Словенска предхришћанска религија

[Ometač]

ОЛАЛИЈЕ И КЛОЦКАЊЕ


У селима сокобањског краја до дана данашњег се задржао један обичај који се
изводи у недељу, последње седмице месојеђе, односно Беле недеље. Тада заправо
почиње Часни или Велики пост за Ускрс.

У недељу ујутру, мушка чељад из куће излази да сачека "олалије". Сече се онолико
рачвастих мотки колико има чељади у кући, а величина зависи од узраста укућана.
Тако се, на пример, за децу секу мање, а за момке веће и дуже мотке. Кад су мотке
спремљене у њихове рачве се набија слама или кукурузовина која отпада од исхране
стоке. Гране се добро и чврсто увежу, по могућству жицом, и однесу у двориште. Ту
се оставе до вечери.

Жене за тај дан припремају обилну вечеру. За вечеру се обавезно коље петао
"старац" (петао који је прошле године био господар кокошијег јата). Припрема се
гибаница, кувају јаја, прже се "сушенице", а богатији закољу и прасе.

У први сумрак, пошто намире стоку, сви укућани осим најстаријег, узимају мотке
напуњене сламом или кукурузовином и одлазе на раскрсницу. Ту, на раскрсници са
свих страна пристижу и остали мештани и један од њих запали сламу на "олалији".
Затим и остали запале своје "олалије", један од другог, и подигну што више увис.
Многи подврискују, пуцају из пушака, сви су весели. Подврискује се:

Олалија, бундалија,
старац бабу, загрлија

или:

Олалија, бундалија,
момак девојку пољубија.

Цела раскрсница је осветљена, а мештани се такмиче чија ће "олалија" најдуже
горети и чије ће раскршће бити дуже осветљено. Дође и свирач, било фрулаш,
гајдаш, а у новије време хармоникаш, а ако и тога нема онда се нађе бар нека усна
хармоника. Момци и девојке заиграју коло, у коло се хватају сви осим оних који су у
жалости, те се игра све док "олалије" не изгоре. Кад "олалије" изгоре, мотке се
трпају на једну гомилу тако да ватра траје још извесно време. Момци се такмиче у
прескакању ватре, а гаром са огњишта се труде да по лицу "обележе" коју девојку.
Ако девојка не воли момка који појури да је "бележи" - она бежи, а они који се воле
- то чине само кобајаги.

Кад се ватра угаси, сви одлазе својим кућама на вечеру. На столу се поставља све
што је припремљено тога дана, запали се свећа, а за таваницу се изнад стола
привеже канап од кучине. Затим сви укућани седају за сто, а домаћица привеже на
онај канап што виси са таванице парче припремљене вечере. Затим се са тим
замахне, а укућани се труде да га устима дохвате. То називају "клоцање". Кад је
понешто од сваког јела "исклоцано" на крају се везује једно кувано јаје, па кад се и
оно исклоца почиње се са вечером. Пре вечере, домаћин свећом пали онај канап што
је служио за "клоцање", а укућани му намењују имена старих људи из села. Уколико
се пламен на концу утиња при изговору нечијег имена, значи да ће тај те године
умрети.

После вечере сви иду на спавање. Сутрадан домаћица почисти кућу, па метлу и ђубре
избаци ван дворишта у неки јарак, да "избаци болест" из куће. Тог понедељка један
члан породице ништа не једе, чак ни воду не пије већ "тудоричи". Једе тек кад се
смрачи, кад зађе сунце.

Написао: Голуб Радовановић

[kojica]

Весело гробље

У румунском селу Сеп'нца необични надгробни споменици одавно изазивају
радозналост све бројнијих посетилаца.

Аутор: Жикица Милошевић

[kojica]

На самом северу Румуније, на граници с Украјином, налази се регион Марамуреш, а
у њему село које је на мапу света стигло по свом – Веселом гробљу. Надгробни
споменици на њему најчешће су обојени јаркоплавом бојом, са сликама покојника
које су урадили „домаћи уметници”, уз, понајчешће, смешне поетске натписе
везане за лик и дело станара гробља. Ти пригодни песмуљци животе покојника
описују на начин који је понекад гротескно смешан, некад смешан на наиван и
простодушан начин, али често достојан и хумора једног Марка Твена или „Летећег
циркуса Монтија Пајтона”. Временом је Весело гробље (на румунском „Cimiterul
Vesel” – занимљиво је да су Румуни позајмили словенску реч за весеље, па
је „весео” на румунском „vesel”) постало музеј на отвореном и, уз замак грофа
Дракуле, једна од главних туристичких привлачности суседне нам земље.

