Rabindranat Tagore - biografija i poezija

[Bisernica]

O ženo ti nisi samo Božiji stvor već i ljudski:svi te obasipaju ljepotom iz svojih srdaca.
Pjesnici ispredaju za te pređu koncima zlatne fantazije;
slikari daju tvom obliku uvijek novu besmrtnost.
More daje svoj biser, majdani svoje zlato, cvjetnjaci svoje cvijece,
da te omotaju, da te pokriju da te učine dragocenijom.
Žudnja muških srdaca prostrla je svoj sjaj preko tvoje mladosti...
Ti si pola žena, a pola san.....


Tagore

[Ometač]

Време кад се песницима клицало

Тагоре у Београду!
Петар Милатовић

[Ometač]

То престона варош Краљевине Југославије дотад није видела. На београдској
железничкој станици скупило се мноштво народа, највећма устрепталог од
предстојећег сусрета, а није долазио краљ, ни филмска звезда, нити светски прваци
у фудбалу. Јер, међу њима, ништа мање узбуђена, гурала се и интелектуална елита
главног града. Мада је воз из Загреба по реду вожње очекиван тек у 21.45, већ сат
раније сви перони били су закрчени а жандармерија је с великом муком одржавала
ред.

Била је недеља, 14. новембар 1926. године, и у Београд је долазио Рабиндранат
Тагоре, индијски песник и филозоф који је тринаест година раније овенчан и
Нобеловом наградом за књижевност. А престоничке новине већ су два дана биле
крцате свакојаким причама и не чуди што је свако ко је држао до себе желео да
уживо и изблиза види аутора збирке песама „Градинар” и „Гитанџали”, романописца
„Горе”, приповедача „Златног чамца”, „Касне жетве” и „Снова”, мудраца који је за
циљ имао повезивање источне и западне културе. Уз то, утицајни дневник „Време”
тог дана је на насловној страни објавио вест да стиже славни Индијац.

[Ometač]

Ни тада возови нису били претерани поклоници тачног реда вожње, тако да је
композиција приспела у станицу нешто после 22 сата. Маса је похрлила према возу
тако да су жандарми имали пуне руке, и кундаке, посла јер су „одмах отпочели
одбијати публику и правити шпалир” како би уваженом госту и његовој пратњи
омогућили да од салон-вагона стигну до аутомобила.

У сутрашњем издању новина један репортер овако га је описао:

„То је висок старац, мало погрбљен, великога кукастога носа са наочарима. На глави
му је висока, огромна астраганска шубара. Сав је увијен у тамножуту индијску
хаљину, преко које је пребачен зелени индијски плашт...”

Други је у другим новинама, вероватно под утицајем дотадашњих тврдњи да Тагоре
није само уметник и мудрац, већ и пророк наших дана, занесено исписао да се код
њега посебно истиче „сребрна дуга коса и лелујава брада, класичан светитељски
лик, који осветљава велике, паметне, дубоке и проницаве очи...”

[Ometač]

Устајање у три изјутра

Излазак из вагона најславнијег Индијца, који је у оквиру велике европске турнеје
стигао и у Краљевину Југославију, дочекан је громогласним аплаузом и грлатим
повицима „Живео!”, док су се редови жандармерије повијали пред таласима
раздраганог света. Ипак, госпођа Мими Велмар-Јанковић успела је да сачека госта и
да му, у знак добродошлице, преда велики букет цвећа.

Како у књизи „Култура и памћење, Београд у историји и литератури” пише књижевни
историчар Јован Пејчић, песник је осмехнут застао и на енглеском захвалио на
срдачном дочеку, а затим је, праћен „френетичним клицањем”, ушао у аутомобил који
се запутио према хотелу „Палас”. У овом угледном хотелу за Тагору, његове кћерке,
зета и унука био је обезбеђен велики апартман на четвртом спрату.

