Zašto je Dubrovnik moja omiljena turistička destinacija ?

[Bisernica]

Moja omiljena turistička destinacija je Dubrovnik !
Ne samo zbog toga jer je moj rodni grad,već i zbog činjenice da nudi nebrojeno mnogo mesta na kojima se može dobro zabaviti,ali i mesta na kojima se može mnogo naučiti,ne samo o bogatoj istoriji grada ,već i istoriji slovenskih zemalja Balkana,izmedju ostalih i stare Srbije,sa kojom je Dubrovačka republika održavala dobre trgovačke,diplomatske i prijateljske odnose.
Bogata istorija Dubrovnika se može prepoznati na svakom ćošku kamenog starca,koji iako starac još uvek nosi epitet najlepšeg na svetu.
Pokušat ću iz mog skromnog znanja izvući neke detalje kojih zasigurno neće biti malo,jer ću se poslužiti i monografijom koju imam,da objasnim i možda i zainteresujem druge da posete ovaj biser Jadrana....možda jednom bude kao nekad,nikad se ne zna .

[Bisernica]

Najpoznatiji kamen Dubrovnika je čuveni maskeron koji vekovima privlači zainteresovane da iskušaju svoju sposobnost i veštinu.
Maskeron je inače reč koja potiče iz italijanskog a znači maska,velika maska,groteska životinjskog ili ljudskog oblika.
Maskeron je istovremeno i oblik kamene plastike ili dekorativni element u graditeljstvu i arhitekturi.
U dubrovačkoj arhitekturi ima mnogo maskerona,na svakom koraku se mogu videti kamene figure,na maloj i velikoj Onofrijevoj česmi,na stupovima palače Sponza,Kneževom dvoru....ali nijedan nije toliko poznat kao ovaj maskeron koji privlači najveću pažnju,a nalazi se na pročelju Franjevačkog samostana ili samostana Male Braće,najvećeg samostana u Dubrovniku.
Kada je počela njegova popularnost ne zna se,ne zna se ni da li je od početka služio nameni kojoj služi danas,ali izlizanost kamena na njegovoj glavi govori da je preko njega prešlo nebrojeno mnogo ljudskih stopa.Koliko od njih je uspelo i učiniti podvig koji je stvar veštine i spretnosti,ne zna se,ali i danas se na tom mestu okupljaju znatiželjni, i meštani i gosti,jedni da se okušaju a drugi da posmatraju.Maskeron je magnet koji privlači,ali i mesto koje će najverovatnije morati biti zaštićeno jer je od svoje prvobitne veličine izgubio mnogo zahvaljujući kako vremenu tako i ljudima.
Priču o maskeronu nećete naći ni u jednom turističkom vodiču.Možda mi se zbog toga učinilo da je zanimljivo ispričati.
Suština je u pokušaju da se popenje na plitki maskeron i pokuša na njemu zadržati što duže, skinuti majicu ili košulju i polako je ponovo obući,a za to vreme ostati na jako izlizanom i ukošenom kamenu.
Nekome se možda čini da je to samo veština kojom će neki biti zadivljeni i hrabrost onog koji je pokušao nagraditi aplauzom, ako je u tom pokušaju i uspeo,a i ako nije ,bar je pokušao,ali ono što je sigurno to je da i jedni i drugi o maskeronu i legendi vezanoj za njega ,te o njegovom pravom značenju znaju jako malo ili gotovo ništa,jer podataka o tome u turističkim vodičima grada nema,a ni u literaturi koja je dostupna običnom puku.




Najpoznatiji dubrovački maskeron

[Bisernica]

Na gornjoj slici se može videti da je kamen maskerona toliko izlizan i potrošen da se više ne može sa lakoćom prepoznati lik ,ali maskeron ima oblik sove.Napravljen je da bi preko njega oticala kišnica sa krova crkve.Odavno već iz njegovih usta ne teče kišnica,a posebna cev za odvod vode je postavljena ispod njega,da bi se zaštitio i da se izbegnu dalja oštećenja.
Ne zna se kada je počeo služiti za svojevrsni ritual skakanja na njegov vrh,ali se zna da je postupak rituala,koji je jednostavan ali teško izvodiv,u stvari bio zavet jednog mladića koji nije mogao pronaći ljubav.Njegov zavet je bio da će pokušavati sve dok ne uspije *osvojiti* maskeron za sretnu ljubav.
Zavet je bio težak i naporan,jer je maskeron vrlo uzak,prislonjen uz zid samostana i na njega nije moguće osloniti oba stopala.Odrastao čovek kada se i uspi zadržati na njemu,staje samo prstima nogu na njegovom vrhu.
Kako god bilo teško,mladić iz ove legende je uspeo ispuniti zavet na koji se obavezao: u trku skočiti,ostati priljubljen uz zid,skinuti košulju i ponovo je obući.Legenda kaže da se nedugo nakon toga i zaljubio.Priča o njegovom uspehu se pročula i potakla druge da se oprobaju.Od tada do danas ,nije više važno da li je zbog nesretne ljubavi ili nije,jednako se na maskeron penju i dubrovčani i gosti.Zanimljivo je da zbog težine podviga mnogi uporni u nameri da osvoje maskeron,pokušavaju ili treniraju u gluvo doba noći,kada ih niko ne vidi i ne ometa,jer sramota je ne uspeti.
Ako navratite ,maskeron vas čeka i začikava .