Веселост, духовитост и шаренило надгробних споменика потиче из
претхришћанског доба, односно старог дачког веровања да је душа бесмртна и да
је тренутак смрти пут у нови вечни живот пун светлости, те је зато треба дочекати
весело. Веровање Дачана, прастановника Румуније, да је смрт догађај који треба
дочекати и испратити с радошћу не среће се у остатку европске цивилизације и
културе, напротив. Не чуди зато што се она у највећем делу Старог континента
обележава тамним бојама и пригодним споменицима. Изузетак су земље попут
Србије, Бугарске и окружења, где су живели Трачани, рођаци који су се временом
утопили у Словене. Зато се и на нашим гробљима, посебно у ужој Србији, срећу
читави дворци на гробљима и на раскошним и, често, шареним каменим
споменицима до изнемоглости исписују свакојаки пригодни стихови. Наравно,
својом веселошћу нису ни близу овима из села Сеп'нца.

[kojica]

Како је Залмоксис учио Дачане

Веровање да смрт ваља чекати с радошћу, као капију у нови и бољи свет,
назива се залмоксијанизам, по врховном богу Дачана Залмоксису, „једином правом
бесмртном богу”. Он је, по античким изворима, заправо био човек, смртник,
наравно. Грци с Црног мора (Понта) рекли су Херодоту да је Залмоксис био ученик
Питагоре који га је на острву Самос (преко пута данашњег Кушадасија, познатог
турског летовалишта) научио „науци небеса”.

Залмоксис је, наводно, згрнуо велико богатство, вратио се кући, у Дакију, и почео
да их учи да је душа бесмртна. Херодот је сумњао у ову верзију догађаја и
претпостављао је да је Залмоксис био много старији од Питагоре и да никако није
могао да буде његов ученик. Према уваженом грчком историчару, вероватније ће
бити да је Залмоксис отпутовао у Египат и тамо срео учењаке који су га упутили у
мистична знања и мађије, како и приличи ономе ко учи код египатских чаробњака
који су, по предањима тадашњих очевидаца, оживљавали мртве. Кад се вратио у
Дакију, Залмоксис је почео да шири нову веру по којој је смрт само капија за бољи
и срећнији живот који ће бити вечан. Ово учење је, по свему, личило на обећање
које су давали каснији хришћански и муслимански свештеници, о месту званом рај
који чека на оном свету.

Потом се Залмоксис затворио у подземно скровиште где се задржао три године
и кад су већ Гети (како су Грци звали Дачане) почели да га оплакују као мртвог и
поштују успомену на њега, појавио се жив и здрав. Гете је то убедило да је он бог
који је васкрсао, тврдећи да је све те године живео у свету мртвих, и они су тада
поверовали у његово учење. Било како било, и ко год да је био за живота (ако је
постојао као стварна личност), Дачани (Гети) од тада су сматрали да је смрт
одлазак у сусрет Залмоксису и гарант срећног вечног живота.

То веровање наших комшија, макар у дубини душе, задржало се и после
романизације и примања хришћанства.

[kojica]

Остани ту, моја драга ташто!

Дачке народне обичаје и бег од уобичајених православних споменика оживео је
наивни уметник Стан Јоан Петраш који је, још 1935. године, изрезбарио и обојио
први надгробни споменик. Тада је урезао и први епитаф и сељани су почели да
наручују храстове крстове искључиво од Петраша. Упослени наивац ускоро је
имао читав „портфолио”, односно збирку радова на гробљу, а сваки крст је, по
румунском обичају, имао „кров”, то јест две даске које спајају главну пречку. До
средине шездесетих година века за нама гробље је имало више од 800 оваквих
споменика и постало чувено. И сам Петраш је, после смрти, 1977. године, добио
споменик у „свом стилу”. Његов рад наставио је Думитру Поп Тинку, Петрашев
шегрт.

[kojica]

Ниједан споменик није потпун без кратке песмице

[kojica]

Данас је тешко разликовати који је споменик урадио учитељ а који ученик, цело
гробље је јединствена целина. Материјал коришћен на Веселом гробљу је храст
који се, после сушења и сечења, обликује руком и резбари на занатски начин.
Дрво за споменик је увек и искључиво обојено у плаво, и то у посебну нијансу
јаркоплаве боје која се, попут „византијског плавог” с православних икона, сад
већ препознаје као „Сеп'нца плаво”. Потом се додају главне сцене из живота
покојника и, на крају, по ивицама, геометријски и биљни мотиви боје се врло
јарким бојама, најчешће жутом, црвеном, зеленом и белом.