[Ometač]

Подразумева се да су се и онда новинари својски трудили да своје читаоце што
детаљније обавесте и о најмањим ситницама везаним за свакодневни живот познатих
личности. Ни Тагоре, наравно, није био изузетак, и о њему су објављивани
најситнији детаљи. Тако су читаоци сазнали да се он својих животних и радних
навика не одриче ни на путовањима. Увек се буди у три изјутра и препушта
размишљању, онда записује мисли и стихове, у седам ујутро, уз помоћ свог зета који
му је и секретар, обавља преписку, потом неко време посвећује унуку и тек тада је
спреман за дневне обавезе.

Дводневни боравак у Београду Тагоре је почео сусретом са Станиславом Винавером,
истакнутим писцем и новинаром. И већ сутрадан у листу „Време”, након дужег
разговора који су имали, освануо је овакав портрет шездесетпетогодишњег песника:

„Песник је одевен у дугу црну мантију, оперважену златним везом. Он се држи мирно
и тихо, говори одлично енглески са лаким егзотичним нагласком.

Понеки пут као да се дубље замисли, као да пада у екстазу. И тада, ако је реч о
Индији, он готово пева, изговарајући све реч по реч. А ако је реч о Европи, он
изговара брже, а његова десна рука једнако оцртава по наслону фотеље чудне шаре
и потезе. Најзад, кад говори о поезији, он затвори очи испод наочара и забаци мало
главу са великом седом брадом и седим коврџама...”

[Ometač]

Звиждуци и леци са галерије

Оба дана боравка Рабиндраната Тагоре у Београду била су испланирана до детаља, од
сусрета с новинарима до свечаних обеда, посета музејима и вечерњег предавања на
Универзитету под називом „О савременој цивилизацији”. Била је то тема о којој је већ
говорио у Лондону, Паризу, Бечу, Будимпешти...

Хроничари тог времена забележили су да је, много пре почетка предавања, била
дупке пуна не само свечана дворана Универзитета, него да се од масе света самој
згради није лако могло прићи. Највећа гужва била је, међутим, на степеницама и
пред улазом у салу - публика, „која није могла добити улазнице, хтела је бар видети
лепог и славног старца из далеке Индије”. Занимљиво је да се улаз наплаћивао и да
карте нису биле нимало јефтине!

[Ometač]

И овде је долазак Тагоре за катедру дочекан бурним аплаузима и клицањем. А онда
је, у ишчекивању првих речи великог песника али и филозофа, наступила свечана
тишина. С осмехом се обратио присутнима, готово извињавајући се јер ће на језику
који није његов матерњи говорити људима којима енглески такође није матерњи.
Одмах затим, после његове прве реченице, са галерије су одјекнули звиждуци, а
потом и повици: „Доле Тагоре!”, „Живео Ганди!” И, у публику су полетели
многобројни леци у којима се, како је забележио репортер, „на енглеском и српском,
под потписом Љубомира Мицића и Бранка Ве Пољанског, Тагоре назива
најпогрднијим именима и саопштава му се да је српско гостољубље лаж”, а оштро
замера што није својевремено пришао Гандију, вођи индијског националног покрета
за независност, и ставио му се у службу.

Целу акцију приредили су припадници зенитизма, авангардног уметничког покрета
чије је гласило била „међународна ревија за нову уметност Зенит”, која је излазила у
Загребу (1921-23), а затим у Београду под уредништвом песника и критичара
Љубомира Мицића. Часопис је у Београду забрањен двадесетак дана касније, можда
и под утицајем скандала приређеног у време боравка уваженог госта.

[Ometač]

Мада је Тагоре, забележили су хроничари, био видно узрујан овим посве неочекиваним
изливима „добродошлице”, све се брзо смирило јер су изгредници најурени из дворане
и гост је наставио предавање. Говорио је на енглеском, а одмах за њим преводио је
Александар Видаковић, публициста, књижевни преводилац и новинар. Када је,
награђен одушевљеним аплаузима, завршио предавање, Видаковић је, после кратке
паузе, прочитао његове песме у преводу Давида Пијаде, а онда су присутни устали и у
немој тишини те исте песме, у изворном облику, на бенгалском, саслушали од самог
Тагоре.

