, гимназија, хирургија; Цицерон, Олимп, Хомер, Аристотел, Вавилон, Цезар итд.

II У писању речи из живих језика има мало разлика.

а) Заједничке именице и придеви пишу се онако како се изговарају у језику из којег су преузете, али прилагођено нашем писму и гласовном систему. На пример: спикер и твист се у нашем језику не могу изговорити као у енглеском. У овакве позајмљенице спадају речи: гулаш, амбалажа, интервју, корнер, офсајд, дует, бас, бифе, шофер, компјутер и многе друге.

б) Туђа властита имена пишу се различито:

изворно, онако како се пишу у језику из којег потичу, ако се на српском пишу латиницом, на пример: Ernest Hemingway (Ернест Хемингвеј), Boccaccio (Бокачо), Shakespeare (Шекспир), Chicago (Чикаго), New York (Њујорк), München (Минхен), Zürich (Цирих); у том случају се у загради пише како се име изговара, и то само кад се помиње први пут;
онако како се изговарају (фонетски) кад се на српском пишу ћирилицом; у том случају се, кад се први пут помене име, у загради пише изворно;
фонетски, без обзира на наше писмо, кад су речи из словенских језика који се служе ћирилицом (руског, бугарског, македонског итд.); на пример: Јесењин, Николај Гогољ, Лав Толстој, Јаневски, Глигоров итд.
в) Имена многих страних градовa, земаља и друга географска имена пишу се фонетски и ћирилицом и латиницом ако су већ дуго прилагођена духу нашег језика, на пример: Њујорк, Беч, Венеција, Мађарска, Рим, Солун итд.

[Sarmica]

Česte greške

glagol trebati

Mnogi prave gresku i menjaju ovaj glagol kroz sva lica:

Trebam, trebas, treba, trebamo itd.

Medjutim, ovaj glagol je bezlican, tj ima samo trece lice jednine.

treba da idem
treba da idemo
treba da ides
treba da idete
itd..

trebalo je da idu
trebalo je da idemo
trebalo je da ides
itd.

trebalo bi da idem
trebalo bi da ides
itd.

Vrlo cesta greska, cak i kod obrazovanih ljudi.

[Sarmica]

Skraćeni oblik od kao:

Ukoliko umesto dva samoglasnika u skraćenom obliku imamo jedan od njih (drugim rečima, sažmu se), onda ne pišemo apostrof kao što je uobičajeno u slučajima kada izostavljamo slovo ili više njih. Umesto, pišemo ovaj znak [^], koji se naziva uglasti znak dužine ili cirkumfleks. Dakle, od reči kao, posao, misao dobijamo kô, posô, misâ...

Nazvati telefonom

Ovaj sklop je nepravilan u značenju u kom ga većina koristi. Nazvati nekoga telefonom znači da neko ima nadimak telefon pa da se njemu obraćamo a to je, moram priznati, retkost. Ispravno je reći pozvati telefonom. Uostalom, svi smo čuli za telefonski poziv, a sumnjam da mnogo nas pominje telefonski naziv.

Snajperista

Oblik snajperista je suvišan. Oružje o kom je reč naziva se snajperska puška (ili, kraće i žargonski, snajperka), a čovek koji ga koristi snajper.

Cifra:

Cifre su 0, 1, ..., 9. Stoga nije dobro upotrebljavati izraze poput "astronomska cifra", "zabeležili smo cifru od deset hiljada ljudi", "ne želim da govorim o ciframa, ali uveravam vas da je ovo veoma skup projekat" i sl.

Dalje, reč brojka je sinonim za cifra, i, naravno, ni nju ne treba upotrebljavati u pomenutom kontekstu, a nema govora ni o izrazima poput "dvocifrena brojka".

Zamena je mnogo, i u zavisnosti od konteksta možemo reći broj, svota, iznos, suma, količina...

[Sarmica]

Svo

Ova reč ne postoji u srpskom jeziku. Sav u srednjem rodu glasi sve (sve sirće, sve vreme, sve selo). Iako je ova pridevska zamenica dobila poimeničen oblik koji je osamostaljen, ako bismo prihvatili oblik svo u jednom slučaju valjalo bi da to uradimo i u drugom.
"Na ovom forumu možete pitati svo što hoćete da znate."
"To je svo za danas, vidimo se sutra."

Celo vreme:

Opravdanost ovog izraza zavisi od našeg pojma vremena. Ukoliko bismo vreme posmatrali kao jednu celinu, onda je ovo svakako korektno. Međutim, ustaljeno je stanovište da vreme zapravo predstavlja gomilu parčića, i shodno tome treba reći sve vreme. Ipak, naglašavam da je ovaj izraz samo bolji od izraza celo vreme, koji posle svega rečenog ipak nije pogrešan.


DVD:

U najvećem broju slučajâ čujemo izgovor „di-vi-di“. Ovo je totalno nelogično, jer malo ko pored filmova na „di-vi-diju“ poseduje i kolekciju filmova na „si-diju“ i „vi-ejč-esu“. Naravno, razumljivo je da, kada već koristimo „ve-ha-es“ i „ce-de“, tome dodamo i „de-ve-de“.

Kultni

Evo ga još jedan od mnogobrojnih prideva koji ko zna po kojoj šemi ulazi u uho tako da se ljudi prosto utrkuju ko će ga više puta upotrebiti. Rečnik Matice srpske definiše pridev kultni kao: „koji se odnosi na kult, koji je u vezi s vršenjem religioznih obreda“. Nama je sve kultno: kultni filmovi, kultne knjige, kultne emisije, kultne pesme... Film može biti kultni ako se uz njega pale sveće, ako se molimo za spasenje duše uz svaku scenu, ako nam dolazi društvo davno preminulih prijatelja i rođaka da svi zajedno pogledamo o čemu će tu biti reči. U ostalim slučajima govorimo o gledanom filmu, čitanoj knjizi, čuvenoj emisiji, slušanoj pesmi i slično. Ipak, poreklo ove greške prilično je jasno: dobijena je besmislenim prevodom engleske fraze cult movie.

[Cruz]

Velikim početnim slovima pišu se i zodijački (horoskopski) znaci: Bik, D(j)evica, Lav; Zec, Konj, Majmun, Pas, P(ij)etao i sl.