Наравно, ниједан споменик није потпун без кратке песмице, и то је можда и
најзанимљивије. На сваком је краћа једноставна песмица између седам и
седамнаест стихова, која се урезује испод слике. То је прави правцати „песнички
епитаф”, и сви су написани на локалном марамурешком дијалекту румунског. Увек
су крајње дирљиви, искрени и исписани у првом лицу једнине, као да се покојник
обраћа читаоцу. Стил је уобичајено лиричан и има призвук туге, али чести су и
сатирични или крајње иронични „напеви”. Свака песма садржи име преминулог и
укратко најважније делове његовог живота, личности или навика.

[kojica]

Неки пут „песмице” причају и о стварима које су се десиле после смрти дотичне
особе или, чак, на сахрани или описују како је дошло до смрти. Ако се „пева” о
лошим навикама, оне се износе на хумористичан начин, али с
обавезним „наравоученијем”.

Има и много шаљивих цртежа и написа: ту су камионџије с камионима, пијанци с
боцама, возачи аутобуса поред својих четвороточкаша, и многе друге лудорије.
Ево једног шаљивог натписа на гробу једног пијанца: „Е сад ћу вам испричати једну
добру причицу: Ја сам помало волео ракијицу цујку и често сам у кафану с
пријатељима долазио да бих на крају заборављао зашто сам из куће кретао.”

У бројности не заостају ни прилично „злобна”, класична „подбадања” попут овог
између зета и таште: „Под овим тешким крстом лежи моја сирота ташта. Да је
поживела још три дана, ја бих овде сад лежао а ти би читао о мени. Ти,
пролазниче, пробај да је не пробудиш, јер ако дође кући, главу ће ми одгристи.
Али ја ћу наставити свој живот, као да се она никад кући вратити неће. Остани
овде, моја драга ташто!”

[kojica]

Својеврсна лична карта покојника

Дело „из народа” које су створили Петраш и Тинку надживело је почетне подсмехе
упућене због уметничке „мањкавости”. Њих двојица створили су један
истински „живот после живота” за становнике Сеп'нце и обесмртили им врлине и
мане, шаљиво их поверивши поколењима, али и све бројнијим туристима. Весело
гробље је и порука да оно што мора да дође, не мора увек и свуда, обавезно да
буде заливено сузама.

[kojica]

Мирослав-Бата Благојевић

Језаве или водењаче су виле и, чим би се о њима пронео глас, пастири су бежали
као суманути. Ова утвара толико је страшна да се храни поскоцима...

Раскршћа пољских путева, који воде до корита Тимока, отврдла су као стопала
слона. Утабали су их небројени отисци точкова, копита и папака. Коњи, волови,
краве и овце свакодневно су довођени на појило и одвођени с њега. И мобаре
током сакупљања летине и случајне пролазнике збуњивао је несвакидашњи
призор: шљунковито острвце усред „пучине” разлисталог растиња! По средини,
усправан као јарбол, стоји издвојен дуб, непогодама избледеле сиве боје. Огољен
и углачан, као да је узет с неке ломаче и, налик џиновском вретену, пободен у
ледину. У окружењу стражаре големи стогови, неми чувари овог самотног места.
Услед натапања, детелина буја, те косидбе сустижу једна другу.

Перивој, и по сунчаном времену, изазива језу. Одојчад у љуљкама од врбових
облица, на леђима журних пастирица увек би плакала, ако их, идући за овцама,
туда пронесу. Као да је неко невидљиво биће бакљама спржило дрво, а тишином
пошкропило лиснате штитове околних топољака. Због страха, становништво је ове
тамне делове врбака назвало Језаве. Најчувенија Језава је водоток који оптаче
зидине древне смедеревске тврђаве... Нико се и не усуђује да ту сагради кућу,
колибу или обор. Казивало се да су студени спрудови, места поноћног окупљања
истоимених ливадарских вила: Језава или Језавица...

[kojica]

Хук сове и кукумавка

Слапови расплетених витица проседе косе просути су им до пета, као пузавице
сребрнастих цвасти. По магловитим топољацима, Језаве су се хватале у
немо „језавско оро” (коло). Око врата су, уместо накита, носиле бритве. Њима су
одсецале густе плетенице и везивале руке пешака. Затим су их, беспомоћне,
чакљама гурале до реке и утапале! Ходале су вукући своју незграпну телесину –
„врећу пихтија”. Уместо прстију, на ногама су имале пераја. Њихови отисци су
житеље Хомоља подсећали на „ђавоља копита”...

