In memoriam velikanima pera

[Bisernica]

Na današnji dan preminula je pesnikinja Desanka Maksimović.
Bila je pesnikinja,pripovedač,romansijerka,pisac za decu,a istovremeno se bavila i prevodjenjem sa slovenačkog,
ruskog,bugarskog i francuskog jezika.Prevodila je uglavnom poeziju.
Objavila je oko 50 knjiga poezije,proze za decu i omladinu,putopisne ,romansijerske i pripovedačke proze.
Svoje prve pesme je objavila u časopisu "Misao" 1920 godine.
Godine 1988.odlikovana je nagradom "Zlatni venac" makedonskih Večeri poezije u Strugi,u saradnji sa UNESCO-om.
Nagrada se dodeljuje jednom pesniku godišnje,za celokupno životno delo.
U Valjevu je pesnikinji još za njena života otkriven spomenik,koji je otkrio Matija Bećković,a na njeno negodovanje je odgovoreno
da je to spomenik poeziji ali sa njenim likom.(1990 ,27. oktobra.)
12. februara 1993 godine Vlada Srbije je donela odluku da se Desankino ime i delo trajno obeleže osnivanjem Zadužbine Desanke
Maksimović,koja dodeljuje nagradu sa njenim imenom.Odluka je realizovana inicijativom Ministarstva za kulturu Srbije,da Narodna biblioteka bude osnivač i nosilac te institucije.Zadužbina je osnovana 19.marta 1993.god.
Osnivačkim aktom i Statutom naglašava se da zadužbina treba da stvori uslove za trajno očuvanje i negovanje uspomene na Desanku Maksimović,jedne od najvećih pesnikinja srpskog jezika 20.veka.
Povodom stogodišnjice njenog rodjenja UNESCO-ov slovenski projekat proglasio je Desanku Maksimović za ličnost kulture u 1998 godini.
Dana 17.12.1959 god.izabrana je za dopisnog Srpske akademije nauka i umetnosti ,a 16.decembra 1965 i za redovnog člana.

U četvrtak 11.februara 1993 godine,u svojoj 95.godini u Beogradu,preminula je Desanka Maksimović.
Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva.

[Man]

ПРЕМИНУО МОМО КАПОР !



Један од најчитанијих српских писаца Момо Капор преминуо данас на Војно-медицинској академији у Београду у 74. години.

У Београду, на Војно-медицинској академији, данас је преминуо један од најпознатијих и најчитанијих српских писаца, сликар и новинар Момчило Момо Капор, потврдила је његова породица.

Рођен је у Сарајеву 1937. године, а одмах по завршетку Другог светског рата са породицом се преселио у Београд у коме је, уз повремена избивања широм света, остао до краја живота и био његов својеврсни хроничар.

Дипломирао је сликарство 1961. године на београдској Академији ликовних уметности. Од како је 1975. године објавио "Фолиранте" написао је велики број романа и збирки прича.

Капор је и аутор бројних документарних филмова и телевизијских емисија, а по његовим сценаријима снимљено је неколико дугометражних филмова (Бадеми с ону страну смрти, Банкет, Валтер брани Сарајево , Џоли џокеј , Крај викенда).

Романи "Уна" и "Књига жалби" су екранизовани. Његова дела превођена су на француски, немачки, пољски, чешки, бугарски, мађарски, словеначки и шведски језик .

[причалица]

eeeee...breeee...imam njegov potpis na ''beleškama jedne ane'' đuture sa crtežom....baš mi je žao.

[Mile sa klise]

Bio je Velik Čovek , sada je Legenda

[marlon]

moma kapor... slava mu i vecni mir

obogatio je mnoga srca

[Bisernica]

Na današnji dan 1975 godine u Beogradu je umro Ivo Andrić,dobitnik Nobelove nagrade za književnost.

Postojanje zla u čoveku i životu ne sme da zaplaši umetnika niti da ga odvede u beznadje. I zlo i dobro, kao dijalektičke autonomne sile, samo su latentnost života i ljudske prirode. Dužnost je umetnika da otkriva i jedno i drugo, ali, istovremeno, i da svojim delom utire put spoznaji da je moguće pobediti zlo i stvoriti život zasnovan na dobroti i pravdi.
Po njegovom shvatanju,umetnik je vlasnik istine.
Samo neuki nerazumni ljudi – kaže Andrić – mogu da smatraju i da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao i radio neraskidivo utkao u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadažnjosti. Svrha umetnosti je u povezivanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u povezivanju "suprotnih obala života, u prostoru, u vremenu, u duhu".