[Bisernica]

Franjevački samostan u Dubrovniku pored čuvenog maskerona ima još zanimljivosti po kojima je ovaj samostan nadaleko čuven i van granica današnje Hrvatske.
Samostanska apoteka ili kako dubrovčani kažu ljekarna je jedna od onih koje nikako ne treba propustiti,jer je jedna od tri najstarije u Evropi,može se reći i u svetu,po nekima treća po redu,nakon Bagdada i Padove,a po nekima i starija od padovanske,a i zbog toga što je *aktivna* i danas.
Pouzdanih podataka o apoteci od njenog osnivanja pa do zemljotresa 1667 godine,koji je razorio Dubrovnik ja jako malo,jer je gotovo sve do tada što je postojalo izgorelo u požaru,ali jedan od franjevaca koji se može smatrati hroničarem onog vremena fra Vital Andrijašević,u svojim spisima o samostanu u hronici iz 1681 godine,pominje apoteku kao aromatorij koji se nalazi u prizemlju.
Apoteka domus Christi je služila u prvo vreme za interne potrebe bratstva,jer se po jednoj odredbi franjevačkih pravila,braća moraju brinuti o bolesnoj braći,ali ubrzo je postala javna i služila na korist celom Gradu.
U planovima gradnje samostana,mesto za apoteku je bilo određeno,što govori o tome da je apoteka postojala i pre nego je samostan porušen u zemljotresu,logično je da je na osnovu toga delatnost nastavljena i nakon obnove samostana,pa se kao godina nastanka uzima 1317. ,odnosno godina kada je samostan igrađen.Bolnica je uz samostan izgrađena mnogo kasnije,1681. god.,pa se apoteka uz nju prenosi u prostor gornjeg klaustra,i tu je ostala sve do pada Republike.
Jedna od zanimljivosti vezanih za apoteku i njen značaj i čuvenost je i odluka pape Benedikta XIV,kojom ovoj apoteci umalo nije uskraćena javnost rada.
1714 god.,papa je zabranio javno delovanje samostanskim apotekama,a odluku je povukao 1794.god. papa Pio VI,koji je procenio da zbog tradicije i starosti ne bi bilo pametno prekidati njen javni rad.
Drugi put je apoteci pretilo zatvaranje padom Republike,kada je okupatorska austijska uprava donela uredbu po kojoj se apotekaskim poslom mogu baviti samo osobe koje su završile studije na jednom od carskih univerziteta.Zanemarujući znanje franjevaca i vekovnu tradiciju,okupatorska uprava je ovom uredbom želela apoteci onemogućiti rad.Pretnje zatvaranjem,ucene,natezanje oko toga hoće li ili neće apoteka raditi,stigle su i do samog cara Franja I,koji je konačno spor rešio u korist samostana i dodelio samostanu posebnu povlasticu na osnovu koje je samostan i dalje vlasnik apoteke,ali se obavezuje na poštovanje važećih zdravstvenih propisa.Ali,i dalje je ostalo otvoreno pitanje akademski obrazovanog apotekara.Rešenje je nađeno u kompromisu između vlsati i franjevaca tako da je mladi dubrovčanin Antun Drobac koji je završio studije u Padovi dobio dozvolu za otvaranje svoje apoteke istovremeno vršeći i nadzor nad radom samostanskog apotekara.Franjevci nezadovoljni do kraja ovim rešenjem smatrali su ga privremenim i poslali jednog fratra na studije.Prvi diplomirani apotekar (farmaceut),bio je fra Ivan Kuzmić.
Početkom XX veka,apoteka se ponovo seli u prizemlje,ovog puta na zapadnu lokaciju,skoro pa na ulaz u samostanski kompleks.Uredjenje ovog prostora je finansirao veliki ljubitelj starina vitez Ignacio Amerling,ali je sa ovim premeštanjem i promenama,apoteka izgubila na lepoti svog enterijera.
Mnogo toga iz predhodnih vekova nije našlo svoje mesto u novom prostoru,pa je to bio osnovni motiv da franjevci otvore muzej 1938.godine i stare posude,alate , opremu i ostali inventar postave kao muzejske eksponate.
Nakon II sv.rata,apoteka je nacionalizovana,iako se nalazi u samostanskom kompleksu i dobila je naziv "Kod male braće",koji ima i danas,a muzej je ostao u vlasništvu franjevaca.
1955. godine je stara apoteka vraćena u svoj prvobitni prostor gde je u sklopu muzeja ipak zasebna celina.




današnji izgled apotekarskog enterijera




apotekarski eksponati u muzeju

[Bisernica]

Pored aromatorija u kojem se vršila prerada aromatičnog i lekovitog bilja ,franjevci su se bavili i drugim poslovima,kojima su se izdržavali,kako sebe tako i crkvu.Pravili su sveće i sukno,podučavanjem,ali i prepisivačkim radom u skriptorijumu.Franjevačka biblioteka pre zemljotresa i požara bila je najbogatija biblioteka svog vremena.Iako je u požaru stradalo neprocenjivo blago stare biblioteke,ni ova koja se danas nalazi u samostanskim zidinama nije ništa manje bogata i vredna.Svedočanstva koja potiču iz najstarijih dokumenata ovog fratarskog reda kazuju o postojanju zbirke liturgijskih i biblijskih kodeksa za zajedničku upotrebu braće,i propis kojim se bratstvu nalaže da se bavi prepisivačkim radom,ali i zabrana da se *milodar* uzet za knjige ili namenjen knjigama,sme koristiti za bilo koju drugu namenu.







Fragment, za koji se pretpostavlja da je nastao upravo u Dubrovniku,
fragment pisan beneventanom iz 13. veka (Augustinus, Tractatus in Iohannem)

[Bisernica]