У удубљењима покошене траве приређивале су седељке. На њима се већало
коме домаћину, ако им се током године нечим замерио, да напакосте! Чим облаци
замраче видокруг, утврде од сена „преносиле” су за тили час! Трљајући очи у
неверици, косце би изјутра збунио призор: на супротном крају од места где су
косили и пластили, стајале су наслагане травнате громаде величине куће
доксатлије! Ако се само пронесе глас о Језавама, пастири су бежали као
суманути! Злокобна јавка, „хук совуљаге” (буљине), одједном је спајала висове
Дели Јована. Обавештавала је да се појавила страшна утвара!

[kojica]

По приповедању уз Црноречја, Језавица је водена вила Водењача. Настањује
провалије Демижлок и Микуљ. Дубином од 200 до 700 метара просецају утробу
Лазаревог кањона. Дрвосече и ћумурџије су у пола гласа причале како ноћи
одзвањају од њеног раскалашног смеха. Храни се поскоцима. Помаљајући се из
пукотина, миле готово на сваком кораку! Због тога су лица Језавица рапава као
змијска, а тела чворновата и препуна „рошчића”, окошталих израслина. Кожа им је
наборана попут изанђале торбе скитнице. Њихове зенице пламте челичним сјајем,
а руке премрежује колоплет црних жила. Метални нокти су савијене орлове канџе.
С лакоћом су се верале и скакале на врхове највиших топола и храстова, а у
пећини Верњикици господариле су најпространијом подземном двораном на
Балкану, дугачком 60 метара.

[kojica]

Ако пролете честаром, лишће свене и за тили час опадне, гране се запале;
црепови прште на све стране, а димњаци се располућују и сваљују као иструлеле
бачве. Оштро трње багрењара заустављало их је, а лисичје јаме биле су им
коначишта... Хајдучки кладенац, крај Новог Хана (Минићева), од давнина је извор
хладне, питке воде „што лице мије, а душу сече надвоје”. Потоком је отицала у
глибаву мочвару, прекривену простирком руменкастих локвања, жуте перунике и
бокора бујне папрати. Језаве су пловиле на обрушеним деблима зове. Весла су им
замењивале поломљене крстаче и кијаци, украдени пастирски штапови. Железним
ноктима дубиле су срчику (средину) киселог дрвета и градиле чамце копашнице.
Њима су се отискивале све до ушћа у Дунав! Чим у поноћ кукумавка три пута
закука на грани дуда, раздрагане Језавице стану да скачу по откосима као
помахнитале! Спојене у воденични камен, држећи се међусобно за шаке и зглобове
ногу, котрљају се приобаљем Тимока, сличне „вештичјој воденици”. Витло јој не
покреће вода, већ моћ чини и враџбина...

[kojica]

Кругови на мртвајама

Скривница по дану био им је глогов жбун. Према веровању из источне Србије,
он има магијску моћ. Земља стоји на гранама великог глога, израслог крај реке. За
њега је привезан црни пас. Уместо да га чува од дрвокрадица, халапљиво глође
кору, оштри вилицу. Режи на сваког ко му се приближи! Једино Језавама
дозвољава да се ту настане. Кад стабло истањи као иглу, зубе зарије да га савије
и преломи. Тада настаје земљотрес, Земљина кора се пролама! Прекрстивши
штапом, свети Петар зауставља распадање тла. Глог изнова озелени, настави да
расте и грана се...

Скривајући се од светлости која им замрачује вид, Језаве се повлаче у
водојазине. Ту се поливају жабокречином, а кожу, прекривену пликовима и
лишајевима, расхлађују по муљацима. Комишање кукуруза у пограничним
насељима Крчма (Витковац), Петруша и Корито, ноћ је страховитих прича.
Староседеоци Торлаци приповедали су да Језаве кикотом могу да омађијају
возаре, а чезе (кочије) с подивљалим коњима за тили час да стровале у понор
реке Клисуре! Палацајући рачвастим језиком, као љигаве змијурине, ловиле су
слепе мишеве. Ливадске утваре се прикрадају овчарима увече. Удубљење
њихових пераја у песку, облика стопала без прстију, живаљ у Хомољу је прозвао
ђавоља копита.

[kojica]

Легенда из околине Злота вели да је зборно место окупљања крачанских Језава
планина Стол код Бора. Ова особена, недовољно истражена гора, висине 1165
метара, равног врха, „небесног пристаништа”, изгледом нагнуте плоче, одјекује у
ноћи пуног месеца, као камени бубањ. Ту су приређивале вештичја посела. Тела
су мазале коњском машћу која им је омогућавала да, опијене светлошћу, лете око
узвишења, сличне лептирицама...

