Rabindranat Tagore - biografija i poezija

[Ciciban]

Rođen: 7. svibnja 1861. u Kalkuti
Umro: 7. kolovoza 1941. u Kalkuti

Godine 1912. Europa je otkrila novo pjesničko ime - bio je to Rabindranat Tagore. Rođen je u dalekoj Indiji, u gradu Kalkuti, 7. svibnja 1861. u uglednoj bramanskoj obitelji.

Doputovao je u Englesku i ondje je objavio zbirku Gitanjali, koju je sâm preveo s bengalskog jezika na engleski. Poznati engleski pjesnik Yeats napisao je oduševljeni predgovor toj knjizi, koja će godinu dana nakon toga njezinu autoru donijeti Nobelovu nagradu. Zbirka Gitanjali, što u prijevodu znači pjesme darovnice, sadrži pjesme što ih je Tagore ispjevao nakon ženine i kćerine smrti, nakon desetogodišnjeg razdoblja pisanja bujne ljubavne lirike.

Dan i noć, mojim žilama struji ista bujica života što igra i struji u ritmu svijeta.
To je taj isti život što kroz zemski prah klija radošću u bezbrojnim vlatima trave
i što suklja u šumnim talasima lišća i cvijeća. To je taj isti život što se ljulja u
oceanskoj kolijevci rođenja i smrti, u plimi i oseci. Osjećam da mi je udove uzvisio
taj dodir svjetskog žića. A ponos je moj od živog bila vjekova što ovoga časa igra u mojoj krvi.

Tagore nije bio samo pjesnik, već i pripovjedač, filozof, skladatelj, slikar, pedagog, esejist, dramski pisac i prevoditelj. Sam je mnoge svoje pjesme uglazbio i one se pjevaju poput narodnih svagdje gdje se govori bengalskim jezikom, a njime govori više od 50 milijuna ljudi.

Pri drugom posjetu Europi Tagore je 12. studenoga 1926. došao i u Zagreb. Kulturni djelatnici društva i organizacije natjecali su se u pružanju gostoprimstva. Tagore je u Zagrebu održao dva predavanja na engleskom jeziku, dok je pjesme čitao na bengalskom.

Pjesnikova priča prva je njegova knjiga objavljena 1878.; potom slijede zbirke pjesama Mladi mjesec i Vrtlar, zbirke pripovjedaka Gladno kamenje i Prekinute veze, romani Dom i svijet, Gradinar i Brodolom te drame Citra i Kralj tamne sobe.

Nehru je, govoreći o Tagori, rekao da je ... on više nego ijedan Indijac uskladio ideale Istoka i Zapada proširivši osnovu indijskog nacionalnog osjećaja te da je, kao i Gandi na drugome planu, naveo svoje narod da misli o širim pitanjima koja se tiču čovječanstva.
Tagore je umro 7. kolovoza 1941. u rodnoj Kalkuti.

Izvor :http://www.hrt.hr/arhiv/ndd/05sviban...%20Tagore.html

[Ciciban]

Ti i ja

Ti ispunjavaš moje misli
Dan za danom;
Pozdravljam te u samoći
Van sveta;
Ti si zagospodarila
Mojim životom i smrću.

Kao sunce na zalasku
Moja duša tebe netremice gleda
Kao jedino oko.
Ti ličiš na uzvišeno nebo,
Ja ličim na beskrajno more.
A između pun mesec plavi.

Ti si večito spokojna,
Ja sam bez počinka trajno,
Pa ipak na dalekom horizontu
Mi se stalno srećemo

[Ciciban]

Prijatelju moj

U nedeljnom hladu kisnoga jula
koracas tihim korakom, nem kao noc,
i mimoilazis strazu.
Danas je jutro zatvorilo oci, i ne haje
za uzurbanu viku glasne kosave;
preko uvek budnog plavog neba
prevucen je gust veo.
U sumama su umukle pesme,
a na svakoj kuci vrata su zatvorena.
Ti si usamljeni putnik pustim ulicama,
O, moj jedini prijatelju, najmiliji,
na kuci je mojoj kapija otvorena
ne mimoidji je kao san.