Važnost knjige možda nikada nije toliko došla do izražaja kao u srednjem veku, kada je, osnivanjem škola i univerziteta, ona postala nerazdvojni pratilac širokog sloja mladih ljudi koji su u potrazi za novim znanjima počeli putovati iz jednog grada u drugi i iz jedne zemlje u drugu. Noseći knjige u svojim torbama, oni su prenosili dragoceno seme novih kulturnih i naučnih spoznaja koje su polako preobrazile svet i postavile temelj svekolikom napretku.
Što se tiče dubrovačkog Franjevačkog samostana, za njega znamo da je odmah od početka, dakle od prve polovine 13. veka, imao knjižnicu koja se sastojala od jednog ili više posebnih ormara. Budući da se broj knjiga neprestano povećavao, nametnula se potreba gradnje posebne zgrade za njihovo čuvanje i korišćenje. Ali, taj problem bilo je moguće rešiti tek krajem 15.veka, nakon što su sagrađeni svi važniji samostanski objekti: crkva, samostan, klaustar i t.d Dubrovački *bijeli* fratri hteli su sagraditi veliku knjižnicu, dostojnu imena i značaja samog samostana. Za nju su u drugoj polovini 15.veka namenili posebno izgrađen sprat u zapadnom delu samostana. U tu su svrhu 1469. od pape Pavla II. isposlovali dopuštenje da za gradnju knjižnice upotrebe neke pobožne legate, čija je vrednost dostizala znatnu svotu od 600 zlatnih dukata. Budući da za podizanje jedne takve zgrade spomenuta svota nije bila dovoljna, pet godina posle toga (1474.) i papa Siksto IV. dubrovačkim je fratrima dopustio da u tu svrhu upotrebe i neke druge legate. No za jedan tako velik građevinski pothvat ni ta sredstva nisu bila dovoljna. Može se naći u spisima da su pojedini kandidati za redovnički poziv pre polaganja svojih zaveta ostavljali novac za dovršenje te knjižnice. Tako je na pr. dubrovački građanin Vinko Bakrović, pre polaganja svojih redovničkih zaveta, testamentom od 21. maja 1492. za njeno dovršenje namenio 100 zlatnih dukata.
I vlada Dubrovačke Republike potpomagala je gradnju biblioteke. Ona je, po ugledu na susednu Italiju, nameravala u svom gradu otvoriti javnu knjižnicu kao što su to bile firentinska Biblioteca Laurenziana i Vatikanska biblioteka. U tu je svrhu nekoliko puta davala novčane priloge za dovršenje već započete knjižnice. Najpre je 23. aprila 1501. za nju dala 300 perpera. Zatim je 27. marta 1511. odobrila isto toliku svotu, a 1520. godine veliku svotu od čak 4600 perpera. Tim i ostalim novcem bilo je moguće u zapadnom samostanskom krilu privesti kraju gradnju velike i vrlo važne knjižnice. U odluci dubrovačkog Senata od 23. aprila 1501. izrekom se navodi da se novčana pomoć daje za knjižnicu dominikanskog samostana "jer će ona služiti na čast Bogu, ukras toga samostana i utjehu bilo svih naših gradjana, bilo pak stranaca koji dodju u naš grad - quia dicta libraria erit ad honorem Dei et decorem dicti conventus et ad consolationem tam omnium civium nostrorum, quam advenarum divertentium in civitate nostra". Ta je odluka značila rodjendan prve javne knjižnice ne samo na hrvatskom tlu, nego i uopšte na južnoslavenskim prostorima.
Knjižnica dubrovačkog samostana bila je za ono vreme vrlo savremeno opremljena. Rukopisi su bili čuvani u dva reda posebnih stalaža. Važniji rukopisi su, zbog opasnosti od krađe, posebnim lancima bili zavezani za klupe. Spominje se 20 klupa za posetioce, što znači da je knjižnica mogla ugostiti veći broj čitalaca. Njenim uslugama služili su se ne samo članovi samostana i dubrovački građani, nego i stranci.
Javni karakter knjižnice omogućivao je ne samo čitanje knjiga u njenim prostorijama, nego i određene zloupotrebe, tipične za takve javne ustanove. Knjige su iz nje, naime, bile ne samo posuđivane, nego i otuđivane. Zanimljiv je i indikativan zapis koji je jedan fratar krajem 15.veka. ostavio na jednoj inkunabuli: "Hic liber est meus, quem dedit mihi Deus. Qui rubabit librum istum non videbit Jesum Christum" ("Ova knjiga je moja. Dao mi ju je sami Bog. Ako je neko ukrade, neće videti Isusa Krista"). Da spreči te i takve zloupotrebe, generalni vikar Dubrovačke kongregacije Ambroz Ranjina obratio se za pomoć papi Sikstu V., koji je posebnom ispravom od 1. decembra 1589. izrekom zabranio iznošenje knjiga izvan prostorija same knjižnice. Zabrana se odnosila kako na građane, tako i na članove samostana. Navedena je zabrana ne samo odmah stupila na snagu, nego je od tog vremena i za prodaju duplikata bila potrebna posebna papska dozvola. Dobijenim novcem od njihove prodaje smelo se kupovati samo druge knjige.
U istoriji Dubrovačke Republike, a samim tim i toga samostana i njegove knjižnice, početak 19.veka. bio je jednim od najcrnjih razdoblja u njihovoj dugoj istoriji. Godine 1806., po Napoleonovoj su naredbi francuske revolucionarne trupe na prevaru ušle u grad i zauzele ga. Tom su prilikom zauzele i dominikanski samostan, koji su temeljno opljačkale. Bio je odnesen sav novac i sakralno posudje koje fratri nisu uspeli sakriti. Crkva i klaustar bili su pretvoreni u konjušnicu, a samostan u kasarnu. Knjižnica je poslužila za vojničku spavaonicu, u kojoj su vojnici radili šta su i kako su hteli. Tada je nepovratno nestao znatan deo dragocenih rukopisa, od kojih su, kako su posle pričali preživeli fratri, vojnici pravili fišeke za puščani prah, a štampane knjige prodavali za flašu vina onima koji su imali smisla za taj oblik trgovine. Francuzi su nakon povlačenja iz Dubrovnika 1814. godine iza sebe ostavili pravu pustoš, sličnu onoj koju iza sebe ostavi zemljotres koji na svom rušilačkom pohodu ne bira vredno od manje vrednoga, dopušteno od nedopuštenoga. Knjižnica je bila toliko oštećena da je nije bilo moguće popraviti. Bilo je nužno pronaći neki drugi prostor za smeštaj onoga što je iza Francuza ostalo. Budući da u inače prostranom samostanu nije bilo takve prostorije, u tu su svrhu bile zazidane prelepe arkade gornjeg samostanskog trema. Tako je sadašnja knjižnica na 1. samostanskom spratu postala svojevrsni spomenik najtragičnijeg stradanja grada Dubrovnika i dominikanskog samostana u njihovoj dugoj istoriji.
O kulturnoj i naučnoj važnosti knjižnice dubrovačkog samostana moglo bi se mnogo toga reći i napisati. Za ilustraciju njenog značenja dovoljno je napomenuti da ona, uprkos svemu, i danas čuva oko stotinu srednjovekovnih rukopisa biblijskog, teološkog, filozofskog, pravnog, istorijskog, liturgijskog, propovedničkog sadržaja. Mnogi su od njih predivno iluminirani. Medju njima ima pravih remek-dela neprocenjive istorijske i umetničke vrednosti. Dovoljno je spomenuti dva bogato iluminirana kodeksa Sv. pisma Staroga i Novoga zaveta pisana karolinškim pismom u 11.veku, kakvih je teško naći i u najslavnijim knjižnicama sveta. Deo tih rukopisa doneli su pojedini redovnici na povratku sa studija u Italiji i Francuskoj, o čemu svedoče razne rubne beleške, a neki su bili napisani u skriptoriju dubrovačkog samostana.
Knjižnica je čuvena i po broju štampanih knjiga, medju kojima na poseban način treba navesti 240 inkunabula (prvotisaka), po čemu stoji u samom vrhu na celom Balkanskom prostoru.
O njenom istorijskom, kulturnom i naučnom značaju navest ću samo mišljenje poznatog hrvatskog jezikoslovca Josipa Badalića, sastavljača prve sistemske zbirke inkunabula u Hrvatskoj. On ističe da je knjižnica, uprkos velikom zemljotresu iz g. 1667. i pljački za vreme napoleonske okupacije, sačuvala najbogatiju zbirku inkunabula (prvotisaka) na južnoslavenskom prostoru kao odraz :