Скривале су се у липарима, међу рачвама Сребрне липе. Горостасно дрвеће у
портама тимочких цркава и манастира старо је и преко сто година! Повезаност
беседа о Језави с овим лековитим стаблом потиче из баштине старих
Словена. „Велилисна” је друго име за Језаву, настало према називу Великолисне
липе. Разграната липа, изнад рибњака манастира Суводол, украј старог села
Селачка, не зна се ни кад је посађена. Заштитник је кућног прага, чувар ватре у
огњишту. Наткриљује громаду камена, докотрљану с планине, коју је, како се
сматра, нека волшебна сила зауставила надомак самог храма... У Крајини се
казивало да су забачени, прохладни врбаци, близу житних и ражаних поља,
погодни за узгајање фазана. Земљиште, стално хлађено отворима подземних
рукаваца, омогућавало је да младунци пре рока прокљују љуспу и излегу се.
Оберкнежеви нахија позивали би искусног одгајивача лаке руке, да ту подигне
избу, покрије је сламом, учврсти бусењем и запати (намножи) ову прелепу
тркачицу.

[kojica]

Страствени љубитељ лова, краљ Милан Обреновић, први је у нас населио фазане
1890. године у Топоници код Ниша. Фазан, тамнозелене главе и беле „огрлице”
(Phasianus cholhicus), прозван „чешки фазан”, трчао је нашим просторима од
раније. Мислило се да је фазан, „дружбеник Језава”, наочит момак. Њега је
чаробница откоса претворила у птицу, своју верну слушкињу. За собом је и по
дану остављала траг перја – сјајну измаглицу...

Остареле, занемоћале Језаве пратио је „зао суд”. Последњи пут оглашавају се
по бунарима градина и опустелим јагњилиштима. Око тела су косом везивале гране
неразмрсивим омчама. Лежале су на дну и покушавале да се усправе. Намотаји су
затезали, шиљци парали стомак и, због силине замаха, ломили ребра! Савијене
наузнак у крваво клупко и загрљене, лагано су уздисале... Стални мехурови
ваздуха, треперави кругови на површини мртваја, њихови су роптаји, а бели
цветови воденог љиљана – никад сплетени Језавини свадбени венчићи. Будући и
људског соја, одлазиле су жељне само једног: наклоности човека, макар зрна
његове варљиве љубави...

[Zolton]

al brzo kucate! svaka cast

[dr.Kadžija]

Umesto slovenska predhrišćanska, može se koristiti i odrednica - staroslovenska

[dr.Kadžija]

Slovensko-vedska religija

Slovenski vedizam predstavlja jedan zanimljiv fenomen koji se na paganskoj sceni pojavio pre nekih desetak-petnestak godina. Osnovu ovog sistema nalazimo u Velesovoj knjizi, izuzetnom delu o čijoj se autentičnosti i dan-danas vode rasprave. Ova knjiga prikazuje istoriju, religiju i etički sistem Slovena do devetog veka naše ere a pisana je na drvenim daščicama pismom sličnim Runama-vlesovicom. Velesovu knjigu nadograđuju Slovenska vede Jurija Miroljubova i Slovenska astrologija Aleksandra Asova a ove tri knjige kasnije su postale glavna inspiracija za razvoj teorije o Slovenskom vedizmu. Važno je napomenuti i da ovaj sistem ne predstavlja tradicionalni slovenski paganizam zbog čega nije bio oberučke prihvaćen u svim slovenskim krugovima. Ipak, za raliku od tradicionalne vere Slovena on predstavlja SISTEM. Pokušaj klasifikacije slovenske vere kroz sistem astroloških korespodencija kao i pokušaj konstrukcije slovenskog univerzuma svakako je vredan hvale.

Osnovne odlike sistema

Ovaj sistem zapravo predstavlja sintezu staro-indijskog vedizma i tradicionalnog slovenskog paganizma. Ta sinteza oličena je u pojavi mnogih božanstava koja su izvorno indijska a koji su sada dobila slovenska imena kao i svoje mesto u sistemu slovenskih Bogova. Neka od tih Božanstava su Višnji, Krišnji i Mater Sva koja svoje uzore imaju u indijskim Bogovima:Višnuu, Krišni i Materisvan. Osim slovenske i indijske tradicije prisutan je i uticaj hrišćanstva koji se smatra jedinim pravim nastavljačem stare slovenske vere. Postoje mnoge sličnosti između ove dve tradicije a jedna od njih je svakako pojam Trojstva. Sveto Trojstvo hrišćanstva ima svoju paralelu u slovenskom pojmu Triglava. U samoj slovensko vedskoj religiji Triglav je odlika koja se odnosi na sva Božanstva koja su po svojim funkcijama ili važnosti grupisana u Trojstva. Tako imamo prvi i najvažniji Triglav koga čine Svarog, Perun i Svetovid, za njim sledi Triglav Horz-Veles-Stribog, tu je i Radgost-Krišnji-Koledo i tako dalje.