Prijatelju, jesi li napolju u burnoj noci
na svom ljubavnom putu?
Nebo stenje kao neko ko ocajava.
Nocas mi ne dolazi san.
Neprestano otvaram kapiju
i gledam u mrak, prijatelju moj!
Ne mogu nista da poznam pred sobom;
pitam se gde je put tvoj?
Na kojoj tamnoj obali crne reke,
na kojoj dalekoj ivici hucne sume,
kroz koji varljivi ponor senki
trazis svoj put ka meni, moj prijatelju !

U prvom osvitu cuh sapat;
trebalo je da odjedrimo ti i ja,
i niko drugi na svetu nije smeo znati
o tom putovanju nasem bez kraja i cilja.
Na tom beskrajnom okeanu,
pored tvog pazljivog osmeha
pesme su moje nabujale u melodije
slobodne kao vali,
slobodne od svih stega reci.
Zar jos nije vreme ? Zar jos ima posla?
Gle, vece se naglo nad obalom,
i pri svetlosti koja izdise
ptice se morske vracaju gnezdima svojim u letu.
Ko zna kada ce se odresiti lanac
i kada ce se cun,
kao poslednji odsev zalazeceg sunca,
izgubiti u noci…?

[Ciciban]

Čini mi se da sam te morao voljeti…

Čini mi se da sam te morao voljeti na bezbroj načina, bezbroj puta,
U životu nakon života, u dobu nakon doba, zauvijek.
Moje opčinjeno srce je napravilo i iznova stvorilo ogrlicu pjesama
Primi je kao dar i nosi oko vrata na svoje različite načine
U životu nakon života, u dobu nakon doba, zauvijek.

Kada god čujem stare priče o ljubavi, to je stoljećima star bol,
Ta stara priča o razdvojenosti ili zajedničkom životu,
Kao što uvijek gledam iznova u prošlost, na kraju uvijek ti iskrsneš
Prekrivač sjaja polarne zvijezde koja isijava kroz tamu vremena:
Postaješ simbol onoga što se pamti zauvijek.

Ti i ja plutamo na ovom mlazu koji dolazi iz izvora
Srca vremena ljubavi jednog prema drugom.
Igrali smo uz milijun drugih ljubavnika, dijeleći istu
Stidljivu dragost zbog sastanka, iste potresne suze rastanka -
Stara ljubav, ali u obliku koji se rađa i rađa uvijek iznova.

Danas je ta sila pred tvojim nogama, pronašavši svoj kraj u tebi,
Ljubav čovjeka svih vremena, prošlosti i vječnosti:
Univerzalna sreća, univerzalna tuga, univerzalni život.
Sjećanja na sve ljubavi spajaju se sa ovom našom ljubavlju -
I pjesme svih pjesnika, prošlosti i vječnosti.

[Ciciban]

