Borislav Pekić

[kojica]

„ U čemu je, dovraga, svrha saznanja ako čovek zbog njega izgubi glavu?“

„ U ljudskoj je prirodi da ne veruje ni očiglednim istinama ako se ne uklapaju u pbrazac
koji donosi korist.“

„ Ako padnemo u iskušenje da poverujemo u izuzetnost situacije, uskoro ćemo verovati i
u njenu nesavladivost.“

[kojica]

„ U prirodi uvek ima racionalne, inteligentne, pravedne raspodele težine između „dobra“
i „zla“ , ako se ovi pojmovi oslobode antropocentrizma. Ugrađeni mehanizam prirodne
pravde držao je kosmičku vagu u horizontalnom položaju. Ukoliko se, naravno, u stvar
ne umeša čovek. Vaga je onda pretezala na neku, najčešće neizvesnu stranu. Ponekad
čak i suprotnu od poželjne.“

[kojica]

„ Reklo bi se da je Besnilo izašlo nakraj s nejednakošću među ljudima, s kojom se
Razum uzalud borio hiljadama godina. Da je ukinulo tradicionalne podele na bele i
obojene, muškarce i žene, bogate i siromašne, moćne i slabe, pametne i glupe i
zamenilo ih univerzalnom razlikomizmeđu zdravih i bolesnih.“


„ Svet malih ljudi na velike istine nikad nije spreman.“

[kojica]

„ Bio je to neponovljiv, sakralan, fascinantan trenutak, koji, u agoniji sumnje, straha,
neizvesnosti, očajanja i bezbroj puta izeverene nade, svaki naučnik čeka godinama,
ponekad i decenijama, da ga većina nikad ne dočeka.
Trenutak je to najviše, božanske spoznaje, čas otkrovenja, kad se jedna istina, gajena
in vitro, u bujonu vlastitog mozga, pretvara u in vivo, koja će izmeniti sudbinu sveta i
čoveka.“


„ Većina potrebnih stvari u životu čovjeku kasno dolazi. Najčešće kad se od njih nema
naročite koristi. Mudrost, između ostalih. Prava osećanja, ponekad. Istine uvek nekako
stižu na vreme da ih čovek ponese u grob.“

[kojica]

„ Nisu istoričari krivi što su ljudi istoriju pretvorili u kantu za đubre.“


„ Kada je duša slomljena, telo se predaje. Iskreno i bez rezerve. Obrnutim redosledom
najčešće ste prevareni. Telo koje pada ne obavezuje dušu. Naprotiv. Zaklinje je na otpor
i osvetu.“


„ Ko je važniji i vredniji: čovek ili ideja?“

[kojica]

„ Sećanja obezbeđuju sadržaj razmišljanjima, a razmišljanja svrhu sećanjima.“


„ Ugao gledanja i brda pomera. Teškoća je jedino u tome da se promeni ugao gledanja.
Svaki ugao gledanja je dobar sve dok nas hrani i drži u toplom.“


„ Istorija se ne sastoji u kositrenim ogrlicama, okrnjenim vazama i bedrenim kostima,
čuvanim u lavi, nego u ODNOSIMA, koji nisu sačuvani. U životu koji je u međuvremenu
spržen.“

[kojica]

„ U životu su mogućna, uopšte uzev, dva kraja.
Ili se neprimetno gasimo, postepeno padamo u sve niže slojeve misaonosti i sve
prostije oblike rečitosti, a odnose sa svetom svodimo na minimum, dok se jednog dana
u svim odlikama, toliko od stvarnosti ne udaljimo da nas ona više ne priznaje, ne
poznaje, niti zapaža naš nestanak.
Ili nas, pak, na vrhuncu naše ekspanzije zadesi nešto što nam jednim udarcem slomi
osovinu i izliže kočnice, te nam se kola života munjevito strmoglavljuju u provaliju,
raznoseći što im se na putu nađe.“

[kojica]

„ Sutrašnjica je ono što od mene čini čoveka. Juče je ono što me čini mrtvacem.
Pogreška je bila u tome što sam oživljavao nešto što sam davno morao pokopati
zauvek. Naš problem nije u tome kako da oživimo nego kako da upokojimo vampire.
PROŠLOST JE VAMPIR I PRAVO PITANJE GLASI KAKO GA UPOKOJITI?“

[kojica]

ЛУЧЕ НОВОГ ЈЕРУСАЛИМА

2999.