Ono što prvo zapažamo u Velesovoj knjizi je visoka moralna svest slovesnkih naroda čija su religiozna i etička shvatanja opisana u njoj. Izuzetna religioznost i posvećenost duhovnim ciljevima osnovne su odlike naših predaka, koje u ovim vremenima gubitka slovenskog identiteta treba da nam budu glavna nit vodilja. Posebno je zanimljiv odnos Slovena prema ratu..Iako sami nisu napadali susedna plemena, Sloveni nikad nisu zazirali od otvorene borbe nitu su strahovali da život daju za svoj narod i svoje Bogove. »Odlazili smo u smrt kao u praznik» prenosi Velesova knjiga reči slovenskih ratnika koje je u borbu vodlila Mater Sva, solarna ratnička Boginja. Odakle Slovenima ovakva duhovna i fizička snaga? Gde da tražimo izvor njihove duhovnosti i životne inspiracije koji je istovreno obnavljao kako njihova tela tako i njihove duše. Odgovor je jednostavan-bilo je to Sunce.

Sloveni u Velesovoj knjizi nazivaju sebe Dažbogovim unucima, decom Sunca. Oni su zbog toga konstantno ratovali sa plemenima čiji je kult bio lunaran (Grci, Rimljani) a ova borba zapravo proizilazi iz različitih moralnih koncepata lunarnog i solarnog prtincipa. Dok je Sunce uvek bilo vezano za duhovnost, samžrtvovanje i ispunjavanje visokih moralnih ciljeva, Mesec je pretežno vezan za ono materijalno (što se na fizičkom planu vidi kao kruženje ovog nebeskog tela oko Zemlje). Lunarna plemena su u staro doba najčešće ratovala zbog bogatsva i osvajanja zemlje dok su solarni Sloveni to radili isključivo iz samodbrane (ako je verovati Velesovoj knjizi).
Mater Sva, koju smo već spomenuli je ''ptica od Sunca nastala''. Ona je kao simbol zapravo taj sunčani princip koji je vodio Slovene kroz njihove životne i istorijske borbe. Tu je takođe i surica, sveti napitak koji su Sloveni pili pet puta na dan a koji se spravljao od raznih biljaka, mleka i meda. Surica je bila ostavljena nekoliko dana na suncu ne bi li u sebe primila Sunčevu energiju i , naravno, fermentisala kao tečnost. Ovaj napitak bio je izvor telesne snage Slovena ali on je takođe snažio i njihov duh. Surica ipak nije samo piće već je i snaga koju su Sloveni crpeli iz samog Univerzuma jer se na više mesta u Velesovoj knjizi govori o surici kao nebeskom mleku koga daje krava Zemun. Spomenućemo svakako i svastiku kao magijski i religijski simbol koga su kao su koristili svi Arijevci pa tako i Sloveni a ovaj simbol koriste i danas slovenski pagani slaveći tako Sunce kao boga svojih predaka. I na kraju, tu je Hiperboreja kao mitska pradomovina Slovena koja je, po predanju, stanište Sunčanog boga. Hiperboreja je i za slovenske i za germanske narode oduvek predstavljala imaginarni duhovni centar u čije su postojanje verovali mnogi slovenski i germanski okultisti. Grčka mitologija spominje Hiperboreju kao zemlju koja se nalazi na krajnjem Severu, zemlju u kojoj boravi bog Sunca- Apolon a ovaj mit preuzeli su kasnije Sloveni i Germani smatrajući Hiberboreju svojom duhovnom prapostojbinom. U prilog ovoj teoriji govore članci Dragoša Kalajića, indijskog naučnika Bâl Gangâdhar Tilaka kao i radovi nemačkih okultista koji su bili ideolozi budućeg nacističkog pokreta. U filozofiji ovih poslednjih centralni pojam je kraljevstvo Thule koje je samo jedno od mnogih imena mitske Hiperboreje. Kako god shvatali Hiperboreju, značaj koji joj se pridaje u delima teoretičara slovenskog vedizma je neizmeran što dovoljno govori o prevlasti solarnog principa u duhovnosti Slovena. Naši preci su, dakle, poštovali jedan specifičan moralni i duhovni kod koji je u današnje vreme gotovo potpuno iščezao iz srca i umova ljudi. Ovaj etički princip u slovenskom vedizmu nazvan je stazom Prava, manifestacijom samog kosmičkog zakona.

