Pitanje: Koja je prava religija za mene?

**Пркос** · 10-02-2010 12:38

Pitanje: Koja je prava religija za mene?

Odgovor: Restorani brze hrane nas mame time što nam dozvoljavaju da naručimo hranu onako kako želimo. Neki kafići se hvale sa izborom od preko sto različitih ukusa i vrsta kafe. Čak i pri kupovini kuće i kola, uvek možemo da tražimo onu koja ima sve opcije i formu koju želimo. Više ne živimo isključivo u svetu čokolade, vanile i jagode. Izbor je kralj! Možeš da nađeš sve što želiš u skladu sa tvojim ličnim ukusom i potrebama.

I tako, šta je sa religijom koja je prava za tebe? Šta je sa religijom koja ne govori o grehu, ništa ne zahteva, i ne opterećuje sa gomilom dosadnih može i ne može? Postoji tamo negde, baš kao što sam i opisao, ali da li je religija nešto što se bira kao ukus omiljenog sladoleda?

Postoji mnogo glasova koji se takmiče za našu pažnju, tako da, zašto bi neko stavio Isusa iznad, recimo, Muhameda ili Konfučija, Bude ili Čarls Taze Rasela ili Džozefa Smita? Na kraju, ne vode li svi putevi u Nebo? Nisu li sve religije iste? Istina je da sve religije ne vode u Nebo, kao što ni svi putevi ne vode u Rim.

Sam Isus govori sa Božijim autoritetom zato što je On sam pobedio smrt. Muhamed, Konfučije, i drugi trunu u svojim grobovima do dana današnjeg, ali je Isus, svojom sopstvenom silom ustao iz groba tri dana pošto je umro okrutnom smrću na Rimskom krstu. Svako ko ima vlast nad smrću zaslužuje pažnju. Svako ko ima vlast nad smrću, zaslužuje da bude saslušan.

Dokaza koji potvrđuju Isusovo vaskrsenje ima na pretek. Prvo, bilo je preko pet stotina svedoka uskrslog Hrista! To ja jako puno očevidaca. Pet stotina glasova se ne može zanemariti. Tu je i činjenica praznog groba; Isusovi neprijatelji su mogli bez problema da zaustave sve priče o vaskrsenju samo da su mogli da pokažu Njegovo mrtvo telo koje se raspada, ali nije bilo tela koje su mogli da pokažu! Grob je bio prazan! Da, Isusov grob je bio pod jakom stražom naoružanih vojnika. Ako uzmemo u obzir da su Njegovi najbliži učenici pobegli u strahu od Njegovog hapšenja i raspeća,malo je verovatno da bi ova banda ološa od uplašenih ribara otišla tako daleko da se direktno suprostavi treniranim profesionalnim vojnicima. Jednostavna činjenica je da se Hristovom vaskrsenju ne može umanjiti značaj davanjem razno raznih objašnjenja.

I iznova, svako ko ima silu nad smrću, zaslužuje da bude saslušan. Isus je dokazao svoju moć nad smrću i samim tim, potrebno je da čujemo šta ima da kaže. Isus tvrdi da je jedini put ka spasenju (Jovan 14:6). On nije bilo koji put; On nije jedan od mnogih, Isus je jedini put.

I ovaj isti Isus kaže, "Dođite k meni svi koji ste umorni i opterećeni, i ja ću vas odmoriti" (Matej 11:28). Ovo je težak svet i život nije lak. Mnogi od nas smo prilično izranjavljeni i uplašeni od borbe. Slažete se? Onda, šta želite? Obnovljenje ili samo religiju? Živog Spasitelja ili još jednog mrtvog "proroka"? Smisaon odnos ili prazne rituale? Isus nije samo jedan od mnogih – On je pravi izbor!

Isus je prava "religija" ako tražite oproštenje (Dela 10:43). Isus je prava "religija" ako tražite smisaon odnos sa Bogom (Jovan 10:10). Isus je prava "religija" ako tražite večni dom u Nebu (Jovan 3:16). Poveruj u Isusa Hrista kao svog Spasitelja – i nećeš da zažališ! Veruj Mu za oproštenje svojih greha – i nećeš se razočarati.

