nemam omiljenu turističku destinaciju.
omiljen mi je trenutno beograd...ali, to nije destinacija, to je boravište.
nemam omiljenu turističku destinaciju.
omiljen mi je trenutno beograd...ali, to nije destinacija, to je boravište.
где си пошла с крмељиве очи
Lepo poređenje ,zaista - stoglavi vladar,ali vladar koji je s početka imao 180-190 porodica,na početku 19. veka se sveo na nekih dvadesetak ,ako se dodaju i prinove nastale ženidbom ili udadbom.
Republika je po pitanju ženidbe i udaje imala jako rigorozne zakone.Prvo i osnovno pravilo je bilo da se ne može sklopiti brak sa pripadnikom neplemenitih - dakle,vlastelin ili vladika nisu mogli sklopiti brak sa pučaninom.Dalje,bila je dozvoljena ženidba i udaja tek u četvrtom kolenu srodništva,jasno određeno nasleđivanje po principu primogenija,dakle red prvenstva po muškoj liniji,..a sve zarad toga da se očuva homogenost plemstva,pa time i proklamovani društveni i državni poredak i dugovečnost,u čemu se u izvesnoj meri i uspelo.
U gradskoj upravi je bio ustaljen model odlučivanja konsenzusom kada se raspravljalo o važnim političkim pitanjima,ili nadpolovičnom većinom ,u drugim, manje važnim slučajevima,a time se istovremeno uspevalo držati pod kontrolom ili eliminisati političke nesuglasice ili pojedinačne otvorene sukobe.O nekom ozbiljnijem narušavanju postojećeg ustaljenog reda i poretka,modela vladanja,ne može se govoriti sve do 17. veka.Za početak raskola se uzima kraj 16. i početak 17. veka.
Raskol je eskalirao nakon velikog zemljotresa 1667. godine,kada je grad bio praktično uništen što zemljotresom,a što požarom koji je nakon njega nastao,i ostao je prisutan u kontinuitetu u naredna dva veka postojanja države,odnosno sve do dolaska Napoleona,koji je označio i kraj postojanja Republike i njene samostalnosti.
Ta dva veka između zemljotresa i Napoleona,Republiku je potresao raskol vlastele,a u literaturi je nazvan krvnim raskolom ,jer mu je uzrok bio kombinacija političko - rodovskih sukoba i gola borba za vlast.Zato se ovaj raskol može smatrati svojevrsnim dubrovačkim ratom ruža.
Podeljeni, u dva suparnička rodovska tabora,vlastelini su vodili međosobni rat za prevlast.Između ova dva klana je ostao,naročito u početku sukoba,mali broj neutralnih koji su smatrani sivom zonom,jer su oni pri donošenju odluka bili jezičak na vagi koji je odlučivao pro ili contra ,u političkom smislu.To je značilo da su odluke donošene u to vreme ,mahom bile nategnute,izglasavane sa minimalnom razlikom u glasovima i više se nije moglo govoriti o poslovično jedinstvenom stavu.Ono što je išlo na štetu običnog puka u svemu tome je činjenica da je do apsurda dovedena
stara maksima da su državni interesi na prvom mestu,a zatim svi ostali poslovi- obliti privatorum publica curate- ostala je samo kameni epitaf u dovratku prošlih vremena,koja su obeležila zlatno doba Dubrovačke republike.
Klonim se ljudi koji misle da je drskost hrabrost, a nežnost kukavičluk
A klonim se i onih koji misle da je brbljanje mudrost, a ćutanje neznanje.
Krvni raskol,nastao prevashodno zbog borbe za vlast između pojedinih vlastelinskih rodova,postao je generator krize unutar vladajućih struktura države.
Vlastelinski rodovi ili - casata,su bili međusobno toliko krvno povezani i isprepletani sa drugim rodovima iste vladajuće strukture,bilo po muškoj ili po ženskoj liniji,da je bilo teško shvatiti ko je šta kome i kome pripada,po kojoj rodbinskoj ili tazbinskoj liniji i to kolenima unazad.
Ubistvo poznatog diplomate Frana Gundulića,čiji je ubica bio Marin Bobaljević,na najbolji način može ilustrovati rodovsku zamršenost vlastelinskih porodica.Ovaj slučaj koji je istovremeno za povod imao i politički i rodovski razlog,može se smatrati da je kap koja je prelila ionako prepunu čašu međusobne i međurodovske netrpeljivosti i bila početkom međurodovskog sukoba i početak raskola dubrovačkog plemstva.
Sad da pokušamo da razmrsimo zamršene veze - žena ubijenog Frana ,Anica bila je rodom iz porodice Bobaljević,odnosno najbliži rod ubici Marinu,koji joj je bio brat od tetke po majci,a sestre su bile iz roda Restića.Članovi ove porodice,zajedno sa svojim istomišljenicima,koji su opet međusobno povezani brojnim rodovskim vezama,odigrat će godinu dana kasnije glavnu ulogu u zavereničkoj epizodi,poznatoj po imenu velika zavera.Kazna Republike je bila razvlašćenje i proterivanje ubice,a ne smrtna presuda,što je tek na kratko smirilo duhove.Ali,Bobaljevići,Restići i Đurdjevići,klan koji je izvršio ili učestvovao u ubistvu Gundulića,našli su zaštitnike na Apeninskom poluostrvu.Otuda su ,u sprezi sa pristalicama protivosmanlijske zavere,bili angažovani u pripremi uključujući u celu akciju,posredno i svoju državu.
Krajem 16. veka,Španija je pokorila Portugal,a dubrovčani su imali tradicionalno dobre odnose sa Španijom,pa je čak 40 teretnih brodova dubrovačke flote bilo angažovano u armadi Filipa II protiv Portugala,što navodi kao podatak u svom izveštaju,predatom španskom podkralju u Napulju,izaslanik dubrovačke vlade Frano Gundulić.
Frano Gundulić,kao najpoznatiji dubrovački diplomata,i aktivni zagovornik proosmanske struje,bio je kao takav trn u oku pristalicama protivosmanske struje dubrovačke vlastele na čelu sa Bobaljevićem i udruženim simpatizerima,rodovski čvrsto povezanim u jaku opozicionu struju,koja se suprotstavljala konzervativnom mišljenju da Dubrovnik treba da zadrži neutralnost i nepromenjen način plaćanja slobode Turcima.Zbog ovog se njegovo ubistvo može smatrati političkim činom,a rodovski odnosi naglašavaju krvni raskol dubrovačkih casata.
Sukob koji se desio 1611. godine,ili velika zavera,prouzrokovao je krizu vlasti,dovodeći u pitanje celokupno funkcionisanje države.Krizu je izazvala polarizacija vladajuće klase na proosmansku i protivosmansku struju,što se smatralo svojevrsnim dubrovačkim odgovorom na onovremena politička dešavanja.
Inače,Frano Getaldić-Gundulić je otac mnogo poznatijeg Ivana Gundulića - dubrovačkog diplomate i pesnika.
Frano Getaldić-Gundulić
Klonim se ljudi koji misle da je drskost hrabrost, a nežnost kukavičluk
A klonim se i onih koji misle da je brbljanje mudrost, a ćutanje neznanje.
Da nastavimo gde smo stali.
Krajem 16. veka,oslabljeno Osmanlijsko carstvo,nakon poraza u Poljskoj,dalo je naslutiti mogućnost oslobađanja poraženih delova Evrope od turske dominacije,a time bi se postigla višestruka korist: na prvom mestu,povratak katoličanstvu svih zemalja pod turskom okupacijom,oslobađanje od turske okupacije i teritorijalna korist za nove zapadne osvajače.U svemu tome,jedan mali podatak može da ilustruje odnos Dubrovnika prema Porti,i obrnuto: turski harač ili danak ili cena slobode koju je Dubrovnik plaćao,izlazio je iz grada uz veliku pompu,kao da je crkvena svetkovina,kao kakav ritual ili ceremonija.Nosila su ga dvojica pripadnika vlastele,a ono što se teško može naći negde zabeleženo je jedan od razloga zbog čega su bili svečano ispraćeni tim povodom napuštanja sigurnosti Republike,a taj razlog je bila svest kako njih samih tako i gradske vlade,da se mogu vratiti u najboljem slučaju,najranije za godinu dana.To je bilo optimističko verovanje,a znalo je se dogoditi i gore - da se ne vrate uopšte.