"smišljeno odabrane i izgrađivane knjižnične zbirke u skladu sa svojedobnim ciljevima i potrebama tog samostana. Značajno je da je baš u toj knjižnici sačuvan i jedan knjižarski cjenik (letak) znamenitog nürnberškog tiskara Antuna Kobergera iz godine 1480., a koji dokazuje da je taj samostan bio dobra mušterija, koja je nabavljala knjige po svom izboru. A da je izbor dubrovačkih dominikanaca bio obilat, potvrđuje i današnja sačuvana zbirka inkunabula u toj dominikanskog knjižnici: bogat izbor najvažnije tadašnje religiozno-filozofijske literature (više od trideset izdanja pojedinih Savonarolinih spisa), proširen na sve domene tadašnjih znanstvenih disciplina teoretskog i praktičnog karaktera. Tu ima djela povijesnoga, pravnoga, teološkoga, filozofskoga, prirodoznanstvenog, medicinskog i glazbenog karaktera; tu su zastupana sva znanstvena područja, koja su mogla zanimati tadašnjeg prosvijećenog čovjeka, napose školovanog redovnika. Pravo srednjovjekovno sveučilište."

Neizostavno posetiti biblioteku,jer u njoj možete provesti vreme koje proleti a da ne primetite,i poželite navratiti ponovo.I kada ponovo dođete,učini vam se da ste prvi put,kao da neke delove niste stigli ni primetiti prvi put.O bogatstvu njenih vitrina moglo bi se pisati danima.






Fotografija franjevačke biblioteke - snimio Marko Vrdoljak

[Bisernica]

Samostan ima i prelep vrt sa fontanom u unutrašnjosti kompleksa

[Bisernica]

Ono što je zanimljivost koja se može vezati za pisane dokaze koje vreme nije uspelo
uništiti je i natpis uklesan gotičkim slovima na jugoistočnom ugaonom stupu koji uz ostale drži
heksafore i klaustar.Ovaj natpis otkriva ime graditelja i klesara koji je radio klaustar :Mihoje Brajkov iz Bara !!
Obzirom da je natpis pisan gotičkim slovima,na temelju stila se može zaključiti da natpis datira iz polovine 14.veka.

[Bisernica]

Još jedna zanimljivost vezana za ovaj samostan je i čuvena dubrovačka Pieta ,
skulptura koja se nalazi na Portalu franjevačke crkve.To je jedini autentični deo
iz vremena prvobitnog samostana pre zemljotresa koji je u potpunosti sačuvan do danas.
I danas krasi zapadna crkvena vrata ,odnosno ulaz u vrh crkvene lađe.

[Bisernica]

Ljudiiiiiiiiiii ,ima li neko neku omiljenu turističku destinaciju ,ili ću ja ovde da reklamiram moj grad??
Hajd',ako nema niko,da nastavim ja da pišem o stvarima o kojima se manje zna.
Još jedna znamenitost i posebnost u Dubrovniku su lazareti.
Dubrovnik je oduvek bio grad pomoraca,u vreme Mletačke republike,nadmetao se sa mlečanima u
jačini trgovačke flote i broju galija koje je posedovao,kroz gradsku luku su prolazili brodovi sa svih strana tada poznatog sveta,a Republika nije ništa prepuštala slučaju.Grad je oduvek bio pod upravom ljudi koji su znali šta sve jedna uređena gradska celina treba da ima.Statut Grada je donet 1272 godine i u njemu su bile ispisane odredbe kako državne ,tako i pravne,kaznene,ekonomske,ali i one koje su se odnosile na zdravlje,higijenu i socijalnu brigu,a istovremeno i odredbe o normama ponašanja građana i stanovnika Republike.Dakle,zaista nije ništa prepuštano slučaju.
Glavni izvor prihoda je dakle bilo pomorstvo i trgovina,što je podrazumevalo i mnogo dolazaka stranaca u Grad.Odredbe koje su važile za stanovništvo su bile propisane Statutom,ali je bilo potrebno regulisati i pitanja koja su vezana za strane trgovce i mornare,kao i za sve one koji su u Grad dolazili izvana,a isto tako i pitanja vezana za strane brodove koji su pristajali u gradskoj luci.Ovo se odnosilo i na sve one koji su se kretali kopnenim delom Republike,ili su bili u tranzitu ili koristili njena skladišta za čuvanje robe.Ovom regulativom su obuhvaćene carine ,takse,obavezno prijavljivanje boravka,eventualno plaćanje kazni bilo koje vrste,ali i sanitarni pregled.Da bi zaštitila svoje građane koji su se po prirodi stvari mešali sa strancima,prvenstveno iz zdravstvenih razloga i pitanja higijene,Republika je zakonom regulisala pitanje obaveznog karantina.Karantinska izolacija je kao obavezna mera zaštite važila podjednako za sve - trgovce,moreplovce,ali i prometna sredstva i sve robe.Početkom 14. pa sve do sredine 15.veka,bili su na snazi vrlo strogi propisi koji su regulisali :

lekarske usluge - 1301.god
rad prve apoteke - 1317
ubožnicu - 1347
sirotište - otvoreno "nahodište" 1432
ukidanje ropstva - 1432 god
gradski vodovod u dužini od 20 km izgradjen 1436.god
karantin - uspostavljen ranije,ali posebni objekti izgrađeni za tu svrhu
i otvoreni 1377 godine - dubrovački lazareti.