[dr.Kadžija]

Kult predaka

Preci u sistemu verovanja Slovena zauzimaju centralno mesto. Oduvek je postojalo verovanje kod Slovena da postoji princip, koji je odgovoran za život pojedinca, koji se naziva duša. Duša nakon smrti čoveka bi trebala da ode na drugi svet. Preci sa drugog sveta mogu da brinu o životima svojih bližnjih. Oni tamo imaju moć da vide i budućnost, tako da mogu na određeni način da upozore svoje bližnje na neke opasnosti. Verovalo se da preci mogu da utiču na sudbine živih. Ovo verovanje je vezano uglavnom za regularno umrle pretke. Naime pretke možemo podeliti na dve grupe. U prvu grupu spadaju ljudi koji su umrli regularnom smrću i kod kojih je ispoštovan obred sahranjivanja na ispravan način. Ovi preci će uglavnom biti blagonakloni prema svojim bližnjim i svom potomstvu kao i daljim generacijama njihove porodice. Međutim i ovakvi preci bi mogli naneti zlo ukoliko bi se uvredili. U drugu grupu umrlih spadaju oni koji nisu umrli prirodnom smrću, koji su umrli prevremeno ili kojima nije ispoštovan pogrebni obred na ispravan način. Duša ovakvih ljudi bi napadali svoju zajednicu, radili bi razne vrste pakosti, pa čak i ubijali. Duše ovakvih pokojnika bi mogle da se vrate u telo i kao takve da napadaju. Mitska bića koja su zapravo duše mrtvih koje nisu zadovoljne i koje čine zlo zajednici su na primer vampir, rusalka, drekavac, vodenjak itd. Kod Slovena gotovo sva mitska bića zapravo predstavljaju dušu nekog čoveka. Ukoliko je to regularan predak, od njega će biti zmija čuvarkuća, ili će se otelotvoriti u vidu vuka ili će se stopiti u princip koji se kod Rusa naziva Rod i Rožanice. Ukoliko ne bi umro na pravi način ili ne bi bio sahranjen na pravi način duša bi postala vampir, drekavac, nav, rusalka ili neki drugi zao demon.

Kod Slovena je bilo razvijeno verovanje da se svet živih i mrtvih prepliće. Međutim kontakt predaka i živih nije bio moguć bilo kad. Taj kontakt je bio moguć samo u nekim danima tokom godine, kao na primer na Badnje veče, kad se predcima sprema večera. Takođe za određena mitska bića, koja vode poreklo od duša mrtvih, se premala u određenim terminima gozba, kako bi se oni udobrovoljili. Predci su se mogli pojaviti u obliku zmije ili vuka kada bi hteli da stupe u kontakt sa svojim živim potomcima i ukoliko bi hteli da ih upozore na neku opasnost ili neki nemili događaj. Takođe postoje narodne priče kako bi vuk ili zmija spasili nekog iz nevolje, ukoliko bi se ta osoba izgubila u šumi ili bila u nekoj drugoj vrsti nevolje. Iz ovog se može zaključiti da oni zapravo spašavaju svog potomka. Te životinje uglavnom mogu da govore u tim narodnim pričama, što im daje još jednu mitološku dimenziju.

Kako su preci mogli da utiču na sudbinu pojedinca, tako se sudbonosnim smatralo rođenje deteta. Rođenje deteta je uvek pripisivano onostranom svetu. Dete je bio zapravo dar od predaka. Takođe po nekim autorima (Ljubinko Radenković) demoni sudbine zapravo predstavljaju prapredke i suđenice bi prema tome bile pramajke. One bi određivale kad će i kako dete umreti i da li će se dalje razvijati porodično stablo po grani deteta kome određuju sudbinu. Na taj našin su ljudi objašnjavali činjenicu da neke porodice imaju decu, dok druge nemaju, iako se ponašaju po istim principima i moralnim normama. Tako bi porodice koje nemaju decu molile pretke da im daju porod i pripremali bi im gozbe. Kao misko biće sudbine koje je vezano za predke su Rod i Rožanice, gde Rod predstavlja sveukupnost predaka, dok bi Rožanice bile pramajke koje bi predstavljale takođe sveukupnost ženskih predaka. Njima se nakon rođenja deteta pripremala gozba da bi čuvali dete i dali mu dobru sudbinu.