Zašto ?Porta je zadržavala u tamnici zatvorene poklisare,kao garant do sledeće isporuke,kada su ih zamenjivali novopridošli donosioci zlata.
Oni koji su bili glasni zagovornici borbe protiv osmanlija,ali nisu bili dobro organizovani,su bili Habzburgovci na španskom i austrijskom dvoru,namesnici španskog kralja u Napulju i drugi od njih zavisni vladari malih italijanskih državica i papa.
Razmišljanja su išla u pravcu nekog novog krstaškog rata sa idejom sveopšte obnove katoličanstva.Sve ovo se dešavalo u vreme nakon završetka dugog rata izmedju Turaka i Hbzburgovaca,u kojem je Dubrovnik zadržao neutralnost iz navedenih razloga,plaćanja slobode.Pauzu u ratnim pohodima je verovatno izazvala neaktivnost pape Pavla V koji je bio žestok protivnik takvog oblika međudržavnih sukoba.
Glavni vođa te akcije je početkom 17. veka bio vojvoda savojski Emanuel I,koji je imao nameru da postane kraljem Rumelije,nekog novog carstva koje bi nastalo uništenjem Turaka - jasna računica vojvodina je bila ,tursku tiraniju zameniti španskom,i u toj nameri je imao istomišljenike.Odmah na početku je organizovao špijunsku mrežu,koja je imala zadatak da istraži i proceni mogućnost invazije preko istočne obale Jadrana.U svemu tome se kalkulisalo sa Dubrovnikom i njegovim lukama kao glavnim strateškim položajem za logistiku.
Sama pomisao da bi Dubrovnik mogao biti uključen u sukob sa osmanlijama,a posebno činjenica da se vojvoda savojski interesuje za Grad kao logistički centar u toj nameri počinjanja sukoba sa Turcima,uznemirila je ne samo vlastelu nego i pripadnike bogatijeg sloja puka koji su u tome videli opasnost i uzrok kraju trgovine,blagostanja,pa i same države.
Na nivou vladajuće klase,vlastelina,to je dovelo do polarizacije na one koji su bili za saradnju u akcijama zapada i one koji su bili za status quo,odnosno za nastavak pragmatičnog odnosa s Portom - polarizacija na liberale i konzervativce.
Klonim se ljudi koji misle da je drskost hrabrost, a nežnost kukavičluk
A klonim se i onih koji misle da je brbljanje mudrost, a ćutanje neznanje.
Ne treba dublje ulaziti u opis stanja i političke situacije u zapadnoj Evropi,špijunskim aktivnostima,angažmanom i kontaktima sa crnogorskim,albanskim i hercegovačkim poglavarima,dovoljno je samo reći da se sve to odvijalo preko dubrovačke teritorije,i da se deo dubrovačkog plemstva dobrovoljno priključio inicijatorima zavere,na čelu sa Marinom Restićem,inače od ranije poznatim kao poverljivim čovekom Karla Emanuela savojskog.Uz Marina su pristali povezani rodovi :klanu Restića su se pridružili Đurdjevići,a naknadno i rođaci iz rodova Mančetić, Crijević,Lukarević i nekoliko bogatijih građanskih porodica,pripadnika klera,sa naglaskom na pripadnike isusovačkog reda - Jezuite.Velika nepoznanica u smislu pravog razloga zašto se priključio zaverenicima je benediktinac Marvo Orbini,koji se smatrao zagovornikom sveslavenstva,pa su neki smatrali da je iz religijskih pobuda u samom začetku zavere podržao Bobaljevića,da bi kasnije odigrao važnu ulogu u špijunskoj zaveri u dubrovačkom Senatu.Kako je službu obavljao u Stonu,pod ingerencijom stonskog biskupa,koji je jedan od pomenute braće Restić,to se njegova smrt 1610. godine u kontekstu svih dešavanja može posmatrati i iz drugog ugla.
Inače,Marvo Orbini je autor dela "Kraljevstvo slavena",štampanog u Pesaru,koje je Vatikan stavio na listu librorum prohibitorum - zabranjenih knjiga,i to zbog imena "opasnih heretika navedenih na više mesta" u knjizi,kako su napisali cenzori.
Jedna druga banalnost,a ne politička okolnost, je pojačala s jedne strane raskol u rodovskim klanovima,a s druge strane dala podršku Karlu Emanuelu u zavereničkim planovima.
Dva Jakova, Đurdjević i Restić su dobili progon iz Republike,a razlog je bila ljubavna igra sa ženom Dinka Fečende,bogatog i uvaženog građanina Republike.Fečenda ih je tužio Senatu,a oni su ga zbog toga pretukli.Iako u nalazima stoji "prebijen na smrt",smrt se dalje ne spominje,ali u odnosu na težinu kazne vlastelinima,može se zaključiti da je Fečenda umro od posledica prebijanja.
Prognanici su se ,međutim brzo uklopili u planove vojvode savojskog čije su gostoprimstvo uz dobru platu uživali.Kasnije im se pridružio i drugi brat Restić,zbog očigledno neskrivenog *očijukanja* sa Špancima.Tako je ova trojka bila dobrodošla kao pouzdan partner za planove invazije na području juga balkanskog poluostrva.
Međutim,čitava ta akcija je išla kilavo i nepripremljeno,pa je na kraju Karlo od nje i odustao,ali ne i ostatak združenih strana na čije se čelo stavio Vincenco I Gonzaga iz Mantove.Njemu su se pridružili i prognani dubrovčani.
Senat je bio dobro informisan o svemu što je bilo vezano za pripreme za invaziju i pripremio je uz sve mere opreza,u koju je spadalo i ojačavanje gradskih i stonskih zidina,klopku zaverenicima.Kada je brod prepun oružja krenuo iz Mantove,sa namerom da oružje preko Stona i Molunta dostavi zaverenicima u zaleđu,ušao u dubrovački akvatorij,bio je napadnut od strane Mlečana ,(kojima su se dubrovčani obratili za pomoć,znajući da su zbog zaštite sopstvenih interesa i sami protivnici zavere), primoran na povlačenje iz teritorijalnih voda.Brod se morao vratiti natrag,ali bez zaverenika ,braće Restić,koji su se uspeli iskrcati i dokopati kopna.Međutim,nije im se posrećilo,uhvaćeni su i strpani u dubrovačke tamnice.
Klonim se ljudi koji misle da je drskost hrabrost, a nežnost kukavičluk
A klonim se i onih koji misle da je brbljanje mudrost, a ćutanje neznanje.
