ПоÑтоје тренуци када Ñе Ñводе животни рачуни.
Ðе баш Ñводе, али Ñе праве неки преÑеци, међурачуни...
Шта Ñмо поÑтигли, шта планирамо, како Ñмо решавали проблеме, како ћемо даље...
И обично те тренутке прати оÑећај задовољÑтва или незадовољÑтв а...
Колико Ñте оÑтварили Ñвоје Ñнове и иÑпунили обећања дата Ñеби?
И ако ниÑте, како то прихватате?
ОÑећате незадовољÑво, кајете Ñе, падате у депреÑију или једноÑтавно прихватите као нешто што је морало тако?
Колико Ñте Ñклони Ñамокритици и ÑÐ°Ð¼Ð¾ÐºÐ°Ð¶ÑšÐ°Ð²Ð°ÑšÑ ƒ кад Ñе разочарате у Ñебе?
Ех, морам признати да ја најчешће живим у овом тренутку.
Кад размишљам о неким моји животним одлукама Ñхватим да Ñам их доноÑила нагло, без много размишљања и планирања. (оÑим развода, ту Ñам Ñе ломила две године)
Да ли Ñам грешила?
Сигурно да јеÑам, али не поÑматрам то тако.
Знам да је то једино било могуће у том тренутку и никад Ñе не кајем.
И да... задовољна Ñам Ñобом.




Odgovori sa citatom
....rastrzanost izmedju dve države i dva naroda, ma mani ga se Mito.
...