Vuk je najbitnija životinja koja je povezana sa ovim kultom. Vuk je totemska životinja kulta predaka. Srbi su čak smatrali da su nastali od vuka. Vuk koji bi imao karakter predka bi obično bio zamišljan da je bele boje. Ovakav vuk ne bi naškodio pojedincu, već bi mu pomogao. Bela boja u evropskom folkloru predstavlja bića povezana sa onostranim svetom. Vuk je takođe vezan za jednog od glavnih bogova u slovenskom panteonu, odnosno sa Dažbogom. Sloveni se sebe nazivali unucima Dažboga, a uzeći u obzir da se Dažbog mogao prema nekim verovanjima pojaviti u obliku belog, hromog vuka, potvrđuje to da su Sloveni verovali da su potomci vuka. Postoji niz običaja u kome se aludira na to da vuk predstavlja mitskog predka. U koledarskim povorkama se često javlja maska vuka. Postoji običaj u kome kad se ubije vuk, on se odere, napuni slamom i ide se po selu i traži nagrada u brašnu, medu, suvom mesu ili nekoj drugoj hrani. Zapravo ta nagrada koja se daje ovim mladićima koji su ubili vuka predstavlja žrtvu ili nešto čime onaj koji to daje pokušava da iskupi sebe, kao i svoje društvo od toga da je učinjeno ubistvo predka, odnosno ubistvo koje nije trebalo da se desi i uvreda predaka.

U gotovo svim običajima se može prepoznati kult predaka, makar u fragmentima. Neki autori su gotovo sve običaje u potpunosti vezivali za kult predaka, kao na primer Čajkanović. Prema Čajkanoviću prva zdravica koja ide Bogu na slavi je zapravo nekad bila zdravica posvećena predcima. Prilikom zaveštanja na krvnu osvetu, ljubilo se desno rame poginulog jer se smatralo da tu boravi neki predak i da se na taj način daje zaveštanje pred predcima da će osveta biti izvršena. Položajnik koji dolazi kao prvi u kuću na Božić takođe predstavlja zamišljenog mitskog predka, koga treba dobro dočekati i darivati i koji će zauzvrat porodici doneti dobrobit i plodnost.Na Badnje veče se spremala gozba za predke i posude nisu smele da se peru do sledećeg dana. Međutim, najizraženije kult predaka se može videti u pogrebnim običajima i običajima koji slede, kao što su zadušnice. U ovim običajima se mogu videti verovanja o tome kako je zamišljen onostrani svet. Sami pogrebni običaji predstavljaju ispraćaj čoveka u onostrani svet. Nakon njegovog prelaska on prestaje da bude pojedinac sa imenom i prezimenom, već postaje deo entiteta predaka. Verovalo se da prvih 40 dana duša boravi na ovom svetu, a da nakon toga postepeno prelazi u onostrani svet. Takođe se verovalo da je duši potrebna hrana i piće, pa i neke lične stvari (na primer ako se radilo o muzičaru, sahranjivani su sa pokojnikom i muzički instrumenti) da bi prešlo na onaj svet. Davanje hrane i drugih stvari se činilo u nekoliko ciklusa, na samom pogrebu, nakon nedelju dana, nakon 40 dana, nakon 6 meseci i nakon godinu dana, kada bi se smatralo da je duša u potpunosti prešla na onostrani svet. Takođe se u ovim običajima može zapaziti činjenica da se i dalje duša poima kao svesni entitet, koji bi se mogao uvrediti i koji bi time postao opasan za zajednicu i mogao bi mu naneti neko zlo tako što bi se mogao povampiriti, na primer.

Kult kumstva je takođe povezan u patrijarhalnom slovenskom društvu za kult predaka. Kum je mogao biti samo jedan na nivou celog jednog roda, odnosno porodice. Kum je rodonačelnik roda i kroz njega mogu da govore preci. Zato se stav kuma toliko poštuje u narodu i njegova reč je po nekim narodnim poslovicama bitnija od Božije. Vuk Karadžić je skupio nekoliko poslovicama u kojima se govori „Kum pa Bog“. Ovaj fenomen nije svojstven samo Slovenima, već svim patrijarhalnim zajednicama. Tako se ovaj fenomen do danas može primetiti u italijanskim mafijaškim porodicama koje imaju jednog kuma, koji je rodonačelnik porodice i njegova reč je sveta. Tako je bilo i u Slovenskim porodicama, sve do 19. veka, kada uloga kuma počinje da popušta, te se javlja više kumova. Taj jedan kum koji je bio na nivou roda je činio sve radnje vezane za kuma u tom rodu. On je davao ime detetu, kumovao bi i na venčanjima, dok bi nakon smrti ispod groba postavljao slamu (koja naziva „Kumova slama“) koja bi olakšala put duši na onaj svet, odnosno obezbedila bi udoban put. Kako se verovalo da je taj onostrani svet, negde na nebu, među zvezdama, tako je za Mlečni put, odnosno našu galaksiju, u srpskom narodu primljeno ime Kumova slama.