''Деценије пролазе, ожиљци и ране прошлости зацељују
се заувек. За то су се време нека острва Архипелага
распала и прекрило их је поларно море ништавила. Али
једног дана у будућности, Архипелаг, његов ваздух,
кости његових житеља, смрзнуте у кристалу леда, биће
откривене од наших потомака као неки неки невероватни
саламандри.''
(А. солжењицин: ''Архипелаг Гулаг'')

Има људи чије трагове следимо као уметничка дела. Њихове стопе нису у живот
утиснуте, оне су извајане као што се вајају кипови. Не можемо мислити да су могле
бити друкчије, другог облика, нити у другом правцу водити. И облик и смер
одређен је њиховом идејом.
Они су бића Метала. Метал је њихов Елемент. Њихова природа и судбина.

Костур пацова отворио ми је очи.
Он, разуме се, ништа не би значио да је у леденој шпиљи насеља Нови Јерусалим
нађен сам или с остацима других пацова. Али ископан је с костурима човека и
кртице и то је моме археолошком открићу давало вредност равну ископавању
Пријамове Троје. Скелети су били чврсто припијени један уз други - животиње
дубоко у карличном појасу човека - а све троје већ вековима почивало је у
хибернизујућем кристалу северних глечера.
И управо је положај безграничног поверења и међусобне упућености тих фосила,
чије би се смртно непријатељство и сада памтило да је сећање пожељно, да се
памтити уме, да се о преисторији човечанства ишта поуздано зна, давао дирљивом
призору смисао који је храбрио наде да сам у предворју величанственог, за свет
спасоносног открића.

[kojica]

Јер, кад су људи ледене цивилизације умирали са зверима, што су их све,
претходне и следеће презирале, прогониле, у најмању руку злоупотребљавале,
кад су с најгаднијим примерцима фауне спавали, јели, братимили се, па
зацело и снове сањали, какви су тек морали бити једни према другима?

Свакако бољи него данас 2999., када се људи ни једни за друге не интересују,
и одавно се заборавило кад се последња животиња срела и убила, а оне
затворене у зоолошке вртове холограмских симулатора већ бледе, те је
оштар вид и зналцу потребан да бившу мачку разликује од некадашњег пса.

[kojica]

И пре открића овог узор-тројства имао сам у истраживањима поларног
курса успеха. После су дошла још богатија, за моју револуционарну
антрополошку идеју, пресудна ископавања. И уопште, цео је Северни
локалитет архипелаг необичне пространости и разруђености, а нарочито
Нови Јерусалим са својим рудиментарним насеобинама, на минимум
сведеном материјалношћу, која је демонстрирала духовност као покретачко
начело Ледене епохе, са чудесним саобраћајницама без почетка и краја,
па изгледа, и сврхе, отвореним црквеним торњевима, што су указивали
на екуменску природу и безграничну толеранцију владајуће вере,
необичним градилиштима на којима се, осим градилачке воље, ништа
није градило, споменицима који ништа познато нису представљали и
тако се најбржим путем узносили до недокучиве универзалности,
бодљикавим жичаним оградама, несумњивим симболима нераскидиве
душевне заједнице, а изнад свега масовним гробницама, потресном
сликом жудње да се срећна комуна и у смрт понесе; све је то необорив
доказ да наш свет болесног индивидуализма и материјализма није
најбољи, да чак ни добар није, да је у ствари, од свих могућих најгори,
и да се у погледу тражења, постизања и вредновања идеалног опстанка
од леденог проточовечанства много још може научити.

[kojica]

Па ипак су три нежно, љубавнички испреплетена костура, бића
страсла у призор савршене хармоније, смрзнута у кристалу
вечног леда, остала моја најдрагоценија археолошка успомена,
златни печат на причи мог научничког живота, а њихова транскрипција
и идеални свет мање доказ личног дара, више похвала снази
људског ума.

Обраћао сам се тој слици савршеног хуманитета кад год ми је
понестало снаге у трагању за моћним и разумним спонзорима
којијма ћу поверити откриће, па можда, ако на охрабрујуће
разумевање наиђем, обновити с њима новојерусалимски начин
живота, а овај ће се онда, силом неодољивог узора, раширити
планетом и вратити јој негдањи сјај, с костурима, коштаним
реконструкцијама минуле среће, сачуван у поларним мећавама
дубоког Севера.

