УралÑка рјабинушка
(Ð*уÑка народна романÑа)
Вечерња тиха пеÑма плови над реком,
фабрика Ñветли иÑкром далеком.
Ðегде воз покреће точкове пламене,
негде под оÑкорушом, њих двојца чекају мене.
Ех, оÑкорушо коврџава, цветова белих.
Ех, оÑкорушо, оÑкорушице, зашто тужна Ñи?
Изнад воде тихо звижде меки тонови,
ОÑкоруши мене воде Ñтрми путеви.
ÐепреÑтано под увојцима ветар трепери,
деÑно увојци Ñтругара, лево ковачеви.
Ех, оÑкорушо коврџава, цветова белих.
Ех, оÑкорушо, оÑкорушице, зашто тужна Ñи?
Кад Ñе дању Ñретнемо, ватром горимо,
а увече кад Ñе нађемо, Ñамо ћутимо.
Летње звезде тихо, над њима чувају Ñтражу,
који им је од њих двојце дражи, неће да ми кажу.
Ко од њих коме, жели руку дати,
узнемирено Ñрце, не може да Ñхвати,
Само по доброти Ñлични Ñу њих двоје,
Мила оÑкорушо, ÑпаÑи Ñрце моје.
О, оÑкорушо коврџава,
оба добра Ñу,
О, оÑкорушо, оÑкорушице,
помози мом Ñрцу.