Izdaja države je bila najveći zločin,koji se u prošlosti kažnjavao smrću odlukom Velikog vijeća koja se morala doneti konsenzusom,ali u slučaju dva Jakova,upravo zbog raskola,nije se mogla postići ni natpolovična većina.Doduše,Senat je osudio taj čin nategnutom većinom glasova vlastele,ali smrtnu kaznu nije mogao doneti zbog izjednačenog broja glasova među vlastelinima koji su bili i za i protiv.Jedni za osudu čina i smrtnu kaznu,a drugi za osudu čina,ali i protiv smrtne kazne.Agonija u kojoj se našao Senat zbog raskola je vidljiva i u odlaganju saslušanja,nemogućnosti da se usaglasi oko vrste kazne,a posebno nakon fizičke torture kojoj su bili izloženi protagonisti zavere.Njihova izdržljivost u toku mučenja i neodustajanje od tvrdnje da je sve to bilo samo u korist države i mogućeg teritorijalnog proširenja,pokolebala je mnoge koji su u početku bili za njihovo kažnjavanje najtežom kaznom.Opasnost pri tom još nije bila do kraja uklonjena,jer je kolovođa Marin Restić još uvek bio slobodan,van teritorije Republike,tako da strah od invazije nije bio uklonjen i pored hvatanja,zatvaranja i mučenja pomenute dvojice zaverenika.Da bi se stvari dodatno zakomplikovale,potpomogao je i dubrovački zakon koji dubrovačkom knezu daje mandat od mesec dana,nakon isteka kojeg se knez menja.Smenom kneza,na dužnost dolazi Vladislav Mančetić koji je bio iz grupe branilaca optuženih i oni za njegovog mandata volšebno uspeju da pobegnu iz tamnice i preko Korčule i Hvara otplove za Italiju.Navodno su probili vrh tamnice koja se nalazila u Kneževom dvoru,i preko kneževih odaja pobegli,a Mančetić se za to vreme nalazio na nekoj pokladnoj svečanosti van dvora.Nakon toga su kružile priče o umešanosti kneza lično u ova dešavanja,ali nije bilo jasnog dokaza kojim bi bile i potvrđene.Epilog ovom suđenju,ali ne i raskolu koji je suđenje produbilo,može se smatrati izrazom nemoći,jer se sastojao u hapšenju braće i rođaka protagonista pobune,i njihovom osudom i progonstvom,kao i osudom kolovođa i begunaca u odsustvu.
Koliko god izgledao kao izraz nemoći Republike,ovakav epilog je na određen način odgovarao obema *zaraćenim* stranama: na neko vreme je odložio mogućnost ponovljene urote,zadržala se ipak prevlast konzervativne struje u Senatu,ali se istovremeno povećao i broj pristalica liberala.
Ono što je bilo paradoksalno su bile sve izraženije simpatije prema glavnim protagonistima urote i primetne doze antagonizma prema konzervativcima,pa se tako stekao utisak da su zaverenici u stvari žrtve,a vladajuća struja,čuvar Republike,u stvari negativci ili loši momci.
Klonim se ljudi koji misle da je drskost hrabrost, a nežnost kukavičluk
A klonim se i onih koji misle da je brbljanje mudrost, a ćutanje neznanje.
Iako je velika zavera uopšteno,a kad je reč o Dubrovniku posebno,neslavno propala,nesuglasice između cesata su se produbljivale,i na kraju se iskristalisale u samo dve frakcije negde do polovine 17. veka i dobile od strane pučana podrugljive nazive po kojima su bile prepoznatljive - salamankezi (konzervativna struja) i sorbonezi (liberalna struja).Od kuda baš ovakvi nazivi nikad nije sa sigurnošću razjašnjeno,ali neki tvrde da su salamankezi dobili naziv po španskom sveučilištu u Salamanki koja je bilo poznato po verskom i filozofskom konzervativizmu,a sorbonezi prema pariskoj Sorboni koja je bila poznata po filozofskom liberalizmu.
Druga polovina 17. veka je konačno dala pečat i definitivno podelila plemstvo na ove dve struje,a uzrok je bilo takozvano novo plemstvo.
Još na početku sam napisala da je dubrovački patricijat imao čvrst i zatvoren oklop i određena pravila koja su se morala poštovati,ali ovaj oklop je počeo popuštati pred neminovnošću izumiranja pojedinih rodova.Senat je postojeći zakon sredinom 17. veka modifikovao,pa je uveo odredbu da se uz ogromnu participaciju u povlašteni stalež dopuštalo primanje ,a na temelju takmičenja i glasova većine,novih pripadnika iz redova bogatih i časnih porodica sa zakonitim naslednicima,i to samo u slučaju da je neka od postojećih vlastelinskih porodica u međuvremenu izumrla.Međutim,sa primenom ove odredbe,dakle sa agregacijom se odugovlačilo ,pa je od donošenja odluke do prijema prve porodice u vlastelinski krug,prošlo 20. godina.
Iz tog vremena datiraju i neki drugi ustupci koji su činjeni u cilju revitalizacije plemstva,kao na primer : ukidanje zabrane venčanja u trećem kolenu kao i ukidanje ograničenja,odnosno zabrane venčanja sa plemkinjama koje su poreklom izvan dalmatinskih gradova.
Danom donošenja odluke o participaciji,ona je iznosila 10.000 dukata,međutim nakon razornog zemljotresa 1667. godine,ovaj iznos je smanjen,a dozvoljeno je i plaćanje u ratama.Sporost u primeni i rešavanju pojedinih slučajeva bi se i dalje provlačila,da se nije desio upravo zemljotres koji je desetkovao kako dubrovački puk,tako i pripadnike plemstva.Taj hir prirode je doveo Grad i ljude u njemu do pred sam rub biološkog opstanka,pa je to bio glavni razlog mekšanju tako čvrstih okova staleške zatvorenosti,i odluci da se izgubljene i izumrle porodice nadomeste primanjem desetak porodica iz redova bogatih i uglednih pučana,odnosno gradskih porodica u takozvano novo plemstvo.
Sorbonezi su bili,kako dubrovčani kažu - benevolentni u odnosu na te novopridošle vlasteline,odnosno nisu imali nikakav negativan ili omalovažavajući stav prema poreklu,a s druge strane to je imalo za rezultat pristupanje novopridošlih u njihove redove,pa se njihovim dolaskom frakcija uvećavala,a pristupanje frakciji je podrazumevalo i ženidbene veze.S druge strane,konzervativan pristup i jasno iskazan animozitet prema novopridošlima u povlašćeni stalež,bio je naglašen kod salamankeza,koji nisu prihvatali realnost novog doba,i svega što je novo doba sa sobom nosilo.Jaz čiste krvi je za njih bio presudan,a time i raskol sa sorbonezima,koji su tradiciju potpuno zaobišli i odbacivali.Međutim,i pored svega,vladavina i premoć salamankeza se zadržala sve do pred sam pad Republike,kada su ih zamenili sorbonezi.
Upravo taj konzervativizam koji se ispoljavao u svemu i bio prisutan u svim oblicima života,posebno u strogom zadržavanju starih običaja i zakona,zaustavio je njih same a sa njima i državu u jednoj nakaradno-zastareloj i gotovo komičnoj formi (stari vlastelin s perikom recimo,kada je perika izašla iz mode vek ranije),koja u političkom smislu nije mogla opstati u novom i promenjenom svetu,a negativno se odražavala i na rodovsko-biološkom polju,desetkujući ih do te mere,da je većina cesata izumrla već pred kraj 18. veka.
Klonim se ljudi koji misle da je drskost hrabrost, a nežnost kukavičluk
A klonim se i onih koji misle da je brbljanje mudrost, a ćutanje neznanje.
Još nešto što je zanimljivo,a vezano za ovaj grad potvrđuje da predbračni ugovor nije specijalitet današnjice,a kroz odredbe koje su važile se može zaključiti i kakav odnos je bio prema pravima žena,za koje se ne bi moglo reći da su obespravljene činjenicom da nisu imale sopstvenih prihoda,i da društvo nije vodilo brigu o njihovoj sigurnosti.
U Dubrovniku je službovao kao učitelj jedan italijan iz Lucce,koji je svoja viđenja i iskustva detaljno zapisivao i ti zapisi koji su sačuvani bi se na izvestan način mogli smatrati i pohvalom Gradu.Kao i svaka pohvala i u ovoj ima i laskanja i preterivanja,ali kada se odbace stvari koje *bodu oči* u smislu neverodostojnosti,ostaju zapisi koji opisuju ljude,tradiciju,običaje.Ovi zapisi su svojevrstan dokument o životu Grada u 15.veku,čiji je autor u svojoj svakodnevici živeći u Dubrovniku,malo šta propustio videti i opisati,pa su tako između ostalih zabeleški,ostali zapisani i ženidbeni rituali onoga vremena,ali i odredbe ondašnjeg zakona Republike koji se odnosio na brak,veridbu,udaju,miraz i sve ostalo povezano sa zasnivanjem porodice,pa između ostalog i pacta matrimonialia ili predbračni ugovor.