Ako želiš da imaš "ispravan odnos" sa Bogom, evo jednostavne molitve. Upamti, izgovaranje ove ili bilo koje druge molitve te neće spasiti. Samo vera u Hrista te može spasiti od greha. Ova molitva je jednostavno samo način da pokažeš Bogu svoju veru u Njega i da mu se zahvališ za tvoje spasenje. "Bože, znam da sam zgrešio protiv tebe i da zaslužujem da budem kažnjen. Ali je Isus Hristos preuzeo kaznu koju ja zaslužujem, tako da verom u Njega mi može biti oprošteno. Ja se okrećem od svojih greha i verujem Ti za svoje spasenje. Hvala ti za Tvoju predivnu blagodat i oproštenje – dar večnog života! Amin!"

**kojica** · 08-03-2010 08:35

"Bože, znam da sam grešila poput tebe. Dobro ne baš toliko jer nemam toliku moć... :raz_013: i da mogu da postanem bolji čovek. Isus Hristos preuzeo kaznu koju nije zaslužio. Sledeći njegov primer, mogu samo da poginem. Zato, umesto da dižem revolucije, biram Budin put. Amin!"

El može vako?

**Пркос** · 08-03-2010 20:45

Put tvoj izabrani moze i ne mora biti i moj ali mi je drago da znam kojim putem hodas ti a ti da znas kojim putem hodam ja ..i stavise na tom putu se sretnemo srdacno pozdravimo...pozelimo jedna drugoj istrajnost i dobru srecu na tom putu.Dug je taj put...:smiley:

**причалица** · 08-03-2010 20:52

da, iako rođena u pravoslavnom tradicionalnom okruženju, niko mi nikad nije ništa objasnio šta i kako...osim što me je ćale naučio ''Oče naš'' iz ne-znam-kojih-razloga, jer je bio zadrti komunista (Bože, oprosti).
i tako, ne znam, čitala sam svašta...i konfučija i trt-mrt i ovo i ono i vratih se veri svojih predaka...ne zbog tradicije, nego što mi nekako leži....borim se, nije da je lako, ali je lepo.
za sad toliko.

**kojica** · 08-03-2010 20:55

Prvobitno napisano od Пркос

Put tvoj izabrani moze i ne mora biti i moj ali mi je drago da znam kojim putem hodas ti a ti da znas kojim putem hodam ja ..i stavise na tom putu se sretnemo srdacno pozdravimo...pozelimo jedna drugoj istrajnost i dobru srecu na tom putu.Dug je taj put...:smiley:

Naravno.

Tamo gde su namere ispravne, do istog se cilja stiže.
A svako treba da izabere onaj put koji mu odgovara.

**причалица** · 08-03-2010 21:20

Prvobitno napisano od kojica

Naravno.

Tamo gde su namere ispravne, do istog se cilja stiže.
A svako treba da izabere onaj put koji mu odgovara.

si mile buba jež.

to je i Gospod rekao - da smo slobodni u izboru.

G · 26-09-2010 00:24

Није сваки Србин православац

Апсолутно поистовећивање вере и нације нам је остало као турско наслеђе, објашњава протојереј-ставрофор Зоран Крстић

Уз вест да је у албанском граду Фијери почела организована настава српског језика за Србе из те земље, добили смо и информацију да у три села у околини овог града живи више од 500 српских породица муслиманске и хришћанске вероисповести. У матици, Србији, око 85 одсто становништва изјаснило се на последњем попису из 2002. године као православци, а у неким круговима српство се везује за православље, па је по тим размишљањима Србин само онај ко је православан. Срби нису били, нити јесу, нити морају бити искључиво православне вероисповести, објашњава протојереј-ставрофор Зоран Крстић, професор канонског права и хришћанске социологије на Православном богословском факултету у Београду.

– Апсолутно поистовећивање вере и нације нам је остало као турско наслеђе. Крстоваскрсни подвиг Господа Исуса Христа означава почетак постојања цркве као новог човечанства, новог рода, новог Израиља. Христос нас је искупио Богу из сваког рода и језика, народа и племена. По свој природи, дакле, црква има саборни, васељенски и наднационални карактер. Она не дели људе ни по каквој основи било националној, било расној, било старосној, било родној, било класној или сталешкој. Овакав карактер цркве не подразумева потирање и брисање разлика између људи или између народа. Напротив, сваки човек и сваки народ је призван да са својим специфичним даровима уђе у цркву – истиче протојереј-ставрофор Зоран Крстић.