На крају вечери две студенткиње књижевности, обучене у народну ношњу, предале су
песнику велике букете белих хризантема, а студенткиња филозофије, такође у народној
ношњи, окитила је његову седу главу ловоровим венцем.

[Ometač]

Златни костим за лепу Махаланобију

Мада непланирано, и другог дана је Рабиндранат Тагоре одржао предавање, овог
пута на тему „Значење уметности”, у истој дворани, али без присуства чланова
„Зенита” које је полиција склонила на сигурно место.

Претходно је, по утврђеном распореду, поново био с новинарима, онда обишао
Академијину збирку народних рукотворина и ношње. Забележено је и да је Данило
Поповић, „власник музеја, (...) приказао песнику своју уистину вредну збирку и том
приликом поклонио му у знак пажње најлепши свој костим, сав у злату, рађен на
Косову у 18. веку...”

Искрено обрадован, песник је домаћину обећао да ће му, кад се врати у Индију,
узвратити сличним поклоном, а у писму које је Данилу Поповићу упутио већ после
подне нагласио је да ће његова кћерка Махаланобија даровани костим облачити само
у посебно свечаним приликама.

[Ometač]

Пратећи из сата у сат кретање човека кога су у Индији „сматрали за Бога” а у Европи
дочекивали с посебним уважавањем, новинари су оставили траг и да су у рано
поподне тог уторка, 16. новембра, Тагорине кћерке посетиле Коло српских сестара,
а да је песник у 17 сати у друштвеном дому Хришћанске заједнице младих људи био
гост Николаја Велимировића, епископа охридског, који га је дочекао беседом која се
дуго потом препричавала.

Пола сата пре поноћи Рабиндранат Тагоре с пратњом се укрцао на воз за Софију,
одакле је продужио за Солун и Цариград чиме је окончао велику европску турнеју, а
Београду оставио причу о свом боравку која се и данас, погдегде и каткад,
препричава с неспутаним поносом, и на песника и на град.

[Ometač]

Међутим, по подацима које смо добили из свезнајуће, бар верујемо да је тако, службе
9812, али и из других веродостојних извора, Београд нема улицу с именом великог
песника који је, одговарајући на беседу владике Николаја, између осталог рекао:

„Врло сам срећан што могу да видим народ који се много разликује својим
осећањем од осталих западних народа... Ја волим овај народ што има спонтано
осећање, што има топло срце које уме да одушеви... Ја се осећам као птица која има
два гнезда на две супротне обале. Ја сам срећан што се налазим у земљи пребогатој
љубављу...”

Седмог августа навршило се тачно шездесет пет година од смрти Рабиндраната Тагоре и
чини се да још није касно да надлежни поразмисле да један кутак нашег главног града
добије име великог песника, али и да данашњи гости хотела „Палас” са неке пригодне
табле, рецимо, сазнају да је ту боравио поета на чијим су стиховима одрастали...

[Ljena]

Po meni jedan od retkih pesnika koji se iskreno divio zenskoj lepoti i pojavi, koji je opisivajuci svoja osecanja zalazio i u najdublje predele svoja srca ne bi li pronasao prikladnu rec da opise magicnost jedne zene. Svakako jedinstven covek!

Čeznem da ti kažem najdublje riječi koje ti imam reći
ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmijati.
Zato se smijem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocjenije riječi sto imam za te;
ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom mjerom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe, ali bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce riječima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvijek, ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosno dižem glavu i dolazim veseo u tvoje u tvoje društvo.
Neprekidne strijele iz tvojih očiju čine da je moj bol vječito svjež.