Jedan od osnovnih razloga za otvaranje karantina i veliku brigu za stanje zdravlja stanovništva bila je kuga - zarazna bolest koja je harala u tim vremenima i nije štedela nikog.Podjednako su od nje umiralii gospoda i siromasi.U kasnom srednjem veku i početkom novog veka ,kuga je pomorila više ljudi nego svi ratovi čovečanstva.Uzročnik ove bolesti i lek protiv njega su pronađeni jako kasno,u 19. veku.Do tada je ova bolest harala,žarila i palila na mahove i za sobom ostavljala pustoš,a kako je to napisao August Šenoau u delu "Kugina kuća":

"nećeš! znajder ja sam ona,
vladarica svesiona,
koja ništi, hara, gazi
što po mojoj niče stazi.
vojska pada iznenada,
ne od sablje, ne od strijele,
već od mene - žene bijele".

Specifičnost ovih lazareta je u tome da je danas opšteprihvaćeno i priznato da su oni dubrovački brend -
karantin kao institucija je izum dubrovačke komune od 1377.godine i zvanično ,kada su otvoreni lazareti.





Slika latareta - deset zgrada u jednom nizu
napravljena s mora

[Bisernica]

Kuga je bila bolest koju su u narodu zvali "crna smrt".Epidemija koja je pomorila dve trećine tadašnjeg stanovništva Evrope bila je 1348-49 godine.Ova epidemija nije zaobišla ni Dubrovnik.U dubrovačkom arhivu ( o kojem ću pisati sigurno jer je najbogatiji u Evropi,i jedan od najbogatijih u svetu),može se naći hronika iz tog vremena koju je pisao dubrovčanin Dinko Ranjina,a u kojoj se nalaze podatci koji govore i o epidemijama koje su bile 901.i 1293 godine.Mortalita i peste su nazivi koje koristi ovaj hroničar u opisu bolesti,a i u jednom i u drugom slučaju je u pitanju kuga.
Prema onome što je zapisano u toj hronici,za vreme epidemije 1348. u gradu je umrlo 170 iz redova dubrovačke vlastele(plemstva),više od 300 bogatih pučana(građana koji nemaju plemićko poreklo) i najmanje 1000 građana koji su pripadali sitnom puku.Imajući u vidu o kojem vremenu je reč i koliki je broj stanovnika bio u to vreme,ovo su brojke koje su poražavajuće.Kuga je iza sebe ostavila pustoš.
Da li su podatci kojima Ranjina raspolaže tačni ne zna se pouzdano,ali jedan drugi podatak potvrđuje da su blizu istini.Iz zapisa 1351.godine pominje se uvećan broj testamenata koje rizničari katedrale
Sv.Marije ne stižu da obrade.Ono što jeste sigurno je da je tragedija izazvana kugom na teritoriji Republike te 1348.godine,morala biti povod za traženje adekvatnog načina zaštite i donošenje odluke o karantinu.Život je morao da se nastavi,a život su za Republiku bili pomorstvo i trgovina.




Unutrašnjost lazareta

[Bisernica]

Venecija je u to vreme zabranjivala ulazak svim brodovima u lagunu,odnosno na teritoriju milanskog vojvodstva,i prema obolelima se odnosila krajnje neljudski- zaziđivani su !!Za razliku od Venecije,dubrovčani su hteli da spreče epidemiju,ali da ne uguše trgovinu.Pre izgradnje lazareta,odlukom gradskih vlasti doneta je uredba kojom se naredjuje da posade i roba svih brodova koji dolaze iz zaraženih krajeva,moraju provesti mesec dana na otocima Supetar,Mrkan i Bobara (pored Cavtata).Karantin dakle nije zaustavljao,samo usporavao trgovinu.Ono što je zanimljivo,ova mera nije nastala kao ideja onovremene medicinske pameti,već kao empirijsko iskustvo dubrovačkih vlastelina-trgovaca.Dubrovačka administracija je do ideje o karantinu došla zahvaljujući dotadašnjem iskustvu sa izolacijom obolelih od lepre - gube.Prvi početci karantina su bili na otocima i pod vedrim nebom ispred gradske luke,a vremenom se razvila u instituciju koja je imala sve što joj je potrebno za normalan rad - regulativu,zgrade i osoblje.Lazaret je otvoren i na otoku Mljetu.Prvi naziv radnika u karantinu bio je kacamorti( casa morti - kuća smrti.).Kasnije je ovaj naziv promenjen u sanitarac - officiali sopra la sanita.
Kuga je počela jenjavati u 17.veku,ali je opasnost od ove bolesti dolazila s kopna,sa granica Turske carevine sa kojom je Republika trgovala,pa je to bio i razlog za neprekidnu budnost i rad lazareta.
Turska je imala status stalno okužene zemlje,pa je sve što je dolazilo iz nje stavljano u karantin,a magistrat zadužen za zdravlje je neprekidno bio izveštavan o stanju zdravlja u Turskoj.
Koliko je pažnje tome posvećivano,govori podatak da se ukoliko je primećena povećana smrtnost u blizini,odmah sumnjalo na kugu,a iz Grada su upućivani specijalni izviđači - sanitarci,zaposleni u lazaretima,koji su bili u stanju prepoznati kugu po glavnim simptomima i o tome su najhitnije izveštavali gradske vlasti.Dubrovačka vlada je o tome vodila stalnu korespondenciju sa vladama i sanitetima ostalih jadranskih država i Republikom Đenovom.Poslednja kuga na ovom području nadživela je i samu Republiku koja je u međuvremenu ukinuta ( francuska okupacija),a na teritoriju Grada je došla iz Hercegovine.




prva uredba o karantinu

[Bisernica]

Pošto vidim da niko nema svoju omiljenu destinaciju,da nastavim ja sa svojom,pa možda se još neko pojavi i oglasi .
Dubrovnik je grad koji je po mnogo čemu zanimljiv,svojom prebogatom istorijom.Mnogo toga što je vezano za Grad i u čemu je jedinstven ili vodeći su zanimljivosti koje se ne nalaze u knjižicama koje opisuju njegove znamenitosti,ili nisu poznate široj javnosti,a niti se pominje u istorijskim udžbenicima.
Jedna od takvih zanimljivosti je jedna biljka koja je u mnogome menjala istoriju,jer da nije bilo nje,ko zna kako bi neke stvari izgledale danas.
U pitanju je - mandragora.Magična biljka kojoj je postojbina još uvek dubrovačko područje - brdo Snježnica u Konavlima.