Gradinar


Ako hoces da budes jednom vredna
i da napunis svoj krcag, -
o dodji, dodji na moje jezero.
Voda ce se pripiti uz tvoje noge
i izbrbljati svoju tajnu.
Po pesku je pala svezina kise koja ide,
oblaci se nagli pod modrim linijama drveta
kao bujna kosa nad tvojim obrvama.
Ritam tvojih stopa, koji dobro poznajem,
udara me u srce.
O dodji, dodji na moje jezero,
ako moras da napunis svoj krcag.
Ako hoces besposlena da bezbrizno sedis,
dok ti voda nosi krcag, -
o dodji, dodji na moje jezero.
Padina se zeleni i divljega je cveca
bezbrojno.
Misli ce tvoje izletati iz tvojih tamnih ociju
kao ptice iz svojih gnezda.
Preves ce ti spasi na stopala.
Dodji, o dodji na moje jezero,
ako hoces da sedis besposlena.
Ako si sita igre pa hoces da zagnjuris u vodu, -
o dodji, dodji na moje jezero.
Ostavi na obali plavi ogrtac,
plava ce te voda ogrnuti i pokriti.
Talasi ce se prpinjati da ti ljube vrat,
da ti na uho sapcucu.
Dodji, o dodji na moje jezero,
ako hoces da se zagnjuris u vodu.
Ako moras u bezumlju da skaces u svoju smrt, -
dodji, o dodji na moje jezero.
Jezero je moje sveze i bezdano.
Crno kao san bez snova.
U dubinama njegovim isto su dani i noci,
a pesma je cutanje.
Dodji, o dodji na moje jezero,
ako hoces da utones u svoju smrt.

[Ciciban]

Zuta ptica peva na njenim drvetima
i srce moje igra od radosti.
Oboje zivimo u istome selu,
a to je cela nasa iskra radosti.
Njena dvaljubljena laneta
dolaze u hlad naseg vrta da pasu.
Kada zalutaju u nase jecmiste,
ja ih uzimam u narucije svoje.
Nase selo se zove Kandzana,
a nasu reku zovu Andzana.
Moje ime zna celo selo,
a njeno je Randzana.
Nas razdvaja samo jedno polje.
Pcele, koje imaju kosnice u nasem zabranu,
traze meda u njenom.
Cvece baceno sa njenog ukotvista
snosi reka u nasa kupatilista.
Kotarice sa suvim cvetovima kuzma
donose sa njihovih polja na nas trg.
Nase selo se zove Kandzana,
a nasu reku zovu Andzana.
Moje ime zna celo selo,
a njeno je Randzana.
Ulica koja zavija njenoj kuci
mirise u prolece od mangovog cveta.
Kada njen lan szri za zetvu,
cveta konoplja na nasim poljima.
Zvezde koje se osmejkuju na njenu kolibu
salju isto tako i nama svoj drhtavi pogled
Kisa koja preplavljuje njenu catrnju
veseli nasu kadamovu goru.
Nase selo se zove Kandzana,
a nasu reku zovu Andzana.
Moje ime zna celo selo,
a njeno je Randzana.

[Ciciban]

z dana u dan on dolazi i odlazi.
Idi, draga, i daj mu jedan cvet iz moje kose.
Ako te upita ko te je poslao, preklinjem te,
ne kazi mu ime moje -
jer on samo dolazi i odlazi.
Eno gde sedi pod drvetom u prasini.
Napravi mu tamo, draga,
sediste od cveca i lisca.
Oci su mu tuzne i unose tugu u srce moje.
Ne kaze sta misli; samo dolazi i odlazi.

Tuzne su tvoje pronikljive oci.
Ispituju dusu moju kao mesec
kada bi hteo da pronikne more.
Razgolitio sam svoj zivot
pred ocima tvojim od kraja do kraja,
i nista nisam sakrio ni zadrzao.
Zato me ne poznajes.
Da je dragi kamen, mogao bih ga razbiti
u stotine zrnaca i nanizati ogrlicu tebi oko vrata.
Da je cvet, svez i malen i sladak,
otkino bih ga sa peteljke i udenuo tebi u kosu.
Ali to je srce moje, dragana.
Gde su obale njegove, a gde njegovo dno?
Ne poznajes medje toga kraljevstva
i ipak si njegova kraljica.
Da je samo trenutak radosti,
on bi procvetao u laki osmejak,
i ti bi ga mogla videti i citati u trenutku.
Da je samo bol, on bi se rastopio
u sjajne suze, u kojima bi se ogledala
njegova najdublja tajna,
tajna bez reci.
Ali to je ljubav, dragana moja.
Njena je radost i bol bez granica,
beskrajne su njene zelje
i njeno bogatstvo.
Ona ti je bliska kao zivot,
pa ipak je na mozes potpuno poznati.