Iz predhodne priče o casata ili dubrovačkom plemstvu se vidi da je Dubrovnik bio aristokratska država u kojoj su vlastelini bili zakonodavna i izvršna vlast.Od nastanka pa do propasti,Republika je manjala granice,ali je u 15 veku bila zaokružena celina i na kopnu i na moru.Uz vlastelu i gradsku čeljad ili pučane,odnosno one koji su živeli u krugu gradskih zidina,stanovništvo Republike su činili i seljani iz okolne Župe,pa iako su i oni bili pučani,oni su se ipak razlikovali od gradskog puka.Unutar podele na vlastelu i pučane su se izdiferencirale vrlo velike razlike.
Ograničen broj vlastelina je upravljao državom u svim segmentima,i u Republici i kao veleposednici,kao trgovački predstavnici u onim delovima sveta do kojih su uspeli doploviti njihovi brodovi,
studenti ....
Međutim,nije bilo lako pronaći odgovarajućeg bračnog partnera,jer su se iscrpele rezerve onih koji nisu bili međusobno povezani rodbinski ili tazbinski,jer su zakoni Republike bili jasno određeni u nekim zabranama zbog očuvanja zdravog tela onih koji upravljaju i države kojom upravljaju,o kojima sam već pisala u predhodnim postovima.Ovo je bio jedan od glavnih razloga svojevrsnog *uvoza* nevesta iz drugih primorskih gradova.U ovome je prednjačio Kotor,ponajprije zbog blizine i broja dubrovačkih nevesta,ali ne treba preskočiti ni Split i Trogir,pa ni Veneciju i druge italijanske i ne samo italijanske gradove ,ali u nešto manjoj meri.
Na isti način se rešavalo i pitanje udaje dubrovačkih vladika (rekli smo da je to naziv pojedinačne predstavnice plemstva),dakle *uvozom* mladoženja,a ovo zbog toga jer je bila stvar prestiža živeti u Dubrovniku,pa su zetovi uglavnom dolazili da žive u Gradu.Beneše su plemići iz Kotora,a poreklo im je u Kotoru zabeleženo u 12. veku,a već u 13. su imali svoj letnjikovac u Dubrovniku.Dubrovnik je bio svojevrsni Monte Carlo onog vremena.Od tada pa nadalje,Beneši su prisutni u gradu,pa se pominju i u Vojnovićevoj "Na teraci".U Lapadu imaju svoju porodičnu kapelicu na čijem pročelju stoji kamena ploča sa zapisom da je crkvicu izgradio Šimun,sin gospara Andrije Beneša,na mestu svojih vinograda u Gružu.
Za ovu porodicu je vezana i jedna legenda....kojih je istorija Grada puna ,uostalom :
Agneza Beneš je iz protesta zapalila samostan u kojem je bila ( u ono vreme se devojke u samostanima učile mnogim stvarima potrebnim za buduće neveste),pa je za kaznu bila zatvorena u jednu od najozloglašenijih tamnica u Kneževom dvoru.Prema legendi,to je bila *tajna tamnica*,čija su vrata bila zazidana a jedini otvor je bio prozor kroz koji se doturala hrana.Legenda kaže da je Agneza uspela da pobegne kroz ovaj otvor,a kako , ne navodi se .....verovatno uz pomoć prijatelja i kroz vrata ,ipak .
Međutim ,iako zetovi nisu imali ništa protiv toga da ženidbom promene mesto svog boravka i dosele se u Grad,za razliku od nevesta,oni nisu mogli dobiti državljanstvo Republike.Bračna veza koju su zasnovali nije imala nikakvog uticaja niti se računala po pitanju podanika Republike,a pri tom se kao stranac u Dubrovniku moglo boraviti samo kraće vreme.Još u to vreme je Republika jasno razgraničila privremeni od stalnog boravka,jer je Grad bio trgovački i tranzitni centar juga u kojem su se mešale sve rase,vere i nacije.Bez obzira na pripadnost višem društvenom staležu,i društveni status - domazet (naziv za priženjenog),bez dubrovačkog državljanstva,svaki od njih je u svakom pogledu bio obespravljeni stranac.Jedino rešenje za ovaj problem,koji je Grad nudio je bilo preseljenje čitave porodice u Dubrovnik.Nisu gradske vlasti bile sentimentalne,nego su nudeći ovakvu mogućnost računale sa neminovnim posledicama,preseljenja svih poslova,pokretne a i nepokretne imovine,koja se na kraju prodavala,a novac donosio u Grad.Na ovaj način u Grad nisu dolazila samo vlastela i vrlo bogati ljudi,već i oni koji su za bogatstvom dolazili,poslovni ljudi,pa se tako talas preseljenja tolerisao sve do pred kraj 14. veka,kada je počelo opadanje koje prati opadanje kotorskog bogatstva.
Kako god bilo,dubrovačko plemstvo se ženidbama izvan uskog kruga regenerisalo,a Dubrovnik popunjavao novim stanovnicima iz redova vlastele( i ne samo njih),a sve u interesu napretka Republike,odnosno porasta njenog bogatstva,a time i moći.
Čak su ti novi,posebno muški članovi komune,postajali članovima Velikog vijeća,a kasnije obavljali i sve druge patricijske funkcije.Jedan od spomenutih Beneša je čak nekoliko puta u različitim razdobljima bio i knez.Vremenom su se svi došljaci asimilirali u dubrovčane.
Međutim,pri sklapanju veridbe,predbračni ugovor je po zakonima Republike bio nezaobilazni dokument.Uredno se vodila evidencija o njima,a i nostrifikacija ako su nekim slučajem sklopljeni u nekoj drugoj državi ili gradu,mada je to bio ređi slučaj.
Ovim ugovorom se formalno određivala međusobna obaveza potpisnika.Ugovorne strane su u ime budućih supružnika mogli biti njihovi očevi ili braća,majka ukoliko otac nije živ,ali uz prisustvo muških potomaka,stričevi ili ujaci,ili neka druga ovlašćena osoba,a za račun i u ime neke od stranaka,dakle advokat.
Prvenstvena namena je bila najvažniji zalog dobroj bračnoj zajednici,a istovremeno je to bio i pravni akt koji je zakon uzimao kao valjan dokaz u slučajevima kada bi jedna od ugovornih strana imala ili pravila probleme u zajedničkom životu.To je istovremeno bio i svojevrsni poslovni sporazum u ime maloletne dece,koji im je obezbedjivao sigurnost i samostalnost u kasnijem zajedničkom životu,a za to je najveću ulogu igrao ovim ugovorom dogovoreni miraz.Miraz je donosila žena u zlatu,novcu,nekretninama.Bio je do detalja propisan i opisan pa se tako tačno znalo šta je čija imovina.Miraz je ostajao neotuđivo vlasništvo žene u novoj zajednici.
Visina miraza je bila presudna u odabiru partnera,što se odnosi na obe strane,zatim ime,poreklo,bogatstvo porodice i procenjena stabilnost bogatstva.
Bez miraza nije bio moguć predbračni ugovor,pa tako ni brak.Za ukupnu vrednost miraza žene,muškarac je morao imati pokriće u svojoj imovini,što znači da je garantovao najmanje u tolikoj protivvrednosti - odprilike,u današnjim uslovima kao pokriće u depozitu banke za izdate novčanice ili hartije od vrednosti .
Ulaskom žene u novu porodicu,ulazio je i miraz koji je uvećavao bogatstvo porodice,međutim,mirazom se moglo raspolagati isključivo u poslovne svrhe,ali ga se nije moglo okrnjiti,otuđiti niti raspolagati njegovom glavnicom,jer je u suštini to bio osnov za prihod žene u toj zajednici.