[naki]

"Tužne su ispitivačke oči tvoje. One bi da smisao moj
dokuče kao što bi mesec da izmeri more.
Razotkrio sam život svoj pred tvojim očima s kraja na kraj,
i ništa ne ostade ni skriveno ni presvučeno.
I upravo me zato ne poznaješ.
Da je to barem dragulj, mogao bi ga zdrobiti u stotinu komadića
i nanizati ih u ogrlicu da ti je na vrat stavim.
Da je to barem cvet, okrugao, sitan i ljubak, otkinuo bih ga
sa stabljike da ti ga u kosu zataknem.
Ali, to je srce, ljubljena moja. Gde li su njegovi žali i
dno njegovo?
Ti ne poznajes granice ovomu kraljevstvu, pa ipak si
kraljica njegova.
Da dodje samo časak radosti, on bi se u lagani osmeh
rascvao, i ti bi ga začas mogla videti i pročitati.
Da bude samo bol, razlila bi se u bistrim suzama,
pa bi se u njima i bez reči odrazila nutarnja tajna.
Ali, to je ljubav, ljubljena moja.
Njena je radost i njena bol bezgranična, i beskrajna je
oskudica njena i njeno bogatstvo.
Blizu ti je kao i sam život, ali je nikada ne možeš
sasvim upoznati."

Tagore

[dreamer]

Ti i ja

Ti ispunjavaš moje misli
Dan za danom;
Pozdravljam te u samoći
Van sveta;
Ti si zagospodarila
Mojim životom i smrću.

Kao sunce na zalasku
Moja duša tebe netremice gleda
Kao jedino oko.
Ti ličiš na uzvišeno nebo,
Ja ličim na beskrajno more.
A između pun mesec plavi.

Ti si večito spokojna,
Ja sam bez počinka trajno,
Pa ipak na dalekom horizontu
Mi se stalno srećemo.

Rabindranat Tagore

[naki]

Čini mi se da sam te morao voleti

Čini mi se da sam te morao voleti na bezbroj načina, bezbroj puta,
U životu nakon života, u dobu nakon doba, zauvek.
Moje opčinjeno srce je napravilo i iznova stvorilo ogrlicu pesama
Primi je kao dar i nosi oko vrata na svoje različite načine
U životu nakon života, u dobu nakon doba, zauvek.
Kada god čujem stare priče o ljubavi, to je stolećima star bol,
Ta stara priča o razdvojenosti ili zajedničkom životu,
Kao što uvek gledam iznova u prošlost, na kraju uvek ti iskrsneš
Prekrivač sjaja polarne zvijezde koja isijava kroz tamu vremena:
Postaješ simbol onoga što se pamti zauvek.
Ti i ja plutamo na ovom mlazu koji dolazi iz izvora
Srca vremena ljubavi jednog prema drugom.
Igrali smo uz milion drugih ljubavnika, deleći istu
Stidljivu dragost zbog sastanka, iste potresne suze rastanka -
Stara ljubav, ali u obliku koji se rađa i rađa uvek iznova.
Danas je ta sila pred tvojim nogama, pronašavši svoj kraj u tebi,
Ljubav čoveka svih vremena, prošlosti i večnosti:
Univerzalna sreća, univerzalna tuga, univerzalni život.
Sećanja na sve ljubavi spajaju se sa ovom našom ljubavlju -
I pesme svih pesnika, prošlosti i večnosti.

R. Tagore

[drago64]

Rečitost je nema pred Tagorom. Sudbino proli svoju blagost na tren ponekad, nebi li osetili pesnikov nemir i blaženstvo.

[KrivaJeJabuka]

Nespokojan sam. Žudim za dalekim stvarima.
Duša moja bludi u čežnji da dodirne rub tamne pučine.
O veliki drugi svete, o plahoviti doziv tvoje frule!
Zaboravljam, zaboravljam uvek da nemam krila za letenje, da sam prikovan za ovo parče zemlje za večita vremena.