Ne bi to bila ni tako zanimljiva biljka da nije usko povezana sa Bordžijama,a zna se da ovu porodicu bije glas najvisprenijih trovača koje je istorija zapamtila.
Malo toga se može naći u javnoj upotrebi kada je reč o ulozi mandragore u rešavanju diplomatskih problema koje je Grad imao,ali se može naći u starim spisima prebogatoj Dubrovačkoj arhivi(koja je ,uzgred budi rečeno najbogatija u Evropi,i jedna od najbogatijih arhiva u svetu,što je još jedna od zanimljivosti Dubrovnika).Dakle,otrov je bio sredstvo eliminacije *gnjavatora*,a mandragora je u tome igrala glavnu ulogu.


mandragora u cvatu

Postoji zapis o određenoj osobi,koja je imala visoki položaj dubrovačkog nadbiskupa,a inače je bio rodom milanez,Filip Trivulcio,koji je održavao bliske veze sa Francuskom i Turskom imperijom u trenutcima koji su istorijski bili vrlo delikatni za postojeće namere planiranja rata zapada protiv osmanlijskog carstva.Ne treba smetnuti s uma da je Dubrovnik čitav svoj istorijski vek proveo balansirajući na oštrici mača između krvavo zaraćenih strana,kao mala ,ali neutralna državica.
Sloboda kojom se dičio ,nije bila poklanjana,već kupovana i plaćana debelo svima, koji su bili pohlepni na njegove dukate i za dogovorenu pogodbenu cenu dozvoljavali dubrovačkim trgovcima slobodnu trgovinu po svojim zemljama,ili se samo za solde (novac),prihvatali uloge zaštitnika,omogućujući tako Gradu sticanje imena,bogatstva i slobode.Diplomatska služba Grada je vrlo često bivala posrednik među zaraćenim stranama,prenosila važne informacije o svemu što ih je zanimalo,posebno o tome što se na kom kraju sveta dešava,a donosili su kao informaciju dubrovački trgovci ili kapetani brodova koji su zalazili u sve važnije luke tog vremena.
Naizgled otvoren i kulturan grad-država,Dubrovnik je imao *profinjeno* autoritativnu,ali mudru vladu koja je na različite načine reagujući,uspevala sačuvati čist obraz(reklo bi se lepo lice,ali nije) pri svakoj i najmanjoj najavi opasnosti po grad ili nju samu.
Dubrovčani su se svojoj fiktivnoj slobodi ,pompezno klanjali,i isticali su je,na zastavi,novcu,na vratima Lovrijenca,Orlandu....svuda.I sve je to bilo uglancana površina,a kada malo zagrebete ispod tog slavnog sjaja,pojavi se po neko iznenađenje koje taj sjaj pomalo zatamni.

Libertas! Sloboda je zapravo samo privid,zvučni naziv ili lažno uverenje,kojim su lažući sebe,uspevali prevariti i druge.
Novac je oduvek,kako nekad tako i danas,bila poluga koja vrti svet.Novac je bio sloboda.Dubrovnik je zlatom plaćao tu slobodu,a zlato se sticalo radom,ali i lukavstvom.
Koja sredstva ili načini će biti efikasni u očuvanju te slobode,nije bilo važno.Sva su bila dozvoljena.Jedno od njih je omogućavala i mandragora.

[Bisernica]

Vreme u kojem je pomenuti nadbiskup upravljao (isto tako fiktivno),dubrovačkim klerom je prva polovina 16.veka.To je vreme kada je u Dubrovniku svetovna i crkvena vlast bila strogo odvojena,i nije bilo nikakve mogućnosti da se crkva na bilo koji način meša u politiku svetovne vlasti.Crkva je mogla da vodi svoju i papinsku politiku,koja se ni u kom slučaju nije smela kositi sa opštom politikom Republike.Takvo šta se nije tolerisalo.Obzirom da je svetovna vlast dobro upravljala gradom,to je i kler dobro živeo i uživao sve blagodeti bogatstva,nije bilo čestih povoda za razmirice između gradske i crkvene uprave,a i ako bi do njih došlo,rešavane su na najvišem nivou.Ukoliko se problem ne bi mogao rešiti,pribegavalo se *suptilnijim* načinima koji su davali pozitivan rezultat.Problem je efikasno*uklanjan*.
Zanimljivo je da je još u 15. veku,u gradu odlukom Senata,napravljen mini *krizni štab*,u sastavu od tri vlastelina,a zna se i koji su odredjeni - Restić,Palmotić i Gundulić,koji su imali zadatak da trovanjem uklone opasnost koja je dolazila od onih pojedinaca koji su svojim delovanjem mogli da naude Republici.Koliko je ova odluka bila obavezujuća,govori i činjenica da je bila istovremeno određena i kazna za vlastelina koji ne prihvati ovu časnu ulogu,u iznosu od 100 zlatnika.Ova suma je za ono vreme bila bogatstvo.Danas se ljudima za članstvo u raznoraznim odborima i savetima plaća,a onda se za odbijanje *časti*,novčano kažnjavalo .
Nesretni nadbiskup nije znao naći meru,već je celih deset godina bio trn u oku dubrovačkoj vladi,ne samo zbog toga što je bio stranac(mada mu je i to bio minus),već ,više zbog svojih špijunskih aktivnosti,a u korist Porte.Sa dobro razgranatom špijunskom mrežom,ovaj crkveni velikodostojnik je uspevao prikupiti značajne podatke i dostavljao ih je Istambulu,bez obzira na više puta iskazano protivljenje i upozorenja dubrovačkog Senata,koji se obraćao i tužbenim zahtevima papskoj Kuriji,pa i papi lično.Nadbiskup se na sve ovo nije obazirao,već je nastavljao zabijati *prst u oko* dubrovačkim vlastima.Nadbiskup je umro iznenada,1543.god. pod nerazjašnjenim okolnostima.Iako se šuškalo sve i svašta,nije bilo nikakvih dokaza koji bi upućivali na gradsku upravu,samo je se na osnovu zapisanog podatka u spisima,moglo zaključiti,jer su vlastelini na pokopu preminulog *nevješto prikrivali dobro raspoloženje*,verovatno zbog uspešnog uklanjanja višegodišnje političke glavobolje.
Ako se uzme u obzir predhodno opisana naredba o formiranju štaba vlastele,može se nagađati da je to mogla biti izazvana a ne prirodna smrt - najverovatnije trovanjem.To je vreme kada su trovači i trovanje bili *popularani*.U predhodnim opisima dubrovačkog aromatorija i aktivnog uzgajanja bilja i pripremanja raznoraznih preparata za svaku namenu pomenuta je i očuvana apotekarska garnitura sa ormarićem za držanje otrova - venena,u kojoj se pored arsena koji je bio najpoznatiji otrov u tom vremenu,čuvalo i mnogo drugih domaćih preparata koji su dobro izdozirani mogli izazvati različite reakcije - od *bezrazložne* euforije do nagle ili polagane smrti,zavisi.
Imajući sve što je bilo potrebno za te aktivnosti,ali nemajući iskustva,dubrovčani i nisu bili toliko vični tom poslu,kao recimo komšije preko puta - čuveni pripravljači otrova - Bordžije.
Potreba i hitnost uklanjanja određenih osoba koji su bili pretnja Republici naterala je dubrovčane da što pre nađu načina da se dokopaju recepata čuvenih trovača.Koliko je ovo bila važna stvar govori i činjenica da je Vijeće umoljenih,naredilo (diplomatskim rečnikom),ambasadoru Republike da po svaku cenu nabavi ove recepte u Firenci.Namera je bila da se na ovaj način Grad razračuna i sa *zlićima*,pojedincima koji su upadali sa teritorije turske carevine i zulumćarili na području Republike.Bilo je potrebno problem rešavati na način da se ne dođe u sukob sa okolnim pašama a da se istovremeno ukloni zlo.
Kako god bilo ,firentinski recepti su stigli u grad i u aromatorijima se krenulo sa ubrzanim pripremanjem napitaka,samo se čekala zgodna prilika da se i isproba njihova delotvornost.