Dakle,drage dame,Republika se jasno određivala prema pravima žene na ekonomsku sigurnost i samostalnost !
Klonim se ljudi koji misle da je drskost hrabrost, a nežnost kukavičluk
A klonim se i onih koji misle da je brbljanje mudrost, a ćutanje neznanje.
Tema predbračnog ugovora i uopšte načina življenja u Dubrovniku u nekim prošlim vremenima možda i nije najsretniji izbor priče u odnosu na temu,jer uglavnom se turističke ture završavaju obilaskom spomenika i znamenitosti,ali mislim da je zanimljiva obzirom da su to detalji koji su na neki način i uticali na vizuelni izgled,jer se način življenja ljudi odražavao i na okolinu u kojoj žive.S druge strane,možda je u sve umešana i moja zaista bezgranično trajna zaljubljenost u ovaj Grad koji svoj duh posebnosti čuva i dan danas .
Dakle,da kažemo još koju o braku i porodici i o običajima i zakonima koji su važili kad je ovaj segment života u pitanju.Stali smo kod miraza.Napisala sam u predhodnom postu da su se između vlastele i puka izdeferencirale jasne razlike,pa se tako obaveza u vrednosti miraza razlikovala.Prosečan iznos miraza za vlasteline je bio samo u novcu 1100 perpera.Najveći miraz koji je zabeležen je 4000 perpera.Ali ,kako u Republici toga vremena ništa nije moglo biti od volje i kako se hoće,donja granica za miraz je bila 800 zlatnih dukata ili 1000 perpera,a najskuplja kuća u gradu se mogla kupiti za 600 perpera.....e ,pa se ti ženi i udaj sad .Ovo je bilo samo u novcu,bez drugih vrednosti pokretne imovine - knjiga,tkanina,haljina,nakita,nameštaja i drugog,a posebno je išla nepokretna imovina.Miraz se ugovarao za vreme maloletničkog uzrasta neveste,a ovo je rađeno iz čisto praktičnih razloga,ili bolje reći predostrožnosti,jer ukoliko devojka stekne punoletsvo,a to nije urađeno,onda se bez njenog pristanka ne može niti uraditi,odnosno ugovor sastaviti.Ovakav jedan ugovor je obavezivao i devojku i njen rod bukvalno.Brak se nije mogao sklapati pre navršenih 16 godina,a mladoženja je mogao i on biti maloletan,ali su uglavnom bili 10-30 godina stariji.Ukoliko je mladoženja bio maloletan ,u tom slučaju je mirazom upravljao njegov otac do punoletstva mladoženje.Mediteranski model braka srednjovekovnog Dubrovnika podrazumevao je ranu udaju žene i veliku razliku u godinama među supružnicima.
Deo ugovorene svote se davao odmah po sklapanju ugovora,kako bi se s njim moglo odmah krenuti u posao,i novac se uvećati,a ostatak je bio isplaćivan nakon sklapanja braka,najčešće odjednom,ali je zabeleženo da je bilo i dogovorne isplate u ratama,pa čak i da je obaveza isplate miraza prelazila na najbližu rodbinu u kriznim situacijama.
Kako sam već napisala u predhodnom postu,miraz se nije mogao trošiti,čak su ograničenja bila nametnuta i samoj vlasnici miraza,a prema jednoj odredbi Statuta grada,deo miraza se mogao trošiti samo namenski.Šta je to značilo,odnosno šta se podrazumevalo pod namenskim trošenjem,moglo se zaključiti već iz samog ugovora - najčešće za nabavku haljina,u slučaju davanja miraza sinovima ili kćerima rođenim u zajednici,u slučaju nemoći i bolesti,u slučaju ekonomske propasti porodice u koju je miraz donet.
Inače,obaveza davanja miraza je u Republici bila obavezna i odnosila se na svu žensku decu,pa se tako moglo desiti da zbog trenutnih novčanih neprilika zbog nedostatka posla ili nedostatka gotovine zbog ulaganja u posao,nije bilo dovoljno novca za sklapanje predbračnog ugovora,a morao je biti poštovan red prvenstva ,prema starosti,od najstarije ka najmlađoj.U tim slučajevima se posezalo za majčinim mirazom,a to je na prvom mestu bila prodaja nekretnine,ukoliko druga strana nije htela da primi svojevrsnu menicu ili garantno pismo kao garanciju isplate gotovine u prvoj dobroj poslovnoj prilici.Ukoliko se ugovorna obaveza nije mogla ispoštovati od strane ugovorne strane,obaveza je prenošena na članove istog roda,redosledom bliskosti.U svakom slučaju,morala se ispoštovati.
Ženin miraz,a time i njena lična imovina mogli su biti uvećani dodatkom mirazu,a dodatak je moglo biti nasleđe,ili na neki drugi način testamentarno ostavljen novac ili prihodi.Na ovaj način se povećavao miraz iz predbračnog ugovora i bio tretiran na isti način.Klauzula o dodatku miraza je isključivala mogućnost donacije ili poklona,jer bi takva formulacija bila oslobođena tereta odredbe o neotuđivosti miraza.Na primer,danas se zbog izbegavanja plaćanja poreza,mnoge transakcije obavljaju u vidu poklona .
Miraz se mogao uvećati na još jedan način,ali on nije bio obavezan i zavisio je od slučaja do slučaja,a nazivao se - contrados.To je ,naime,bio mladoženjin poklon koji je mladoženja uručivao nevesti na sam dan venčanja,odnosno nakon prve bračne noći i on je kao i miraz koji je donela postajao njeno neotuđivo vlasništvo.U zavisnosti od bogatstva mladoženjine porodice,zavisila je i veličina i vrednost contradosa.Uglavnom se diplomatski pokušavalo izbeći ovaj dodatak mirazu ,jer je to dovodilo u nezgodan položaj mladoženjine roditelje,odnosno dodatno siromašenje njegove imovine.
Miraz je dakle imao sasvim jasno određenu ,interesnu ulogu,odnosno zadatak da bez obzira na kvalitet odnosa u zajednici,poverenje,ljubav,decu,supružnicima garantuje ličnim vlasništvom,ekonomsku sigurnost.Da je žena bila zaštićena i ravnopravna na ovom polju govori podatak da je miraz bio neotuđiv i nije se mogao koristiti po slobodnoj volji supruga.Supružnici su imali odnos poslovnih partnera,i što je imetak bio veći,to je bila veća obazrivost i poslovnost oba partnera.
Ukoliko se desilo da se jedna od kćeri iz porodice opredeli za duhovni život,i tada se moralo odrediti miraz koji njoj pripada,i davao se crkvi,a za njega su važile sve odrednice koje su važile i za miraz one koja se udavala.
Klonim se ljudi koji misle da je drskost hrabrost, a nežnost kukavičluk
A klonim se i onih koji misle da je brbljanje mudrost, a ćutanje neznanje.
Da nastavimo još malo o običajima Republike.
Napisala sam u predhodnim postovima da je brak bio nemoguć bez predbračnog ugovora,a on se pravio u svrhu određivanja visine miraza i određivao buduće odnose u bračnoj zajednici.Ni jedna devojka se nije mogla udati ako joj porodica nije mogla dati miraz,pa je tako u porodicama koje su imale veći broj ženske dece,nastajao problem ukoliko bogatstvo nije bilo dovoljno veliko da se mogu namiriti sve obaveze,a rod nedovoljno razgranat da bi najbliži rođaci mogli preuzeti obavezu na sebe.Ono što je zanimljivo je činjenica da se najbliži krvni srodnici uglavnom nisu bunili zbog ove obaveze koja im se mogla nametnuti.Da bi problem bio rešen ,gradska uprava je našla rešenje u otvaranju samostana klarisa ili Puncjela.