[Ciciban]

Ti si vecernji oblak koji bludi
nebom mojih snova.
Ceznjama ljubavi svoje
dajem ti boju i oblik.
Ti si moja, moja, ti koja obitavas
u mojim beskonacnim snovima!
Tvoja su stopala ruzicasto rumena
od ognja mog ceznjivig srca,
ti koja znjes moje vecernje pesme!
Tvoje su usne gorko-slatke od
ukusa vina mojih patnji.
Ti si moja, moja, ti koja obitavas
u mojim usamljenim snovima!
Senkom svoje strasti
zarcnio sam oci tvoje,
stalna gosco u dubinama moga pogleda.
Vezao sam te, moja, ti koja obitavas
u mojim besmrtnim snovima!

Moje srce, ptica divljine,
naslo je svoje nebo
u tvojim ocima.
One su kolevka jutra,
one su carstvo zvezda.
Moje su pesme potonula
u dubine njihove.
Pusti me samo da se vinem
u to nebo,
u njegovo osamno bespuce.
Pusti me samo da delim
njegove oblake,
da sirim krila u sjaju
njegovog sunca.

Ceznem da ti kazem najdublje reci
koje ti imam reci; ali se ne usudjujem,
strahujuci da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem
tajnu svoju sali.
Olako uzimam bol svoj,
strahujuci da bi ti to mogla uciniti.
Ceznam da ti kazem najvernije reci
koje ti imam reci; ali se ne usudjujem,
strahujuci da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblacim u neistinu,
i govorim suprotno onome sto mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup,
strahujuci da bi ti to mogla uciniti.
Ceznem da upotrebim najdragocenije reci
sto imam za te; ali se ne usudjujem,
strahujuci da mi se nece vratiti istom merom.
Zato dajem ruzna imena i hvalim se svojom surovoscu.
Zadajem ti bol, beojeci se
da neces nikada saznati sta je bol.
Ceznem da sedim mirno pored tebe;
ali se ne usudjujem; jer bi mi inace
srce iskocilo na usta.
Zato brbljam i caskam olako,
i zatrpavam svoje srce recima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujuci
da bi ti to mogla uciniti.
Ceznem da te ostavim zauvek;
ali se ne usudjujem, strahujuci da bi
mogla otkriti moj kukavicluk.
Zato ponosito dizem glavu
i dolazim veseo u tvoje drustvo.
Neprekidne strele iz tvojih ociju
cine da je bol vecito svez.

[Ciciban]

Bejase popodne kada ti otide.
Sunce je przilo na nebu.
Zavrsila sam rad i sedela na cardaku
kada ti otide.
Cutljivi povetarci doletahu leprsajuci
kroz mirise mnogih dalekih polja.
Golubovi neumorno gukahu u hladu,
i jedna pcela, koja u moju sobu zaluta,
zujase mi novosti mnogih dalekih polja.
Selo je spavalo u podnevnoj zezi.
Drum je lezao pust.
Iznenada se podize zubor
u liscu i opet izumre.
Ja sam zurila u nebo i u plavetnilo
utkivala slova imana koje sam nekada znala,
dok je selo spavalo u podnevnoj zezi.
Zaboravih da ispletem kosu svoju.
nezni vetric igrase se njom,
na mojim obrazima.
Reka je bez nabora klizila
pod hladovitom obalom.
Leni, beli oblaci stajahu nepomicno.
Zaboravih da ispletem svoju kosu.

Bejase podne kada ti otide.
Prasina je na drumu gorela,
polja skapavala zedna.
Golubovi gugukahu u gustome liscu.
Sedela sam sama na cardaku kada ti otide.