Православље је несумњиви део националног идентитета Срба и наш народ чува и развија свој национални идентитет као део свог општег идентитета, онолико колико се руководи темељним хришћансккм вредностима у свом свакодневном животу, истиче наш саговорник.

– У цркву се улази и у њој живи слободном вољом. Слобода вероисповести је предуслов сваке здраве религиозности. То подразумева да ако Срби по рођењу могу да буду агностици или атеисти, на шта смо навикли, могу исто тако својим слободним опредељењем да постану муслимани, будисти и слично. Питање да ли су појединци или групе некада у историји насилно превођени у друге вере јесте питање греха и злочина тих других. Оно што је за нас битно јесте то да безусловно поштујемо верска опредељења наших ближњих и онда кад се са том чињеницом не слажемо. Поред злоупотребе слободе вероисповести, историја познаје и злоупотребе цркве и хришћанства у националне и политичке сврхе. Свака нација може да нађе своје место у цркви, али црква није слушкиња ниједне нације нити је Христос било чији племенски бог. Злоупотреба овакве врсте је нарочито било током 19. и 20. века у периоду стварања националних држава на Балкану када су младе и нестабилне националне државе користиле православље за унутрашњу интеграцију становништва, али и за спољашњу конфронтацију, па чак и према истоверној, православној браћи, истичући прво национални па тек онда православни идентитет – каже отац Зоран.

Када бисмо се, на пример, водили тезом да су Срби искључиво православци, одрекли бисмо се и дела наше историје. Нешто више од 20.000 Срба католика живело је у Далмацији и Боки у 19. веку, највише у Дубровнику, Сплиту и Задру, а њихов утицај био је знатно већи од удела у укупном становништву, који је чинио између три и четири одсто, објашњава историчар Чедомир Антић. Он истиче да се средњовековна Србија простирала обалом до Омиша, а касније и до Стона, па су многи српски крајеви у приморју били у одређеним раздобљима католички, као и да су бројни наши владари били католици.

– Срби католици су били политички Срби. Њихова породична традиција је била католичка. То је ишло дотле да је аустроугарски поданик, католик Лујо Бакотић, а не неки православни владика, преговарао о конкордату са Ватиканом у име Краљевине Србије. Перо Будмани, филолог, рођени Сплићанин, из револвера је пуцао на учеснике погромашких демонстрација против Србије које су уследиле после Сарајевског атентата 1914. године.

Асимилаторске процесе је дозволила Краљевина Југославија, а убрзала их и довршила комунистичка власт после 1945. године. Односи су били сложени, али мање напети него што би били данас. Не знам да ли се ико тако изјаснио у новије време. У Сплиту је на последњем попису избројано деветоро Срба. У Истри се више грађана изјашњава као Срби него што их је спремно да признају да говоре српски језик– напомиње Антић.

Срби муслимани јесу или, тачније, могли би логично бити припадници српског народа који су у одређеном тренутку примили ислам, истиче оријенталиста Дарко Танасковић, додајући да је током вишевековне османске владавине на Балкану приличан број Срба, односно словенског становништва за које се с разлогом може претпоставити да је било српско, прешао на ислам.

– У периоду стварања модерних нација за наш простор је кључни критеријум за национално раздвајање етнички и језички блиских и сродних народносних група постала верска припадност. Због тога је готово потпуно укинута могућност да Срби буду, како је говорио још Вук Караџић, „свих трију закона“, што је умногоме сузило опсег српског националног (само)одређивања. Неретко и противно осећању Срба муслиманске вере, јединим природним стањем сматрало се, и сматра се, да Срби могу бити искључиво православни, а данас, наравно и атеисти, али с православном традицијом. Срби муслимани су, тако, усмерени ка националном идентификовању са својом верском припадношћу, односно уливању у нациотворни процес чији је коначни израз бошњачка нација. Многи појединци који су религијски или културно-традицијски били муслимани, национално су се осећали Србима, а неки истакнути су то и у новије време јавно исказивали. Статистички, а и политички, то је, међутим, било ирелевантно, а често је доживљавано и као провокација и нарушавање утврђеног поретка ствари, ма колико људски било аутентично. Стога је нација политичка формација. Срба муслимана данас као друштвено институционализоване скупине нема – истиче Танасковић и додаје да управо та чињеница чини вест о „Србима муслиманима“ из околине града Фијере интересантном.

Јелена Чалија

објављено: 26/09/2010 ИЗВОР : ПОЛИТИКА