[kojica]

Моја истраживања још нису завршена. Требаће времена
да се материјални трагови древне цивилизације уредно
разврстају, исправно схвате, научно протумаче и логички
уграде у ''Новојерусалимски Концепт Живота''. Зато је овај
извештај тек сажет сумаријум досадашњих открића и
закључака, те не претендује на коначну истину о Новом
Јерусалиму. Али ту је све што северно налазиште пружа
комплетном научном духу, па, уз нешто напора, и сваком
човеку здраве памети. Ма како мало, међутим, и то је
довољно за убеђење да се у Новом Јерусалиму - писац
се нада привремено - заледила она антрополошка оријентација
хуманитета које је представљала његову једину наду.

Белешке су стога писане популарније него што научни
рукопис налаже и фусноте избегаване где год се то могло.
Стао сам на становиште, да је, у часу опште кризе и
одсуства јасне хумане перспективе, важније за истину
придобијати него доказивати, за шта, када она победи,
увек има времена. Писане су, такође, како се та истина
откривала, постепено, спорадично, без система. Тек кад се
цео Архипелаг ископа, моћи ће се о њему сачинити
коначан рад.

[Bisernica]

Izlazak unutra (II deo)
(Jesen, 1953)

Najzad su mi vraćene stvari oduzete još u noći hapšenja. Novčanik, sat. Naliv pera nije bilo. Zar sam ga imao? Naravno da sam ga imao. Jesam li siguran? Naravno da sam siguran. Kakvo je bilo to naliv pero? Opisujem ga kao krajnje divnu stvar. Divnu i skupu. Dva činovnika Uprave tiho se konsultuju. Oni će videti u čemu je stvar. Vidite, kažem.

Posle desetak minuta dolaze odnekud, iz dubine stovarišta zatvoreničkih stvari, s ravnodušnim licima i obaveštenjem da mog naliv pera nema i da moram otići bez njega. Očekuju da odem. Ja se, međutim, ne dajem lako. Zadajem im muke. To je, nema sumnje, moja osveta. Nije Bog zna kakva. Ali je momentalna i to se broji.

"Želim svoje naliv pero," kažem mirno. "Ja sam ga imao. Oduzeto mi je prilikom hapšenja."
"Zar je to sad tako važno?" pita jedan od njih, smejući se.
"Važno je."
"Onda se žali."

"To i činim."
"Šta činiš?"
"Žalim se."
"Nisam mislio sada."

"Nego kada?"
"Kad izađeš."
"Ja sad izlazim."
"Pa izađi."
"Kad dobijem svoje naliv pero."


Glupavo ponavljam da sam ga imao, da ga očekujem natrag, i da ću sve preduzeti da ga dobijem. Ne pokazujem nameru da se bez njega mrdnem odavde. To je naliv pero sada moj raison d'être. Šta mi vredi sloboda bez naliv pera? Šta mi vredi život bez naliv pera?

Oni postaju nestrpljivi.
"Slušaj," kaže jedan, "ovde su sve tvoje stvari."
"Nije moje naliv pero."
"****m ti naliv pero!" kaže on hladno.
"Ono je moje," kažem kao da se time definitivno stavljam na stranu naliv pera.
"****m ga!" kaže ovog puta s uživanjem. "****m ti tvoje naliv pero!"

Drugi je staloženiji. Uviđa da bez naliv pera neću izaći. Otvara fioku svog stola i iz nje vadi jedno naliv pero.
"Evo ti naliv pero! Jel' sad sve u redu?"
"Nije," kažem, "ovo nije moje."

Objašnjavam kako je moje izgledalo. Da je bilo zlatno, sa crno-zelenim oklopom koji se malko presijavao. Ne stižem do detalja opisa. Izbacuju me. Jedan moje stvari (bez naliv pera), drugi mene (bez naliv pera, takođe).

Kapija škripi, otvara se, i ja ulazim napolje (izlazim unutra).

Osećam se vrlo mali u prostoru boje čivita. Daleko, u dnu aleje koja se završava lučnom rešetkastom kapijom spoljnjeg zatvorskog kruga, čeka me, takođe vrlo mali, moj otac. Liči na kap mastila. Kap se razliva u mrlju i eto tu smo. On je prva okolnost slobode. Moja prva zavisnost. Prva zavisnost koja je došla po mene. (Ostale čekaju kod kuće, na ulici, iza tajanstvenih ćoškova budućeg života.) Rukujemo se, ljubimo. Nema pitanja, nema odgovora.

On izgleda dobro. Na njemu je crn, težak grombi kaput. Vodi me prema fijakeru. Primećuje da sam mršav. To je istina. Da sam bled. I to je istina. Umoran sam, kažem. Šta osećaš, pita? Ništa, kažem. Ništa ne osećam. Osećam ništa. Otac se pravi da me ne razume. Da je prigodno ništa ne osećati. Ima, naime, vremena. Ovo je tek početak. Spoljnje unutra se tek načelo.