[Ciciban]

Ona stanovase kod humova na kraju kukuruznog polja,
u blizini izvora, koji tece nasmejanim potocima
kroz svecane senke starih drevta.
Zene dolazahu tu da napune svoje krcage,
a putnici da se odmore i procaskaju.
Ona je tu svakoga dana radila i snevala
pracena sumom potoka.
Jedne veceri spusti se stranac s planine pokrivene oblacima;
kovrdzave vitice behu mu zamrsene kao sanjive zmije.
Mi zapitasmo zacudjeni: ''Ko si?'' Ali on ne odgovori,
sede pored brbljiva potoka i gledase nemo
ka kolibi u kojoj je obitavala ona. Srca nam drhtahu od straha
i se vratismo doma kada pade noc.
Ujutru, kada dodjose zene na izvor u hladu deodara,
nadjose otvorena vrata na njenoj kolibi,
i njen glas bese otisaom a gde bejase njeno nasmejano lice?
Na zemlji je lezao prazan krcag, a kandilo u uglu dogorevalo je.
Niko nije znao kuda je ona pobegla pre zore -
a ni stranca ne bese nigde.
U mesecu maju sunce je peklo i sneg se istopi,
a mi sedesmo kraj izvora i plakasmo.
U mislima svojim cudismo se: ''Ima li tamo,
kamo otide, izvora, gde bi mogla napuniti
svoj krcag u ovom vrelim zednim danima?''
I mi se zapitasmo u strahu: ''Ima li zemlje
za ovim humovima gde boravimo?''
Bila je letnja noc; sa juga je duvao lahor,
a ja sam sedeo u njenoj napustenoj sobi,
gde je zizak stajao jos uvek neupaljen.
Kada iznenada isceznuse
humovi pred mojim ocima,
kao da je neko otklonio zavese.
''Ah, to je ona, sto dolazi.
Kako ti je, dete moje? Jesli i srecna?
Ali gde ces prenociti pod otvorenim nebom?
Avaj, tu nema naseg izvora da utolis zedj svoju''.
''Ovde je isto nebo'', rece ona,
''samo oslobodjeno svih humova
koji ga skovahu,- to je isti potok
koji je postao nabujala reka, -
ista zemlja prosirena u ravan''.
''Sve je tu'', uzdahnuh ja, ''samo nema nas''.
Ona se tuzno osmehnui rece:
''Vi ste u mom srcu''.
ja se probudih i cuh zuborenje reke
i sustanje deodara u noci.

[Ciciban]

Molitva

Tamo gde je misao bez straha i glava se drzi uspravno
Gde je znanje besplatno
Gde svet jos nije polomljen u komade
Tesnim poznatim zidovima
Tamo gde reci izlaze iz dubine istine
Gde neumorna teznja pruza svoje ruke prema savrsenstvu
Gde bistra struja razuma jos nije izgubila put
U turobnoj pustinji mrtvih navika
Tamo gde je um vodjen tvojom rukom
U uvek rastucu misao i akciju
U tom slobodnom raju, moj Oce,
Probudi moju zemlju

[Ciciban]

Prva bezimena

Gazeći travu na stazi začuh"oznaješ li me? "
Osvrnuh se, pogledah i rekoh:" Ne mogu vezati ni jedno ime za tvoje lice."
Ona odgovori: " Ja sam prva velika ljubav tvoje mladosti."
Njene oči su blistale kao rosno jutro.
Za-utah trenitak, a zatim zapitah: " jesi li iscrpla sav teret suza?"
Osmehnu se i ne odgovori.
Razumedoh da je njen plač imao vremena
da nauči govor osmeha.
Nekada prošapta ona: "Govorio si da ćeš uvek voleti svoju tugu."
Zbunjen rekoh:" Istina je, ali prošle su godine, i došao je zaborav."
Uzimajući njenu ruku u svoju, dodadoh:"I ti si se promenila, nekadašnji bol postao je vedrina."
To je samo dete gospodaru.
Ono trči oko tvog dvora, zaboravlja se, pokušava da i od tebe napravi igračku.