Klarise ili puncjele,su red časnih sestara - monahinja,a dubrovčani kažu - dumna.
Red je postojao sve do dolaska Napoleona,kada je ukinut,a samostan pretvoren u konjušnicu - toliko o kulturi Francuza toga doba !
Nije sklonost ka veri i preterana religioznost bila razlog formiranju ovog samostana,već
stari dubrovački običaj nasleđa,koji je imao za cilj zaštitu imanja i imena i sprečavanje rodoskrvnuća među dubrovačkom vlastelom.Oca je nasleđivao najstariji sin,a ostala muška deca su,da bi se sprečila ženidba sa nižim staležom,i tako *razvodnjavanje* krvi,odlazili su u neki od crkvenih redova,ili iznimno,ako su poslati na neki od ondašnjih poznatih univerziteta van Republike,na školovanje i tamo i ostajali,a ako su se tamo oženili sa pripadnicom neodgovarajućeg staleža,bio im je zabranjen povratak u Grad.
Isti je slučaj bio i sa ženskom decom povlašćenog staleža - vladikama.
Miraz je bio siguran samo najstarijoj u porodici,a time i omogućena udaja.Ostale devojke iz porodice,a slučaj je bio samo sa onim porodicama koje su imale brojno potomstvo,završavale su u samostanu.Na primer,najpoznatije su iz roda Gundulića,jer je Ivan Gundulić imao više ženske dece.
Klarise su se naselile u Dubrovniku pre nego su dobile samostan u okviru zidina.Prva lokacija puncjela je bila na Pilama,ispred ulaska u Grad ,a ispred gradskih vrata,pa se nakon večernjeg podizanja mosta,njihova sigurnost dovodila u pitanje.Krajem 13. veka,Grad im je omogućio boravak u okviru gradskih zidina,u novom samostanu,na mestu gde se nalazila crkva Sv.Vlaha,vizantinskog mučenika i sveca,zaštitnika Grada.
Kako je svetac dobio novu bogomolju,današnju crkvu koja je svima poznata ,njeni skalini posebno , stara crkva se preimenuje u crkvu Sv. Klare,i tako red dobija ime - Klarise.
Kula Puncjela,jedna od kula tvrdjave Bokar
Klonim se ljudi koji misle da je drskost hrabrost, a nežnost kukavičluk
A klonim se i onih koji misle da je brbljanje mudrost, a ćutanje neznanje.
Samostan je kroz vreme menjao svoj izgled i veličinu,a potpuno je razoren u velikom zemljotresu 1667. godine,nakon kojeg je Republika izgradila novo zdanje.Novi samostan je proširen prema jugu,sve do crkve Sv. Roka.To je uglavnom ono što se i danas može videti kad se dođe u Grad.Kažem uglavnom zbog toga,što je samostan vremenom menjao svoj izgled,ali ovog puta ne voljom dubrovčana,već osvajača,a do francuske okupacije je zadržao prvobitnu ulogu odvajanja *viška* vladika od sveta živih,smeštajući ih ili *zakopavajući* u samostanske zidine,koja je dolaskom francuza konačno završena.Francuzi su rasterali dumne,a u prelepom atriju samostana napravili konjušnicu,a isto to su uradili i u dominikanskom samostanu.Za vreme austrijske uprave u samostanu je bio artiljerijski arsenal,dok je u jednom delu bio smešten i oficirski dom.Dok su Francuzi samo nenamenski koristili samostanski prostor i devastirali ga,austrijanci su ga arhitektonski unakazili,izgradnjom arkada u atriju samostana.Na prvom spratu su napravili otvore koje su imale ulogu puškarnica i nadgradili dve zgrade kao pomoćne,jer su od samostana napravili kasarnu.Ono što je još žalosnije,za izgradnju su koristili kamen sa gradskih mira - zidina,pa je zbog te dogradnje izmenjen izgled zidina,jer je srušeno krunište torete pod kulom Sv.Luke,porušen jedan zid u tvrđavi Bokar i deo fasade pod kulom Puncjela,iste tvrđave.
Krunište bunara u atrijumu samostana koji je danas
pretvoren u ekskluzivni restoran
U vremenima koja su došla nakon austrijske uprave,zdanje je uglavnom propadalo,što zbog nekorišćenja objekta,što zbog zuba vremena.Više od 30 godina nije imalo nikakvu namenu,a onda je u vreme bivše Jugoslavije u samostanu bila smeštena škola za opismenjavanje i nakon toga Dom Sindikata.Zahvaljujući tom vremenu ovo zdanje je ušlo na UNESCO-v spisak kulturnih dobara pod njegovom zaštitom.Tokom obnove ovog zdanja za nove namene,pod njim su pronadjeni ostatci i temelji starog samostana koji je porušio zemljotres.
Klauster samostana
" Klarise su davno napustile Dubrovnik i svoj samostan, a on je mijenjao gospodare i sadržaje, no uvijek je ostajao lijepim i zanimljivim prostorom. tajnovite priče i legende vezane za samostan i njegove stanovnice davale su ovom prostoru - s velikim otvorenim atrijem omeđenim kolonadama, zdencu s prekrasnim kruništem, prostoru s unutarnjim i vanjskim terasama koje su ljeti zaklonjene prekrasnim crvenim krošnjama visokih bugenvilija - neku posebnu ljepotu. bilo je to i mjesto zabave. ne bi se moglo kazati da je pozornost posjetitelja i turista bila isključivo usmjerena na umijeće i profinjeni ukus graditelja samostana ili izgled njegova atrija, odnosno obližnje onofrijeve fontane, crkvice sv. stjepana i franjevačke crkve male braće, nego i na gastronomsko uživanje u specijalitetima uz svjetlost lojanica i klapsku dalmatinsku pjesmu."
- ovo je jedan od lepih opisa samostana Klarisa,koji danas služi,iako je u vlasništvu dubrovačke biskupije,sasvim drugim namenama.
istočni deo samostana pored velike Onofrijeve česme
onako kako danas izgleda
kula Puncjela i samostanski krov ispod nje
snimak: piko2
Klonim se ljudi koji misle da je drskost hrabrost, a nežnost kukavičluk
A klonim se i onih koji misle da je brbljanje mudrost, a ćutanje neznanje.
Napisala sam već da je samostan Svete Klare,jedan od najstarijih unutar gradskih zidina,(još iz 12. veka prvi put),bio pribežište za višak vlastelinske ženske dece,jer je Republika živela svoje zakonitosti,sopstvene političke i strateške ciljeve,a jedan od njih je bio i ovaj samostan u koji su zatvarane devojke - vladike,ne zbog njihove volje,već da bi se sačuvao na plavoj krvi zasnovan poredak i njegova ekonomska osnova,a ove nesretrnice nisu mogle iz raznoraznih razloga dobiti adekvatan miraz,a s druge strane ,nije bilo dozvoljeno da se udaju za nekog iz nižeg staleža.Ovakva politika se verovatno i osvetila Republici i vlasteli u kasnijim razdobljima jer je broj plemstva sveden ispod minimuma potrebnog za opstanak.Tako su mnoge vladike ,ne svojom voljom završavale u samostanu.Jedna koju sam već pominjala u predhodnim postovima je svoje nezadovoljstvo i revolt iskazala na vrlo radikalan način,tako što je zapalila samostan - Agneza Beneša.Danteova "ostavite svaku nadu vi koji ulazite",mogla je slobodno pisati i na vratima samostana,jer su devojke pri ulasku morale zaboraviti na svaku nadu i čežnju za svim što je predstavljalo svetovni život.
Zatvorene kapije samostana malo su toga pružale onima koji su ostajali zatvoreni iza njih,pa iako je bilo tu i javnih pobuna,samostanaka pravila i život su se neminovno nastavljali dalje u istom ritmu.Slučaj Agneze Beneša je za razliku od ostalih najpoznatiji,jer je ušao u sudske anale Republike,a šta se dešavalo opisala sam u predhodnim postovima.Problem discipline je u samostanu očito bio prisutan,pa je Senat početkom 15.veka doneo odluku o održavanju reda,naredivši da se podignu ogradni zidovi i postave rešetke na samostanske prozore.