Ne zapažam mnogo. Geometrijske forme neba i zemlje. Blede, zamagljene perspektive s drvećem, poput kopalja neke izgubljene bitke. Hladnoća vazduha i krutost nogu. Koračam kao ptica.

Dakle, to je sloboda.
Dok se vozimo prema gradu, levom konju u zaprezi prska iz stražnjice izmet. I to je sloboda. Konjska stražnjica. Kiseo zadah balege. Udar potkovanih kopita. Pusto polje strnjike. Telegrafski stubovi kao nedovršena vešala.

To je, naravno, samo jedan deo, mali i nevažni izgled slobode. Mali, nevažan i ružan. Najednom se osećam izgubljen. Beskrajno mali. Splasnuo sam kao kap voska na usijanoj peći svoje slobode.

Otac govori. Šta on to priča? Moje je ime bilo u Službenim novinama? Trebao sam biti pušten još29? Ali Uprava nije verovala? Smatrali su to štamparskom greškom? (Neka greška jeste, u to sumnje nema.) Vodili su se telefonski razgovori sa Beogradom. Otac je u gradu čekao tri dana. Morao je intervenisati lično Savezni ministar A. R. ( ). "Pustite sina starog Pekića smesta napolje!" rekao je.

Ne osećam se ni najmanje pokradenim. Tri dana prebačena iz Šupljeg u prazno, ne znače mnogo.

Ručamo u kafani. Pijem crno vino. Ne prija mi. "To je novost," kaže otac. Biće ih više, mislim. Ali među njima neće biti ova. Vino je jednostavno rđavo. U zatvorskoj bolnici sam navikao na prvoklasne likere. Likere na bazi medicinskog alkohola. Vodeni polu-proizvodi me ne zadovoljavaju.

Ni polu-proizvodi slobode. Nedovršeni, beznačajni otpaci.

Sitne slobode smrtno me zamaraju. Sve su to neosetne smrti moje stare ličnosti. Poput izumiranja ćelija za koje i ne znamo. Ja sam počeo da se menjam.

Ne, nisam se baš dugo držao pod ključem.

Izašao sam unutra. Unutra je ulazio u mene.

Predveče odlazimo na stanicu. Ne sećam se kako smo proveli tih nekoliko sati. Mora biti da smo razgovarali. Stanica je kadaverski modra. Promrzla plava svetlost lepi se za lice. Putnici izgledaju zimski bedno.

Sve me podseća na okupaciju.

"Želiš li nešto?" pita otac.
"Ima li ovde pečenog kestenja?"
"Verovatno."
"Jeo bih pečenog kestenja," kažem.

Sad znam šta je to što želim i što sam uvek želeo. Tokom svih tih godina u kojima sam mislio o uzvišenim stvarima i pravio velike planove.

Bilo je to – pečeno kestenje.

[Bisernica]

Svemu ima vreme i svakom poslu pod nebom ima vreme.
Ima vreme kad se radja,i vreme kad se umire:
vreme kad se razvaljuje i vreme kad se gradi:
vreme plača i vreme smeha:
vreme kad se teče i vreme kad se gubi:
vreme kad se ćuti i vreme kad se govori:
vreme kad se ljubi i vreme kad se mrzi;
vreme ratu i vreme miru;
Naraštaj jedan dolazi,drugi odlazi,a zemlja stoji uvek.
Vetar ide na jug i obrće se na sever,
ide jednako obrćući se,i u obrtanju tom vraća se.
Sve reke teku u more,a more se ne prepunja.
Odatle teku reke...onamo se i vraćaju..da opet teku.

Što je bilo to će i biti.
Što je se činilo,to će se i činiti.
I nema ništa novo pod Suncem.