Ali ono po čemu se Andrić naročito ističe u našoj savremenoj književnosti, to su vanredne analize i psihološka sagledavanja onih čovekovih stanja koja su u nas, do njega, bila izvan značajnih literarnih interesovanja. Njega najviše zanima onaj tamni i nejasni impuls u čoveku koji je izvan domašaja njegove svesti i volje. Polazeći od nekih savremenih postavki psihološke nuke, Andrić je prikazao kako ti tajanstveni unutrašnji impulsi fatalno truju i opterećuju čoveka. Osim toga, on je sa posebnom sugestivnošću slikao dejstvo seksualnh nagona i čulnih percepcija na duševni život čoveka. Zbog svega toga Andrić se prvenstveno pokazuje kao moderni psihoanalitičar u našoj savremenoj književnosti. U sudbini svake ličnosti ovog našeg pripovedača je i neka opštija ideja, izvesna misao o životu, čoveku i njegovoj sreći. Zato se za njegovu prozu s pravom kaže da nosi u sebi obeležja takozvanog filozofskog realizma.

Andrićevo delo predstavlja najsuptilniju umetničku vrednost koju srpska, odnosni hrvatska književnost poseduju.
Ta obeležja su učinila da je Andrićevo delo postalo ponos naše kulture, a visokim medjunarodnim priznanjem, u Nobelovoj nagradi, ono danas živi i kao trajna svojina svetske literature.

[причалица]

ŠATRO PERA MIKA LAZA - Momo Kapor

Kada mi se neki pisac hvali kako perfektno govori šest jezika obično mu savetujem da se zaposli na nekoj hotelskoj recepciji. Tamo čeznu za takvima! Ja, lično, imam velikih muka i sa maternjim. Jedva nađem reči koje su mi potrebne za sva čuda koja nam se događaju. Još u gimnaziji, redovno sam išao na popravne ispite iz francuskog, ruskog i srpske gramatike.

Nikako da uhvatim jedno slobodno popodne i naučim taj engleski! Jedna nadobudna dama u nekom otmenom diplomatskom društvu pokušala je da me uvredi:

- "Kako nam to, vi, otkrivate Ameriku u svojim knjigama, a ne znate engleski?"- pitala me je.

- "Gospođo", kazao sam, "Kolumbo je, takođe, otkrio Ameriku, a nije znao ni reči engleskog!"

Siroti nasi prevodioci! Koliko li je tek njima teško kada pokušaju da prevedu neprevodivo. Piše mi jedan iz Amerike:

- "U vašoj prici, koju upravo prevodim, postoje neki nejasni izrazi, pa vas molim da mi ih objasnite. Pišete da je to koštalo kao /kajgana svetog Petra. / Odakle znate da je sv.Petar jeo omlete? Ako je, pak, jeo, koliko je mogla da košta ta kajgana kada je toliko skupa? Od koliko jaja? U kojoj valuti je plaećna? Da li bih taj izraz mogao da prevedem kao: */St.Peter's scrambled eggs?/* Kada smo kod jaja, kod vas sam pronašao izraz ''jaje na oko''? Šta je to? *Egg on eye*? Zašto bi neko stavio jaje na oko? Da se možda, kod vas očna oboljenja ne leče jajima? Unapred zahvalan itd."

Jedan drugi me pita u pismu, šta to znači da je mališan bio "pljunuti otac"? Ko mu je i zasto ispljuvao tatu? Da li se kod nas pljuju očevi i kojom prilikom? Zanima ga, takođe, izraz "buni se k'o Grk u apsu". Zbog čega je taj Grk zatvoren kod nas i zašto je protestovao? I kako je, uopšte, moguće da nekome "padne sekira u med"? Otkud sekira u medu? Zar se med ne čuva u teglama ili zatvorenim posudama?

Sa izrazom "spava k'o zaklan" imao sam najviše neprilika. Kako prevesti na civilizovani jezik, da neko tako dobro i slatko spava, kao da su ga preklali? Da li smo se kroz istoriju toliko dugo klali da nam je pokolj vec ušao u metaforične snove?

No, najviše pitanja dobio sam u vezi sa poetskom slikom da je jedan tip "prdnuo u čabar", to jest, čabrirao, što je potpuno neprevodivo ni na kakav jezik! Mada je i to teško, čovek bi, ipak, lakše mogao da objasni kakav je neko, koga zovu "mrtvo puvalo" (mrtav a puše) ali kako objasniti tipičan beogradski izraz koji ima toliko skrivenih značenja, a ne znači ništa - ''landara pišore''!? Ili kada je neko pomalo bleskast, pa ga zovu ''indi-mindi-saja-paja''? Da ne pominjem stari izraz: ''šatro, Pera, Mika, Laza''!

Prevodioce zanima još i to zašto su za nas toliko udaljena baš ''španska sela'' (To su za mene španska sela), kad ima mnogo udaljenijih, kao što su, na primer, novozelandska ili peruanska?