Budan sam i pun žudnje; tuđinac sam u tuđoj zemlji.
Tvoj dah dopire do mene i došaptava mi nemoguće nade.
Tvoje su reči prisne mome srcu, kao njegove.
O meto u daljinama, o plahoviti doziv tvoje frule!
Zaboravljam, zaboravljam uvek da ne poznajem puta, da nemam krilatoga hata.

Nespokojan sam, putnik sam u svom srcu.
U sunčanoj magli oklevajućih časova, kakvo je silno tvoje priviđenje u plavetnilu nebesnom!
O najdalji kraju, o plahoviti doziv tvoje frule!
Zaboravljam, zaboravljam uvek da su vrata zatvorena u kući u kojoj boravim sam.

[KrivaJeJabuka]

U kavezu je bila pitoma ptica, slobodna ptica bila je u gori.
Kada je došlo vreme, susretoše se; tako je hteo usud.
Slobodna ptica peva: ,,O draga, vinimo se u goru."
Ptica u kavezu cvrkuće: ,,Hajde da živimo zajedno u kavezu."
Slobodna ptica reče: ,,Gde je prostora za rešetkom da se rašire krila?"
,,Avaj", vapije ptica u kavezu, ,,gde ću se u oblacima odmarati bez šipke?"

Slobodna ptica kliče: ,,Miljeno moje, otpevaj mi pesme dubrava."
Ptica u kavezu veli: ,,Sedi do mene, da te naučim govoru mudraca."
Šumska ptica kliče: ,,Ah, ne, ne! Pesme se ne mogu nikada naučiti."
Ptica u kavezu veli: ,, Teško meni, zaboravila sam pesme dubrava."

Njihova je ljubav žarka, puna žudnje; ali one ne mogu nikada da lete krilo uz krillo.
Kroz rešetku na kavezu gledaju se i uzalud trude da se upoznaju.
Lepršaju čežnjivo krilima svojim i pevaju: ,,Hodi bliže, drago moje!"
Slobodna ptica kliče: ,,Ne ide, strah me zatvorenih vrata na kavezu."
Ptica u kavezu cvrkuće: ,,Avaj, krila su mi iznemogla i mrtva."

[KrivaJeJabuka]

Ako hoćeš da budeš jednom vredna i da napuniš svoj krčag - o dođi, dođi na moje jezero.
Voda će se pripiti uz tvoje noge i izbrbljati svoju tajnu.
Po pesku je pala svežina kiše koja ide, oblaci se nagli nad modrim linijama drveta kao bujna kosa nad tvojim obrvama.
Ritam tvojih stopa, koji dobro poznajem, udara me u srce.
O dođi, dođi na moje jezero, ako moraš da napuniš svoj krčag.

Ako hoćeš besposlena da bezbrižno sediš, dok ti voda nosi krčag - o dođi, dođi na moje jezero.
Padina se zeleni i divljega je cveća bezbrojno.
Misli će tvoje izletati iz tvojih tamnih očiju kao ptice iz svojih gnezda.
Preves će ti spasti na stopala.
Dođi, o dođi na moje jezero, ako hoćeš da sediš besposlena.

Ako si sita igre pa hoćeš da se zagnjuriš u vodu - o dođi, dođi na moje jezero.
Ostavi na obali plavi ogrtač, plava će te voda ogrnuti i pokriti.
Talasi će se propinjati da ti ljube vrat, da ti na uho šapuću.
Dođi, o dođi na moje jezero, ako hoćeš da se zagnjuriš u vodu.

Ako moraš u bezumlju da skačeš u svoju smrt - o dođi, dođi na moje jezero.
Jezero je moje sveže a bezdano.
Crno je kao san bez snova.
U dubinama njegovim isto su i dani i noći, a pesme su ćutanje.
Dođi, o dođi na moje jezero, ako hoćeš da utoneš u svoju smrt.