[Bisernica]

Mandragora -
Mandragora - najčuvenija biljka na svetu,o kojoj su i pesnici pisali ovekovečivši je u literaturi.Šekspir i Makijaveli,smrt Jovanke Orleanke,spisi Galena,ali i spisi njegovih grčkih kolega *lekara* onog doba,čak i kod Homera i u faraonskim grobnicama,čak i u biblijskim starozavetnim knjigama.
Mandragola,mandragora - biljka otrovnica,opijat,lek,afrodizijak,amajlija - sve u jednom i sve odjednom.
Ona je jedan od najvažnijih sastojaka otrova,ali je i sama za sebe otrov.
Medicina je priznaje kao biljku iz čijeg se tkiva dobijaju analgetici sa halucinogenim dejstvom.
I danas se koristi u špijunaži,jer se drogiran mandragorom brzo dovede u stanje kada mu se može lako *pružiti usluga* ispiranja mozga.
Uz sva ostala *dobra* svojstva i to što je istorijska stvarnost dodelila mnogo različitih značenja i učinaka,ova biljka je u ovoj priči značajna iz jednog jednostavnog razloga - jedino uspeva na dubrovačkom području, na području tadašnje Republike,odnosno u Eskulapovom vrtu,na padinama brda Snježnica,iznad Konavala.Verujem da danas gotovo i da nema onih koji nisu čuli za mandragoru,bilo iz književne ili stručne literature,ali da mali broj zna da je endemična biljka dubrovačke regije.

[Mr.OneTwo]

nikada nisam bio u _________. vodeci se imenom destinacije, deluje mi nekako prazno.

[Bisernica]

nikada nisam bio u _________. vodeci se imenom destinacije, deluje mi nekako prazno.

Prazna linija je ostavljena za tvoju destinaciju,da se ne bi otvarale posebne teme za svaku.
Popuni praznu liniju svojom destinacijom

[Bisernica]

Nego ,da nastavim ja o onome o čemu se malo zna,kada je Dubrovnik u pitanju,i zbog čega sve može biti omiljena destinacija,mada je meni i bez toga .
Još jedan raritet vezan za ovaj stari grad je i prvi grafit Mediterana,a neki dubrovački hroničari ,(kojima ne treba sve uzimati zdravo za gotovo,jer uvek nešto preuveličaju ili naprave starijim nego što jeste,iz ljubavi prema Gradu ,ali ovaj je datirao sam sebe ,tako da nema prevare. ),bi možda tvrdili i da je najstariji u Evropi.O čemu se radi?

Igre s loptom imaju svoj prapočetak u Firenci,koja se smatra kolevkom renesansog fudbala.Gabariti ulice od Domina,u kojoj se nalazi predmet opisivanja,a u kojoj se nalazilo provizorno dubrovačko igralište,potpuno odgovaraju dimenzijama firentinskih fudbalskih terena onoga vremena.Zbog toga nije čudo što je druga najšira ulica u Dubrovniku,nakon Straduna,od Domina i iza crkve Sv.Roka,bila odabrana kao fudbalski teren.Natpis u kamenu koji se smatra najstarijim grafitom Mediterana u stvari govori o kraju jedne i početku druge epohe - kraj renesanse i dolazak baroka u kojem je "bilo dovoljno mesta i za igru i za suze".




Crkva od Domina ili Crkva svih svetih


Ono što je napisano na kamenoj ploči u obliku opomene dubrovačkoj mladosti,koja je odabrala to mesto za svoje igre s loptom,je po nekim interpretacijama u stvari luckasti način obračuna sa onima koji su svojom cikom i vikom narušavali popodnevnu siestu dubrovačkih gospara.
Tekst grafita svojim sadržajem upućuje na nekog od sveštenih lica,ne samo po prvom delu koji glasi : pax vobis - mir s vama,nego i po nastavku : memento mori qui ludetis pilla - setite se da ćete umreti vi koji se igrate loptom.
Ovako sročen i neveštom rukom u kamenu isklesan tekst,svakako je delo učena čoveka,i samo na izgled nema molba onima kojima je upućena,ali obzirom na vreme u kojem je poruka pisana,za religiozne dubrovčane bila je i preteća opomena.





crkva sv. Roka u Dubrovniku na čijem je zidu ploča i grafit

Ovo je čuveni kameni zapis u Dubrovniku,na crkvi Sv. Roka,koji nije samo prvi pisani dokument o igrama s loptom na balkanskim prostorima,nego i najstariji na celom Sredozemlju !