Ne pazi na neuređenu kosu ni na nemarnu odeću koju vuče po prašini.

Zaspi i ne odgovori ti kad joj govoriš -
cvet koji joj daješ ujutru, iz njenih ruku pada u prašinu.
Kad se podigne oluja i kad se nebo smrači,
ona više ne spava, ostavljajući lutke rasturene po tlu, ona se priljubljuje
tebi, iz straha.
Boji se da ti dobro ne služi.
Ali ti posmatraš njenu igru smešeći se.
Ti je poznaješ.
Dete koje sedi u prašini tvoja je žena;
njene igre će se smiriti,
postaće ozbiljnije,
pretvoriće se u ljubav…

[Ciciban]

Druga bezimena

Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.
Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.
Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.

Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš.
Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne uzimaš što bi trebalo.

[Ciciban]

Treća bezimena

Zavrsicu pesmu svoju, ako ti je tako volja.
Ako srce tvoje ispunjuju nemirom, ukloniću oči svoje sa tvoga lica.
Ako te ne putu prestravljujem, skrenuću i udariću drugim putem.
Ako te zbunjujem dok pleteš cvetne vence, izbegavaću tvoj usamljeni vrt.
Ako je voda ćudljiva i divlja, neću poterati svoj čun pored obale tvoje.

[Ciciban]

Četvrta bezimena

Volim te, dragane, oprosti mi ljubav moju.
Uhvaćena sam kao ptica koja je zalutala.
Otkako se potreslo, srce moje izgubilo je svoj veo i ogolelo.
Pokrij ga svojim sažaljenjem, dragane, i oprosti mi moju ljubav.

Ako me ne možeš voleti, dragane, oprosti mi bol moj.
Ne gledaj me prezrivo iz daljine.
Povući ću se u svoj kut i sedeti u mraku.
Obema rukama pokriću svoju golu sramotu.
Odvrati svoje lice od mene, dragane, i oprosti mi bol moj.

Ako me volis, dragane, oprosti mi moju radost.
Ako moje srce ponese bujica sreće, ne smej se mom opasnom zanosu.
Ako sedim na svome prestolu i vladam nad tobom tiranijom ljubavi svoje,
ako ti kao boginja poklonim svoju milost,
podnesi oholost moju, dragane, i oprosti mi moju radost.

[Ciciban]

Ako me nikada ne pozoveš

Kad mojih stopala više ne bude
u prašini puta ovoga,
i skela bude redovno plovila bez mene,
kad budem kupio i prodao
poslednji put,
i mojim odlascima na pijacu u zoru
i povracima kući u suton
bude došao kraj,
šta ako me se ne budeš sećala,
ako me nikada ne budeš pozvala
podižući pogled ka zvezdama.

Kada prah bude prekrio
strune mog instrumenta,
i gušteri se
po mom dovratku budu verali,
kada vrt moj asketsko ruho odene
spreman za pustinju,
a korov zakrili vodu u mom bunaru,
šta ako me se ne budeš sećala,
ako me nikada ne budeš pozvala
podižući pogled ka zvezdama.

Muzika neće ćutati
u flauti života,
a sati će teći
neprekidno brujeći.
Skele će biti pune,
kao danas što su,
ljudi koji žele na drugu stranu da pređu.
Goveda će pasti,
govedari će se igrati na livadama.
A šta ako me se ne budeš setila,
ako me nikad ne budeš pozvala
podižući pogled ka zvezdama.

Ali ko kaže
da mene neće biti toga jutra?
Ja ću se igrati
u svim igrama onih što žive.
Imaću nova imena
I druge ruke da ljubavlju me vežu,
jer ja u svim vremenima postojim
i večito ću se na suncu kretati.
Šta onda ako me se ne setiš,
ako me nikad ne pozoveš
podižući pogled ka zvezdama?