Ono što je u domenu legende,ali svakako intrigira su priče o tajnim izlascima Klarisa iz samostana i njihovi susreti sa fratrima obližnjeg franjevačkog samostana,ali i sa običnim mladićima,iz prijašnjih veza prekinutih zatvaranjem u samostan.
Potvrdu pričama,istinama ili legendama iz samostanskog života,ili onog koji se vezuje za njega,dubrovčani su ugradili i u svoje mire - zidine.
Kada se u Grad ulazi sa zapadnog ulaza ili kroz vrata od Pila,pre nego što se krene drvenim mostom koji se uvečer podizao,a jutrom spuštao,ako se podigne pogled na skulpturu Sv. Vlaha,zaštitnika Grada,u njegovom podnožju se mogu videti tri kamene glave,jednog bradatog muškarca i dve žene.Malo ko primeti ovaj dodatak ,uglavnom svi gledaju u kip sveca.Nadam se da će na ovoj slici to moći lepo da se vidi.
Kip Sv. Vlaha sa kamenim plastičnim ukrasom u podnožju
Kaže se da su ove kamene figure ,glave muškarca i dve žene podsetnik na tajne erotske veze izmedju puncjela-klarisa i fratara franjevaca.Ako se uzme za ozbiljno i istinito da je se zaista dešavalo,a i ako ostaje samo u domenu legende,svakako je bilo tesno povezano sa smrću,političkim spletkama i ubojstvima.U svakom slučaju,zasigurno i ovaj prikaz dela dubrovačke istorije ima zadatak da nam pokaže da je život Republike bio ipak sličam današnjem ,iako se odvijao u potpuno drugačijim uslovima.Taj život,kakav god da je bio,osrtavio je svoj trag u kamenu,na kojem je sazdan i u kojem još uvek odzvanja svaki odslušan i jasan svakodnevni,ali i tajni korak.Kako god bilo,kamen je ipak kamen i on o svemu što se događalo nekad ,pa i sad,mudro ćuti .
Iako se legende množe kada je reč o puncjelama,vrlo je moguće da su one plod bogate mašte puka,ali gde nešto šuška mora da ima i nešto živo,pa verovatno svaka od njih nosi i jedan deo istine u sebi.Tako se za kamene glave na ulazu u Grad može vezivati i jedan stvarni događaj koji je zabeležen u arhivi Grada.Vlasti Republike su 1602. godine uhapsile fratra franjevca u krojačnici njegovog brata pod optužbom da je bio u ljubavnoj vezi sa dve dumne iz samostana Sv.Klare.Jero Jeđupko ,kako se zvao fratar je navodno,kako stoji u optužbi,noću preskakao mire i kapiju preko Onofrijeve česme,gde se sastajao sa dumnama.Fratar je uhapšen i odveden u tamnicu u Kneževom dvoru,a nije prošlo ni pet dana od hapšenja,čuvari su ga našli jedno jutro zadavljenog.Drugi događaj je mnogo stariji od predhodnog,s početka 15. veka ,a kaže da su mladu dumnu koja nije imala više od 14 godina,zavela trojica fratara Marko,Mato i Pasko.
Slučaj je dospeo pred dubrovački Senat koji nije doneo pravednu odluku,jer je blago kaznio počinitelje,progonstvom iz Grada na pet godina,a devojku na zatvaranje u samicu samostana.Ovakva odluka je izazvala revolt u Gradu,a kako je među članovima Senata bilo i devojčine bliže rodbine,odluka je promenjena premeštanjem devojke u drugi samostan.
Na stotine priča bi se moglo ispričati,različitih ljudskih sudbina i sa sretnim i sa nesretnim krajem,kako onda ,tako i danas,jer je Grad jedno od onih sretnih mesta na ovom svetu,u kojem svaki kamen čuva neprekinuti kontinuitet življenja,kako predhodnog tako i sadšnjeg i svedoči o tome kako nema razlike između onih koji su po njemu gazili nekad,i ovih koji gaze danas,izuzev protoka vremena.
Dubrovnik je zaista grad prošlosti,ali samo u onom vidljivom delu,u svemu ostalom se prošlost i sadašnjost prepliću i nadopunjuju,i zbog toga nije važno da li su one tri kamene glave koje ako niste primetili do sada,obratite pažnju ako budete u prilici da udjete u Grad ,trebale nekom biti opomena ,ili potvrda mnoštva legendi o puncjelama i fratrima,ili su samo kamene skulpture,jedan od mnogih kamenih ukrasa Grada.U krajnjem.....da li je to uopšte i važno .
Današnji izgled Puncjele, Bokara s delom samostanskog zdanja
snimak: j.p., 2006.
Klonim se ljudi koji misle da je drskost hrabrost, a nežnost kukavičluk
A klonim se i onih koji misle da je brbljanje mudrost, a ćutanje neznanje.
Pišući o samostanu,pomenula sam kulu Puncjela,koja je sastavni deo gradskih mira - zidina,a u okviru dela koji pripada tvrđavi Bokar.Mogla bih da nastavim temu sa dubrovačkim tvrđavama,kojih ima više ,ali je 5 najpoznatije,jer su najveće .
Jedna od njih mi je najdraža i o njoj ću posebno lepo da pišem,a ako bude i nekih preterivanja,kao što to znaju hroničari grada nekad ,neka mi se ne zameri,obožavam je .U pitanju je Revelin .
Dakle,Dubrovnik u sklopu svojih zidina ima 4 velike tvrđave - Bokar,Minčeta,Revelin i Sv. Ivan , i jednu koja je van njih,usamljena na steni,Lovrijenac.
Možda bih mogla da krenem od ove koja je van gradskog odbrambenog zida i koja je najglasovitija ne samo zbog svoje veličine i lepote već i zbog vremena kada se prvi put spominje,jer gradske zidine onakve kakve su danas nisu postojale oduvek,one su nastale u dašnjem izgledu u 15. i 16. veku.Pre njih postojale su druge i drugačije ,parcijalno napravljene samo na onim mestima na kojima je pretila najveća opasnost od upada u Grad.Kako se povećavalo gradsko jezgro,tako su se širile i zidine koje su ga opasivale, i nastajale tvrđave ili fortece - to je izraz koji koriste dubrovčani.
Za Lovrijenac kažu,da je utemeljen 1038. godine...dakle,on je i najstarija forteca u Gradu.
Pogled na Lovrijenac iz ptičje perspektive
Klonim se ljudi koji misle da je drskost hrabrost, a nežnost kukavičluk
A klonim se i onih koji misle da je brbljanje mudrost, a ćutanje neznanje.
Prvi zvaničan zapis koji govori o njenom postojanju datira iz 14. veka,kada se u "zaključcima Vijeća" donosi odluka o određivanju kaštelana tvrđave (kaštela).
1301. godine se počinju voditi knjige Republike,pa se iz ovoga može zaključiti da je tvrđava postojala i pre tog vremena.
Sam položaj tvrđave,na vrhu hridi koja se izdiže u uvali,fascinira.Njena veličina i oblik,namena i položaj svedoče o opravdanosti odluke o njenoj gradnji,jer je Grad sa te strane bio otvoren i nezaštićen,u vremenima koja su obilovala različitim opasnostima i pretnjama.Zbog svega toga ,i zbog čestih opsada raznih zavojevača pod gradom,podatci koji postoje ukazuju na mogućnost da je ozidana u prvobitnom obliku još u 11. veku,koji nije ni malo nalik na ovaj današnji velelepni i moćni.Prema nekim zapisima,imao je zidine 6-7 metara visine,zagrađen prostor trouglastog oblika i krunište koje još postoji ,doduše,samo u fragmentima na mestu današnjeg zdanja.
