ОЛАЛИЈЕ И КЛОЦКАЊЕ
У селима сокобањског краја до дана данашњег се задржао један обичај који се
изводи у недељу, последње седмице месојеђе, односно Беле недеље. Тада заправо
почиње Часни или Велики пост за Ускрс.
У недељу ујутру, мушка чељад из куће излази да сачека "олалије". Сече се онолико
рачвастих мотки колико има чељади у кући, а величина зависи од узраста укућана.
Тако се, на пример, за децу секу мање, а за момке веће и дуже мотке. Кад су мотке
спремљене у њихове рачве се набија слама или кукурузовина која отпада од исхране
стоке. Гране се добро и чврсто увежу, по могућству жицом, и однесу у двориште. Ту
се оставе до вечери.
Жене за тај дан припремају обилну вечеру. За вечеру се обавезно коље петао
"старац" (петао који је прошле године био господар кокошијег јата). Припрема се
гибаница, кувају јаја, прже се "сушенице", а богатији закољу и прасе.
У први сумрак, пошто намире стоку, сви укућани осим најстаријег, узимају мотке
напуњене сламом или кукурузовином и одлазе на раскрсницу. Ту, на раскрсници са
свих страна пристижу и остали мештани и један од њих запали сламу на "олалији".
Затим и остали запале своје "олалије", један од другог, и подигну што више увис.
Многи подврискују, пуцају из пушака, сви су весели. Подврискује се:
Олалија, бундалија,
старац бабу, загрлија
или:
Олалија, бундалија,
момак девојку пољубија.
Цела раскрсница је осветљена, а мештани се такмиче чија ће "олалија" најдуже
горети и чије ће раскршће бити дуже осветљено. Дође и свирач, било фрулаш,
гајдаш, а у новије време хармоникаш, а ако и тога нема онда се нађе бар нека усна
хармоника. Момци и девојке заиграју коло, у коло се хватају сви осим оних који су у
жалости, те се игра све док "олалије" не изгоре. Кад "олалије" изгоре, мотке се
трпају на једну гомилу тако да ватра траје још извесно време. Момци се такмиче у
прескакању ватре, а гаром са огњишта се труде да по лицу "обележе" коју девојку.
Ако девојка не воли момка који појури да је "бележи" - она бежи, а они који се воле
- то чине само кобајаги.
Кад се ватра угаси, сви одлазе својим кућама на вечеру. На столу се поставља све
што је припремљено тога дана, запали се свећа, а за таваницу се изнад стола
привеже канап од кучине. Затим сви укућани седају за сто, а домаћица привеже на
онај канап што виси са таванице парче припремљене вечере. Затим се са тим
замахне, а укућани се труде да га устима дохвате. То називају "клоцање". Кад је
понешто од сваког јела "исклоцано" на крају се везује једно кувано јаје, па кад се и
оно исклоца почиње се са вечером. Пре вечере, домаћин свећом пали онај канап што
је служио за "клоцање", а укућани му намењују имена старих људи из села. Уколико
се пламен на концу утиња при изговору нечијег имена, значи да ће тај те године
умрети.
После вечере сви иду на спавање. Сутрадан домаћица почисти кућу, па метлу и ђубре
избаци ван дворишта у неки јарак, да "избаци болест" из куће. Тог понедељка један
члан породице ништа не једе, чак ни воду не пије већ "тудоричи". Једе тек кад се
смрачи, кад зађе сунце.
Написао: Голуб Радовановић