Izostavi moje ime iz poklona
ako ti je ono breme,
ali sačuvaj moju pesmu.

[Ciciban]

Gavran

Jednom u čas tužan noćni, dok razmišljah, duh nemoćni,
nad knjigama koje drevnu nauku u sebe skriše,
bejah skoro u san pao, a neko je na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše.
"Posetilac neki - šanuh - kucnuo što može tiše,
samo to i ništa više."

Ah, sećam se toga jasno, beše zimnje veče kasno;
svaki tinjav odsev žara utvare po podu piše.
De čekajuć, srce snažim u knjigama zalud tražim
za Lenorom bol da blažim. Ime koje podariše
njoj anđeli, divna draga kojoj ime podariše
anđeli, nje nema više.

I šum svilen, šumor tmurni, šum zavesa tih purpurnih,
neslućenom, čudnom strepnjom obuzima sve me više;
da umirim srce rekoh: "To zacelo sad je neko
na pragu se mome steko, kucnuvši što može tiše,
posetilac neki pozni, zakuca što može tiše
na vrata i ništa više."

Najednom mi strepnja minu i zureći u tamninu:
"Gosparu il gospo - kazah - ne ljutite vi se više,
bejah skoro u san pao, neko od vas na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše,
da i ne čuh"... Tad mi ruke vrata širom otvoriše -
samo mrak i ništa više.

I dok pogled tamom bludi, bojazan mi puni grudi,
slušajući, sanjajući, snovi mi se teški sniše,
i zagledan u tišinu, samohranu pustu tminu,
"O Lenora" reč jedinu, izgovorih tiho, tiše,
"O Lenora" odjek vrati što mi usta prozboriše,
samo to i ništa više.

Vratih se u sobu svoju a duša u nespokoju.
I uskoro nešto jači udarci se ponoviše.
"Na prozoru, u kapcima, mora biti nekog ima,
miruj srce, da u njima vidim kakvu tajnu skriše,
miruj srce da uvidim kakvu tajnu oni skriše,
vetar samo, ništa više!

I otvorih kapke tada, kad ulete iznenada
lepršajuć gordi Gavran iz dana što srećni biše,
gospodski ga izgled krasi, pozdravom se ne oglasi,
niti zasta, nit se skrasi, dok mu krila se ne sviše
povrh vrata, na Paladin kip mu krila se ne sviše,
slete, stade, ništa više.

Videć pticu ebonosnu, osmeh tužno srce kosnu,
zbog važnog i strogog sklada kojim lik joj sav odiše.
"Mada ćube čerupane - rekoh - plašljiv nisi, vrane,
što sablasan traješ dane sred žalova noći, kiše -
kaži kakvim imenom te sile pakle okrstiše?"
Reče Gavran: "Nikad više."

Začudih se vesma tome, odgovoru prejasnome,
mada smislom reči ove meni malo jasno biše:
al priznajem, nema zbora, ne čuh takvog odgovora,
i ne videh takva stvora crnih krila što se sviše,
zver il ticu čija krila na Paladin kip se sviše,
s' tim imenom "Nikad više."

No Gavranu s' kipa bela ta reč beše mudrost cela,
reč jedina s' kojom mu se misao i duša sliše.
Nit rečju tom zbor mu presta, nit pomače on se s' mesta
a u meni sumnje nesta: "Svi me znanci ostaviše,
odleteše i on ko i Nade što me ostaviše."
Reče Gavran: "Nikad više."

Čuvši, duhom sav uzbuđen, taj odgovor brz, rasuđen,
"Stvarno - kazah - to što zbori, reč jedinu nikad više,
valjda reče njegov gazda, zlom sudbinom gonjen vazda,
dok sve misli koje sazda u jedan se pripev sliše,
tužbalicu mrtvih nada i dana što srećni biše,
tužni pripev: "Nikad više."
Ali Gavran, stvor stameni, tužnu maštu bodri meni,
naslonjaču ja približih vratima što mogah bliže,
i glave na plišu sjajne, mnih znamenje tako tajno
u govoru svom nejahno nosi tica ta što stiže,
šta sablasna i odvratna, stara tica koja stiže,
misli, grakćuć: "Nikad više."