Tvrđava je dobila ime po sv.Lovrijencu,pa se njemu posvećena crkvica nalazila u prostoru između zidina,pored stanova za čuvare.U dubrovačkom arhivu se može naći i zapis da su na tvrđavi živele i starice ,koje su bile neoficijelne časne sestre,a imale su zadatak da čuvaju crkvicu i pale "večno svetlo",pa se po tome može zaključiti da je tvrđava imala i neki oblik svetionika.
deo stene na kojoj se nalazi Lovrijenac i
pored nje manja stena,koja štiti uvalu od
talasa - penatur
Gradske zidine su se gradile parcijalno ,onako kako su zahtevale prilike,neka postojeća vrata su se zatvarala,neka nova otvarala,ali sve što je rađeno moralo je predhodno biti dogovoreno i odobreno od strane Vijeća,odluke su se zapisivale,pa je na osnovu njih moguće napraviti hronologiju i rekonstrukciju nekadašnjeg u odnosu na današnji izgled ,kako zidina,tako i utvrđenja.Veliku pažnju izgradnji tvrđava ,dubrovčani poklanjaju u 15. veku,pa tako na samom početku veka Rektor i Malo vijeće donose odluku o rušenju svih prilaznih puteva Lovrijencu.Iz ovakve odluke se može zaključiti da se utvrđenju moglo prići sa više strana,i na više načina,da svi prilazni putevi nisu mogli biti kontrolisani i da je zbog toga tvrđavi mogla pretiti opasnost od osvajanja.Tako je naređeno kamenarima da obave svoj posao i ostave samo jedan prilaz tvrđavi,kojim se penju stražari,i taj prilaz ima biti okrenut Gradu.Taj prilaz se koristi i danas u nešto izmenjenom obliku prilagođenom današnjim potrebama.
Klonim se ljudi koji misle da je drskost hrabrost, a nežnost kukavičluk
A klonim se i onih koji misle da je brbljanje mudrost, a ćutanje neznanje.
Noću su se gradska vrata zatvarala,pokretni most se podizao i Lovrijenac je bio potpuno izolovan od Grada.Signalizacija prema tvrđavi Bokar koja se nalazi južno od gradskih vrata od Pila,sprečavala je svaku vrstu iznenađenja,jer je Lovrijenac dovoljno isturen u more tako da se može videti čitav predeo mora i istočno i zapadno,tako da je ova tvrđava bila strateški važan objekt bezbednosti Grada.
tvrdjava Bokar ,postavljena južno od gradskih vrata od Pila
Polovinom 15. veka ,odlukom Vijeća ,spoljnim zidom je zagrađen svaki prolaz oko tvrđave,a svi radovi kamenara su finansirani od prihoda carine na žito.Iako je bio u pitanju novac od carine koji se redovno *prilivao* u kasu,odlukom je tačno određeno i kako i koliko se novca za ovu namenu može potrošiti,što je dokaz da se u Republici racionalno poslovalo i nije se rasipalo.Istovremeno sa ovim radovima ,radilo se i na izradi oružja - topovi ili bombarde.Livenje topovskih cevi i slivanje topova je bio jedan od cenjenijih zanata u Gradu.Pored bombardi ,upotrebljavali su se i katapulti kojima su se izbacivale kamene kugle.
Ivan Rabljanin je poznati dubrovački *meštar* za izradu topova ,koji je bio i konstruktor čuvenog dubrovačkog topa polukartauna - nazvanog "gušter".
Austrijanci su jedan takav top sklonili sa Lovrijenca i on se danas nalazi u bečkom vojnom muzeju,a karakterističan je po reljefnoj slici svetog Vlaha,zaštitinika grada
kamene kugle za katapult
bronzani top
Klonim se ljudi koji misle da je drskost hrabrost, a nežnost kukavičluk
A klonim se i onih koji misle da je brbljanje mudrost, a ćutanje neznanje.
Klonim se ljudi koji misle da je drskost hrabrost, a nežnost kukavičluk
A klonim se i onih koji misle da je brbljanje mudrost, a ćutanje neznanje.
Unutrašnjost ove tvrđave poslužila je i kao prostor koji su osvajali i sledbenici Šekspirovske drame.Danski princ Hamlet vlada ovom tvrđavom svakog leta za vreme Dubrovačkih ljetnih igara.Veliko unutrašnje dvorište je izvanredan scenski prostor,koji dopunjuju i velike terase koje se prostiru iznad.
Lovrijenac je star skoro hiljadu godina i još uvek se drži uspravno i čvrsto na steni na kojoj je podignut,na istom mestu koje su Mlečani hteli da iskoriste za gradnju tvrđave kojom bi mogli kontrolisati Grad.Možda zbog toga Lovrijenac zovu i dubrovačkim Gibraltarom.Dok se pod mesečinom koja baca odsjaj na visoko uzdignutu figuru sv.Vlaha smeštenu u loži iznad ulaza u tvrđavu,more ljuljuška,talasi koji zapljuskuju stenu i penatur ispod Lovrijenca ,u tihim letnjim noćima,kao da ponavljaju stare Gundulićeve stihove,koji su postali himna Grada ..." o lijepa,o draga,o slatka slobodo"..
Lovrijenac živi punim životom,kao i kameni Grad koji čuva vekovima.
Klonim se ljudi koji misle da je drskost hrabrost, a nežnost kukavičluk
A klonim se i onih koji misle da je brbljanje mudrost, a ćutanje neznanje.
Tvrđava koja dominira kada se pogleda na gradske mire svojim kružnim oblikom i masivnošću je Minčeta.Nalazi se na severnoj strani zidina,prema kopnu i kada se gradskim zidinama popenjete na vrh terase velike kule,pukne pogled na krovove Dubrovnika,u svoj lepoti prostire se Grad i njegove uličice levo i desno od Straduna,Lokrum koji se ugnezdio u široko plavetnilo i sve je kao na dlanu.U početku,Minčeta nije imala današnji izgled.Bila je četverougaona lula,na koju su kasnije dodati delovi i konačan oblik je dobila u 15. veku.Gradske vlasti su dale nalog za gradnju stražarske kule,i taj zadatak je ostvario Nićifor Ranjina,dubrovački graditelj, u stilu stroge gotike.Ovaj oblik se neposredno nakon pada Carigrada pod tursku vlast,menja,gradi se u visinu i dobija kružni oblik.U arhitektonskom rešenju ove fortece učestvovao je i Juraj Dalmatinac,pa je danas kula ukras umetničke i spomeničke vrednosti,prepoznatljiva po svom bogatom kruništu,koje karakteriše Dalmatinčev stil.U nekim davnim vremenima ,bila je čuvar gradske slobode,najviša tačka-osmatračnica ,sa koje su se na vreme mogle uočiti sve opasnosti koje prete i ugrožavaju bezbednost Grada.
Na njenim stepeništima,koronama,puškarnicama,terasama i svakom kamenu zapisana je bogata i burna istorija koju su preživljavali zajedno Grad i ova *katedrala* medju tvrđavama.
Pogled sa vrha ne ostavlja ravnodušnim nikoga,privlači mnoge goste ,a u novije vreme sve više onih koji biraju Minčetu kao utvrđenje koje če čuvati njihove zakletve na vernost u zajedništvu - sudbonosno "DA"izgovaraju,uz svedočenje sv.Vlaha,kojeg umetnik postavi visoko da bi sve dobro i video i čuo.
Klonim se ljudi koji misle da je drskost hrabrost, a nežnost kukavičluk
A klonim se i onih koji misle da je brbljanje mudrost, a ćutanje neznanje.
Klonim se ljudi koji misle da je drskost hrabrost, a nežnost kukavičluk
A klonim se i onih koji misle da je brbljanje mudrost, a ćutanje neznanje.