[Bisernica]

Nikad kraja zanimljivim pričama koje se prepliću između istorijske istine i legende,a kada je u pitanju ovaj grad prebogate kulture i istorije.Još jedna zanimljivost,koja se neće i ne može naći ni u jednom turističkom vodiču sa mapom Grada,a zarad lakšeg snalaženja i dodatnih informacija,a neće se naći jer se ne bi moglo ukratko o tome govoriti,je svojevrsni dubrovački rat ruža,ili o urotnicima i urotama koje su potresale Grad.
Tema je o dubrovačkom patricijatu,plemstvu ili vlasteli,uglavnom o muškom delu vlastele,dakle o onima koji su se bavili pitanjima države,vlasti,diplomatije,kulture,umetnosti,svega onog što je činilo svakodnevni život države,a Dubrovnik jeste bio jedan od uređenijih gradova- državica,onog vremena.
Obzirom da se radi o unutrašnjem raslojavanju dubrovačkog plemstva,nije lako pojednostaviti stvari,a ne pojasniti kako su one prvobitno funkcionisale u ovom sloju stanovnika Grada,do razloga koji su doveli do tog raslojavanja od početka nesuglasica do kompletnog raskola.
Sve što se o tome može reći spada u domen naučnih istraživanja i rezultata tih istraživanja različitih naučnih radnika koji su se bavili pitanjem dubrovačkog patricijata i na osnovu toga izvodili svoje zaključke,pa se tako može reći da ostaje prostora i da se u ponešto i posumnja kao verodostojno.Mnogi su se bavili ovim pitanjem i dali svoj doprinos rasvetljavanju kako javnih tako i skrivenih razloga istovremeno i njihove dugovečnosti i kraha i propadanja,osvrnuli se kako na pojedine porodice i rodove,tako i na zakone koji su ih štitili,ali i na one kojima se država štitila od njihove samovolje,pobuna ili težnji za promenama.
Da se sve to ne bi pretvorilo u neku naučnu raspravu,potrudit ću se da sve svedem na meru razumljivog u odnosu na konkretne stvari i likove,na zaveru ili urotu kako je dubrovčani zovu,na opredeljenja na konzervativce i liberale i razloge izumiranja dubrovačke vlastele.Inspiracija mi je na neki način i tema koja je postavljena na jednom drugom pdf-u ,Poruka vlastodršcima,pa evo malo i o tom segmentu grada,vlastodršci - vladajuća klasa Dubrovačke republike.
Uopšteno ,a kasnije možda i pojedinačno o nekim likovima koji su u svoje vreme,a i danas smatrani urotnicima,a i o likovima koji su s druge strane zadužili Republiku.

[Bisernica]

Vlastodršci dubrovačke komune su još u 12. veku formirali svoj aristokratski krug,pozivajući se na autohtono poreklo,(ovde se čak misli i na antički Epidaurus ,današnji Cavtat),kojim su obeležili i oblikovali podjednako i tadašnji i budući politički sistem,državnu kliku koja će se sa različitim pripadnicima održati kroz nekoliko vekova.
Dubrovnik u tome nije bio nikakva iznimka u odnosu na većinu italijanskih gradova - republika,čak šta više,funkcionisao je na identičan ili sličan način,posebno do 17. veka,ali se razlikovao u odnosu na ostale dalmatinske gradove.Na tom polju u odnosu na njih,Dubrovnik je do kraja ostao usamljen.
Kako se teritorija grada-države širila i pod njenu upravu podpadao Mljet,Pelješac,
Lastovo,Konavle,itd,tokom 14. i 15 veka,aristokratski administrativni aparat i aristokratija su se potpuno uobličili i ustoličili kao celokupna vlast u državi.Čak štaviše,deobom novostečenih poseda na novim teritorijama poprima obrise ,gotovo feudalnog plemstva,tako da se postojeći staleški model i procesno ozakonio uz sve beneficije koje vlast sa sobom nosi.
Čvrsto zatvaranje ovog aristokratskog kruga iz reda domaćih rodova zaključeno je i formalno u 14. veku.Tu i tamo ,moglo se još eventualno dopuniti ženidbom i udadbom,takozvanim uvezenim plemstvom.
Uloga koju je plemstvo imalo u Dubrovačkoj republici,političko društvena bila je slična onoj koju je imalo plemstvo Venecije,Firence ili Đenove,a razlikovala se od ostalih dalmatinskih gradova,naročito zbog velikog uticaja Venecije u tim područjima koji je preovladao i doveo do gubitka domaće vlastele u tim gradovima.
Još od ranih dana postojanja države,temelje vlasti i načine njenog funkcionisanja je definisao Statut grada.Njime je bio regulisan način vladavine preko Malog i Velikog vijeća i Magistrata,kao i drugih upravnih i izvršnih tela.To je bio model kojim je država uspešno sprovodila svoju političku volju,kako prema unutra tako i prema spolja.
Nazivom vlastelin se imenovao muški predstavnik plemstva pojedinačno,a ženski predstavnik plemstva - vladika.Samim nazivom se govori o nosiocima vlasti,odnosno ulozi koja je ovim pripadnicima društva namenjena.
Idilična predstava o mudrosti i diplomatskoj veštini vlastele,imala je i drugu,manje svetlu i lepu stranu medalje.
Jedan od lepih opisa koji govori o ulozi vlastele u Gradu napisao je i jedan od hroničara,pišući o propasti države,a navodeći i vlastelu kao jedan od uzroka :

"Bez vlastele nije Dubrovnik ni zamisliti; tu su oni sve; država na njihova usta govori svijetu; oni su stoglavi vladar s kojim drugi vladari opće; oni kroje i primjenjuju zakone, a najviše ih oni poštuju; upravljaju zemljom kao svojom baštinom, a upravljaju mudro, bez ugnjetavanja; zato se narod ne tuži, mada nema gotovo ništa svoga; no oni su mu i odgojitelji."

Ovim opisom je, na donekle ironičan način, predstavljena vlastela kao stub vlasti.