Sedeć, slutnjom srce morih, i ni reči ne prozborih
tici čije plamne oèi do srca me prostreliše:
i u misli zanesena, meni klonu glava snena
sa uzglavlja tog svilena gde svetiljke odsjaj sliše,
prileć neće nikad više!

A vazduh sve gušci biva, kao miris da razliva
kadionik kojim anđo kadi sobu tiho, tiše
"Nesrećniče - viknuh tada - božija milost to je rada
da ti dušu spase jada, uspomenu da ti zbriše:
pij napitak sladak da se na Lenoru spomen zbriše."
Reče Gavran: "Nikad više."

"Proroče il stvore vražiji, đavole il tico, kaži,
zaklinjem te nebom sklonim i Gospodom ponajviše,
dal' ću dušu namučenu priljubiti u Edenu
uz devojku ozarenu koju svi mi snovi sniše,
uz Lenoru kojoj ime serafimi podariše?"
Reče Gavran: "Nikad više."

"Sad umukni, kleta tico, - skočih, viknuh - zlosutnico,
u paklenu noć se vrati, u oluj i nedra kiše!
S' tamom crno perje spoji, beleg laži gnusnih tvojih,
samoćom me udostoji, vrh vrata ne sedi više;
izgled i kljun tvoj ukloni što mi srce ojadiše."
Reče Gavran: "Nikad više."

I Gavran, stvorenje žalno, sedi stalno, sedi stalno,
krila mu se oko bledog Paladinog kipa sviše,
oči su mu zlokob prava, ko zloduha koji spava,
svetiljka ga obasjava i sen mu po podu piše:
duša mi se od te senke što se njišuć podom piše
spasti neće - nikad više!

[Ciciban]

Nema te poezije koja bi mogla da se vine do onih visina do kojih dopire ljubav.
R.Tagore

[Bisernica]

Zoveš li me ti to


...Zoveš li me ti to ponovo?
Dođe veče. Umor se obavija oko mene kao ruke žedne ljubavi.
Zoveš li me ti to?
Sav svoj dan dao sam ti, svirepa vladarko, moraš li me lišiti i noći moje?
Negde se sve završava, a nama pripada samoća tame.
Zar je morao glas tvoj da je probije i mene da pogodi?
Zar veče ne svira svoju svirku sna pred tvojim vratima?
I krilate zvezde zar se nikada ne pružaju tiho na nebu iznad tvoje nemilosrdne kule?

Ne umire li cveće u tvom cvetnjaku nikada blago u prašini?
Moraš li me zvati, nemirnice?
Neka onda tužne oči ljubavi uzalud bde i plaču.
Neka žižak gori u samotnoj kući.
Neka splav vrati domovima umorne radnike.
Ja se otimam od svojih snova i hitam na tvoj poziv...


Rabindranat Tagore

[Bisernica]

..kada poželim gledati kako plešeš.. ja zapjevam..
..onda zaista znam zašto je muzika u lišću..
..i zašto talasi šalju horove svojih glasova u srce ustreptale zemlje..
..kada zaplešeš uz moju pjesmu..

..kada spustim slatkiše u tvoje željne ruke..
..ja znam zašto postoji med u čašici cvijeta..
...i od kuda dolazi slast zrelog voća..
..kada spustim slatkiše u tvoje željne ruke..

...kada poljubim tvoje lice da izmamim osmijeh..
..onda pouzdano razumijem čari neba u svjetlu zore..
..i slasti što ih ljetni povjetarac donosi mome tijelu..
... kada poljubim tvoje oči da izmamim osmijeh..


Rabindranat Tagore