Uvek i po svaku cenu ili postoji neka granica?
Ili uopšte nije vrlina?
Uvek i po svaku cenu ili postoji neka granica?
Ili uopšte nije vrlina?
Pok. Patrijarh Pavle je izgledao skromno, zvučao skromno i delovao skromno.
Takvoj skromnosti nemam šta da prigovorim.
Sada na primer čujem da neki sveštenik vozi skup auto.
Imam li pravo da prigovaram, ako i ja imam auto?
Završio je više škole od mene, radi naporniji posao od mene,
zašto ne bi bio nagrađen više nego ja?
ili..
I ja imam pvc stolariju. Zašto je ne bi imali oni mučenici na Hilandaru?
Za moje shvatanje uvek bila jeste i ostace....Kod mene sistem vrednosti jos nije poremecen,mada je ulozeno dosta truda da se to uradi ...ne prima mi se....jalovo.....
Život nije samo topla plima.
I kada te nema - treba da te ima...
Jeste vrlina.Ali moraš biti skroman u toj vrlini :smiley:
Ako si skroman prema sebi,može da se desi da recimo kažeš ćaletu da kad te stavlja u testamenat ne mora baš najviše da ti ostavi.
I posle kad babo ode tamo u drugu dimenziju,a braća i sestre se rašire u 200 kvadrata a ti čamiš u nekoj šupici,mož da shvatiš da bi možda bolje bilo da nisi bio skroman...ali ovo je samo teorija o skromnosti.
Ako si skroman prema drugima rizikuješ da te proglase cicijom,u svakom slučaju vredi razmišljati o ovome.
biti skroman sto se materijalnih stvari tice u stvari znaci biti racionalan
e sad
uzimajuci u obzir mnostvo nametnutih nam potreba, uticaj reklama i ljudsku pohlepu,
nismo uvek u stanju da reagujemo racionalno
(ne bih da sad tupim i o ekologiji koju smo dobrano ugrozili, a neki od uzroka leze i u ljudskoj neskromnosti..)
duhovnu skromnost vezujem uglavnom za ocekivanja-vecina ljudi bi da da manje (neretko gledajuci na to kao puno), a da dobije vise u odnosu na to dato
opet, tesko je izvagati bilo sta kada su emocije u pitanju, ali negde svako od nas zna koliko je dao/kako se poneo i koliko zasluzuje
a ja
ja sam uglavnom neskromna, ali se jako trudim da sto cesce potpuno svesno i iskreno, pre svega prema samoj sebi, donosim neke odluke
eto tako
Ja sam skroman
Ko nije probao urmašicu taj ne zna šta je slatko
blah.. zna.. nemamo pojma.. uglavnom ono što smo dali preuveličavamo...
Ja više sebe ne lovim da kažem nešto tipa ''eto bila sam skromna i gle kako mi se vraća''
ali u sebi još uvek primetim da proleti takva misao...
Skromnost je vrlina koja se mora paralelno razvijati sa ostalim vrlinama.
I slažem se da treba napraviti balans.
SKROMNOST JE VRLINA.
Skromnost se definise kao svesnost ogranicenja....
Skromnost je osnova MUDROSTI.
kojica je njanjava, G je dosadan, a Yeca najzlija
Negde sam procitala: "Pala ja sa treceg ili stotog sprata, poginucu, tako sam odlucila da letim sto vise mogu."
Sa moje tacke gledista u religiji se skromnost potencira kao vrlina, da bi oni koji nemaju bili zadovoljni onim sto imaju. Slicno zapovestima: ne kradi, ne pozeli nista sto je tudje. Ukratko, mislili su na socijalni mir.
Tako da....skromnost nije nikakva vrlina. Naravno, to ne znaci da treba otici u potpunu pohlepu, jer to moze izazvati nesrecnost i depresiju, ako se ne dobije uvek ono sto se zeli imati. Ipak, covek treba da se trudi da sebi ugodi u zivotu, jer uvek ostaje mogucnost da je zivot samo jedan.
mene je oduvek nervirala ona rečenica ''skromnost jeste vrlina, ali se bez nje dalje stiže''...gde je to - dalje?
ipak, u ovom životu vidim da je ta rečenica veoma tačna, da neskromni ljudi neskromno žive i da su bahati, ali da mnoge od nas ostavljaju daleko za sobom po materijalnim merilima...ima i lažnih skromnjaka, koji žive kao miševi, jer nemaju petlju ni za šta drugo (a u glavi misle da su ne-znam-ni-ja-šta)...i ima istinski skromnih i dobrih ljudi, sa kojima mi je lepo i koji me greju svojim mirom.
где си пошла с крмељиве очи
pa ja ne želim dalje gaženjem drugih ljudi...a neskromni baš to čine, uglavnom.
где си пошла с крмељиве очи
:raz_067:
Bravo Pričo...