B.Pekić

[naki]

"Kada se borite za slobodu ili pravdu, ljubav ili sreću, ne gledajte na sat, pa ni u kalendar. Jer, svaki je rasplet uvod nekom novom zapletu....Sloboda nije trenutno osećanje stanja, nego trajno osećanje cilja....Sašivena mi je budućnost, prišivena prošlost, u sadašnjost sam ušiven. Šta se zbilo sa mojom slobodom?..."
Život na ledu (dnevnik '83)

[naki]

"U usamljenosti biće se naše kondenzuje. Njegova specifična težina postaje veća i njegovo samoosećanje intenzivnije. Usamljenost je vrsta suda za fermentaciju ličnosti. Bez nje nemoguće je stvarno sazrevanje i premda sazremo van nje u mreži mnogostrukih odnosa i iskustava. Samoća kao najdublje iskustvo omogućuje da se sva ta druga iskustva pretvore u delotvornu funkciju. Ali pravi život, ta funkcija u stvari koja se konstituiše u samoći, vredi jedino ako je vratimo tamo odakle smo je uzeli. Iz stvarnosti preko samoće opet u stvarnost. Čovek je deo univerzuma, a njegova usamljenost je onaj deo univerzuma koji pripada samo njemu, ne da bi samo njegov ostao, već da bi se zajedničkom univerzumu vratio kao naš udeo u njemu. Refleksija je i čin i delo, lice su i naličje onog istog, jednog istog, našeg učešća u tom univerzumu. Zanemariti ili čak potpuno se lišiti jednog od njih, znači živeti tek posle života."
Život na ledu (dnevnik '83)

[naki]

"Ideja Atlantide je potekla iz potrebe za rajem. Kako se postojanje raja, u paklu ljudske stvarnosti, nije moglo dokazati, morali smo ga tražiti u nečemu što je postojalo, pa se iz izvesnih razloga izgubilo.....Svi želimo da nekog raja negde ima, makar osobno nikad do njega ne dospeli. Pouzdanost da možemo dospeti ako se potrudimo, dovoljna je da taj raj u svojim snovima održimo."
Atlantida

[dreamer]

Citati

"Svijet malih ljudi na velike istine nikad nije spreman. Čak i papa bi se smrtnički uplašio ako bi mu se dokazalo postojanje boga." (Bjesnilo)

"Kad čovjek ostane u mraku, ne traži onoga ko je ugasio svijeću, nego drugu svijeću." (Bjesnilo)

"Ogledalo je manje tu da nam pokaže ono što je ispred njega koliko da sakrije ono što je iza njega."
(Atlantida)

"Apsolutna sloboda moguća je jedino van razuma, u ludilu. Samo u ludilu sve je moguće." (Atlantida)

"Čovjek uvijek radi protiv sebe. To je u njegovoj prirodi." (Atlantida)

„Ono što mora da bude nije nesreća. Nesreća je samo ono što ne mora biti, a ipak se dogodi. Nesreću uvek izazivaju ljudi. Priroda vlada onim što biti mora.“

„Čovek je zavisan od razuma kao bolesnik od bolesti koja ga ubija.“

„Čovek se nikad ne pita za uzroke dobrih stvari koje mu se dešavaju. Zanimaju ga samo uzroci rđavih.

„Čovek je fragment prirode, a ne vlastite istorije. Pre njegove pojave priroda se iskazuje kao sistem nenarušene ravnoteže. Pojavom čovekove inteligencije situacija u prirodi se menja.“

„Čovek se otima zakonu specijalnosti nastojeći da kao vrsta bude univerzalno funkcionalan. Međutim, taj prerogativ pripada prirodi – multiuniji specijalnosti. Čovek u prirodi izaziva globalni poremećaj. Priroda se opire štiteći svoju primarnu suštinu. Na taj način priroda nema šanse da sačuva svoj solarni fragment i svoj humani fragment. Jedno će propasti. Jedina šansa prirode je u njenoj (čovekovoj) inteligenciji. U tome da inteligencija obavlja zaštitu svih osnovnih funkcija u prirodi.“

„Čovek ima sve što je potrebno za osvajanje Univerzuma, sve kreativne sposobnosti, imaginaciju, neograničeni egocentrizam, bezobzirnost i prema sebi i prema svim drugim oblicima egzistencije, nagon za održanjem, strah od smrti i osećaj izabranosti, iluziju pozvanja.“

Borislav Pekić

[naki]

"Čini nam se da je svet pun pitanja. A svet nije nikakvo pitanje. Svet je odgovor. Odgovor na pitanje ko zna kada i zašto postavljeno. I mi tek odgovor na ko zna kakvo pitanje...Kucao sam na tesna vrata i ona su se otvorila, ali su to bila pogrešna vrata. Njihovo otvaranje nije mi donelo ništa do razočarenje. U prostoru i vremenu, sva su vrata bila lažna. Prava su van prostora i vremena....Osećam hladnoću. Drugi svet teče mimo mene. Treba pružiti ruku i dodirnuti ga. Treba tvoriti – novo"
Rađanje Atlantide