Dobro je da se nisu setili da me pitaju šta znači ''rasturi ga k'o Bugarin ćurku'' i zbog čega se neko ''smeje k'o lud na brašno''? Šta ima smesno u brašnu? Da li kod vas u pekarama rade ludaci?

Ipak lakše mi je da odgovorim na pitanje o rečima i izrazima nego o stvarima u ovoj zemlji koje ni ja, zaista, ne umem da objasnim.

Ukratko, da se posluzim rečima jedne novokomponovane pesme:

''Ne plači mi na kućnome pragu
Da mi vrata ne povuku vlagu''.

[Man]

Tema razdvojena

[Man]

Preminuo Brana Crnčević

Književnik i jedan od osnivača Srpske napredne stranke Brana Crnčević preminuo je rano jutros u Beogradu. Opširnije saopštenje SNS-a očekuje se uskoro, a vreme komemoracije i sahrane će biti saopšteni danas.

Brana Crnčević (1933-2011)




Crnčević je rođen 8. februara 1933. godine u Kovačici (mada neki smatraju da je rođen 1935. godine u Rumi), u Vojvodini.




Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Svoju karijeru je započeo kao službenik predstavništva zrenjaninske pivare u Novom Sadu. Zatim je usledila novinarsko-urednička faza u listovima „Jež“ i „Duga“, kao i u listu za decu „Mali jež“. Takođe je objavljivao kolumne u raznim listovima i časopisima, među kojima su „NIN“ i „Politika“. U međuvremenu, objavio je svoju prvu knjigu za decu Bosonogi i nebo, a nešto kasnije i prvu zbirku aforizama Piši kao što ćutiš.
Na književnu scenu je stupio pod pseudonimom Vinon Rumski i Branislav BIP. Tokom svoje duge karijere pisao je literaturu za decu, romane, aforizme, priče, televizijske drame, pesme... Dobitnik je nagrade „Zmajevih dečijih igara” za stvaralački doprinos savremenom izrazu u književnosti za decu, 1987. godine.


Za građu svojih dela, on je uzimao stvarne, razigrane, ali i tužne slike života. Književnoj temi pristupa anegdotski sa stanovišta humora i fine ironije. Aforizmi koje je objavljivao uglavnom su na temu karaktera Srba i problema male države.

Pored njegove književne karijere ističe se i Crnčevićevo političko angažovanje, pa ga tako mnogi danas pamte kao dobrog prijatelja bivšeg predsednika Slobodana Miloševića. 1990. godine izabran je za predsednika Matice iseljenika Srbije, ali danas više nije na toj funkciji. Bio je član SDS-a, i zagovornik nevinosti Radovana Karadžića pred Haškim Tribunalom.

Po odlasku Vojislava Šešelja u Hag učlanjuje se u SRS, ali nakon cepanja te stranke na dve političke opcije odlazi za Tomislavom Nikolićem u SNS. Brana Crnčević je bio član Senata Republike Srpske od 1996. godine.




Crnčevićevi citati

• Obični ljudi pišu memoare, ja sam odlučio da pišem zadušnice, jer ono što se događalo drugima događalo se i meni pa sam za junake nekog njihovog i svog životopisa izabrao način da opišem svoje druženje sa njima ili svoje razumevanje tih ličnosti ili određivanju njihovog mesta u životu prestonice tamo gde smo svi živeli zajedno.

• Ja sve ljude, žene, ljubavi, doživljaje smatram tragom u životu i sve prijatelje smatram tragom, jer da nije tako ne bih se uopšte bavio pisanjem. Čak i pisac ma koliko se pravio skroman kako ja kažem u jednoj pesmi, osvrćemo se na svoj život drag s tajnom nadom da smo ostavili trag. Cela stvar i jeste u tome što je pisačka želja primarna da ostavi trag o svom postojanju i o ljudima koji su postojali u vremenu dok je on postojao.

• Devetnaesti vek je zlatno doba književnosti, u dvedesetom veku književnost je malo izgubila primat, jer su se pojavile discipline koje su neknjiževne kao što su televizija, Internet. Televizija se još dobro drži bar objavi ponekad dobru dramu, dobar tekst a Internet je pokušaj da se od miliona ljudi naprave pisci koji ne znaju o čemu se radi.

• Ne, ja moderne tehnologije koristim. Pišem na kompjuteru, ali retko ulazim u internet. Smatram da je kompjuter savršena pisaća mašina.

• Provodim najviše vreme u čitanju i pisanju i u kafanama, one mi najviše uzimaju vremena.

[Bisernica]

Čovek na svet dolazi nag, i nag sa njega odlazi,
nakon sve te muke i truda, ne odnosi ništa.....
osim dela koja je ostavio za sobom.....pokoj mu duši